Мајкл Ворен Дејвис: Човек ЦИА-е у Константинопољу

Сви знају да је Московска патријаршија блиско повезана са Кремљом. Али мало ко схвата да је Васељенска патријаршија у Константинопољу (Истанбулу) у чврстој спрези са америчком владом.

Непознавање ове чињенице је изненађујуће, уколико се у обзир узме да су многи грчки православни поглавари то са поносом истицали. Атинагора (Спиру), архиепископ Грчке православне цркве у Америци, писао је још 1942. године једном агенту Канцеларије за стратешке службе (Office of Strategic Services, претеча ЦИА-е; прим. прев): „Располажем са три епископа, 300 свештеника и великом и разгранатом организацијом”, писао је Атинагора. „Свако ко је у мојој служби, истовремено је и у вашој служби. Можете им заповедати за било коју услугу која вам је потребна. Неће се постављати питања и ваша упутства ће се верно извршавати”.

Године 1947. Канцеларија за стратешке службе је преименована у Централну обавештајну агенцију (Central Intelligence Agency или ЦИА). Годину дана касније, Атинагора је изабран за васељенског патријарха у Цариграду, духовног предводника источног православља.
Везе са дубоком државом

Неко би могао да каже како je, у време када је Атинагора одлучио да се обрати ОСС-у, његова родна Грчка била под нацистичком окупацијом, па је разумљиво што је грчки владика у Америци подржао амерички ратни напор. Али у питању је нешто више од тога.

Атинагора је био снажни присталица америчке изузетности (exceptionalism) и охрабривао је вашингтонску милитаристичку спољну политику. Амерички конзул у Истанбулу присећао се разговора са Атинагором из 1951. године: „Као и обично, говорио је нашироко о свом уверењу да САД морају остати присутне на Блиском истоку неколико векова како би оствариле Богом дану мисију да обезбеде слободу, просперитет и срећу свим људима”.

(Ови наводи, узгред буди речено, одабрани су из предавања које је одржао православни историчар Метју Нејми у Хеленском колеџу Светог крста, грчкој богословији у Бостону; ово нису злонамерни фалсификати које шире руски пропагандисти – Грчка православна црква прилично је поносна на своје везе са америчком дубоком државом).

Атинагора није само проамерички оријентисан. Он је такође познат и као реновациониста, назив који се односи на такозвано либерално православље. Године 1964. он се сусрео са папом Павлом VI у Јерусалиму; заједно, они су званично уклонили узајамно изопштење из цркве које су увели њихови претходници 1054. године. Овај гест изазвао је огорчење широм православног света. Атинагора је оптужен да компромитује православну веру у корист „папирне уније” са Римом.
Грчки папизам

Тренутни васељенски патријарх, Вартоломеј је саздан од истог материјала као и његов претходник Атинагора. Он је веома близак папи Франциску; обојица деле страст према масовној имиграцији и еколошком активизму. Слично попут Атинагоре, Вартоломеј има блиске односе са америчком владом – што је партнерство које се показало као узајамно корисно.

Васељенски патријарх је духовни предводник православља. Међутим, он има непосредну јурисдикцију над свега неколико хиљада православних хришћана у Турској. Остатак источно православног света је аутокефалан, односно самоуправан. Ово укључује Грчку цркву, Кипарску цркву, америчке архиепископије (или диоцезе).

Многи сматрају Вартоломеја поглаварем али нису под његовом непосредном црквеном влашћу. Важно је нагласити да велика већина православних хришћана широм свега припада руској православној традицији. Ове цркве не признају, на било који начин, Вартоломеја као поглавара. Између неких од ових цркава, као што су Московска патријаршија и патријаршија у Константинопољу, догодио се раскол (шизма).

Вартоломеј није источноправославни папа, иако би он то желео да буде. Током претходних неколико деценија, васељенски патријарх је радио на томе да учврсти непосредну црквену власт над различитим грчким православним црквама. Ово настојање се углавном показало плодним у САД.

Године 2014, Епидофор Ламбринијадис, тренутни амерички архиепископ и Вартоломејев вероватни наследник, објавио је кратак есеј под насловом Први без једнаких (First without equals). Наслов овог чланка је игра речи израза primus inter pares, односно први међу једнакима. Овај назив прво се односио на римског папу, али се онда пренео на патријарха Константинопоља, након Велике шизме из 1054. године. Наравно, шизма је великим делом била изазвана осећајем да римски првосвештеници нису довољно поштовали права и привилегије осталих епископа, посебно оних са хришћанског истока. Очигледно, архиепископ је указао на своју жељу да формулише ауторитарнију, централизовалију еклесиологију у оквиру источнe православне цркве, што је филозофија која се понекад означава као грчки папизам.

Потом, 2022. године, током интервјуа за грчке новине Та Неа, Елпидофор је био упитан да ли очекује да постане наредни васељенски патријарх. Нећкао се да одговори на постављено питање, тврдећи како ће „Бог одлучити ко ће бити наредни патријарх”. Ово је, такође, радикални заокрет у односу на православну традицију, који иде још даље чак и у односу на грчки папизам. Чак и Римокатоличка црква експлицитно негира да је папу одабрао Бог.

Без обзира на то, влада САД званично подржава доктрину грчког папизма, што ћемо у наставку текста показати. Оснаживање положаја васељенске патријаршије у оквирима православног свега служи двема сврхама. Прво, то нужно води смањењу утицаја њеног супарника, Московске патријаршије. Вашингтон руско православље посматра као алатку кремаљске пропаганде, које је као такво легитимна мета контраобавештајних операција. Друго, реновационистички васељенски патријарх је вољни партнер у вашингтонској кампањи ширења либералних, демократских вредности широм света.
Украјинска црква

Узмимо, на пример, шизму у Украјинској цркви. Московска патријаршија је 1990. године гарантовала самоуправни статус Украјинској православној цркви (УПЦ). Али њој тада није дата потпуна аутокефалност. Међутим, група украјинских националиста – коју је тада предводио председник Петро Порошенко – организовала је „независну” Православну цркву Украјине (ПЦУ). Уз подршку западних медија, ови националисти су успешно проказали канонску Украјинску православну цркву (УПЦ) као „руску цркву”.

Када је 2018. године упитан о настојању Православне цркве Украјине да постане аутокефална, Курт Вокер – који је тада био специјални опуномоћеник америчког Стејт департмента за Украјину – није дао јасан одговор. Инсистирао је да се америчка влада не опредељује када су посреди таква питања те да ће поштовати одлуку патријарха Вартоломеја и његовог синода.

Али ово не сме да нас завара. Изјавом да је одлука на Васељенској патријаршији, америчка влада јесте заузела одређену позицију. Пре свега, аутокефалија не може бити додељена једнострано, потезом било ког патријарха или епископа. Друго, уколико право на доношење те одлуке припада било коме, то би онда морао бити московски патријарх – духовни предводник словенских православаца. Чак је и знаменити Калистос Вер критиковао Васељенску патријаршију да се меша у послове Украјинске цркве:

„Иако сам митрополит Васељенске патријаршије, нисам ни најмање задовољан гледиштем које је заузео патријарх Вартоломеј. Уз сво дужно поштовање према мом патријарху, обавезан сам да кажем да се слажем са гледиштем које је изнео московски патријарх да Украјина припада руској цркви. Пре свега, Кијевска митрополија је споразумом 1676. године изузета од омофориона Васељенске патријаршије и пренета под онај Московске патријаршије. Тако је током 330 година Украјина била део руске цркве”.

Треће, свега неколико дана пре него што је Вокер дао свој интервју, Џо Бајден – који је тада био само бивши потпредседник – летео је за Украјину како би изразио подршку за Православну цркву Украјине. Чим је патријарх Вартоломеј донео одлуку у корист Православне цркве Украјине, амерички државни секретар Мајк Помпео изразио је чврсту подршку Трампове администрације у корист ове одлуке. Од руске инвазије на Украјину, наша влада је имплицитно подржавала политику украјинског председника Владимира Зеленског да конфискује имовину (укључујући црквене зграде) од Украјинске православне цркве и да ову имовину пренесе у власништво Православне цркве Украјине.

У једној нарочито мучној епизоди, националистичка руља је напала цркву Украјинске православне цркве током сахране, растерала вернике и толико претукла свештеника који је вршио службу да је он морао бити хоспитализован. Повод? У питању је била сахрана украјинског војника који је погинуо борећи се против Русије.

Овај детаљ је важно нагласити: шта год да медији тврде, Украјинска православна црква није продужена рука руског утицаја. Њени верници нису „проруски”, а још мање су руски колаборанти. Они, такође, жртвују животе бранећи своју отаџбину од руске агресије. Али то није важно Вашингтону или Констнатинопољу. Подржавајући сепаратисте, Вартоломеј урушава московски утицај у оквирима светског православља. И то је добро за русофобе у нашем [америчком, прим.прев] спољнополитичком естаблишменту.
Подршка Бајдену

Стејт Департмент је 2019. године дао 100.000 долара Ортодокс тајмсу, новинском сајту чврсто повезаном са Васељенском патријаршијом. Сврха овог издатка? „Да се супростави медијским пројектима који шире лажне вести и обмањују вернике у православним заједницама”. Другим речима: да се боре против руских дезинформација.

Иронично је да је Трампов Стејт департмент заступао про-константинопољску агенду узимајући у обзир да се Васељенска патријаршија отворено и поносно сврставала уз Демократску странку. Грчка православна архиепископија у Америци је једном приликом истакла:

„Председник Труман често је наглашавао проамеричка убеђења патријарха Атинагоре, као и значај и утицај Васељенске патријаршије, заједно са грчком православном заједницом у САД, као кључне за остваривање америчких спољнополитичких циљева. Уистину, Труман је видео патријаршију и Атинагору као кључне за јачање прозападне одлучности и у Грчкој и у Турској, као и за заговарање политичке стабилности на Блиском истоку.” Патријарх Вартоломеј је 2020. написао честитку свом старом пријатељу Џозефу Бајдену за победу над Доналдом Трампом на председничким изборима одржаним те године: „Можете само да замислите моју велику радост и осећај поноса због вашег успешног избора за 46. председника ваше изузетне нације, САД”.

Архиепископ Елпидофор је у већ споменутом интервјуу за Та Неа такође понудио једва прикривену подршку Џозефу Бајдену: „У Америци, питање абортуса је у потпуности политизовано… Као да једини услов за доброг хришћанина или доброг политичара представља то какав је његов став по питању абортуса. Сви други принципи и хришћанска учења нису важни, можете бити лопов, лажов, преварант, ратни хушкач, насилник или мрзитељ жена, али уколико сте против абортуса – онда сте подобни ‘побожним људима’ да вам пруже подршку”.

Као што је Род Дрејер указао, овај слабо примећени интервју садржи неколико прилично шокантних навода. На пример, Елпидофор није само забринут због тога што је питање абортуса „политизовано”: он отворено заговара опцију слободног избора абортуса (pro-choice). „Жене носе целокупно бреме рађања и подизања њихове деце, док мушкарци, који су непосредно укључени у зачеће, не носе слично бреме”, рекао је за Та Неа. „Стога морамо да подржимо право жене да, у складу са својом слободном вољом, доноси репродуктивне одлуке”. Елпидофор је, такође, говорио како је поносан што је подржао протесте који су избили након смрти Џорџа Флојда, као и због нечувеног „хомосексуалног крштавања”.

За оне који нису добро упућени у токове источноправославне политике: Епидофор је 2022. године крстио синове двојице богатих Американаца грчког порекла, Евангела Бусиса и Питера Дундаса (децу су родиле сурогат мајке). Чин крштења обављен је у атинском предграђу Вулиjагмени. Ово је изазвало огорчење у православном свету из два разлога:

Погрешно је крстити дете уколико су шансе мале или ништавне да ће оно бити подизано у складу са црквеним учењем. Родитељи су обавезали своје дете на хришћанску веру, иако му неће пружити средства потребна да испуни ту обавезу.

Гостујуће свештенство (укључујући и епископе) мора да добије дозволу локалног митрополита пре него што јавно обавља свете тајне у оквиру друге јурисдикције. У овом случају, локални митрополит био је Антониос од Глифаде. Елпидофор је тражио и добио дозволу да крсти децу америчког пара, али није обавестио Антониоса да су родитељи истополан пар.

Елпидофора су осудили Свети синод Грчке православне цркве као и монаси са Свете Горе, али он за то ни најмање не мари. Архиепископ је једноставно наставио да даје наговештаје православном свету како ће делати када једном постане васељенски патријарх.

То није све. Елпидофор је 2019. године поставио оца Александра Карлутсоса за главног викара Америчке архиепископије. Отац Александар је, фактички говорећи, породични свештеник Бајденових. Он има место у борду „Фондације Бо Бајден” и служи као председников духовни саветник. Отац Александар је 2015. године био гост на (сада нечувеној) вечери чији је домаћин био Хантер Бајден у Кафе Милану у Џорџтауну.

У питању је вечера за приватне званице за неколико источноевропских олигарха, укључујући Јурија Лужкова, дубоко корумпираног бившег градоначелника Москве. Ово је било вече када је Хантер Бајден упознао свог оца са Вадимом Пожарским – директором компаније Буризма – чиме је наводно испунио обећање за које је Јелена Батурина [тадашња супруга градоначелника Јурила Лужкова и руска предузетница, прим.прев] платила Хантеру 3,5 милиона долара годину дана раније.

Отац Александар је кредибилно оптуживан да је служио као веза између Пулоса и Бајденових током изборног скандала 2020. године. Наводи се да је свештених преносио информације између две стране, али му се не може наложити да сведочи пред судом због њујоршких закона о имунитетима свештенства. Иако све укључене стране признају да је отац Александар био у честим контактима са обе стране у овом периоду, ипак инсиситирају на томе да им је он само пружао духовне савете. Мора да су и Пулос и Бајден провели ове тешке месеце у молитви и посту. Оно што више забрињава, отац Александар је такође близак са Џоном Пулосом, грчко-канадским оснивачем компаније Доминион вотинг системс (Dominion Voting Systems; компанија коју су одређени појединци и медији у САД оптуживали за крађу избора у корист Џоа Бајдена; прим. НС)

Како то већ бива, отац Александар се 2018. године нашао усред финансијског скандала у којем се спомињао износ од 80 милиона долара. Овај скандал је истраживала америчка влада. Истрага федералне владе по овом питању обустављена је убрзо након што је покренута, премда није понуђено било какво објашњење. Када је председник Бајден наградио оца Александра Председничком медаљом слободе прошле године, шаљиво је добацио „Својим говором бих само могао да нарушим вашу репутацију”.

Нажалост, такве оптужбе за корупцију су прилично раширене у америчкој архиепископији. Грчка православна црква је убедљиво најбогатија хришћанска деноминација у САД у односу на своју релативну величину. (Римокатолички свештеник не може очекивати да заради више од 45.000 долара годишње; грчки православни свештеник може да заради и до 130.000 долара). Постоји много добростојећих породица друге генерације досељеника које и даље осећају дубоку оданост цркви, иако не учествују нарочито редовно у црквеном животу.

Другим речима, америчка архиепископија је отприлике у истом положају у којем се налазила римокатоличка црква под Кенедијем. Она располаже великим капиталом и имовином али је такође веома зависна од секуларних, либералних донатора. То је разлог због чега је Хеленски колеџ Светог крста, грчка православна богословија, означила некадашњег конгресмена Мајкла Хафинтона као „верног православног хришћанина”, упркос чињеници да је јавно познат као хомосексуалац који отворено пркоси црквеном учењу о људској сексуалности.

Срећом, већина источно-православних јурисдикција се не могу подвести под реновационисте, нису играчке у рукама америчке владе и не зависе од либералних, секуларних донатора. У ствари, када је грчки парламент изгласао усвајање истополних бракова, Грчка црква је назвала ову одлуку „демонском” и изопштила неколико „неморалних законодаваца” који су гласали за усвајање закона.

Али без обзира шта наша, америчка влада буде говорила, она ће истицати патријарха Вартоломеја и његовог вероватног наследника, Елпидофора као „грчке папе” како би унела дух либерализма у источно православље и супротставила га руском православљу. Ово је политика америчке владе.

Одређени службеници Стејт департмента (и долари пореских обвезника) посвећени су постизању управо тог циља. О томе се отворено расправља, чак са усхићењем у главним институцијама Васељенске патријаршије и америчке архиепископије.

Али пркос свему, свако ко се усуди да укаже како је ово велика издаја и америчког народа и православних верника, сместа бива оптужен да је „руски човек”. Над овим се треба добро замислити.