МАЛА ШКОЛА ПОРТАЛА „ИСКРА“ (1) 

Портал „Искра“, поред информативне, има и просветитељску улогу међу српским читаоцима. Зато је циклус текстова „Мала школа портала Искра“ везан за објављивање текстова трајне вредности, који осветљавају свет у коме живимо и путеве којима смо дошли до садашњег стања. Од религијских питања, преко историје езотерије и тајних друштава, до анализе модерних феномена попут ријалити програма, настојаћемо да објављујемо текстове трајне вредности из православних и инославних извора. Надамо се да ће читаоцима ови текстови бити на корист. Читаоцима нудимо предавање православног свештеника Михаила Азкуља са Конференције православне хришћанске омладине у Онтарију, Канада, 1978. Оно нуди одговор на питање – шта је секуларизам, то јест посветовањачење у епохи у којој живимо, на овај или онај начин, већ више од два века.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Свештеник Михаило Азкуљ

 

ШТА ЈЕ СЕКУЛАРИЗАМ?

Јесте ли икада, можда на телевизији, слушали расправу везану за абортус а да нисте чули да се спомиње име Христа или Бога? Је ли вас икада запрепастио број учитеља и научника који јавно бране сексуалну изопаченост и промискуитет? Јесте ли се икада запитали шта је донео покрет за ослобођење жена? Који је крајњи узрок новог таласа вулгарности у музици и уметности? Шта објашњава „синдром уличара“ или крајње неформалности и безобразлука са којим се свуда суочавамо? Зашто је „демократија“ постала скоро политичка догма? Јесте ли икада размишљали о постепеном нестајању краљевског достојанства у последњих две стотине година? Шта објашњава релативизам и плурализам? Шта је омогућило појаву екуменизма? Због чега је тако много људи презрело „институционализовану религију?“ Једноставније речено, реч која описује ставове, вредности и идеје које стоје иза овог невеселог стања ствари јесте секуларизам.

Желели бисмо да, за време које нам је додељено, препознамо најкарактеристичније црте савременог секуларизма. На почетку би требало да знамо да је то западна појава, и ово објашњава наше занимање за историју западне философије и теологије. Посебно ћемо обратити пажњу на Француску и Немачку XIX века, јер су управо тамо формулисана начела савременог секуларизма. На крају ћемо чути једну православну критику секуларизма.

Да бисмо створили полазиште за наше примедбе о савременом секуларизму, биће корисно да укратко размотримо идеје о свету које су претходно постојале. Таква једна расправа такође ће помоћи око разматрања историјске перспективе и објасниће како се данас схвата реч свет. Требало би да упозоримо да је израз секуларизам заправо неологизам, нова реч која је смишљена и која је ушла у употребу у овом веку. Ми стога дајемо себи извесну слободу употребљавајући изразе као што су секуларан, секуларизам, или антисекуларни да бисмо означили другачије погледе на свет. Сигурно је да су секуларне традиције постојале увек и у свакој култури, али су њихови следбеници користили другачији језик, језик свог времена и места да би изразили своја осећања и ставове.

* * *

Придев секуларан и именица секуларизам изведени су од латинске речи „saeculum“ која се обично преводи као „временски период“, „век“. Она представља комплемент (допуну) латинској речи „mundus“ која се односи на свет у простору. Када би Римљанин употребио реч „saeculum“, он би указивао на тренутак у времену; када би се, пак, хвалисао ширењем Царства преко Медитерана или у Германији, Африци и Британији, он би користио неки облик речи „mundus“. Рим је, како би он рекао, био „caput mundi“ или „глава света“. И „sаeculum“ и „mundus“ су били атрибути времена, „tempora“, које је он замишљао како се бескрајно простире у прошлост и у будућност. Размишљање многих Римљана, међутим, измениће се са утицајима који су долазили из Азије и Грчке.

Код античких Грка, разлика између света у времену и света у простору никада није била сасвим јасна. Нема начина да се споје „aion“ и „sаeculum“ или „kosmos“ и „mundus“. „Aion“ је сигурно реч које означава „век“, али је реч „век“ за Јелине значила много више од периода времена; она је описивала кретање самог времена. Време се, говорили су Грци, креће у круг и они су то кружење видели у свему; у кретању царстава, годишњих доба, у биолошком, животињском и људском животу. Ништа није избегло моћ времена и судбине: све је настало, достигло свој врхунац, пропало и прешло у заборав одакле је и дошло, као што нам говори грчки историчар Полибије. Овај став је сигурно био веома уобичајен, па ипак је постојала и „мистична традиција“, као што кажу неки научници, која је добила на важности после Александровог освајања. Идеје о души и реинкарнацији, о времену и тамници тела, о бекству из круга времена, постале су широко распрострањене.

Јевреји су веровали да време не иде у круг, већ да се простире линеарно (праволинијски): време је имало одређени почетак и било је подређено Богу Који га је створио заједно са васељеном. Време је било подељено у „векове“ („yom“), по угледу на седам „дана“ стварања. Идеје о трајању, простирању у простору, васељени и свету („olam“) биле су синоними. Интересантно је да су неки Јевреји порицали постојање раја и бесмртности, па су радије трагали за политичким Месијом и јеврејским царством на земљи. У очекивању Јеванђеља, пророци су, наравно, говорили о небеском Месији и небеском Царству.

И док је Црква исповедала да је Бог створио свет као добар, такође је учила и да је свет у палом стању и да је подложан ђаволу, „богу овога века“. Његова доминација је, наравно, привремена. Са Другим доласком Господњим, он ће бити одбачен, доћи ће до васкрсења тела, појавиће се нова и обожена васељена у којој ће Бог бити „све у свему“. Другим речима, Црква разуме да је Бог створио свет, да њиме управља и да му суди. Према Св. Оцима, Он је поделио време у један број векова, а последњи или „осми век“ („осми дан“) неће имати краја. Историја света иде према том великом и славном извршењу. Црква је средство Божије силе, силе која је „у свету али није од света“. Свет је, истовремено, и њен непријатељ и предмет њене љубави. Задатак Православља је да освешта свет, да га спасе од ђавола.

Када је св. Јован Богослов у својој Првој посланици написао: не љубите света, нити што је у свету; Ако неко воли свет, љубави Очеве нема у њему (1. Јн. 2; 5), он није мислио на стварање света, него на његов пад: на свет греха, пропадљивости, смрти и ђавола. Из тог разлога је св. Павле писао цркви у Коринту: Јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост са тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром (2. Кор. 6; 14)? Упркос томе, ова супротност између Цркве и света не значи да она не чезне да пригрли све људе, да преобрази њихове животе и судбине; с друге стране, та љубав („agape“) не подразумева да она неће бити послушна Христу. Она пружа руку човеку у понору, али неће скочити унутра са њим. Она неће спасти свет тако што ће, заједно са њим, учествовати у његовом безумљу. Пут Цркве је да човека извуче из понора, односно, да га ослободи од ђавола. Бог жели васпостављање, а не пресаздање.

Савремено доба захтева учешће у „промени окружења“, у „сталним променама“, зато што неверовање бива „поколебаном сваким ветром новог учења“. Савремено доба не дели црквени став о историји. Савремено схватање света има своје претходнике дубоко у животу Запада, и то пост-православног Запада. Није лако одредити тренутак када је Запад постао независан, када је створио своју посебну врсту хришћанства и своју сопствену историјску перспективу. Јасан знак да Запад више није био православан сигурно је била 1204. год, када је пао Костантинопољ. Тома Аквински и XIII век створили су папски поглед на свет тако што су чисту апостолску традицију помешали са јелинизмом, а посебно с Аристотелом. У томе има извесне ироније, јер се из схоластике родила ренесанса, која ће касније родити протестантску реформацију, а ова даље пијетизам и просвећеност, који су родили романтизам, од којег се родио XIX век, а од овога се, пак, родио ХХ век.

Ми смо, наравно, криви због извесног упрошћавања; међутим, историја Запада је, у једном смислу, прича о постепеној секуларизацији. Ради прецизнијег утврђивања чињеница, саслушајмо речи Хенрија Ејкена, професора философије са Харвардског универзитета:

„Са једног становишта, читава историја идеја у савременом добу може се сматрати за историју прогресивног слома средњовековне хришћанске синтезе која је најснажније изражена у Сумама Томе Аквинског а најпотресније и најуверљивије у Дантеовој Божанској комедији. Од ренесансе наовамо, примарни и све више суштински ‘егзистенцијални проблем’ човека је прилагођавање нових ставова и идеја класичним хришћанским вредностима и традиционалној концепцији људске судбине које су представљене у средњовековној синтези. Од средине XVIII века па надаље, пак, сама могућност таквог прилагођавања све је више долазила у питање, и то на све фундаменталнијим културним нивоима. У XIX веку, многи философи више нису веровали у такву могућност. Они су услед тога одлучили да поново успоставе идеале западне културе на радикално секуларним и хуманистичким, то јест на радикално не-хришћанским основама“ (Доба идеологије, Њујорк, 1956, стр. 25).

Са ХХ веком, а посебно са бољшевичком револуцијом, Запад је, а најзад и свет, ушао у оно што је Харви Кокс назвао „епохом секуларног града“. Под овим изразом он подразумева „промену у начину на који људи заједно грабе и схватају свој живот“ или одлучност савременог човека да замени град Божији градом човековим. Човек је као владар света заменио Бога. „Свет је постао његов град“, примећује Кокс, „а његов град се проширио да укључи свет. Назив за процес помоћу којег се ово догодило је секуларизација“ („The Secular City“, Њујорк, 1965, стр. 4).

Шта је још тачније одређење секуларизације? То је „ослобађање“ човека „најпре од религиозне а затим и од метафизичке контроле над његовим разумом и језиком… растеривање свих затворених погледа на свет, рушење свих натприродних митова и посвећених символа“. Секуларизација представља „човека који скреће пажњу са светова који су изнад, на свет његовог времена (saeculum)…“ (1.с). Његово „ослобађање“ означава такође да је човек ушао у нови период историје, период када је, да употребимо прослављену фразу Дитриха Бонхофера, човек „постао пунолетан“. Он је одговоран за свет. Он је „велики дечак“ којем више није потребан Бог, небески „велики отац“ који ће га снабдевати, водити и штитити. Како је приметио професор Ј. Ц. Рејнс, „он себе упознаје као активног грађанина и кућепазитеља своје домовине, тј. земље, који, без привилегија вечитих интервенција, мора да сноси последице свог сопственог грађења света и активности уништавања света“. Он ће истребити своје древне непријатеље – смрт, болест, рат, угњетавање и мржњу. Велика оруђа његовог генија су наука и технологија. „Дошао је крај Константинове ере“, обзнањује немачки историчар Гинтер Јакоб, „и започео је нови свет“.

Испитајмо три најуочљивије црте савременог секуларизма: а) „смрт Бога“, б) плурализам или „толеранцију“ и в) релативизам. Видећемо да су плурализам и релативизам нужни закључци који следе из идеологије о „смрти Бога“.

а) „Смрт Бога“

Израз „смрт Бога“, или како неки више воле, „одсуство Бога“, није нов и потиче бар из XVIII века. Понекад он представља обзнањивање обнаженог атеизма; понекад он значи да је хришћански Бог, Бог „митологије Новог Завета“ остављен на миру [са стране]. То не значи да су пост-православни Запад или остатак света икада упознали истинског Бога, него да је сада уклоњена чак и њихова погрешна представа о Њему. Савременост је свесна непријатне истине, односно, да нема Бога, и решена је да живи без Њега.

„Смрт Бога“ значи, дакле, да је Он отишао као културолошка чињеница; Бог старе метафизике је ишчезнуо и више не утиче на наше установе, на наше стваралаштво, на наш морал и понашање. Чак су и самозвани „секуларни хришћани“ заузети редефинисањем „Бога“ у којега желе да верују, Бога Који неће прекидати човекову изградњу „врлог новог света“. Овој визији празне васељене, васељене без личног Бога Који воли… најзад, без икаквог божанства… дат је разорни израз у нихилизму немачког песника, Жана Паула. Његов „Siebenkaes“, састављен око 1796/7. г, представља „Говор мртвог Христа са врха васељене“ у којем Он оплакује губитак „небеског Оца“. Жан Паул приписује ове страшне речи устима Христа Који бесциљно лута по земљи вечитих сенки.

Сада се висока и отмена фигура, / У болу без краја, / Спусти са висина на олтар, / И сви мртви повикаше: „Христе! / Зар нема Бога?“ / Он одговори: „Нема“. / Читава сенка од свих мртвих уздрхта, / Не само грудима, и једна за другом Поцепаше се од дрхтања. / А Христос настави: „Ишао сам кроз / Светове, пењао се на сунца и летео / Млечним путевима кроз пустоши / Неба, али Бога нема. Ишао сам / Докле год биће баца своју сенку и / Гледао у амбис и звао: „Оче, / Где си ти?“ Чуо сам само / Вечиту олују, необуздану, / А дрхтава Дуга живота / стајала је без сунца Које ју је створило, / И кап по кап падала / У амбис. А када сам погледао горе / Према немерљивом свету, Тражећи божанско око, / Он је зурио у мене са празном и / Лебдећом очном шупљином; / Вечност је почивала на хаосу / И глодала га, и преживала. / Вичите и даље, раздори, / Поцепајте сенке својом виком, / Јер Њега нема!“ / (Затим дођоше деца и рекоше) „Исусе! Зар ми немамо Оца?“ / А он одговори уз потоке суза: / „Сви смо ми сирочићи, / Ја и ви, ми немамо Оца“. / Онда раздори вриснуше / Још јаче – / Дрхтави зидови храма / Се распукоше – храм и деца / Потонуше – а читава земља и / Сунце потонуше за њима – и Читава грађевина света / Потону поред нас, / У својој немерљивој величини / – а на врху немерљиве природе Стајаше Христ и гледаше доле / У грађевину света, / Уништену светлошћу / Од хиљаду сунаца, / Као да је у бунар бачена, / У вечиту ноћ, / Где се сунца крећу / Као рударски фењери, / А млечни путеви / Као жиле од сребра. / … затим висок као / Врховни коначни / Подиже очи према шупљини / И према неизмерној празнини / И рече: „Крута и тиха празнино! / Хладна и вечита нужности! Махнити удесу! / Знате ли између себе – / Када ћете смрскати / Читаву грађевину, и Мене? / Како је свако сам / У широком гробу васељене! / Ја сам сасвим сам. / О, Оче, о, Оче, / Где су Твоје бесконачне груди / Да се на њима одморим? / – Авај, ако је сваки Ја свој Сопствени Отац и Створитељ, Зашто не може да буде и / Свој сопствени анђео уништења?“ / …Овде Христ погледа на доле, а Његове очи се испунише сузама / И он рече, „Авај, / Једном сам живео на земљи. / Тада сам био још увек срећан, / Тада сам још увек / Имао свог безграничног Оца, / И још увек сам са планина / Радосно гледао у бескрајно небо, / И притискао своје пробијене Груди на његову умирујућу Слику, / И још увек говорио у горкој Смрти: / „Оче, извуци свог Сина из Окрвављеног тела / И уздигни га до свог срца!“ / Авај, ви срећни становници Земље, ви још увек верујете у Њега… / Ви несрећни, после смрти, ваше ране / Неће бити затворене. / Када се несрећни положи / У земљу, са рањеним леђима, / Да спава до једног лепшег дана, / Пуног истине и радости и врлине, / Он се буди у жестоком хаосу, / У вечитој поноћи, / И нема јутра да дође, / И нема руке да залечи, / И нема бесконачног Оца! / Ви смртни поред Мене, / Ако се још увек молите, / Молите се Њему: иначе сте / Га изгубили заувек. / А када сам Ја пао доле и погледао / У сјајну грађевину света / Видео сам прстенове / Велике змије вечности / Како се уздижу око васељене, / И док је падала доле поново се / Свијала око свега, / Тада се увила / Хиљаду пута око природе, / И стежући светове заједно, / Здробила бесконачни храм до Величине једне мале цркве / – и све је постало тесно / И мрачно и страшно – / И бескрајно повећано / Клатно звона / Пошло је да зазвони / Последње сате времена / И да смрска грађевину / Васељене – / Када сам се пробудио, / Моја душа је / Јецала од радости / Што ће моћи још једном / Да слави Бога – и моја радост / И јецање и вера у Њега / Беху моја молитва. / А када сам устао, сунце је сијало Дубоко иза пуних / Пурпурних ушију кукуруза, / И мирно слало одсјај своје / Црвене вечери на малом месецу, Који је ујутру изашао / Без јутарње румени; / А између неба и земље радостан / И несталан свет је / Раширио своја кратка крила / И живео, као и ја, упркос / Бесконачном Оцу. / А из читаве природе / Око мене истицали су / Тихи звуци, / Као звуци / Удаљених вечерњих звона.

Касније ће, у наредном веку, Фридрих Ниче рећи углавном исту ствар у својој Веселој науци:

„Зар нисте чули за лудака који је упалио фењер у подне, отрчао на пијацу и викао без престанка: „Тражим Бога! Тражим Бога!“ Пошто су ту стајали многи који не верују у Бога, он је изазвао гласан смех. „Је ли он изгубљен“, рече неко. „Или се изгубио као дете“, рече други. „Или се сакрио? Да ли нас се плаши? Да ли је кренуо на пут? Или је избегао?“ Тако су они викали и смејали се. Лудак је скочио између њих и пробио их погледом. „Куда је отишао Бог“, повикао је. „Рећи ћу ти ја. Ми смо Га погубили, ти и ја. Сви смо ми његове убице. А како смо то урадили? Како смо могли испити море? Ко нам је дао сунђер да избришемо читав хоризонт? Шта смо учинили, када смо одвојили ову земљу од њеног сунца? Куда она иде сада? И куда ми сада идемо? Далеко од свих сунаца? Назад, по страни, напред, у сваком правцу? Постоји ли још увек изнад и испод? Зар ми не лутамо као кроз бескрајно ништавило? Зар нас празан простор сада не скрнави? Зар није хладније сада? Зар не долази ноћ и још више ноћи? Зар не смемо да палимо фењере дању? Зар не чујемо буку гробара, док покопавају Бога? Зар не осећамо смрад Бога који труне? Богови такође труну! Бог је мртав. Бог остаје мртав. А ми смо Га погубили! Како ћемо се утешити, вођо убица? Крв најсветијег и најмоћнијег којег је свет икада имао потекла је испод наших ножева – ко ће избрисати ову крв са наших прстију? Која вода ће нас очистити? Какве жртве измирења и свете обреде ћемо измислити? Зар није величина овог дела превелика за нас? Зар не смемо сами постати богови, да бисмо изгледали вредни тога? Никада није било крупнијег дела, и због њега су сви који су после нас рођени више део историје него што је то икада било раније!“ Лудак је ућутао, а ја сам поново погледао његове слушаоце. Они су такође ћутали, и посматрали су га запрепашћено. Коначно он баци свој фењер на земљу, тако да он пуче у парампарчад, и оде. „Долазим сувише рано“, рече он, „још није моје време. Овај чудовишни догађај је још увек на путу – он још увек није продро у људске уши. Муњи и грому треба времена, светлости звезда треба времена, делима треба времена, чак и пошто су почињена, да би их неко видео и чуо. Ово је дело још увек даље од људи, чак и од најудаљенијих звезда – па су га ипак починили“. Прича даље каже да је лудак тог истог дана отишао у још неколико цркава, и отпевао свој requiem aeternam deo. Пошто су га одвели и испитивали, он је одговорио само једну ствар: „Шта су цркве, ако не гробови и гробнице Божије?“ (Стр. 161-163, према Rg Smith, Секуларно хришћанство; Њујорк, 1966)

Изгледа да има неке подударности у чињеници да је Жан Пол написао своју песму у ери Француске револуције, док је Ниче извукао импликације тог догађаја до највишег степена. И заиста, у историји Запада нема важнијег догађаја од овог. Француска револуција и њена Декларација о правима човека, са девизом: „слобода, једнакост, братство“, представља први озбиљан покушај да се изгради чисто секуларна држава, држава без Бога, град човека и хуманости. Овде се, такође налази крај традиционалне идеје Запада о силазној политичкој моћи, која је замишљена као да „силази“ од Бога до краља; од тог времена политичка моћ ће се „уздизати“ од људи до њиховог изабраног представника. Да употребимо речи Албера Камија, осуда краља од стране Француске револуције је „преломна тачка савремене историје. Она символизује секуларизацију наше историје и разоваплоћење (дисинкарнацију) хришћанског Бога… Бог је посредством монарха играо улогу у свету, али је Његов намесник убијен. Стога не преостаје ништа друго осим сенке Бога, Који је прогнан на небо идеја“ (Бунтовник, Њујорк 1956, стр. 120).

Православац би се могао сложити са Камијем, осим у једној ствари. Нестанак француског краља не означава крај хришћанске ере, јер се она на Западу завршила много пре смрти Луја XVI. За човечанство је та ера, „Константинова ера“, завршена са убиством цара Николаја II, наследника византијских царева, благодатног владара народа Божијег. Његово убиство рукама оних који су уистину били наследници француске револуције, тј. рукама комуниста, представља време када „оно што спречава“ више не може да спречи: започела је „ера безакоња“ и „ера отпадије“. Нема више свете монархије, нема више свете нације.

Ако ћемо да будемо историјски прецизни, секуларизација Русије је започела са Петром Великим, скоро седамдесет година пре Француске револуције; осим тога, колико је нама познато, процес западне секуларизације има своје корене још у средњем веку. Француска република је представљала врхунац тог процеса – први покушај западног човека да изгради нови поредак без Бога. Они који су подржавали револуцију дали су ново тумачење историји људског рода и почели да премештају небо на земљу. Као што је професор Карл Бекер приметио, философи француске револуције (Волтер, Дидро, Монтењ, итд) „разрушили су Небески град св. Августина само да би га поново изградили од савременијих (секуларних) материјала“. Тако је Бога заменило човечанство, светитеља – геније, а божанску мудрост – наука, „а наду у бесмртност на небу – нада у сећање будућих генерација“, да још једном цитирамо Бекера.

У наредном веку значај француске револуције је свуда помно испитиван. Ниједан народ није био вреднији у свом раду и нико није био тако злослутан у својим закључцима као Немци. Прво име које пада на памет је Георг Хегел (1770–1830). Као ревностан лутеранац, Хегел је увидео да је револуција захтевала нову одбрану хришћанства. Он је својим савременицима дао секуларизовану верзију тога. Једини одговор на атеизам и деизам Француза, рекао је он, била је теологија иманенције: Тројица (Тријада) је у великој мери постала сам светски процес, растворена у историји. Природа је постала облик испољавања Апсолутног; тако се он односи према Богу; када човек оконча процес историјске свести постаје као Бог.

Када је 1830. г. Хегел умро имао је много ученика, од којих се нису сви слагали са његовом философијом. Хајнрих Хајне, јеврејски есејиста, описао је „младохегелијанце“ као „оне безбожнике, самобогове“ који су са својим учитељем погубили Бога. „Зар не чујете звона како звоне“, јадиковао је он. „Клекните, они приносе свете тајне умирућем Богу“. Посебни објекти његовог непријатељства били су Давид Штрос, Лудвиг Фојербах, Маркс Штирнер и Карл Маркс. Ова група ће такође заслужити гнев Достојевског који се са њиховим идејама упознао преко руских анархиста, Бјелинског и Бакуњина.

Међу осталима који су писали радове сличног типа били су Штрос, који је 1835. написао свој чувени Критички преиспитан живот Исуса Христа. Његова намера је била да у потпуности дискредитује хришћанску „натприродност“ или „трансцендентализам“. Истовремено, он је учио да читав људски род представља јединство Бога и човека. Оваплоћење се није десило у једном тренутку у времену и једном човеку, већ се дешава кроз читаву вечност. „Човечанство је јединство две природе… Бог је постао човек, бесконачно се манифестује у коначном…“, прогласио је он у Животу Исусовом. Христ је био само врхунски пример тог јединства. Штрос је тврдио даље да природа сама „пулсира у утроби божанског“. Дакле, и он је, као и Хегел, био пантеиста. Све је за њега било божанско: све појаве су манифестације Апсолутног.

Изгледа да нико није био толико импресиониран Штросом као Лудвиг Фојербах. Он није био пантеиста, већ материјалиста. За њега дух није ни постојао. Штрос је јасно рекао да је човек уистину у центру ствари. Из тог опажања Фојербах је развио своју теорију да је човек „Бог“. Сва питања о Богу, рекао је он, у ствари су питања о човеку. Афирмисати Бога значи порећи човека као што и афирмисати човека значи порећи Бога. Његов „magnum opus“, Суштина хришћанства, написан је да би изложио овакве тврдње.

Истински смисао богословља је у антропологији, писао је он. Бог хришћанског богословља је само сан људског срца, свест о човековој сопственој пролазности. Бог, дакле, није ништа друго до пројекција човековог истинског јаства, његовог идеалног бића. Фојербах је кривио религију због човековог отуђења од самог себе: она га је навела да обожава фантома. Укидање религије значи да ће човек превазићи ово „отуђење“ и открити своје истинско јаство. Он ће схватити да сви атрибути – свемоћ, свезнање, доброта, праведност, итд, који су приписивани „Врховном Бићу“ уистину припадају њему, његовом идеалном јаству. Човек ће, дакле, бити срећан само ако нестане религија.

Размишљајући на овај начин, Макс Штирнер, још један Хегелов ученик, развио је своју сопствену философију – философију тоталног егоизма. Његов „Једини и његово власништво“ представља покушај да у главним цртама прикаже шта је Штирнер замишљао под јединственошћу појединца, под егом. „Засновао сам свој принцип на ничему“, писао је он. „Ништа „не дотиче“ мене, ништа осим мене самог – ни човечанство, ни истина ни слобода, ни љубав, ни правда, ни отаџбина, ништа осим мене самог. Сваки човек је циљ самом себи: човек је сам себи бог“. Штирнер је презирао „организовану религију“, јер је она увек захтевала самопожртвовање. Штирнеру ништа није било неморалније од тога. Такође је презирао и француско просветитељство, јер је овај покрет понудио свету идеју „једнакости“. Једнакост ме, гунђао је он, присиљава да будем као остали, да мислим о правима других: то потхрањује осредњост; природа ми, међутим, ни на шта не даје право. Ако могу да задобијем неки положај или привилегију, ја ћу их присвојити. Присвојићу их својом надмоћношћу“. Свет може да опстане само уз генија, великог човека, уз врхунски таленат или уз оно што ће Ниче касније назвати натчовек.

Штирнеров природни непријатељ био је Карл Маркс, који се Штирнеровом егоизму супротставио својим сопственим социјално-економским колективизмом. Маркс је као материјалиста могао да тумачи историју само помоћу тог материјализма а што је значило, како је он често говорио, борбу економских класа. Недостатак једнакости и постојање егоизма произвели су беду и неправду. Религија је у великој мери одговорна за несрећу коју је човек до сада подносио. Он не да више не верује у Бога који није ништа друго до пројекција њега самог, већ чезне за рајем који не постоји и не може да постоји нигде, осим овде на земљи. Религија га одваја од ове истине; она на њега делује као дрога – „религија је опијум“.

Ако људи икада треба да пронађу срећу, они морају да забораве на своја сујеверја и да се удруже у борби против ових, веома природних ствари, које то спречавају. У негативном смислу, ово значи успостављање „истине о свету“ скидањем маске са „људског самоотуђења“, а у позитивном да се религија и богословље преобрате у закон и политику. Пошто је једном потврђено да је „човек врховно биће за човека“, људска свест ће се уздићи и ми ћемо постати „нове врсте бића“ (Gattungswesen). Само ће овај „нови човек“ бити у стању да живи у новом поретку, у свету у којем преовладава једнакост, престаје експлоатација и ишчезавају сукоби, неправда, мржња, ропство и привилегије. У овом тренутку ће љубав, слобода и изобиље карактерисати људски живот. Марксизам, социјализам и секуларизам су, уопштено речено, есхатолошки, утопијски и футуристички оријентисани и очекују нови свет на земљи.

До тада је, пак, револуција нужна: она је нужна зато што привилеговани неће добровољно предати моћ ради општег добра. Најзад, Маркс је желео искорењивање приватне својине, јер они који имају својину увек експлоатишу оне који је немају, због чега овај потоњи увек завиди оном првом. Даље, поседник увек ставља свој интерес испред интереса свих осталих. Приватна својина спречава сваку озбиљну могућност заједничке акције против непријатеља човечанства. Друштво мора бити уједињено, интегрисано, уколико треба да се истребе човекови непријатељи. Јавља се и извесна опасност за опште добро породице, јер њени чланови раде за опстанак и просперитет јединице друштва пре него за читаво друштво.

Они који имају највише да изгубе због status qou-a јесу, како је Маркс рекао, „радничка класа“, пролетаријат. Како историја показује нико више од њих није више експлоатисан и потчињен. Та класа ће заузети своје место које му по праву припада само ако се уклоне све класе, када сви људи својим талентима допринесу општем добру. У међувремену, пролетаријат мора предводити револуцију и деловати заједно са свим угњетеним људима, да би постигли своје заједничке социјално – економске циљеве. „Капиталиста“ се мора приморати да исплати праведне надокнаде, што је чин који ће га довести до тога да он предаје све више од своје моћи и што ће га на крају оборити. Маркса је мучио подмукли страх да ће пролетаријат поклекнути због конфора; он се стога мора стално подстицати. Лењин је користио реч „авангарда“ да би описао народне вође, елиту која би их информисала и надахнула.

Сада знамо да одговорност за појаву секуларизма не лежи само не Хегелу, Марксу и њиховим следбеницима. Деветнаести век је обиловао мудрацима и научницима који су желели да замене оно, за шта су они веровали да означава хришћански поглед на свет, хришћанску „митологију“. Оно што чини марксизам и хегелијанство подложнима посебном приступу јесте посебно поштовање које им указује ХХ век. Нико више не сумња у утицај марксизма на наш друштвени миље; Хегелу, пак, дугујемо то што сваки важан, секуларни философски покрет у овом веку почиње са нападом на његову доктрину. Његов дух, ипак, преовладава свима њима – у егзистенцијализму, феноменологији, прагматизму, логичкој анализи. Требало би поменути да у овом тренутку оживљава интересовање за Фојербаха, вероватно као додатак социјализму.

Последњи век, штавише, означава време напретка природних наука који је без преседана. Оне потражују и настављају да потражују област коју је некада покривала религија. На пример, ко може да порекне огроман значај Дарвина? Његова теорија еволуције је уклонила потребу за било каквим духовним објашњењем живота на овој планети. Дарвин је прогнао Бога са земље, као што га је Њутн, стотину година раније, прогнао са неба. Осим тога, како да заборавимо технолошка открића која су за нас постала извор сваке добре ствари, „извор“ који су у претходним временима људи називали „благотворним и милосрдним Богом“.

Деветнаести век је, наравно, једном и заувек оборио такозвану „хипотезу о Богу“; најзад, ако постоји нека врста божанства којом ће се објаснити устројство васељене и одржавање њених законитости, тај „бог“ тешко да може да буде лични, тешко да представља било шта чему бисмо се могли клањати; уместо тога, наука и философија су нам омогућиле „снагу“, „живот“ и „животни полет“ Анрија Бергсона. Нестао је Бог хришћанства, Пресвета Тројица. Он је тако тихо и тако постепено ишчилео из власти, из позоришта, музике, сликарства, вајарства, поезије, образовања, обичаја и породичног живота да је Његов нестанак једва и примећен.

Ако овај Бог пророка, апостола и Отаца упорно опстаје, ако се истински Бог још увек крије негде у крајњим забитима васељене, онда је то у срцима усамљених и презрених људи или у „реакционарним институцијама“ као што је Православна Црква. Несумњиво је да данашљи људи свуда желе утеху и надахнуће које даје религија, али они не желе „Символе вере“ и каноне, нити казну и догмате. Ако уопште желе Библију, они желе да је вежу за своје схватање. Они све више желе мир и спасење које даје свет, јер их они неће оптужити за грех.

б) Плурализам

Са „смрћу Бога“ дух је остао „насукан“, без критеријума из којих треба да делује. Када употребим реч Бог, наравно, мислим на личног Бога-Створитеља. Само Бог Који разговара са човеком, Који општи са својим створењима, Који их просветљује, има неко значење за проблем познања. Аристотелов „Непокретни покретач“, хиндуистички „Браман“ или Хегелово „Апсолутно“, за нас су сасвим бескорисни. Они нас не воле, они нам не откривају истину, они не мењају наша срца. Због тога нас „смрт Бога“ лишава оних темеља који омогућују познање, који нам допуштају да примимо и применимо истину. Без Бога, не можемо да направимо разлику између истине и лажи. Ништа не може да се позна са неком сигурношћу.

Будући да не постоји апсолутни критеријум, истина нам вечито измиче и ми смо осуђени да живимо према произвољном правилу „толеранције“ или, као што кажу савремени социолози и теоретичари, „плурализму“. То је, дакле, неопходно, пошто ниједан пол, раса или етничка група не могу да прогласе своју супериорност над другима, и пошто ниједна религија не може себе да прогласи за „истинску религију“, тј. за религију коју је Бог установио за све људе. Пошто је Бог или „мртав“, или одсутан, или равнодушан, очигледно је да ми можемо само да верујемо, свако на свој начин, у оно што смо сами изабрали да називамо добрим и злим, истинитим или лажним, исправним и погрешним. Логично је, дакле, да савремена држава не може бити повезана ни са једном одређеном религијом. Секуларизам захтева плурализам који аутоматски спречава добијање привилегованог положаја за било коју религију.

Није ни чудо што и екуменизам мора да заузме исти положај. Он може да верује да је Црква подељена и да ће се једног дана објединити, али у међувремену екуменизам мора да прихвати „савез традиција“. Разлике у учењу се не морају схватити озбиљно, јер се још није ни дошло до истине. Без те истине, екуменски дијалог је узалудан. Неки екуменисти су дошли управо до тог закључка: плурализам значи да или ми одбацујемо размимоилажење у учењу као бесмислено (и на тај начин вређамо неке од чланова) или проналазимо неке заједничке основе којима ћемо да оправдамо продужено постојање „покрета за уједињење хришћанства“. Одговор: заједничка друштвена акција, потрага за друштвеном правдом и једнакошћу – такве као што је отпремање оружја афричким терористима и револуционарима и ширење информација о контроли рађања. Једном речју, подржавање сваког секуларног процеса на планети. Као што је рекао један екумениста на састанку у Загорску 1968, „пустимо да свет пише дневни ред сабора“.

Нема сумње да се на састанцима екумениста још увек могу чути традиционалне религиозне замисли и језик, али ако их је пост-догматски Запад икада схватао у библијском и светоотачком смислу, њихово првобитно значење се брзо изопачује. Речи Бог, Црква и Христос немају исту конотацију за све чланове Светског и Националног Савета цркава, чак ни од постанка тих организација. Такви покрети су увек били имплицитно плуралистички. Можда су неки у почетку и гледали на „толеранцију“ као на укидање непријатељства, као начин да се представи истинска љубав и јединство, али је плурализам убрзо постао екуменистичка догма. Најзад, постоји нова перцепција Цркве и света, јер постоји и нова перцепција Бога. Недавни правци развоја у метафизици снажно су утицали на екуменски покрет, а поготово учења Тилиха, Бонхефера, Бултмана, Барта, Хајдегера и наравно, самог Маркса.

Неминовно је да и Православна Црква представља само још једну „традицију“, „искуство“ или „деноминацију“. Већина православних екумениста или нису упознати или немају осећај за опасност коју тај покрет представља. Неки од њих се наслађују својом славом и обманом. На пример, патријарх Димитрије и архиепископи Јаков и Вартоломеј верују да бескомпромисна оданост било којој „вероисповести“ представља „верски фанатизам“. Они подржавају идеју да нови Православни сабор који је предложио цариградски патријарх послужи за промовисање хришћанског јединства и за отварање Православне Цркве према исламу, будизму, јудаизму, „према савременој (секуларној) култури са њеним тежњама ка братству…“ (Пат. Хришћ. Енц., 1977).

Такво веровање представља прећутно порицање коначности и непогрешивости Божијег откровења. Екуменски патријарх и његови следбеници воде своју сопствену револуцију. Чини се да су они потпуно заборавили на чињеницу да они заговарају плурализам и уводе секуларизам у Православну Цркву. Они воле да мисле да су њихови противници „верски фанатици“, који одбијају да се суоче са реалностима савременог света. Међутим, управо су они ти који се не суочавају са тим реалностима, они су ти који не успевају да схвате радикални значај времена кроз која сада пролазимо.

Постоји још један аспект ове несрећне ситуације који треба поменути, а то је секуларистички напад на монаштво којем су се прикључили многи православни екуменисти. У идеолошком смислу, монаштво и плурализам стоје на два супротна пола. Један од њих је „од онога света“, а други је производ „овога света“. Први представља савршени живот, образац за васцели живот, образац и критеријум за целокупну људску егзистенцију, као што је обзнанио св. Василије: „Монах је истински и веродостојни хришћанин“. Онај други, тј. плурализам, своди монаштво на једну могућност, преобликованo, наравно, да се прилагоди савремености, јер је у свом традиционалном облику монаштво негирање секуларизма. Екуменисти и/или „секуларни хришћани“ верују да је компромис могућ, да пут монаха и пут света могу да се помире. Резултат би био, наравно, да се монаштво сведе на секуларну службу.

Језуита Е. Ларкин је, на пример, тражио да се монаштво реформише. „Док се хришћанин прошлости плашио егоизма и световности и тежио да Бога тражи изван света у чистом поклоњењу“, тврди он уз мало претеривања, „данашњи хришћанин почиње од себе и света онаквих каквима их види и очекује да тамо нађе Бога“. Данашњи хришћанин види „напоре да се неутралише или осујети безгранична љубав као нешто што је изван средишта духовног подвига. Њега мање занима очишћење него преданост, и за њега акција, тј. рад значи рад за друге. Он је велики оптимиста а понекад је и сасвим дрзак када своја дела поистовећује са делима Господњим. Он прихвата тешкоће: он зна да се мора издићи изван несигурности или себичности и да мора превазићи осујећења, незахвалност и остале препреке…“

Неко се може запитати у ком смислу Ларкин говори о монаштву, па чак и о хришћанству. Не помиње се светост као претпоставка доброте, нити благодат као претпоставка светости. Читав његов чланак, „Аскетизам и савремени живот“ (1963) апсолутно не указује никакво поштовање према истинитости учења и има врло мало алузија на „аскетизам“. Монаштво је постало само још један, али другачије устројен облик служења човеку. То је служење које на крају није ништа друго до самослужење.

То што секулариста, као и плуралиста и релативиста, морају да порекну или да „разблаже“ монаштво, представља врхунску иронију сна о изградњи новог света. Он би могао исувише касно да схвати да је он пресекао саме основе цивилизације и, ако уопште размишља о небеској бесмртности, саму могућност за спасење.

в) Релативизам

Релативизам је сијамски близанац плурализма. Говорећи разумљивим језиком, ми кажемо: „радити по своме“. Ово значи способност да радим оно што желим без икакве критике, тј. да то радим на свој начин. Будући да не постоје свеопшти, неопходни и јавни критеријуми понашања, о мојим делима и о мом „животном стилу“ не може се просуђивати да ли су исправни или погрешни. Избор је ствар укуса, а не закона. Бог је „мртав“ или, у најмању руку, „одсутан“ – не постоји заповест, ни необориво начело, ни света опомена. Морал представља лични став, перцепцију, склоност, вредност. Англикански бискуп, Џон Робинсон, у својој популарној књизи, „Honest to God“ („Поштено према Богу“), описује морал Библије као „легализам“. Он инсистира на томе да овај морал присиљава људе да живе према спољашњим и апстрактним законима, а не слободно и стваралачки.

Ја, заправо, могу да чиним шта год хоћу, могу да извршим и убиство и самоубиство, јер, како је рекао Достојевски, „ако нема Бога, све је дозвољено“. Ако желим да те убијем због свог циља, због моје револуције, због мог хира, нико не може да ме осуди. Достојевски у „Злим дусима“ иде и даље и тврди да релативизам – који подразумева да Бога нема – захтева највиши облик самовоље, тј. самоубиство. Кирилов мора да покаже своју самовољу, каже руски књижевник, јер је по њему то једини начин да покаже своје уверење да Бог не постоји. „Ја морам да покажем да не верујем“, узвикује Кирилов док хода по соби. „Не разумем како један атеиста може да зна да Бога нема а да се не убије на лицу места. Схватити да Бога нема а не схватити у истом тренутку да је човек бог је апсурдно, иначе би се човек сигурно убио…Тако да се ја сигурно морам убити да докажем да сам ја бог…“

Сумњам да ће се велики број људи препустити Кириловљевој логици. Они су више волели да се прилагоде или да радосно пригрле релативизам или самовољу. Ово је, наравно, древна идеја, идеја до које су најпре дошли стари Грци. Прихватили су је циници и епикурејци. У савремено доба, она је поново постала популарна. У последње време, најпознатија књига на тему релативизма и морала је књига Џозефа Флечера, „Етичка ситуација – нови морал“, објављена 1966. г. Он тврди да су изрази „исправно“ и „погрешно“ везани за „ситуацију“, тј. да „не можемо приступити свакој прилици у којој треба да донесемо одлуку са читавим апаратом исфабрикованих прописа и правила“. Једини водич за људско понашање је моја савест и Свети Дух. Он ме обавештава у складу са потребама „ситуације“.

На пример, не постоји закон који тврди да је сексуална активност пре брака увек погрешна. Ми немамо право, тврди Флечер, да означимо предбрачну сексуалност као блуд; она то можда јесте, а можда и није. Флечер се слаже са бискупом Робинсоном да је целомудреност – целомудреност „само уколико довољно брине о милосрђу, и то је критеријум за сваки облик понашања – у браку или ван њега, у сексуалној етици или на било ком другом пољу, јер га ништа друго не чини ни исправним ни погрешним…“ Другим речима, ми живимо за људе, а не према законима. „Ствар која се воли у посебној ситуацији“ је „исправна и добра ствар која треба да се уради“. На пример, нико не може да каже да је заједнички живот изван брака нужно погрешан; он то, заправо, и није, јер ако је то „ствар коју волимо да чинимо“, присутан је и Свети Дух.

Флечерова теорија је, ако смем да кажем, колико непотребна толико и бесмислена. Морални релативизам не захтева да га руководи Свети Дух. У сваком случају, нема начина да се утврди присуство Духа, као што не можемо да тврдимо ни да је љубав знак Његовог Присуства. Не само да ми често помешамо љубав и пожуду, него нема ни разлога да верујем да је љубав знак било чега другог, осим мога става. Шта год да је професор Флечер имао на уму, једноставно нема начина да се помире релативизам и хришћанство. То, у ствари, није ни потребно: Бог је „мртав“, и плурализам, заједно са релативизмом, представља дневну заповест. Постоји много животних стилова од којих ниједан нити може, нити треба да буде одбачен. Ту има места чак и за библијски морал. И поред тога, сваки правац деловања је подложан „просуђивању вредности“ и добар за оног ко га жели. Нико не може да осуди чак ни убиство, атентат нити тероризам, позивајући се на „човеково достојанство“ или на „права“ појединца. Свако има своје сопствено виђење ових клишеа. Поред тога, не постоји „исправно“ или „погрешно“, осим за онога који мисли да они постоје. Мене не могу да критикују због било чега што урадим, пошто грех не постоји, или, још тачније, грех је релативан. Ако мислите да је блудничење грех, то је ваша ствар; међутим, не можете да намећете своје мишљење другима.

Као што знате, релативизам има много ширу употребу него морал; он слаби религију, политику, уметност, итд. Последица је застрашујућа, јер целокупна комуникација између појединаца и група мора да се сруши. Релативизам изазива све што је изван моје самовоље, све непристрасно и објективно, што не може да се достигне. Конфликт је неминован. Као што је, много пре Маркса, Тукидид рекао: релативизам изазива принуду и сукоб. Маркс је приметио да права појединца и групе морају понекад да се сукобе: класа или појединац који је надмоћан, морају да прибегну сили – па и револуцији, ако је то неопходно. Постоји сила гласачког листића која преноси вољу многих на малобројне, а постоји и много драстичнија сила насиља. Другим речима, „моћ даје право“.

Требало би да је до сада веза између „смрти Бога“, плурализма и релативизма сасвим јасна. Ако Бога, личног Бога, нема, онда ми можемо да радимо шта желимо и да верујемо у шта желимо, у било шта од најодвратнијег и најнехуманијег до најмаштовитијег и најбизарнијег. Секуларисти сматрају да је пораст анархије, безакоња и раздора привремен. Они предвиђају да ће из тога проистећи ново и савршено јединство. Секуларизам, дакле, представља узалудну потрагу за рационалним светским поретком у којем се човек налази у самом средишту. У томе је сва његова нада, његова једина вера која изгледа веома познато: зар не, био је то Адам, који је желео да своју судбину преузме у своје руке, Адам који је желео да буде „бог“? Како чудно и како иронично – јер је управо то и био Божији план приликом његовог стварања. Бог је намеравао да човек постане божански, да са њим дели Свој живот, кроз човекову причасност божанским енергијама.

ЗАКЉУЧАК

Секуларизам је вера, вера у човека, вера у његову будућност, будућност без Бога или, како кажу „теолози прогреса“, у будућност која је Бог. Православље је вера, вера у Бога, живог Бога Којег он „сусреће и има право да Га слави, да Га благосиља, да Му узноси похвале, да Му благодари и да Му се клања“, јер је Он Бог милосрђа, правде и силе. Секуларизам се изродио из лажне теологије, или још тачније, из пост-догматске западне теологије која пропада. То пропадање је видљиво од Аквинског у XIII, па до Макса Шелера у ХХ веку: континуитет идеја којем може да се прати траг, рационализам најсумњивије врсте.

Секуларизам је творевина западног човека. Он је одговоран за оно што смо еуфемистички назвали „окружење које нас мења“. Како је Дитрих Бонхефер писао из свог нацистичког затвора пре више од три деценије, „западна цивилизација ће одбацити своје историјско наслеђе као такво. Западна цивилизација је непријатељски настројена према Христу. То је посебна ситуација за наше време и у томе је његова права декаденција“. То одбијање може да се означи као „револуција“, а што коначно и јесте – најдалекосежнија и најрадикалнија револуција коју је свет икада видео, која трује сваки ниво културе. Све што је „традиционално“ није само одбачено, него је и оскрнављено. Прошлост је „прекаљена“, а земља се преокренула.

Секуларистичка револуција не оставља место за Бога или, бар, не оставља место за традиционалног Бога. Она захтева нови концепт – ако уопште захтева икакав концепт. Ако треба да постоји неко божанство, он мора бити „основа бића“ или неки стваралачки космички принцип – било шта осим божанства, као што је Ниче говорио, које ће изазивати кривицу или жаљење и мешати се у мој живот. Ова „сила“ или „основа“ самих ствари може се усавршити са човеком и васељеном у будућности – у том новом и славном добу. У исто време, нова идеја о Богу намеће и нову идеју о човеку и, наравно, нову идеју о природи: безгрешан али несавршен човек је господар своје судбине и он је одговоран за природу.

Шта ова нада у нови поглед на свет значи за Цркву и за религију уопште? Ако треба да буде места за њих, онда је то у сфери приватних склоности. Црква као институција у потпуности је историјска, баш као што је и „Бог“ нешто иманентно и што се развија. Ако она треба да преживи, ако треба да понуди свој допринос „врлом новом свету“, она мора почети да размишља о себи као о потпуно природној организацији и начину живота. Она мора схватити да она, чак ни као заједница људи, нема привилегије, нема квалитет нити моћ који је постављају изнад других религија. Штавише, она мора да „демитологизује“ своју Библију и своје традиције: сва њихова учења о натприродном морају бити социолошки и философски поново протумачена (нпр. Васкрсење означава уздизање човечанства). Христос је, наравно, једноставно био „човек који је делао за друге“. Вероучење, догмати и канони нису ни необориви ни апсолутни, јер у плуралистичком и релативистичком свету ништа нема такве атрибуте. Тајне Цркве су символи људске љубави и јединства а аскетизам, мада представља „одбацивање света“ представља одбацивање status quo-a света какав је сада; мистицизам је, пак, јединство једног члана човечанства са целином, визија потпуне хармоније и љубави.

Шта може да учини Православна Црква када се суочи са оваквим изазовом, изазовом са којим мора да се сретне ако хоће да испуни своју божанску мисију? Као прво, присетимо се да је Црква одувек знала да ће до тог изазова доћи. Светитељи су вековима предвиђали да ће та времена доћи, да ће доћи „доба безакоња“, ово „доба отпадије“. Као друго, православци су, као народ Божији, чувари Божијег откривења и Његовог блага. Он је то благо похранио у земљане сасуде, али нам је послао и Светога Духа да га чува. И из тог разлога Црква представља „стуб и тврђаву Истине“ – она не може да греши, она не може да лаже, она не може да превари својом вољом, јер је Свети Дух уводи у сву истину. Као треће, ми смо, као појединачни чланови Цркве, обавезни да се „чврсто придржавамо“ предања које је Христос предао апостолима. Наша оданост том предању доноси нам просвећење, просвећење које нам помаже и које светли онима што обитавају у тами.

Вера коју чувамо није се ни развила, ни променила. Цркву нису завели ни Платон, ни Аристотел, ни Фројд, ни Дарвин, ни Маркс. Она никада није сматрала да би требало да прати „трендове“ и моду, не би ли тако своју поруку учинила примамљивом. И заиста, она не проси душе. Штавише, она не припада ниједном веку. Она, дакле, није Црква ХХ века, већ Црква у ХХ веку. Она постоји да мења, а не да би је мењали. Православна Црква има поруку за савремени свет, исту ону коју је Христос проповедао пре скоро две хиљаде година: „Покајте се! Приближило се Царство Божије!“ У томе је суштина Јеванђеља, у томе је одговор на сиромаштво, злочин, расизам, рат, ауторитаризам, на зло измењени обичаји и начин понашања, секс и феминизам, егалитаризам, братство, и претпостављену слободу – на све људске проблеме, националне и међународне. Одговори Цркве су свети а не секуларни, јер је њен глас – глас вечности.

Са руског превела Антонина Пантелић