МАКСИМ ТОМИЋ: Да ли је вештачка интелигенција „одржива“?
Увод
Вештачка интелигенција (у даљем тексту ВИ) се представља као решење многих проблема у савременом друштву. Један од великих проблема данашњице свакако представља појам „одрживости“. Oвде се не мисли на некакву „зелену агенду“ која је део политичког програма многих странака данашњице. Овде је реч о голом опстанку. Како су ресурси (вода, струја, енергија) коју троше савремени рачунски центри ВИ изузетно велики, поставља се питање колико је ВИ одржива? То се неретко оправдава тврдњом како ће нама ВИ решити практично све проблеме, па и оне еколошке природе. To и јесте проблем са идејом „техно-солуционизма“ – становиштем по ком се сви проблеми у друштву могу решити применом одређених технологија. Овај текст ће покушати да укаже на то колико је ВИ (не)одржива, колико смо заправо зависни од инфраструктуре које велике технолошке компаније поседују, те колико заиста ресурса троши коришћење једне такве савремене технологије.
Рачунарство у облаку
Рачунарство у облаку (енг. Cloud Computing) представља један од највећих извора прихода за највеће технолошке компаније. Овај појам се односи на вид „пружања услуга“ корисницима који желе да „изнајме“ одређену ИТ инфраструктуру. Замислимо да једна фирма из Србије жели да набави потребну инфраструктуру за свој рад (рачунаре, мрежну опрему…). Она, са једне стране, може да купи сву ту опрему и сама је одржава у својим просторијама, или може да се одлучи да изнајми ту опрему од неког пружаоца услуга рачунарства у облаку. У потоњем случају фирма из Србије не води рачуна о одржавању те опреме, набавке нове (у случају повећања обима посла), већ суштински води рачуна само о плаћању. Када им затреба више сервера (рачунара) они само то затраже и компаније попута Амазона им то врло радо омогућавају.
Треба напоменути да је рачунарство у облаку свакако данас много заступљенији вид одржавања инфраструктуре, пре свега због једноставности и мањих цена у односу на класично поседовање ИТ опреме. Пионир у овом послу је Амазон, који је са овим услугама започео почетком 21. века и данас је свакако најзаступљенији на овом тржишту. Поред њега највећи играчи су Мајкрософт и Гугл. Оно што углавном фирме спречава да користе овакав тип услуге јесте то што су подаци физички смештени у некој другој земљи (у случају фирме из Србије на пример). У појединим ситуацијама постојаће правна ограничења која не би дозволила овако нешто. Међутим, у великој већини случајева, фирме се одлучују за управо овакав тип услуге. Једна од кључних особина рачунарства у облаку је готово неограничена проширивост капацитета. Кад год нам затреба више података, више рачунара или бржа мрежа, ми ћемо то суштински добити, уколико смо у могућности да то платимо. То са једне стране омогућава неограничено повећање обима пословања, док са друге стране значи константно проширивање капацитета пружаоца услуга рачунарства у облаку (дакле великих технолошких компанија).
Зависност од инфраструктуре великих корпорација
Претходни пасус указује на велику зависност у погледу инфраструктуре које поседују највеће технолошке компаније. Треба напоменути да 3 поменуте компаније (Амазон, Мајкрософт и Гугл) поседују преко 60%(1) тржишта ових услуга, те да многе фирме, владе и јавне институције зависе од њихових политика, цена, сигурносних протокола… Поред тога, треба напоменути да постоји тенденција изградње, односно поседовања подводних оптичких каблова који се користе за интернет комуникацију широм света(2). На тај начин компаније постају власници интернет саобраћаја широм света, односно контролори истог.
Колика је зависност од оваквих услуга најбоље указује пример скорашњег „пада“ Амазонових сервиса.(3) Услед насталих проблема са доступношћу „увек доступних услуга“, преко 2000 фирми широм света имало је проблема са пружањем сопствених услуга корисницима. Поједине фирме су имале проблеме сатима, док су неки проблеми трајали дуже од једног дана. Поред многих апликација и сајтова који су имали проблеме, забележено је да су људи широм САД-а имали проблеме са звоном у кући (услед примене технологија „паметних домова“).(4) Додатно тога треба напоменути да су такође банке и авио компаније искусиле техничке проблеме.
Поред наведеног примера, ваља се осврнути на још један пример који указује на то колико је академска заједница зависна од овакве инфраструктуре. Истраживачи са универзитета у Гронингену потписали су отворено писмо 2025. године које указује на степен ове завиности. Потписници у њему изражавају стрепњу због све веће зависности у односу на компаније попут Мајкрософта и Гугла, односно због тога што „дигитални сервиси које они користе умногоме обликују професионалну праксу“. На самом крају писма указују на то како велике технолошке компаније обликују и одређују правац истраживања које се базирају на њиховој инфраструктури. Ово писмо је потписало преко 500 истраживача са поменутог универзитета. Овај пример илуструје чињеницу да универзитети полако постају све зависнији од великих технолошких компанија, које ће неминовно диктирати, у већој или мањој мери, услове те сарадње.(5)
Коначно треба напоменути да је зависност о којој говоримо често заправо класична „зависност“. У том смислу да компаније неретко и не разматрају другачије видове пословања, већ су затворене у том бесконачном кругу ресурса који нуди неки пружалац услуга рачунарства у облаку. На тај начин оне постају спремне да прихвате потенцијално неповољније услуге у будућности, с обзиром на то да или немају кадар који би могао да самостално одржава одређену инфраструктуру, или би трошкови били толико велики да просто није исплативо прекинути сарадњу са неким великим играчем.
Да ли је ВИ „зелена“?
Иако се велике технолошке компаније често представљају као велики заговарачи „зелене агенде“, реалност указује на то да су ствари значајно другачије. Ту се пре свега мисли на значајно коришћење основних ресурса неопходних за живот – воде, струје и земљишта.(6)Карен Хао је у својој књизи „Empire of AI” документовала примере иградње рачунских центара широм Јужне Америке, у регионима (заједницама) које су пре тога имале значајне проблеме са снабдевањем воде. Изградња рачунских центара је значајно погоршала ту ситуацију, с обзиром да они користе чисту, пијаћу воду за хлађење своје инфраструктуре.
Можда је пре неколико година било могуће да се технолошки гиганти представљају као „чувари наше Земље“, но сада је јасно да је свеопшто интересовање за равој великих модела ВИ то ставило са стране. Читава прича око чувања околине пада у воду услед жеље за већим профитом и „националним интересима“. (7)Као што је пре неколико деценија „претња од Совјетског савеза“ представљала оправдање за развој нуклеарног наоружања, развој војно-индустријског комплекса и обавештајних служби, тако данас „кинеска претња“ представља највећи покретач развоја ВИ у западној хемисфери. Ако само погледамо листу највреднијих компанија на свету (8) лако можемо уочити да се технолошке компаније које смо споменули на почетку текста налазе на самом врху. С тим у вези можемо закључити да је једино „зелено“ што се везује за ове корпорације – зелена боја долара. Све остало представља маркетинг; заправо данас то више и није маркетинг, јер се наратив променио услед „велике претње са истока“.
Рачунски центри – литијум за богаташе
Читава проблематика око компаније Рио Тинто нас негде подсећа да се налазимо у положају у ком су се налазиле (и даље се налазе нажалост) афричке земље у 19. веку када су их њихови „западни просветитељи“ израбљивали и тровали. То је свакако колонијални положај. Неко би помислио како је то резервисано искучиво за „земље трећег света“ или оне на прелазу ка „модернијим“ (као Србија). То је међутим делимично тачно.
Јасно је да ће се тешко десити да Рио Тинто планира пројекат типа „Јадар“ у прелепим регионима Швајцарске. Са друге стране, западне земље имају свој тип израбљивача који чини суштински исто. Модерни израбљивачи су наравно технолошке компаније а оно што оне чине јесте онемогућавање нормалног живота људи услед постојања хиљада рачунских центара широм земље. За разлику од „класичних рудника“ који се могу без проблема направити негде далеко у Африци, рачунски центри би требало да се концентришу што ближе компанијама које их поседују, односно њиховим корисницима. То се пре свега ради због мањег кашњења услед преноса података, односно боље поузданости сервиса и услуга које се пружају. Стога и не чуди чињенице што се убедљиво највећи број рачунских центара налази у САД – преко 5000.(9)Американци заиста воде бригу о томе да њихове ИТ услуге буду на врхунском нивоу.
Врло илустративан пример онога што се дешава широм земаља САД јесте Масково тровање становника града Мемфиса.(10) Један од највећих рачунских центара које је Елон Маск (као власник компаније xAI) изградио у околини америчког града Мемфис, сагоревао је огромне количине метана, кршећи бројне регулативе за заштиту животне средине. Можда и не треба да чуди чињеница да је за време Трамповог мандата EPA (енг. Environmental Protection Agency) поништила бројне регулативе које се тичу заштите животне средине (11) Индикативно је напоменути да становници овога града нису знали никакве детаље око изградње поменутог рачунског центра. Ово је наравно само један од примера тога како се технолошке компаније односе према локалном становништву (америчком). Овде такође можемо споменути повећање рачуна за електричну енергију које плаћају локални становници, а које је узроковано изградњом рачунских центара (12) (јер тобоже сви се морамо укључити у борбу против „црвене претње са истока“). Поред тога ту је проблем који локалци имају са буком које производе ове велике „фабрике“. Коначно ту је и проблем са снабдевањем водом који је свакако од суштинске важности за опстанак становништва.(13) Рачунски центри троше залихе пијаће воде као градови од неколико десетина, па чак и стотина хиљада становника на дневном нивоу. Јасно је да не постоји суштинска разлика између загађивања воде (Рио Тинто) и неограниченог трошења исте (технолошке компаније); резултат је исти – воде нема за локално становништво. Коначно, они се неретко праве у регионима у којима већ постоји проблем са пијаћом водом.(14) Овде смо се фокусирали на проблеме који имају становници САД-а како би указали на обим проблема са којима се сусрећу људи у средишту „технолошке револуције“. То је свакако нешто што чека и људе на периферији исте, кад-тад.
Закључак
Изгледа да Трампова администрација чини све да технолошким гигантима омогући „победу“ над Кином у тој свеопштој трци за „општу вештачку интелигенцију“. То „све“ подразумева сатирање америчких грађана и предавање земљишта, воде и струје у руке великих технолошких компанија (које ће нам сигурно омогућити да водимо миран и повучен живот). Генерално говорећи, чини се да смо ушли у апсолутно неконтролисани круг изградње све већих рачунских центара, првенствено због некаквих „националних интереса“ великих земаља. Највећи проблем ту свакако представља повећање моћи великих корпорација које неретко диктирају сам правац развоја одређене технологије.(15)
Чини се да ћемо, поред тренутне инфраструктурне завиности, убудуће тражити воду, струју и ваздух од великих технолошкиг гиганата широм света. Чиле је био једна од првих земаља која се суочила са проблемом приватизације воде (16) крајем 20. века. Изгледа се да је то будућност модерне Америке (а можда и целог света). Са друге стране, сама идеја да би се велики језички модели могли користити за решавање некаквог „еколошког“ проблема је контрадикторна – придев „велики“ указује на то да они не маре за било какве ресурсе. То је генерално ситуација са промовисањем свеопште употребе ВИ (попут тога да ћемо пронаћи коначно лек за рак). Могло би се рећи да приликом сагледавања последица и добробити примене неке технологије ми често мислимо да ћемо позитивине ефекте имати засигурно, а да постоји шанса да се неке последице појаве у будућности. Заправо је ситуација обрнута. Нужно је да ће злоупотреба и последица бити, а нека „добра“ примена је под знаком питања. Ствар је у томе да ова „добра“ примена углавном зависи од жеље спомињаних корпорација да реше неки проблем у друштву (попут фармацеутске индустрије која би теоретски пронашла лек за рак). Њих то може да интересује само у случају значајног повећања профита. Ту на сцену ступа нека озбиљна регулатива која би смањила бар мало могућност злоупотребе, те одложила последице на одређени временски период. Но, како примери у „земљи демократије“ показују, тешко да ће се то десити с обзиром да су они који доносе такве регулативе велики заговарачи свеопштег технолошког напретка. То је тај „технички морал“ који испуњава наш живот, или како неко рече „у жељи да етизирамо технику, ми смо етику технизирали“.
1.https://www.srgresearch.com/articles/cloud-market-share-trends-big-three-together-hold-63-while-oracle-and-the-neoclouds-inch-higher
5.https://iskra.co/reagovanja/maksim-tomic-ko-usmerava-razvoj-vestacke-inteligencije/
6.https://www.npr.org/2025/10/14/nx-s1-5565147/google-ai-data-centers-growth-environment-electricity
7.https://www.nytimes.com/2025/12/24/us/politics/trump-artificial-intelligence-economy-risks.html
8.https://companiesmarketcap.com/
9. https://www.cargoson.com/en/blog/number-of-data-centers-by-country
10. https://www.nbcnews.com/news/us-news/musk-xai-colossus-supercomputer-boxtown-memphis-tennessee-rcna206242
11.https://www.epa.gov/newsreleases/epa-launches-biggest-deregulatory-action-us-history
12.https://www.cnbc.com/2025/12/03/families-could-get-see-higher-electric-bills-if-ai-data-boom-goes-bust.html
13.https://www.eesi.org/articles/view/data-centers-and-water-consumption
15.https://iskra.co/reagovanja/maksim-tomic-ko-usmerava-razvoj-vestacke-inteligencije/
16. https://www.civicus.org/index.php/media-resources/news/interviews/4271-chile-has-entirely-privatised-water-which-means-that-theft-is-institutionalised
