МАЛА ШКОЛА ПОРТАЛА „ИСКРА“ (5)

УВОД

Да ли ће трансхуманизам бити могућ као превазилажење човека? Да ли је човек заувек превазиђен? Шта о томе каже хришћанство? Одговоре је дао руски мислилац Максим Анатољевич Злобин (В.Д.)

 

МАКСИМ А. ЗЛОБИН 

ВЕШТАЧКО ОБЕСМРЋЕЊЕ ЧОВЕКА – ИЗАЗОВ ПРАВОСЛАВНОЈ ВЕРИ

Менхетн будућности – живот којим управља електроника

Чак и данас, на почетку XXI века, када се помену речи „трансхуманизам” и „имортализам“, ( САЗДАВАЊЕ ВЕШТАЧКЕ БЕСМРТНОСТИ, НАП.ПРИР.)многи људи почињу зачуђено да посматрају и да постављају питање шта је то. Међутим, ови феномени и сами појмови, који су се родили још у XX веку, данас су добили толико претеће размере и облике, да савремени човек једноставно мора да зна за њих.

Кратка историјска референца: „трансхуманизам” (од лат. trans – кроз, преко, иза и homo – човек), као нови научни термин, појавио се 1957. г. у радовима познатог научника Џулијана Хакслија, да би се 1962. појавила два рада, „The Prospect of Immortality” Роберта Етингера и Immortality: physically, scientifically, now Евана Купера, у којима се говорило о крионици, замрзавању људских тела. Управо је крионика поставила темеље имортализма (от лат. immortalitas – „бесмртност”), најважнијег правца трансхуманизма, који се бави проблемима достизања човекове биолошке бесмртности. Етингер је 1972. објавио ново дело, „Man into Superman: the startling potential of human evolution and how to be part of it”, у којем су показани „натчовечански” и еволуциони аспекти трансхуманизма. Те исте године у САД-у је формирана прва компанија за крионирање људи, „Алкор”. Од 1996. пропаганди трансхуманизма прикључио се и познати философ иранског порекла, Ферејдун Есфендиари. Он је овом учењу додао систематску, философски утемељену форму, изјаснивши се о трансхуманизму као о посебном погледу на свет и створивши његову концепцију 1989. године. Осим тога, велики допринос развоју трансхуманистичке доктрине дали су Тиринг, фон Најман, Тофлер, Дехлер, Фајман, Мор, Курцвајл.

Трансхуманисти су се 1989. ујединили у организовани покрет који је назван Светским удружењем трансхуманиста, а основали су га философи Ник Бостром и Дејвид Пирс. Узгред, Пирс је у својој књизи „Hedonistic Imperative” представио упечатљиву слику изградње раја на Земљи, наравно, без Бога, а уз помоћ надсавремене технологије будућности.

Од 2015. започела је следећа етапа у развоју трансхуманизма – на нивоу Европске уније појавила се Трансхуманистичка партија, чија одељења постоје у Немачкој, Великој Британији, Француској, Италији, Шпанији, Холандији, Аустрији, Швајцарској и другим земљама.

У датом тренутку, најозбиљнијим и најобухватнијим научним истраживањима у области трансхуманизма, као и разрадом ове идеје, баве се Оксфордски универзитет (Велика Британија) и Државни универзитет Аризоне (САД).

Укратко уопштавајући погледе поменутих личности, покрета и организација, можемо рећи да је трансхуманизам општи назив за свеукупност учења, философско-технолошких токова, организација и покрета чији је циљ максимални продужетак људског живота, достизање бесмртности у земаљским условима људског постојања, стварање, уз помоћ научно-техничких средстава, неког „натчовека” и његова бесконачна биолошко-техничка еволуција.

Желели бисмо да се исцрпније зауставимо на разматрању концепције биолошко-технолошког имортализма с православног становишта, будући да за трансхуманисте управо овај имортализам представља најважнију лозинку; помоћу ње су успели да под своју заставу заврбују хиљаде следбеника из свих делова света, а посебно из европских земаља.

Размотримо на који начин трансхуманисти предлажу достизање бесмртности и шта заправо они подразумевају под том речју.

Трансхуманисти под бесмртношћу подразумевају ону форму живота личности која се појављује као резултат скенирања информација садржаних у мозгу; она би се затим трансформисала у електронски облик, архивирала и пренела у мозак оживљеног тела или у виртуални електронски простор у којем, како мисле трансхуманисти, може да живи личност, представљена у електронском виду.

Видимо, дакле, да трансхуманисти предлажу остварење бесмртности на два начина:

1. Дигитализацијом свести и њеним потоњим преузимањем („downloading”). Овај начин претпоставља очување људског мозга помоћу преношења информација које се налазе у мозгу на електронски носач (такозвано преузимање свести – „downloading” свести), после њене претходне „дигитализације.”
2. Крионирање мозга или читавог човековог тела и његово „васкрсавање”.

Овај начин повезан је с васпостављањем функција тела или мозга, које ће уследити након хипотетичког одмрзавања и, ако затреба, и са могућим „преузимањем свести”, која је у прошлости такође пренета у електронски вид.

Морамо рећи да се оба ова начина за сада налазе у сфери фантастике; међутим, и сама чињеница да је реализација неких њихових елемената (крионирање тела и мозга) већ започела, и да се о осталим елементима расправља прилично озбиљно и на највишем нивоу, мора изазвати нашу узнемиреност.

Покушајмо да наведене начине достизања човекове бесмртности размотримо са становишта православног богословља. За нас су најважнији онтолошки, антрополошки, сотериолошки, етички и есхатолошки аспект дате анализе. Приликом разматрања структуре човекове личности, поћи ћемо од учења о дихотомији (ДВОСТРУКОСТИ ЉУДСКЕ ЛИЧНОСТИ, НАП.ПРИР.)

 

Онтолошки аспект

 

Православно богословље говори о томе да је после прародитељског грехопада физичка бесмртност човека на земљи немогућа услед објективних онтолошких узрока, које је установио Сам Бог. Иако је и после свог пада први човек живео још много столећа, Бог није слагао када је рекао у који дан окусиш с њега (тј. с дрвета познања добра и зла), умрећеш (1. Мојс. 2; 17). „Будући да је човек отпао од истинског живота, над њим је тога дана изречена смртна пресуда, да би после неког времена Адама сустигла и телесна смрт” (св. Григорије из Нисе). У суштини, људи су до грехопада били призвани да вечно живе, не само духовно, него и физички. Међутим, после грехопада, у односима Бога и човека дошло је до онтолошке револуције космичког значаја, услед чега је пала људска природа задобила оне духовне повреде које су се одразиле кроз човекову неспособност за првобитно богоопштење (које је било сасвим природно за прародитеље у Рају), на шта Бог непрестано призива људе. При таквом општењу прародитеља и Бога, одвијало се оно примање божанствене благодати [енергије] које је максимално могуће за човека, као и обожење духовно-телесног устројства човекове личности у земаљским условима. Управо су у том потпуном и апсолутном богоопштењу живели Адам и Ева до свог грехопада. Њихов грехопад био је узрок томе да су неизбежност и неминовност телесне смрти постале земаљска реалност. Свако од нас, будући да припада потомцима Адама и Еве, мора вратити свој дуг смрти. Према томе, узрок саме смрти је прекидање благодатног богоопштења и удаљавање човека од Бога, његовог Творца и Промислитеља, Извора сваког живота. Као што умесно примећује св. Игњатије (Брјанчанинов), „живот тела потиче од присуства душе у њему, а живот душе – од присуства Светога Духа у њој.” Према вољи Божијој и у складу са васељенским законима које је Он установио, после грехопада наступила је епоха телесне смртности и пропадљивости људских тела. Творац, међутим, према Свом милосрђу, није допустио да се смртност и пропадљивост прошире и на човекову душу, која је наставила своје бесмртно постојање. Управо ће душа, према замисли Творца, у последњем времену постојања земаљског света бити оно средство помоћу којег ће божанствена благодат [енергија] у потпуности васпоставити човекову личност и учествоваће у васкрсавању човековог тела. Божија благодат ће, уз помоћ наше бесмртне душе, васпоставити тела свих људи који су било када живели на земљи, додаће им нове особине и подарити апсолутну духовно – телесну бесмртност. На тај начин трансхуманисти, покушавајући да достигну физичку бесмртност без учешћа Бога, насрћу на онтолошке темеље хришћанства. Самим тим, они поричу и само постојање личносног Бога, Творца и Промислитеља, одбацују Његову одлучујућу улогу у човековом бићу.

 

Антрополошки аспект

 

Немогућност да се човеку подари бесмртност помоћу технологије коју предлажу трансхуманисти, објашњава се на следећи начин. Трансхуманисти установљују једну примитивну ствар: „човекова личност се”, сагласно научним гледиштима, „налази у људском мозгу.” Међутим, нама, хришћанима, познато је да човек није само физички организам који се назива „тело”, него двојно биће које се састоји од душе и тела. И душа, са своје стране, а не само тело, има своје сопствено устројство. Светоотачко учење каже да се душа састоји од ума (разума), воље и осећања. Ова три саставна дела душе имају своје функције. Ум треба да буде главно средиште душе, он одговара за мисаону, разумну, комуникативну и управну функцију и он би, у идеалном случају, требало да управља човековом вољом и осећањима, а такође и његовом физичком делатношћу. Ум, истовремено, није синоним за термин „мозак;” штавише, он је старешина и руководитељ мозга који му (мозгу) издаје заповести; мозак при том душевне заповести ума преображава у неуроимпулсе, помоћу којих човек управља својим телом. Друга компонента наше душе је воља. Она представља желатељно  средиште душе. Управо је воља главно средство душе, помоћу којег се реализује и актуелизује једно од човекових најважнијих личних својстава – његова слобода. Најзад, трећа компонента наше душе, која се најтеже подаје преваспитавању, а што је последица грехопада, јесу осећања. Осећања се називају и афективним делом душе, и она помажу човеку да се активније креће у оном правцу који је изабрао ум и који подржава воља. Из свега овога следи да мозак није душа, па чак није ни свест, него је, према речима протојереја Григорија Дјаченка, „мозак само оруђе мисли, а не њен творац.”

Поставимо сада једно питање – ако би, макар хипотетички, трансхуманисти успели да на било који начин преведу потпуну слику неуроимпулса човековог мозга у дигитални електронски облик, на који начин ће успети да скенирају и у компјутеру сачувају целокупне, суптилне информације о делатности душе и њених главних делова – ума, воље и осећања? Ако чак ни самом власнику душе нису до краја разумљиви сви душевни процеси који се одигравају унутра, на који начин ће то учинити спољашњи посматрач, и то уз помоћ техничких метода примењених помоћу апарата? Како се помоћу компјутера могу дигитализовати све мисли, кретања воље и, утолико пре, сва осећања? Одговор је само један – трансхуманисти покушавају да сачувају само свеукупност неуронских реакција мозга на оне сигнале које му даје душа. Резултат је, међутим, да то није сама душа, да то није њена електронска копија, него само очување физичке информације, која даје слику реакције мозга на „команде” душе. На тај начин, покушај очувања свести под којом се у православној традицији подразумева душа, у светлости концепције трансхуманиста није ништа више него очување неуроимпулса и неуронских информација мозга, и ништа више осим тога. И зато, када неко чак и хипотетички говори о томе да је спреман да изврши „дигитализацију” и „преузимање – downloading” свести, то не значи да се одвија очување информација које дају потпуну представу о човековој личности. Штавише, то не само да није „дигитализација душе”, него није ни „дигитализација човековог тела”, то је само „дигитализација” можданих реакција. То, да је мозак далеко од тога да буде читаво тело јасно је свима, а то да је мозак далеко од тога да буде душа, јасно је, како ми мислимо, из претходног излагања. Отуда следи закључак – трансхуманисти одбацују не само постојање Бога, него и постојање душе, будући да покушавају да уз помоћ, са православног становишта тако глупог метода, сачувају личност и дају човеку могућност вечног живота. Размотрили смо, дакле, идеју „дигитализације” и „преузимања – downloading-а” свести с антрополошке позиције. Шта бисмо, са овог истог, антрополошког становишта, могли да кажемо о идеји претпостављеног „васкрсавања” крионираног човека? Као прво, опет је свако васкрсавање онтолошки немогуће без учешћа Бога, јер чак ни душа није узрочник живота, него је његов носилац (Христос Јанарас), да и не говоримо о мозгу. Као друго, чак и ако би научницима успело да ипак васпоставе замрзнуто тело и да у њега „пренесу” претходно „дигитализовану” свест, то би био само биоробот с човечјим телом и ништа више. Ако је одсутна душа, не може бити говора ни о каквој људској личности, и то је сасвим очигледно.

 

Сотериолошки ( спасењски ) аспект

 

Неизбежност, неминовност и, осим тога, неопходност телесне смрти тесно је повезана са сотериолошком страном човековог живота. Првородна повреда људске природе постала је васељенска катастрофа за човека и за васцели космос. Човекова поводљивост и трајна склоност према греху постала је норма живота. Када је једном сагрешио, човек је почео да се све више потчињава греху и да се све више удаљује од Бога. Треба ли говорити да би као најбоља илустрација ове тезе могла послужити чињеница да је већ у другој генерацији људи Каин убио свог брата Авеља? Замислимо сада како би људи живели на земљи када нико од њих не би умирао. Као прво, било би нас више од 100 милијарди људи, а као друго, замислимо каква би злоба испунила душе тих десетина милијарди људи, када би знали да никада неће умрети! Тешко да би они били бољи од Каина, рођеног у другом поколењу људи, напротив! У чему би тада био смисао човековог постојања – у вечном усавршавању у злу? Следи да би се управо то догодило. Господ, међутим, по Свом човекољубљу, није желео тако трагичан развој људске историје и поставио је крај човековом земаљском животу. О томе пише и св. Јован Златоусти: „Господ је због греха доброчинитељски установио смрт, Адам је протеран из раја да не би више дотицао дрво које стално одржава живот и да не би бесконачно грешио.” Ма колико парадоксално звучало, смрт је једно од највећих добара које је Бог дао човеку, то је најделотворнији педагошки инструмент у Његовим рукама.

Смрт је најважнији фактор који помаже човеку да поправи свој живот, да промени своје грешно мишљење, да престане да узраста и да се усавршава у злу. О томе говоре и православни духовни писци: „Човек је подвргнут смрти, али Бог му је у том случају показао највеће доброчинство, управо зато што га није оставио да вечно живи у греху” (свети Теофил Антиохијски); „смрт, тј. мисао о њој и сећање на њу, као да је једино што животу даје виши смисао” (митрополит Антоније Сурошки). Полазећи од тога, могли бисмо рећи да је сваки покушај да се достигне овоземаљска бесмртност – отворено богоборство, па чак и покушај глобалног духовног самоубиства човечанства. То је тако зато што ће, у случају физичке бесмртности, бесконачно усавршавање човечанства у злу неминовно довести до тога да људи у неком тренутку постану демонолика, а не боголика бића, а сасвим је могуће да у свом злу чак и превазиђу демоне.

 

Етички аспект

 

Хајде да замислимо слику будућности, која би се појавила у случају реализације доктрине имортализма. Полазећи од финансијских разлога, хипотетичка могућност коришћења најновијих средстава за достизање бесмртности неће бити доступна сваком човеку. Као резултат, то ће довести до огромног раслојавања друштва и нарастања огорчења од стране сиромашних класа. Сиромашни ће стално умирати, а богати ће вечно живети. На тај начин, планету очекује ера иморталистичког фашизма, када ће они што имају новац поседовати бесмртност, док ће је сиромашни бити лишени. Осим тога, технолошка бесмртност не значи да неће бити несрећних случајева, од којих ће људи и даље страдати. Тада ће се то схватати као ужасна лична катастрофа. У далекој перспективи, постојање огромног броја „бесмртних” људи довешће, када су у питању ресурси, до демографског и глобалног колапса. Уколико се, наравно, до тог времена не настанимо на неким другим, перспективнијим планетама! То, међутим, већ у потпуности звучи као фантастика…

 

Есхатолошки аспект

 

Желећи да бесконачно продуже човеков земаљски живот, трансхуманисти самим тим испољавају своје апсолутно игнорисање идеје о загробном вечном животу. У суштини, њихов имортализам је само ново издање древних митова и бајки о могућности вечног и срећног живота на земљи. Разумљиво је да ће њихова утопија потонути у мору које се назива „човекове страсти”. Они једноставно нису свесни да су главни узроци због којег људи болују и умиру – болести душе, а не болести тела; услед тога, чак и у случају могуће победе над свим телесним болестима, људе неће престати да муче њихове страсти, што значи да њихов бесконачни земаљски живот неће бити рај, него пакао. Према томе, Царство Небеско, у којем нема ни болести, ни туге, ни уздаха, представља најважнију перспективу којој треба да стреми човек ако себи жели срећу. За њега једноставно нема смисла да се дуго задржава на земљи.

Какве бисмо закључке могли да изведемо из ове наше невелике анализе?

Јасно је да се трансхуманистички имортализам темељи на материјализму, атеизму, сциентизму и отвореном богоборству. У својим покушајима стварања бесконачног раја на Земљи, трансхуманисти се ослањају само на науку и рационалне закључке, одбацујући хришћанску представу о Богу и човеку, о бесмртној души, греху, смрти и загробном животу. Њихов покушај достизања бесмртности има снажно изражен антихришћански карактер. Њихови закључци још једном убеђују савременог човека да „од живота узме све” и да не размишља о приоритету духовних вредности и самоодрицању. Њихова философија искључује појмове као што су „љубав”, „жртва”, „крсна страдања”, „смирење”, „сећање на смрт”. Свима нама, православним хришћанима, тек предстоји да речју и делом дамо достојан одговор овим новим богоборцима, а утолико пре што они, нажалост, у великом броју постоје и у Русији. Изазов је упућен, предстоји нам да га прихватимо.

 

Са руског превела: Антонина Пантелић