Неке од књига: Дегенерисани модернисти: модернизам као рационализована сексуална разузданост; Дионисов успон: рађање културне револуције из духа музике; Живе машине: Баухаус архитектура као сексуална идеологија; Libido Dominandi: Сексуално ослобођење и политичка контрола; Чудовишта из подсвесног: успон хорора у књижевности и на филму; Покољ градова: урбана обнова као етничко чишћење; Џон кардинал Крол и културна револуција; Обмана из Међугорја: Краљица мира, етничко чишћење, уништени животи; Јалови метал: Историја капитализма као сукоба између лихварства и рада; Успон Логоса: историја крајње стварности, итд. Џоунс је путовао широм света, од Пољске до Ирана и Танзаније, и држао предавања у одбрану традиционалих вредности. Ових дана стиже у Београд, где има трибине: Француска 7, од 19 часова, дана 16. 5. 2024 (четвртак); Кнез Михајлова 33, први спрат, дана 17. 5. 2024. (петак). Почетак је у 17 часова. Тема трибине у Француској 7 је „СРБИЈА У ДОБА РАЗАРАЈУЋЕГ КАПИТАЛИЗМА“.

Доносимо његов текст из доба почетка коронократије, када је објаснио шта је стајало иза овог пројекта. (В.Д.)

Пандемија вируса корона и лукавство разума
Е. Мајкл Џоунс
„Die Eule der Minerva beginnt erst mit der einbrechenden Dämmerung ihren Flug.”
– Г. В. Ф. Хегел

„Ја сам научник који ради на томе да се заустави вирус корона. Треба да откажемо све мисе.”
– Патрик О’Нил

У Светом писму помор је приказан као казна за грех. Господ је Давиду опростио прељубу са Витсавејом и убиство њеног мужа Урије, али када се Давид погордио као Израиљци и наредио да се попише народ, није могао избећи казну коју је Бог већ једном одложио. Али чак и ту је Господ попустио и покушао да ублажи казну тако што је Давиду дао да бира. У име Господње, пророк Гад понудио је цару да одабере једно од три зла: три године глади, „да бјежиш три мјесеца од непријатеља својих и они да те гоне”, или три дана помора. Суочен с таквим избором, Давид није имао куд до да призна: „У тјескоби сам љутој; али нека западнемо Господу у руке, јер је милост његова велика, а људима да не западнем у руке.” И тако Давид одабра помор. (2 Сам. 24:14.15)

Ово питање актуелно је и у садашњој кризи изазваној вирусом корона. Да ли је иједан светски вођа одабрао помор? У време цара Давида није постојало генетски модификовано оружје, али чињеница да оно постоји у наше време даје ново значење представи о томе да владар може одабрати помор. Два главна осумњичена у том смислу јесу Сједињене Државе и Кина. Тренутно се у медијима пробијају два подједнако вероватна, али конкурентна објашњења: 1) вирус корона је биолошко оружје које је или намерно пуштено међу људе, или је случајно процурило, или 2) пандемија вируса корона јесте фабрикована криза. Међутим, ове две алтернативе једна другу не искључују.

Да би добро одабрао, цар Давид је, као владар Израиља, морао да разликује категорије природе – стварност, ствар, болест – и категорије ума – као што су политика, војна стратегија, укључујући и претварање нечега у оружје, итд. Помор је у то време био категорија природе, али то можда више није у овом добу када се вируси користе као оружје.

Владари нашег времена суочавају се са сличним избором. Но, њима недостаје способност да разликују категорије природе од категорија ума. Наука се, како нам то говори англо-америчка традиција проистекла од Њутна, користи за дефинисање онога што је стварно, а то обухвата све категорије природе. Религија је данас науци препустила право да каже шта је стварно, а шта није. Услед тога, помор може доћи од Бога, али се његово постојање може потврдити само науком, која утврђује смернице којих се сви политичари морају придржавати. Ове смернице су сада важније од свих других смерница, попут оних да неприсуствовање црквеној служби повлачи са собом смртни грех.

Без помоћи Цркве да се направи разлика између Божјих дела и категорија ума, држава није часила ни часа да преузме контролу и не пропусти прилику да још једну кризу окрене у своју корист. Угледајући се на гувернере из важнијих делова Сједињених Држава, гувернер Индијане Ерик Холкоум прогласио је ванредно стање, чиме су забрањена и окупљања на јавним местима, као што су ресторани, што су локални бискупи потом применили и у својим црквама. За разлику од цара Давида, гувернер Холкоум је помор прогласио за рат. Ковид-19 увео је државу Индијану у ратно стање. „Што се тиче оних који мисле да претерујемо”, изјавио је гувернер Холкоум, „уверавам вас да то није тачно. Ми смо у рату против ковида-19 и ми ћемо тај рат и добити.”

Кина се сложила с гувернером Индијане, изјавивши да су Сједињене Државе покренуле биолошки рат против те земље. Дана 13. фебруара 2020. године, Комисија Комунистичке партије задужена за Центре за контролу болести у Пекингу издала је „наређење о ратном стању”, којим се од чланова партије захтева да препознају чињеницу да је Кина ушла у стање рата.  До средине марта, многи коментатори одустали су од званичне приче да је ковид-19 „потекао с пијаце морских плодова Хуанан у Вухану”  и окренули се наративу који тврди да је пандемију изазвало биолошко оружје. Било је различитих мишљења о томе како је вирус доспео међу становништво. Metallicman тврди да је вирус намерно пуштен.  На основу вишегодишњег искуства у организацији ЦИА, Филип Џиралди изјавио је да је опасност од ненамерне контаминације услед примене биолошког оружја толико велика да у потпуности поништава сврху употребе таквог оружја.

Међутим, та неупотребљива оружја и даље се производе, између осталог и на Институту за вирусологију у Вухану, где се налази једина кинеска лабораторија класе 4 („П4”), што значи да ту постоји могућност чувања, проучавања и прављења патогена класе 4, као што је вирус корона. Случајно или не, Институт за вирусологију у Вухану налази се само 13,8 км од епицентра вируса корона у Кини, што је Била Герца из Вашингтон тајмса навело да изјави: „могуће је да је смртоносна епидемија животињског вируса која се шири по читавој планети потекла из лабораторије у Вухану која се доводи у везу с тајним кинеским програмом производње биолошког оружја, тврди један израелски стручњак за биолошко ратовање.”

Институт за вирусологију у Вухану нашао се у средишту праве мреже тајних истраживања биолошког оружја и академске шпијунаже која се протеже широм света. Године 2013, два кинеска вирусолога ухваћена су док су кријумчарили украдене вирусе – једне од најсмртоноснијих на свету – из Националне микробиолошке лабораторије у Винипегу, једине канадске вирусолошке лабораторије класе П4, у Вухан, где су оба кријумчара, вирусолог др Сјенгуо Ћи и биолог др Кединг Ченг, били умешани у кинески програм биолошког ратовања.  Према порталу ZeroHedge, „двојица научника оптужени су да су се инфилтрирали у канадску Националну микробиолошку лабораторију, заједно с многим кинеским агентима који су ту дошли као студенти из различитих научних установа у Кини које су директно повезане с кинеским програмом биолошког оружја, укључујући и Институт за вирусологију у Вухану и Центар за контролу и превенцију болести из Војне области Ченгду.”

Једно од биолошких оружја украдених из лабораторије у Винипегу јесте и вирус корона, који је у Националну микробиолошку лабораторију дошао 4. маја 2013. ради експериментисања на животињама. „Управо је из тих резерви”, пише сер Адријан Бонд, „потекао вирус корона који су украли и прокријумчарили доктор Ћи, доктор Ченг и наводни агенти кинеског програма биолошког ратовања, регрутовани са Института за вирусологију у Вухану, који су се представљали као студенти вирусологије на Универзитету у Манитоби.”

И други универзитети учествовали су у глобалном ланцу кријумчарења биолошког оружја. Крајем јануара 2020, агенти ФБИ ухапсили су Чарлса Либера, шефа Катедре за хемију и хемијску биологију на Харварду. Либер је „оптужен да је лагао о својој улози у програму за регрутовање талената из Кине”, да би потом 30. јануара био пуштен из притвора, али тек након што је положио кауцију од милион долара у готовини.  Према Бостонском глоубу, Либер је „лагао о својим везама са Институтом за вирусологију у Вухану”  након што му је Кина исплатила стотине хиљада долара да би он уговорио не само кријумчарење биолошког оружја већ и да би унајмио и кријумчаре.

Будући да је Јеврејин и да има везе са Израелом, власти су сматрале да постоји опасност да Либер побегне, па су захтевале да и он и његова супруга предају пасоше.  Либер је један од оснивача био-технолошке компаније Nanosys, која је повезана с Хебрејским универзитетом у Јерусалиму.  Како стоји у оптужници, „Тужиоци тврде да је Либер пристао да спроводи истраживања, објављује радове и пријављује се за патенте у име Вуханског универзитета за технологију за надокнаду од 50.000 долара месечно и око 150.000 долара за трошкове живота. Такође је добио и 1,5 милиона долара да на том кинеском универзитету оснује лабораторију за истраживање… Власти тврде да је своје учешће у том програму Либер сакрио од Харварда и да је 2018. године федералним истражитељима рекао да никада није добио позив да учествује у том програму.”  Либерово хапшење уследило је након све веће забринутости федералних власти због покушаја Кине да украде америчка истраживања и технологију, што се могло видети по програмима као што је „План за хиљаду талената”, где су:

научници преузели (на своје рачунаре, прим. прев.) осетљива истраживачка документа пре него што су се вратили у Кину, поднели захтев за патенте засноване на америчким истраживањима, лагали на пријавама за стипендије и нису пријавили новац који су добили од кинеских институција, према извештају Конгреса објављеном прошле јесени. … Федерални истражитељи у Бостону ове недеље су такође поднели тужбу против једног истраживача на Бостонском универзитету, Кинескиње која се терети за прикривање веза с кинеском војском. Јанћинг Је, за коју истражитељи тврде да је поручник у Народноослободилачкој армији, лагала је о својој војној служби како би дошла у САД где је за кинеску војску истраживала америчке војне пројекте и прикупљала информације о двојици америчких научника. … Федералне власти сумњају да су у кријумчарењу опасних биолошких агенаса на Институт за вирусологију у Вухану умешани и Харвард и Винипег.
У децембру 2019. Цаосунг Џенг, студент на постдокторским студијама у Медицинском центру Бет Исраел Диконес приведен је на бостонском аеродрому „Логан” где је покушао да се укрца у авион и у свом пртљагу прокријумчари 21 бочицу „осетљивих биолошких узорака”.  Јанћинг Је, још једна кинеска „студенткиња” с катедре за биомедицинско инжењерство Универзитета у Бостону такође је испитивана на аеродрому „Логан” у априлу 2019. године. Јанћинг Је оптужена је за превару у вези с визом, за то што је поступала као агент стране државе и за учествовање у завери током времена које је провела у Бостону, а испоставило се да је она заправо поручник у кинеској Народноослободилачкој армији.  Либерова повезаност с Вуханом и кријумчарске методе ових „студената” поткрепљују тврдњу да је вирус корона случајно процурео међу становништво Вухана.

Производња биолошког оружја

С друге стране, производња тог биолошког оружја је без сумње била намерна и финансирала ју је Влада Сједињених Држава. Професор Џенгли, који је већ 20 година виши научник и главни истражитељ на Институту за вирусологију у Вухану, примио је милионе долара од USAID-а и других агенција на име „финансирања трошкова у сврху истраживања и експериментисања с вирусима корона – често примајући више паралелних грантова у истом временском периоду.”
Другим речима, америчка влада је ангажовала „спољне сараднике” из Кине за свој програм биолошког оружја тако што је професору Џенглију обезбедила грант од 665.000 долара од Националног института за здравље, на име студије под називом „Екологија вируса корона код слепих мишева и ризик од појаве вируса корона у будућности” (NIAID R01 AI1 10964). Четири дана након што је грант одобрен, 10. јануара 2014. године, професор Џенгли добио је још један грант у износу од 559.500 долара од америчке Агенције за међународни развој, на име истраживања под називом „Нове пандемије које нам прете PREDICT 2_China” (пројекат бр. AID-OAA-A-14–00102).

Ако је Влада Сједињених Држава платила за то да се вирус корона из слепих мишева претвори у оружје, урадила је то с намером да то оружје једног дана и употреби, што значи да је можда планирала неки напад. На много начина, идеално место за лансирање напада на Кину било би из једне од кинеских лабораторија, јер би за напад покренут у Вухану САД могле да оптуже Кинезе, иако би заправо САД стајала иза самог напада.

У коначној анализи, сер Адријан Бонд, чији смо чланак до сада наводили, закључује да „највероватнији извор из ког је потекао вирус корона 2019-nCoV јесте Национална лабораторија за биобезбедност у Вухану, која се налази на вуханском Институту за вирусологију”, али он не може да закључи да ли је „било удружених покушаја да се прикрије тачна природа вируса, његов извор и одговорне стране, или је, у најгорем случају, ширење епидемије вируса корона било намерно.”

Као што видимо из закључка сер Адријана Бонда, у овој фази игре, усредсређивање на вирус доводи нас до више питања него одговора. Чак и да се сви слажу с метафором о рату, нико не би могао да објасни како се у данашње време води биолошки рат ако себе ограничи само на појединости биолошког ратовања. Ковид-19 је оружје – а не стратегија. А та чињеница наводи нас да закључимо да је небитно да ли је ковид-19 природна појава или биолошко оружје. Након проглашења војног ванредног стања, велико питање, које гласи: „Да ли је вирус корона стваран или се користи као изговор за фабриковану кризу?” говори о немогућности да се направи разлика између ствари које постоје и категорија ума, које тим стварима дају значење. Решење за лажну дихотомију „стварна/фабрикована криза” може се наћи у рашчлањавању различитих делова кампање која је сачињена од res et intellectum – и од ствари, и од интелекта. Ако трагамо за стратешким објашњењем онога што се сада дешава, морамо погледати мере које владе тренутно предузимају у светлу овлашћења која су добиле услед ванредног стања. Као и увек у оваквим ситуацијама, Рам Емануел имао је последњу реч када је рекао: „Никад немој пропустити да искористиш кризу.”
Успешан план Рокфелерових из 2010.

Фондација Рокфелер помаже нам да разумемо како ће се вирус корона 2020. године употребити као оружје. Године 2010. Фондација Рокфелер истраживала је „изазове и могућности” путем „планирања сценарија.”  Једна од „могућности” које је ова Фондација разматрала био је исход проистекао из „пандемије коју је свет годинама ишчекивао”, и која је према њиховом сценарију најзад дошла 2012. године. Овај нови сој грипа, за који Фондација Рокфелер тврди да је „пореклом из дивљих гусака”, а не слепих мишева, био је:

изузетно заразан и смртоносан. Чак и нације које су биле одлично припремљене за пандемију брзо су преплављене када је вирус захватио цео свет, при чему је за само седам месеци заражено скоро 20 одсто светске популације и страдало 8 милиона људи, махом здравих младих особа. Пандемија је погубно деловала и на привреде: међународна мобилност људи и робе скоро сасвим је заустављена, што је паралисало индустрије попут туризма, и раскинуло глобалне добављачке ланце. Чак и на локалном нивоу, радње и пословне зграде које су обично врвеле од активности, месецима су зујале празне, без запослених и клијената.
Да ли вам овај „сценарио” звучи познато? Да ли је пандемија вируса корона из 2020. године дело природе или можда категорија ума? Да ли је то биолошко оружје које је намерно пуштено међу људе или је случајно побегло из лабораторије? Или, да будемо још прецизнији, да ли је то „сценарио” који је смислила Фондација Рокфелер и који је примењен на сезонски уобичајену појаву грипа како би се под контролу ставило становништво које би се иначе побунило против таквих наметнутих мера и не би их прихватило? Немачки пулмолог др Волфганг Водарг заговорник је овог другог објашњења, и описује епидемију као „помаму” (употребио је реч hype на немачком, која има исто значење као и на енглеском, прим. прев.) која сада постоји самостално, упркос чињеницама, те самим тим захтева даље разматрање:

Сваке године на свету се јављају нови типови вируса. Када су у Глазгову рађени тестови, увек су били присутни и вируси корона. Сваке године вируси корона имају удео у другим вирусима од 7 до 15 одсто. У Вухану су открили нови сој вируса. Да ли је тај вирус опасан. … Како можемо знати? Важно је да упоредимо тренутне податке с подацима из претходних година. Али чак и кад погледамо на тих 7–15 одсто који имају вирус, не можемо рећи да су умрли од тога. Велико питање везано за стопу смртности у Италији јесте где су тестови рађени? Ако су рађени на озбиљно болесним особама у болницама, стопа смртности ће наравно бити већа. Нормална стопа смртности сезонског грипа износи 0,1 одсто. То значи да сваке зиме, на хиљаду особа једна умре од грипа. Очигледно је да су вирусолози овде створили нешто веома сензационално што је оставило утисак на кинеску владу. Кинеска влада је то доста надувала. Одједном је то постало веома важно политички, и то на начин који нема везе с вирусологијом, и довело је до увођења технологије за препознавање лица на аеродромима, пунктова за мерење температуре да би се утврдило да ли људи имају повишену температуру. Те мере имале су међународне последице. Одједном су политичари морали да заузму став. Нешто је фабриковано. Те групе експерата развиле су мрежу информација и мишљења, а политичари су се окренули тим групама стручњака и интернализовали њихову мрежу информација, а затим почели да делују унутар њених параметара. Политичари су инструментализовали ту мрежу информација како би одредили које мере треба предузети. Све ове одлуке проистекле су из тих аргумената. То значи да ће бити веома тешко да неки критичар каже: „Станите, ништа се не дешава.” То ме подсећа на бајку о царевом новом оделу. Само је мало дете било у стању да каже да је цар го. Политичари играју у колу с научницима који желе да буту битни јер им је потребан новац да би финансирали своје операције. Ми желимо да будемо важни, желимо да зарадимо новац. Зар се иста ствар није десила и прошле године? Да ли се овде ишта ново дешава?

Извештаји из Италије потврдили су Водаргове сумње. Дана 18. марта, националне здравствене власти у Италији издале су саопштење које је показало да је више од 99 одсто преминулих од вируса корона у Италији већ боловало од нечега. Огромна већина оних који су преминули док су били заражени вирусом корона јесу или старе особе, или особе које већ имају нека медицинска стања, због чега се код њих вирус развио у тежем облику. Просечна старост пацијента који није могао да се избори с вирусом ковид-2019 била је 81 година, што је за око 20 година више од узраста свих пацијената који су добили инфекцију. Просечна старост жена које су преминуле била је већа за 28 година. Највећи проценат смртности (42,2 одсто) десио се у старосној групи између 80 и 89 година, док је 32,4 одсто било између 70 и 79 година, 8,4 одсто између 60 и 69 година, 2,8 одсто између 50 и 59 година, а 14,1 одсто старије од 90 година. Жене које су преминуле након што су добиле инфекцију COVI_D-2019 старије су од мушкараца (просечна старост жена је 83,4 – просечна старост мушкараца је 79,9). Просечан број патологија примећених у тој популацији износи 3,4 (просек 3, стандардна девијација 2,1). Укупно гледано, 15,5 одсто узорка имало је 0 или 1 патологију, 18,3 одсто имало је 2 патологије, а 67,2 одсто имало је 3 или више патологија. Најзаступљенији коморбидитет јесте хипертензија (присутна у 74,6 одсто узорка), затим коронарна болест срца (70,4 одсто) и дијабетес мелитус (33,8 одсто).  Силвио Брусаферо, директор Националног института за здравље у Италији, потврдио је чињеницу да су старији грађани и особе с већ постојећим стањима изложени већем ризику. „Говоримо о људима који су веома крхки и живе у блиском контакту с другима, те их морамо заштитити колико год је то могуће.”

Није било тешко рећи где леже симпатије олигарха. Фондација Рокфелер диви се Кинезима због драконских мера које су предузели у борби против вируса и критиковала је првобитну политику САД-а која је „снажно одговарала” грађане од летења авионом јер се „показала смртоносна у свом благом приступу, чиме је допринела брзом ширењу вируса не само унутар САД-а већ и изван ње.” С друге стране, „брзо доношење и спровођење обавезног карантина за све грађане, као и моментално и скоро херметично затварање свих граница” које је предузела кинеска влада „спасло је милионе живота, зауставило ширење вируса много раније него у другим земљама и омогућило бржи опоравак после пандемије.”  Веома брзо постаје јасно да Фондација Рокфелер предлаже кинески ауторитативни модел реаговања у кризној ситуацији као норму за читав свет:

Кинеска влада није једина која је предузела екстремне мере да би заштитила грађане од ризика и излагања вирусу. За време пандемије, национални лидери широм света показали су свој ауторитет и наметнули чврста правила и ограничења, од обавезног ношења маски на лицу до провере телесне температуре на уласку у заједничке просторе, као што су железничке станице и супермаркети. Чак и кад је пандемија почела да јењава, оваква ауторитарна контрола и надзор грађана и њихових активности су задржани, па чак и повећани. Како би заштитили себе од ширења проблема који постају све више глобални – од пандемија и транснационалног тероризма до еколошких криза и растућег сиромаштва – лидери широм света све више стежу обруч власти. … Грађани су својевољно предали део свог суверенитета – и своје приватности – „брижним” државама у замену за већу безбедност и стабилност. Грађани су постали толерантнији према усмеравању и надзору одозго надоле, чак су то и радо прихватали, а национални лидери добили су више простора за наметање реда на начине које они сматрају одговарајућим. У развијеним земљама, повећани надзор добио је многе облике: биометријска лична документа за све грађане, на пример, и строже регулисање кључних индустрија чија се стабилност сматра суштински важном за националне интересе. У многим развијеним земљама, наметнута сарадња с пакетом нових регулатива и споразума полако је, али сигурно поново успоставила ред, а што је још важније и привредни раст.

Фондација Рокфелер није једина група олигарха умешана у сценарио планирања пандемије вируса:

Октобра 2019. Фондација Гејтс удружила се са Светским економским форумом и Центром за здравствену безбедност Џонс Хопкинс да донесе оно што су они назвали „измишљени” сценарио, у ком су учествовале неке од водећих светских личности из области јавног здравља. Тај догађај назван је Догађај 201 (Event 201). Као што пише на њиховом веб-сајту, Догађај 201 симулирао је „избијање новог зоонотског вируса корона који се преноси са слепих мишева на свиње, па на људе, да би се на крају могао преносити и с човека на човека, што доводи до озбиљне пандемије. Овај патоген и болест коју изазива углавном су засновани на синдрому SARS, али га у заједници лакше преносе особе с благим симптомима.”

Конгрес САД такође је био умешан у дискусију. Према вести на сервису Yahoo news: „Сенатор Ричард Бер (Републиканска странка, Северна Каролина) позван је да поднесе оставку након што је у четвртак објављено да је овај утицајни председник Обавештајне комисије прошлог месеца [фебруара 2020.] приватно обавестио донаторе с којима је повезан о тешким последицама пандемије вируса корона и такође продао своје акције у вредности од 1,6 милиона долара.” Овакво деловање у дослуху даје кредибилитет тврдњи да је пандемија вируса корона заправо намеран, смишљен ратни чин. То би такође значило да је ванредно стање, које је проистекло из тог чина, такође било намерно и смишљено.

Макрон затвара непријатеље

У првим месецима 2020. категорија ума коју су Рокфелери склепали током сесија 2010. године на којима су планирали сценарија постала је категорија природе, како су владе једна по једна спроводиле своја драконска правила контроле.

Светски лидери нису часили ни часа да искористе политичке прилике које им је пружила пандемија вируса корона. Ангела Меркел добила је нови лизинг на политички живот у Немачкој тако што је тихо одустала од катастрофалне мигрантске политике из 2015. и окренула се науци. „Меркелова се вратила” јер је њено бирачко тело у Немачкој доживљава као „некадашњу научницу” која „јасно влада чињеницама и има смирени наступ, којим је забринутој нацији повратила поверење.” Оно што је испрва било медицинска криза почело је да се претвара у битку између Цркве и државе о томе ко говори у име „крајње стварности”, јер онај ко има то право – држи у рукама и саму дебату.  Повратак Меркелове нанео је штету Алтернативи за Немачку (Alternative fuer Deutschland – AfD), странци која се пробила на политичку сцену Немачке као реакција на имиграциону политику Меркелове. Популарност AfD-а „пала је на испод 10 одсто у неким анкетама” јер је, према недељнику Шпигел, криза с ковидом-19 донела „повратак вредностима које су прилично стране AfD-у, као што су солидарност, поузданост, опрез, увереност у моћ науке.”

Један од оних који су имали највише користи од глобалног рата против вируса корона јесте француски председник Емануел Макрон. Након више од годину дана протеста жутих прслука на улицама Париза и другим деловима Француске, због којих је Макронова влада замало пала, Макрон је прогласио ванредно стање ради заштите здравља становништва – у рангу ратног стања – и своје противнике затворио у домове, наметнувши карантин читавом француском народу. Када су се Французи оглушили о ту наредбу, Макрон је узвратио тако што је натерао народ да тражи дозволу за излазак из домова преузимањем обрасца путем рачунара. „Због строгих мера у Француској”, речено нам је, „људи сада морају да покажу документ којим оправдавају свој боравак напољу – макар то било и ради одласка у продавницу – након што се народ оглушио о позиве владе да остане код куће.”

Један евро за хлорокин

Убрзо након што је Макрон рашчистио улице, први микробиолог Француске др Дидије Раул, директор Болничко-универзитетског института у Марсеју, изјавио је да је постигао изванредан успех у лечењу ковида-19 помоћу хидроксихлорокина, добро познатог лека против маларије који је већ 70 година присутан на тржишту. Хидроксихлорокин је такође и јефтин лек, и ту почињу проблеми. Уместо да се обрадује, француски одсек фармацеутске дубоке државе осудио је Раула у дневном листу Монд назвавши га теоретичарем завере због тога што се усудио да се супротстави званичном државном наративу, према ком је потребно да прође време док вакцина не буде спремна. Није то први пут да овај научник одступи од науке – онако како је влада дефинише:

Др Раул, директор Болничко-универзитетског института у Марсеју, нервирао је владу и раније са својим јеретичким ставовима о Дарвину и климатским променама. Такође је и некадашњу министарку здравља Ањес Бузан оптужио за сукоб интереса због тога што је њен муж Ив Леви био директор INSERM-а, Националног института за здравље и медицинска истраживања, у време њеног мандата. Леви је у фебруару 2017. године отворио француско-кинеску истраживачку лабораторију у Вухану. Бузанова је у јануару ове године, два месеца након избијања вируса у Кини, класификовала хидроксихлорокин као отровну супстанцу. Раула су напали уобичајеним, инфантилним нападима, говорећи за њега да је „крајњи десничар” и „за Трампа”, итд. Опет, прави вирус јесте овакав инфантилни менталитет.

И Бозанова и њен муж Ив Леви јесу Јевреји, што је подстакло сумње Жутих прслука који су Макрона и пре тога називали „курвом Јевреја” и њиховом „марионетом.” Како је то Нан Лишиз рекао за Јеврејску телеграфску агенцију: „анти-семитске теорије завере” су „нежељени симптом вируса корона у Француској.”

У свом доприносу анти-семитским теоријама завере, Џерусалим пост пише: „Протекле четири године, тим научника са MIGAL-a [Галилејски истраживачки институт] ради на вакцини против вируса инфективног бронхитиса који изазива бронхијално обољење живине.”  Пуком срећом, испоставило се да израелски научници управо раде на вакцини за вирус корона. „Назовимо то чистом срећом”, изјавио је др Чен Кац, шеф MIGAL-ове групе за биотехнологију. „Одабрали смо вирус корона као модел за наш систем само као доказ концепта за нашу технологију.”

Десет таблета хлорокина кошта само један евро. Ма шта ви мислили, ово је представљало проблем за господина Макрона јер је тако јефтин и свуда доступан лек обесмислио Макроново потпуно затварање земље, откривши тако његову праву сврху, а то је да отера Жуте прслуке са улица али и, што је можда и подједнако важно, да се постара да велика фармацеутска индустрија под управом доктора Левија и министарке Бузан може да развије скуп лек. Те сумње потврђене су када су постојеће залихе хидроксихлорокина нестале с полица апотека. Великој фармацеутској индустрији, према речима Пепеа Ескобара, потребно је „профитабилније решење” како би финансирала INSERM, националну здравствену агенцију коју води мадам Бузан и која се тада окренула фармацеутској компанији Санофи, која се „активно спремала” да производи хлорокин који је нестао, али им је за то било потребно неколико недеља, као што је и Макрону било потребно неколико недеља да стане на крај преосталим протестима Жутих прслука. Макрон је спасао ствар тако што је подржао лек који је предложио др Ив Леви, који је сасвим случајно радио на вакцини. Дневни лист Монд, најважнији лист у Француској, одрадио је свој део посла тако што је доктора Раула, најбољег микробиолога у Француској, назвао теоретичарем завере и затим прикрио заплену залиха хлорокина и јеврејски угао читаве приче.  Како је Геројд О’Колман истакао: „Ментор председника Макрона, Жак Атали, рекао је да жели да види светску владу са седиштем у Јерусалиму, у складу с јеврејском месијанском традицијом. Такође је рекао да ће глобална пандемија омогућити елитама да створе ту светску владу.”

Марш смрти у Индији

Као и Француска, Индија је још једна лабораторија у којој олигарси, уз помоћ својих политичких лакеја, могу да уводе методе контроле на које земље првог света никад не би пристале. Олигарси потом усавршавају методе у складу с начином на који је реаговало становништво земаља трећег света. Наренда Моди, председник Индијске народне партије – индијске хиндуистичке радикалне странке – игра двоструку игру откако је изабран: подстиче радикалне хиндусе на насиље против муслимана и хришћана, а истовремено нуди срамотно мало плаћене грађане Индије као извор јефтине радне снаге и једног од главних снабдевача њујоршке индустрије одеће.

Као и у Француској, ковид-19 омогућио је Модију да уклони уличне протесте до којих је довео његов нови закон о држављанству из 2019. године. Како је Фајненшел тајмс извештавао у децембру те године:

Индија стоји у месту због насилних протеста широм земље против новог закона о држављанству Наренде Модија. Пркосећи полицијском часу и искључивању интернета, десетине хиљада грађана изашло је на улице у знак противљења националистичкој агенди владајуће партије у Индији. Критичари тврде да овај закон угрожава статус Индије као секуларне демократије, а демонстрације су сада израсле у највећи изазов с којим се до сада суочила администрација господина Модија.

Потом је у Индију дошао ковид-19 као одговор на Модијеве молитве за спас највећег светског тржишта јефтине радне снаге, након што је потражња у Сједињеним Државама драстично опала. Одушевљени Трамповим увођењем царинских квота на увоз одеће из Кине, индијски произвођачи проширили су производњу на још ниже платне секторе у Индији – да би тада сазнали да је потражња за јефтином одећом управо пресушила. Отприлике годину дана пре избијања пандемије, пропали су брендови American Eagle, Banana Republic и скоро сви други малопродајни ланци одеће средњег распона цена у Америци, осим јефтиног ланца Old Navy с дна те класе. Пошто поруџбине нису стизале, недавно проширени сектор одеће у Индији такође је пропао. До краја 2019. ове компаније престале су да исплаћују плату запосленима. Пропаст је вребала тик иза хоризонта све док на позорницу није ступила пандемија. У том тренутку, олигарси у Индији затражили су кредит од Светске банке у износу од милијарду долара за борбу против вируса корона. Главни услов за одобравање кредита било је испуњавање смерница за контролу болести које је издала Светска здравствена организација Уједињених нација, што је Моди одмах спровео и тиме изазвао дотад невиђену панику и економски потрес.

У Индији је лек био гори од болести. Суочен с 35 преминулих у популацији од 1,3 милијарде Индијаца, Наренда Моди наметнуо је најстроже мере затварања у читавом свету чиме је и иначе сиромашне индијске раднике-мигранте оставио без посла и хране, и приморао их да пређу стотине километара како би се вратили кући. „Хоћу само да се вратим кући”, изјавио је један радник који је недавно остао без посла и сад намерава да пешачи од Њу Делхија, где је радио, до родног места на истоку, у држави Бихар, удаљеном безмало 1.000 километара.  У видео-снимку објављеном на Твитеру приказана је гомила очајних радника из различитих делова Индије који покушавају да се попну на аутобус који је већ крцат: „Овде је нас 400 без хране. Потребна нам је помоћ. Има и доста деце.”  Модијев непромишљен и импулсиван одговор на кризу вероватно ће довести до тога да се вирус пренесе из урбаних средина, као што су сиромашна предграђа Мумбаја и Њу Делхија, у незаражене делове Индије где нема довољно болница. Стопа смртности радника-миграната у аутомобилским несрећама већ је премашила број Индијаца који умиру од вируса корона.

Наметнувши „један од најстрожих и највећих режима затварања земље на свету, где је свим грађанима наређено да почев од 25. марта остану у домовима 21 дан, уз неколико изузетака који се односе на неопходна радна места у болницама, продавницама хране и полицији”, Моди је најрањивијим категоријама становника Индије увео стање истоветно јерменском маршу смрти из 1915. године. Према извештају медијске куће NPR:

Због затварања земље, десетине милиона миграната остало је без посла. Они су често пореклом из руралних средина, али највећи део године живе у индијским мегаградовима где раде физичке послове, грађевинске или као послуга… Сматра се да већина нема никакву уштеђевину. Многи живе у фабричким спаваоницама, које су сада затворене, и остали су на улици када је прошле седмице влада укинула аутобуски и железнички превоз. Прете им глад и инфекције… Они који говоре у име сиромашних тврде да, премда подржавају здравствене мере затварања ради чувања живота, начин на који су те мере уведене – очигледно уз веома мало обзира према најсиромашнијим од свих сиромашних слојева у Индији – може угрозити више живота него сам вирус корона.

„Сиромашни слојеви у Индији не могу дуго издржати. Људи као што су обични радници, возачи рикше и радници-мигранти и у најбољим временима зараде тек толико да се прехране”, изјавио је Жан Дрезе, индијски економиста пореклом из Белгије који живи у источној индијској држави Џарканд, приликом телефонског разговора с новинарем NPR-а. „Сада су преко ноћи сазнали да морају провести 21 дан у кући? Разуме се, многима већ понестаје храна.”

Моди се касно извинио за непотребну патњу коју је нанео сиромашним становницима Индије. „Донео сам неке одлуке због којих сте се напатили, моја сиромашна браћо и сестре”, рекао је Моди. „Али то је било неопходно за нацију каква је индијска.” Да, било је неопходно добити кредит од Светске банке и следити смернице СЗО јер је потпуно затварање земље цена коју је СЗО одредила Индији како би јој кредит Светске банке био одобрен. Према смерницама СЗО, Моди ће морати да присили 1,3 милијарде Индијаца на затварање у четири корака која је описала Фондација Рокфелер и које ће трајати 64 дана с паузама од четири дана између сваког корака, што значи да ће спровођење трајати и током лета, када на стотине Индијаца свакако умире од врућине. Индија може да укине затварање након сваке фазе ако „стопа оболелих од ковида-19 износи нула пацијената”, али СЗО није објаснила ко ће то да одреди нити како ће то да учини. Као што је један коментатор приметио: „2008. године банке су спасене банкрота, а народ је морао то да плати. Данас се пандемија вируса корона користи као изговор за спас шире групе индустрија. Кина им је придодата као жртвени јарац.”

Затварање земље у четири корака

Почетком априла народу Индије је прекипело. У Индору је народ почео да гађа лекаре каменицама кад су се појавили да обаве „чишћење због вируса корона”, што је њихов еуфемизам за обавезно тестирање и обавезни карантин за оне с позитивним резултатом теста.  Након тих напада, тамошњи лекари затражили су помоћ полиције да би осигурали безбедност здравствених радника које је руља гађала камењем у жељи да их спречи да изолују њихове рођаке који су били позитивни на тесту. Док су на телевизији гледали здравствене раднике у светлоплавим скафандерима како беже да спасу живу главу, гледаоци у Индији могли су да прочитају наслове попут „СЗО похвалила Модијеву владу”, при чему је водитељка такво понашање демонстраната приписала „недостатку знања.” „Они не разумеју социјално дистанцирање”, рекла је популарна индијска водитељка инфо-програма док се на телевизији могао видети један од ретких комичних сегмената прилога. „Они то доживљавају као раздвајање вољених особа од породице… Они не схватају шта је заиста вирус корона.”

Потом, када се у прилогу чуло да је узрок побуне нешто друго, а не „недостатак знања”, репортер с лица места рекао је да се народ у Индору жалио на несташицу основних намирница до које је дошло због тога што су власти читаву област ставиле у карантин. Док је при врху екрана ишао наслов „СЗО: Индија води рачуна о народу”, репортер је наставио: „Људи који су предводили напад кажу да су ускраћени. Кажу да морају да дођу до основних животних потрепштина.”

Показавши да је паметнија од оних који о њој извештавају, руља је упозорила лекаре да не врше никакве тестове у тој области. Руља је, разуме се, у праву. Кад год се спроводе тестови, биће и позитивних резултата. Ко год добије позитиван резултат, биће одведен у карантин. Као одговор на ове ране знаке отпора, полиција у Индији почела је да туче свакога за кога посумња да крши Модијеве мере затварања.  Индијци су прво навијали за полицајце, а потом изненађено схватили да храна коју су наручили није испоручена јер су полицајци помешали разносаче хране са онима који крше полицијски час. Моди је створио ову ноћну мору тако што је слушао СЗО, која је потом похвалила то што он ради.

Данска је предузела још репресивније мере и распустила владу, послала све људе кући, забранила окупљања више од 100 особа и затворила све школе и универзитете. Незадовољни чак и тако радикалним методама, дански законодавци су затим донели закон без преседана којим је уведено обавезно тестирање и вакцинација, и дата овлашћења полицији, војсци па чак и приватним фирмама за обезбеђење да примене силу како би се владине наредбе спровеле. Ова наређења остају на снази до 1. марта 2021. године. „Данска није у рату”, злосутно је изјавио један политичар, „али ће ускоро бити.” Објављивање владиних мера изазвало је панику широм земље те су Данци појурили у супермаркете да направе залихе хране.

Ова стратегија, која ће убити индијску привреду, као и многе Индијце, раније је била позната као капитализам катастрофе, а усавршио ју је Џефри Сакс који се, као што се могло очекивати, појављивао на свим главним медијима да објави да овакво затварање, које дави индијску привреду, треба да се уведе и у Сједињене Државе, барем до јула. Сакс каже:

Кључ за ограничавање епидемије у овој фази јесте нека врста затварања где долази до обуставе свих фирми чија делатност није неопходна, јавни простор се празни, а већини људи се налаже да остану код куће. Кина је спровела строго затварање земље неколико седмица након избијања епидемије, Италија је прошле недеље увела мере. Калифорнија, Њујорк а сада и многе друге државе издале су наредбу да се остане код куће, затраживши од људи да излазе само за неопходне ствари као што је куповина хране. Премда је председник Доналд Трамп за сада одбацио могућност затварања читаве државе, неки стручњаци сматрају да је то неизбежно.

Капитализам катастрофе

Ко може да се не сложи са „стручњацима” који су непогрешиви као и „научници” кад треба одредити шта је „крајња стварност” која је у интересу олигарха који финансирају њихове пројекте? И овог пута, стручњаци су пружили најбољи начин за разумевање пандемије као прилику за олигархе да искористе „науку” да би повели рат против посредне демократске владавине. Велика фармацеутска индустрија завршиће задатак смењивања Трампа с места председника будући да су пропали покушаји са Русијагејтом и опозивом. Сакс је то сасвим јасно рекао, прво када је тврдио да Трамп није „озбиљно схватио ову пандемију”, а затим када га је оптужио за „нарцизам, неспособност и неодлучност” којима је „озбиљно угрозио нацију”, а затим запретио да ће се пандемија искористити да се Трамп отера с места председника: „Биће довољно времена да се Трампу изрекне политичка правда. Сад морамо да радимо на томе да спасемо земљу.”

У том тренутку, Сакс се пребацује на капитализам катастрофе захваљујући ком се и прославио: „Изгледи су тако страшни да се мора учинити све што је могуће како би се затварањем земље прекинуо пренос инфекције… Најпре, Сједињене Државе морају затворити највећи део националне привредне и друштвене активности како би се успорио а потом знатно зауставио пренос вируса. Национална производња стрмоглаво ће пасти од априла до јуна, можда и за више од 20 одсто.”

Сакс добро зна шта значи зауставити привреду једне земље. Његов рецепт за лек против вируса корона звучи исто као онај стари капитализам катастрофе који му је омогућио да уништи привреде Русије и Боливије. Капитализам катастрофе даје нам најгоре од оба света. Као што је рекао Саксов колега Анатолиј Чубајс, кога је Сакс упознао док је овај вио Јељцинов министар за приватизацију: „Да бисте у друштву имали демократију, на власти мора да буде диктатура.”
Током каријере, Сакс је био одговоран за смрт десетине хиљада људи, али не наметањем лошег лека већ лошом економијом шок-терапије и приватизације широм света. Сакс је дебитовао са шок-терапијом када је 1985. убио привреду Боливије како би зауздао инфлацију те земље. Након што је тражио од владе да десетоструко повећа цену нафте, што је довело до пада зарада и пораста незапослености за 20 до 30 одсто, Сакс је прослављен као „смели, дечачки професор с Харварда” који је скоро сасвим сам „спасао привреду Боливије која је патила од високе инфлације” и претворио земљу у „чудесну причу о успеху слободног тржишта.” „Боливијско чудо” моментално је Саксу дало статус звезде у моћним финансијским круговима и покренуло његову каријеру водећег стручњака за привреде у кризи.

Када су усклици подршке утихнули, стварност на терену није деловала тако „чудесно.” Суочени са све већом незапосленошћу и социјалним последицама убијене привреде, политички лидери Боливије почели су да се премишљају. Један од оних који су подржавали боливијски модел економије отвореног тржишта, познате као Чикашка школа, сећа се Саксовог „чврстог присуства” док је Сакс „помагао да се учврсти одлучност носилаца политике када је почео да расте притисак јавности због цене коју је шок-терапија однела у људству. Сакс је на крају прибегао медицинским метафорама да би објаснио свој циљ. Као и Ентони Фаучи, који је сада Трампов главни саветник за пандемију ковида-19, Сакс је наговарао Боливијце да прогутају велику дозу АЗТ-а говорећи им да када се „инфлација отме контроли, морате је зауставити, као у медицини. Морате предузети и неке радикалне кораке, иначе ће пацијент умрети.”

Боливијску привреду је на крају спасао „лек” онако како је Сигмунд Фројд дефинисао тај појам. У бечким медицинским круговима Фројд је био познат као лудак јер је својим богатим јеврејским пацијентима радо преписивао кокаин као лек за неурозу. Познато је да је и сам Фројд узимао тај лек, а напослетку се испоставило да је управо кокаин спасао привреду Боливије од „медицине” доктора Сакса. До 1989. године, немајући другог начина да заради за живот у привреди коју је Сакс тако лепо уништио, „према проценама, сваки десети радник” пронашао је „запослење у неком делу индустрије које и кокаина.”  Доста таквих радника припадало је породици Ева Моралеса, који је искористио свој положај на челу асоцијације узгајивача кокаина да покрене политичку кампању захваљујући којој је на крају изабран за председника Боливије. Игром ироније, испоставило се да је Џефри Сакс довео до тријумфа марксизма у Боливији онда када је Моралес поново увео марксизам као филозофску основу боливијске привреде.

Фаучијев други родео

Након што је изговорио неколико паметних речи о плану Ентонија Азара да дозволи приватним предузећима да пронађу лек, Сакс је обелоданио тајну поручивши Трамповој администрацији да:

Производњу вакцине препусти изузетно способном директору Националног института за алергију и инфективне болести доктору Ентонију Фаучију, а потом да задужи федералну владу за испоруку вакцине, укључујући и потребно финансирање. Приватна индустрија је добродошао партнер, али мора да ради под јасним руководством федералних власти и без монополских права на вакцину.

Због оних који се не сећају кризе са AIDS-ом из осамдесетих година прошлог века, подсетићу да је Ентони Фаучи, који је још од 1984. године на месту директора Националног института за алергију и инфективне болести, одговоран за стварање лажног наратива да је узроку болести која настаје услед хомосексуалног начина живота заправо вирус познат као ХИВ. Чим је Маргарет Хеклер, тадашња министарка здравља и социјалне заштите САД-а, утврдила да је вирус кривац за AIDS, отпочела је трка за проналажење лека. Хомосексуалцима је пружена лажна нада да ће се пронаћи лек за болест коју они изазивају својим понашањем, а Фаучи је стао на чело те параде и по убрзаном поступку одобрио токсични лек за хемотерапију познат као азидотимидин (АЗТ). Овај лек убио је више хомосексуалаца од Хитлера и ајатолаха Хомеинија заједно.

У почетку је AIDS био полно преносива болест која се јављала само међу хомосексуалцима. Урушавање имуног система хомосексуалаца доведено је у везу с лошим животним навикама, што је додатно појачало одбојност према тим особама које су већ имале незавидну репутацију због хомосексуалног начина живота. Но, халабука која се дигла у медијима приморала је владу да нешто предузме. Након што је америчка Агенција за храну и лекове одобрила АЗТ по убрзаној процедури на ургирање активиста попут Матилде Крим, лек је навелико преписиван хомосексуалцима и веома брзо их је убио. Због мешања жена као што су Кримова и Хеклерова, не само да је страдало више хомосексуалаца него што би иначе – узмимо као пример Меџика Џонсона и Артура Еша – већ је то довело и до рехабилитације хомосексуалности и од ње направило парадигму идеалног грађанина која је данас присутна. Олигарси су искористили кризу везану за AIDS и изокренули је наглавачке у један облик друштвеног инжењеринга, доказујући да знају како да из медицинске кризе извуку политичку добит.
Фаучи своје изјаве вешто прилагођава потребама публике. У разговору с водитељем телевизије CNN Андерсоном Купером, Фаучи је изјавио да „све државе треба да нареде људима да остану код куће због вируса корона будући да Трамп одбија да изда наређење за читаву нацију.”  Међутим, 28. фебруара 2020. Фаучи је у Медицинском часопису Нове Енглеске писао следеће:

могуће је да су опште клиничке последице ковида-19 сличније последицама јаке сезонске инфлуенце (чија је стопа смртности отприлике 0,1 одсто) или пандемијске инфлуенце (попут оне из 1957. и 1968.) него болестима као што су SARS и MERS, код којих је стопа смртности 9–10 одсто односно 36 одсто.
Као и Фаучи, Џефри Сакс је наставио да ниже неуспехе, али да он лично напредује у каријери. Његова највећа победа десила се мање од десет година након уништења боливијске привреде када је 1994. године окупио неколико јеврејских професора с Харварда и удружио их с групом јеврејских олигарха и будућих милијардера из Русије ради „приватизације” (познате и као пљачка) богатства које је народ Русије акумулирао током периода комунизма:

Комунистичка држава једноставно је замењена корпоративном: они који су се обогатили захваљујући наглом напретку чинили су малу групу Руса, при чему су многи некада били комунистички апаратчици, док је остатак чинила шачица менаџера заједничких фондова за Запада који су улагањем у новоприватизоване руске компаније зарадили вртоглаве приходе. Клика нових милијардера, од којих ће многи постати део групе познате у свету као „олигарси” због огромног богатства и моћи, удружила се с Јељциновим чикашким момцима и из привреде извукла скоро све што је иоле вредело, износећи из земље огромну добит од чак две милијарде долара месечно. Пре шок-терапије, Русија није имала милионере; до 2003. године добила је чак 17 милијардера, према Форбсовој листи.
Преплављени новцем с Вол Стрита, јеврејски олигарси могли су да разграбе богатство Русије по багателним ценама. „Велика нафтна компанија Јукос, која контролише већом количином нафте него Кувајт, продата је за 300 милиона долара, а сада има годишњи приход од преко три милијарде долара.”  Харвардски генијалци такође су се обогатили тако што су „лично улагали у акције приватизованих руских нафтних компанија”, чиме су директно прекршили уговор између Харварда и агенције USAID, што је довело до највеће новчане казне у историји Харварда и оставке председника Ларија Самерса, који је преузео улогу жртвеног јарца и признао кривицу за сексистичке опаске о девојкама и математици.  На крају је Харвард исплатио 26,5 милиона долара за поравнање. Андреј Шлајфер и Џонатан Хеј платили су казне од два милиона долара, односно од једног до два милиона, али је Џефри Сакс, њихов шеф на харвардском Институту за међународни развој, прошао некажњено и сада, 25 година након операције пљачкања Русије, има образа да се постави као стручњак који Доналду Трампу говори како да реши кризу с вирусом корона.

Сакс и Гејтс желе да купе имовину за мале паре

Чини се да тренутно влада овакав консензус међу олигарсима: затварање земље треба да траје што дуже, привреду треба угушити, треба спречити да Трамп поново буде изабран, и најзад треба учврстити контролу над наративом који су олигарси изгубили 2019. године. Сакс је подржао Фаучија као праву особу за тај посао, а нимало случајно Фаучи има блиске везе с Билом Гејтсом будући да је у управљачком тиму Фондације Бил и Мелинда Гејтс. Изјавом да земља треба да буде затворена „и током јуна”, Сакс наговештава да ће се мере задржати и у јулу, а можда и након тога. Бил Гејтс, као још један пример бесног олигархијског стручњака, забринут је зато што је председник Трамп изјавио да би волео да се привреда у Америци отвори до Васкрса, који ове године пада 12. априла. Под притиском олигарха и њихових медијских лакеја, Трамп је касније померио датум за 30. април. „Америка ће веома брзо опет отворити привреду – веома брзо – много раније од три или четири месеца, што неки предлажу”, изјавио је Трамп. „Не може дозволити да лек буде гори од самог проблема.”

Милијардер Бил Гејтс се потом дрзнуо да каже Американцима „мораћемо да истрпимо бол у привредној сфери – велики бол – како бисмо што више умањили бол у сфери области и смрти.”  Како то мислиш „ми”, бледолики? Како то Милијардер Бил планира да „истрпи бол у привредној сфери – огроман бол?” Да наведемо пример још једног олигарха, Дејвид Гефен је истрпео бол тако што је отпловио на Карибе у својој јахти од 590 милиона долара, али не пре него што нам је поручио путем Инстаграма да је добро: „Изолован на Гренадинима да избегнем вирус. Надам се да су сви безбедни.”  Лепо је знати да један од најбогатијих Јевреја и хомосексуалаца на свету мисли на нас и наш „велики бол.”

Баш као и главни медији, чија су седишта ту смештена, олигарси су узели Њујорк као парадигму пандемије у Америци. Међутим, наш дописник из Њујорка у две речи је објаснио зашто је тај град постао епицентар инфекције вирусом корона у Сједињеним Државама: 11. септембар. Након што су пале куле близнакиње, отрован облак азбеста, тешких метала и ко зна чега све још прекрио је Менхетн и северни део Њу Џерзија и у протеклих 20 година однео животе на хиљаде Њујорчана, оставивши за собом наслеђе у облику дуготрајних плућних обољења. Један од чинилаца који су највише утицали на оштећење плућа грађана Њујорка било је уверавање власти да је безбедно изаћи напоље само неколико дана након што су зграде срушене, иако су улице Менхетна и даље биле засуте отровном прашином.

Не хајући за то што се дешавало у Њујорку, Гејтс се још прецизније изразио приликом гостовања у главним медијима. На телевизији CNN, Гејтс је Андерсону Куперу рекао да читаву земљу треба затворити иако је Купер поменуо чињеницу да у појединим окрузима има мање од 200 укупних случајева ковида-19.
„Ако мислите да то можете урадити од једног округа до другог”, рекао је Гејтс Куперу, „то неће успети” јер долази до „експоненцијалног раста свуда где немате озбиљно затварање.” У том тренутку, Гејтс нам даје свој приказ криве експоненцијалног раста. „Претпоставимо да имате државу са 100 случајева и не затворите је, потом дође до пораста броја случајева за 33 одсто дневно. Добићете 1.000 а затим 10.000. То је експоненцијални раст и ви га нисте зауставили.”
Отприлике у исто време када је Гејтс разапињао локалне власти, у округу Сејнт Џозеф у Индијани пријављен је први случај смрти због ковида-19. Мушкарац од 82 године примљен је у тамошњу болницу с упалом плућа. Био је позитиван на тесту за вирус корона и потом је преминуо.  Да није било хистерије у медијима, тог човека никад не би ни тестирали, а да није био тестиран, умро би од упале плућа, а не од ковида-19. То ме наводи да верујем да је глобални па чак и национални приступ спречавању ширења ове болести тако очигледно погрешан да се његова ирационалност може објаснити само неком скривеном агендом. Гејтс је потом обелоданио још једну тајну олигарха. „Дакле, у суштини, читава земља треба да уради оно што је урађено у Кини… Морамо то урадити како треба по кинеском моделу. Затворити целу земљу на шест недеља. Нећемо успети ако то будемо радили од једне државе до друге.”

Међународни планови за геноцид

Ако затворимо привреду на неодређено време у скоријој будућности, доћи ће до економског краха, што значи да Доналд Трамп сигурно неће бити поново изабран. Посматрана из тог угла, пандемија ковида-19 само је још један у низу напада чији је циљ смена Трампа с места председника и који је започет истрагом о тзв. случају Русијагејт, након чега је уследио неуспешан покушај опозива председника. Овај најновији напад подразумева блиску сарадњу између финансијског сектора, чији је представник Џефри Сакс, затим фондација изузетих од плаћања пореза, које служе као политичка рука олигарха а представљају их Фондација Била и Мелинде Гејтс, специјализована за вакцинацију, и Ентони Фаучи, јавно лице велике фармацеутске индустрије и такође члан управног одбора фондације Гејтсових. Године 2017. Фаучи је одржао говор на Универзитету Џорџтаун и том приликом најавио да ће „доћи до неочекиване епидемије.”  Бил Гејтс је нарочито заинтересован за тестирање јер „онај ко ради тестове, контролише и наратив.”

Средином априла Бил Гејтс је заговарао увођење универзалних потврда о имунизацији као једна од начина да се оконча затварање земље. С обзиром на то колико је радио на промовисању вакцине кроз Фондацију Била и Мелинде Гејтс, Бил Гејтс би требало да буде затворској ћелији у Хагу, у ишчекивању суђења за медицински геноцид, судећи по доказима које је обелоданио Роберт Кенеди Млађи:

За Била Гејтса, вакцине су стратешка филантропија помоћу које може да финансира мноштво својих послова повезаних с вакцинама (укључујући и тежњу Мајкрософта да контролише глобални посао са вакциналним идентификацијама) и која му даје диктаторску контролу над светском здравственом политиком – самим врхом копља корпоративног неоимперијализма.

Гејтсова опсесија вакцинама као да је подстакнута месијанским убеђењем да је њему додељена улога да спасе свет помоћу технологије и боголике спремности да експериментише са животима мање битних људи.

Уз обећање да ће искоренити полиомијелитис (дечју парализу) са 1,2 милијарде долара, Гејтс је преузео контролу над Националним саветодавним телом Индије и увео 50 обавезних вакцина за полио (уместо дотадашњих пет) за свако дете до пете године живота. Индијски доктори криве Гејтсову кампању за ужасну епидемију полиомијелитиса изазваног сојем из вакцина због које је између 2000. и 2017. године чак 496.000 деце добило парализу. Године 2017. индијска влада укинула је Гејтсов програм вакцинације и протерала Гејтса и његове пајтосе из Националног саветодавног тела. Стопа оболевања од дечје парализе стрмоглаво је смањена.

Године 2017. Светска здравствена организација нерадо је признала да је нагли пораст дечје парализе широм света превасходно узрокован сојем из вакцина, што значи да је потекао из Гејтсовог програма вакцинације. Најстрашније епидемије у Конгу, Филипинима и Авганистану такође су повезане с Гејтсовим вакцинама. До 2018. године три четвртине свих случајева полиомијелитиса у свету потекло је из Гејтсових вакцина.

Године 2014. Гејтсова фондација финансирала је тестирање експерименталне вакцине за ХПВ, коју су развили Глаксо Смит Клајн и Мерк, на 23.000 девојчица у забаченим индијским провинцијама. Скоро 1.200 девојчица добило је озбиљне нежељене последице, укључујући и аутоимуне болести и проблеме са стерилитетом. Седам девојчица је преминуло. Истрага индијске владе изнела је оптужницу у којој стоји да су истраживачи које је финансирао Гејтса починили вишеструке етичке прекршаје: притискали рањиве девојчице да пристану да учествују у испитивању вакцине, застрашивали родитеље, лажирали потписе на обрасцима за сагласност и ускратили медицинску помоћ девојчицама које су повређене. Овај случај се сада налази пред Врховним судом Индије.
Године 2010. Гејтсова фондација финансирала је испитивање експерименталне вакцине за маларију компаније Глаксо Смит Клајн, што је довело до смрти 151 бебе у Африци и изазвало озбиљне нежељене последице, укључујући и парализу, нападе и фебрилне конвулзије код 1.048 од укупно 5.049 деце.
Доктор Ајадурај Шива види епидемију ковида-19 као „сјајну прилику за велику фармацеутску индустрију” која је „и раније користила непрофитне организације” попут Фондације Била и Мелинде Гејтс да манипулише наративима путем застрашивања и тиме остварила огромне профите. Доктор Шива сврстава организације попут СЗО и Центра за контролу болести у непрофитни сектор који ради за велику фармацеутску индустрију, и чији је представник Ентони Фаучи.
Фаучи је умешан у оно што доктор Шива назива његовим „другим родеом.” Након што је извео једну од највећих превара у историји науке, Фаучи је завршио у управном одбору фондације Гејтсових, где је могао да настави да контролише наратив за добробит фармацеутске индустрије дубоке државе. Једини који их је прозвао био је Питер Дусберг. Једино је Дусберг прозвао Фаучија јер сви научници знају да им финансирање грантова зависи од Фаучија. Како је Дусберг открио на Берклију, они који се побуне, не добијају новац, а такви „научници” којима се укине финансирање из државног буџета престају да постоје, тј. практично постају потпуно безначајни.

Уместо да препишу хлорокин, лек против маларије, или да следе савет доктора Шиве који гласи „узимајте витамине А и Де и вратите се на посао”, фармацеутским компанијама дубоке државе је потребно да криза траје довољно дуго да они могу да 1) отерају Трампа с места председника тако што ће упропастити економију (дозвољавајући олигарсима да покупују лошу активу за мале паре) и да 2) развију вакцину коју ће потом светске владе понудити, или боље рећи наметнути свету као обавезан лек, и тиме осигурати себи билионе долара профита, истовремено омогућивши светским владама да учврсте контролу олигарха путем „науке” онако како је Данска то урадила када је наметнула своје право да тестира и вакцинише све припаднике полиције.  Бил Гејтс хвали драконске методе којима је Кина прибегла у бори против пандемије и заговара примену истих метода и у Сједињеним Државама. Амерички олигарси одувек су се потајно дивили Кини због тога што успева да уради шта је потребно а да не буде оптерећена демократским процесима. Након што је одиграла улогу тима који је управљао сопственом робовском радном снагом у корист глобалистичких олигарха, Кина је награђена милијардама долара, којима сада може да покупује и лошу активу. „Кина може да употреби те доларе да купи САД за мале паре након што им економија доживи крах.”

Ковид-19 и ХИВ/AIDS

Фаучи је јавно лице фармацеутске дубоке државе. Фаучи ради са Саксом, који разрађује „економску политику на другом крају.” Фаучи намерно уништава привреду и гура је ка депресији, која ће бити „последњи покушај дубоке државе да добије све што жели.”  Зашто је Фаучи задужен за било шта? Ако је икада постојао човек који би лек направио горим од болести, нема сумње да је то Ентони Фаучи, који сада ради заједно с олигарсима као што су Џефри Сакс и Бил Гејтс на томе да отера Трампа с места председника, док истовремено стоји поред њега на конференцијама за новинаре. Фаучи мајсторски уме да се увуче у медицинске кризе како би се постарао да победник на крају буде велика фармацеутска индустрија. Они исти хомосексуалци који су га критиковали осамдесетих година 20. века, сада га хвале због тога што их је убијао. Према старом активисту Џиму Ајгу, Фаучи је реаговао на притисак организације ACT UP тако што је:
„промовисао идеју о паралелном колосеку за лек за AIDS код Агенције за храну и лекове. Да нам он није помогао да то погурамо, не бисмо успели у томе да се лекови сродни АЗТ-у, као што су ddC и ddI, тако брзо одобре. Били су то проблематични лекови” – испоставиће се да имају озбиљне нежељене последице – „али без њих не бисмо спасли животе толико много људи”, каже он. Ти лекови су чували линију одбране до појаве инхибитора протеазе и ННРТИ лекова (ненуклеозидни инхибитори реверзне транскриптазе, прим. прев.) у другој половини деведесетих година 20. века, као заиста ефикасне комбинације лекова за терапију.

Испоставиће се да је ковид-19 заправо нова верзија AIDS-а. Како пише Вошингтон блејд:

На брифингу у Белој кући у понедељак, Беркс је подсетио на борбу против HIV/AIDS-а на врхунцу епидемије и позвао Американце да покажу исту упорност у борби против вируса корона. „Имали смо још једну нему епидемију ХИВ-а”, рекао је Беркс. „И само желим да укажем на то да је епидемија ХИВ-а решена захваљујући заједници, коју су чинили заговорници борбе против ХИВ-а и активисти, који су устали у тренутку када нико није слушао и привукли пажњу свих. Тражимо да се опет сакупимо око истог осећаја заједништва и да устанемо у борби против овог вируса.”

Репортер Блејда имао је лепе речи за Фаучија и Беркса што се тиче њиховог приступа пандемији вируса корона усред општих критика упућених Трамповој администрацији. „Људи умиру због одуговлачења администрације, претварања и политичких игара”, рекао је Расел. „Доктор Фаучи и амбасадор Беркс знају да активисти прате ове напоре и спремни су да дигну узбуну.”  Према Фаучију, најбољи одговор јесте „претерана реакција.”

Поред самонаметнутих карантина, забране путовања и препорука да се људи не окупљају у групама од више од десет особа, Фаучи је такође уверавао амерички народ да им се само чини да је реакција федералне владе претерана. „Рећи ћу колико год пута треба: кад сте суочени с почетком избијања неке заразне болести, увек касните и увек сте много даље него што мислите да јесте, ако мислите да данашњи тренутак одражава позицију на којој се заиста налазите”, рекао је Фаучи. „Не говорим то тек тако… најбољи начин да се то реши јесте да предузмете нешто што делује као претерана реакција.”

Корисно је да разумемо како је епидемија AIDS-а искоришћена за промовисање хомосексуалности, али најбољу парадигму за објашњење онога што се сада дешава налазимо у догађају у Рамали 2002. године. Одредбе медицинског војног закона, који је уследио након проглашења пандемије вируса корона, представљају сабласну реплику онога што се десило у Рамали марта 2002. када су Израелци заузели палестинске телевизијске станице и почели да емитују порнографске филмове. Као и Палестинци, који су били заробљени у кућама због израелских снајпериста, Италијани, Французи и Данци били су приморани да остану код куће због наредби владе. Као и у Рамали, вирус корона створио је свет у ком су људи морали да остану код куће и проводе време уз електронске медије као једини извор информација помоћу ког су могли да разумеју шта се дешава у свету. У Рамали, Палестинци нису имали право избора. Ако изађу напоље да разговарају с комшијом, ризикују да их упуцају израелски снајперисти. Ако остану унутра и укључе телевизоре да чују вести, приморани су да гледају порнографске филмове.

Скоро 20 година касније, након што су земље попут Француске доживеле грађанске немире на улицама, слично палестинској интифади, владе сада могу да користе медицину и науку као изговор да се људима ускрате њихова права, укључујући и право на окупљање и практиковање вере. Службе у цркви укинуте су на неодређено време, али је зато омогућен бесплатан неограничен приступ порнографији. Одржана је илузија науке и слободе избора, а истовремено је свету наметнута стварност ратног, војног закона на скоро исти начин као што су Израелци наметнули војни закон Палестинцима. У очајничком покушају да остане на власти, глобалистички режим искористио је кризу изазвану пандемијом вируса корона да заточи читаво становништво, истовремено забранивши верске службе и понудивши порнографију у свакој затворској ћелији.

Први корак у спровођењу плана који су Израелци предложили у Рамали био је промовисање порнографије. Према једном немачком извештају, чувени порнографски сервис Порнхаб предложио је јединствен облик помоћи Италији погођеној вирусом корона: бесплатно премијумско чланство на њиховом веб-сајту. Осим тога, Порнхаб је обећао да ће део прихода дати за борбу против инфекције плућа изазване ковидом-19 широм света. Порнхаб ће приход из марта остварен путем сајта Моделхаб дати као подршку Италији „у овом тешком времену.” Оно што су хтели да кажу јесте „тешком за све осим за порнографску индустрију.” Брижне душе с Порнхаба поручују: „Зараде модела нико неће дирати, ово (донације, прим. прев.) потиче директно из удела Порнхаба. Да бисте имали друштво у овим седмицама код куће, Италија ће читавог месеца имати бесплатан приступ сајту Порнхаб премијум.”  Осам година раније, сервис Порнхаб био је још отворенији о својој правој улози у глобалистичкој мрежи политичке контроле, изјавивши следеће: „Увек се трудимо да додамо нове садржаје како бисмо још више подстицали вашу зависност од порнографије.”

Због вируса корона, Италија је у скоро потпуном карантину. За разлику од становника Америке, који су на најаву вируса реаговали тако што су направили залихе муниције и тоалет-папира, Италијани су изашли на балконе и запевали. Уобичајено ведро расположење Италијана било је дијаметрално супротно од потеза италијанске владе, која је изгледа била решена да земљу са 60 милиона становника претвори у некрополу попут оне у новели Маска црвене смрти Едгара Алана Поа. Интернет порнографија је цветала,  док су се људи повлачили путем „социјалног дистанцирања” далеко „од помоћи и саосећања других људи” у „дубоку усамљеност” својих високих стамбених зграда. Како је то По рекао 1842. године:

С таквим мерама предострожности дворани су могли да пркосе зарази. Остали народ нека се побрине сам за себе. У међувремену, лудост је туговати и мислити. Принц је спремио све што је потребно за уживање. Било је ту лакрдијаша, импровизатора, играчица, било је свирача, лепотица и вина. Унутра је било свега тога, као и безбедности од заразе. Напољу је била „Црвена смрт.”

Баш као и Поови „дворани”, „безбрижна младеж” у Берлину славила је на забавама које је енглеска штампа назвала „карантинске журке” и опијање због „краја света” док се болест шири европским континентом.  Берлинска места названа „корона speakeasy” сабласно подсећају на Поову Маску црвене смрти јер су „власници затворених барова прелепили прозоре и закључали врата, а унутра пуштали само госте који су се пријавили да ће доћи, или оне који би покуцали на тачно одређен начин.”  Но, било је ту и других књижевних одјека.

Покушавајући да анализира „изузетно важна питања” која ковид-19 покреће у вези с „биополитиком … и биолошким тероризмом”, Пепе Ескобар пита: „Где је Фуко сад кад нам је потребан?”  Француски филозоф Мишел Фуко дао је важан допринос плану зачетом седамдесетих година прошлог века чији је циљ био да се сексуално ослобођење искористи као облик политичке контроле. Године 1975. Фуко је склопио пакт с ђаволом кад је рекао олигарсима: „Дајте нам неограничену сексуалну слободу и левица неће критиковати ваш неправедан економски систем.” Фуко је објаснио начело према ком је, у теорији, сексуално ослобођење облик политичке контроле олигарха, међутим, Пјер Паоло Пазолини творац је слике коју је детаљно описао у свом последњем и најконтроверзнијем филму Сало, премијерно приказаном те исте 1975. године.

Као и Фуко, Пазолини је био католик који је потом постао комуниста када због своје хомосексуалности није више могао да остане у вери. До почетка седамдесетих година 20. века, у годинама након неуспеле револуције из 1968, обојици су разбијене илузије о традиционалном марксизму те су се окренули сексуализованој верзији Маркса помешаној с Фројдом, коју су као алтернативу промовисале особе попут Вилхелма Рајха. Један од најважнијих догађаја у том погледу било је приказивање филма Душана Макавејева који промовише Рајхов спој Маркса и Фројда, назван Мистерије организма, премијерно приказаног 1971. Инспирисан истим Рајховским Цајтгастом, Пазолини је исте године приказао свој филм Декамерон као први део онога што ће прерасти у серију софт-кор порнографских филмова под називом Трилогија живота. Пазолинијев Декамерон даје носталгичан осврт на средњи век у Италији, у ком су религијска побожност и невина сексуалност могли да постоје раме уз раме, а да не буду супротстављени, као на Ђотовим платнима. Нимало случајно, Пазолини се појављује у Декамерону као Ђото, уметник који кроз уметност може да споји све ове супротности.

Пјер Паоло Пазолини

Пазолинијева заљубљеност у невиност католичког средњег века у супротности је с његовим разочарањем у комунизам седамдесетих година 20. века. У мају 1971, након што му је суђено због клеветања италијанске војске, Пазолини је изјавио:

Више не могу да верујем у револуцију, али не могу да не будем на страни младих који се за њу боре. Већ је постало илузорно писати поезију, али ја је и даље пишем, иако за мене поезија више није онај диван класични мит који ми је узвисио младост… Више не верујем у дијалектику и супротности, већ у чисто супротстављање… Истовремено, све више сам одушевљен тим изузетним спојем активног и контемплативног живота, који су успели да остваре свеци попут Светог апостола Павла.

Пазолини је видео како се одвија сексуално ослобођење у Италији, а спознање да је и он сам једна од главних сила које то покрећу изазивало је у њему помешана осећања. Био је хомосексуалац у канџама порока који ће га на крају одвести у смрт, али је и поред тога абортус сматрао одвратним:
Трауматизован сам легализацијом абортуса, јер као и многи сматрам да је то легализација убиства. У сновима и у свакодневном понашању – што је уобичајено за све људе – ја проживљавам свој пренатални живот, ону радосну уроњеност у мајчине течности, и знам да сам тада постојао. Знам… да је већина људи потенцијално за легализацију абортуса. Законит абортус – у то нема сумње – заправо је изузетно згодно решење за већину људи. Нарочито зато што ће то олакшати однос – између хетеросексуалних парова – те више неће бити практично никаквих препрека за то. Али ко су ти који потајно прижељкују, потајно промовишу ту слободу односа за „парове” онако како то већина схвата – ту дивну попустљивост – ту слободу која постаје део људских навика, сада већ неповратно. То су моћи конзумеризма, то је нови фашизам. …

„Фашизам” је била реч коју су левичари попут Пазолинија користили да би прикрили своју неспособност да опишу нову владајућу класу олигарха као сексуално ослобођене заговорнике капитализма, што је био њихов нови идентитет захваљујући мислиоцима попут Фукоа. На ту слику хомосексуалца-комунисте који се противи абортусу, левица је реаговала исмевањем, тврдећи да је Пазолини покушао да употреби девијантност као решење за последицу хетеросексуалног односа која се може решити абортусом. Такође су тврдили да је Пазолини љут због повећаних плата јер је услед привредног напретка скочила цена коју је морао да плати за услуге римским ragazzi di vita, што је италијанска реч за момка који се може изнајмити (за сексуалне услуге, прим. прев.).

Али Пазолини је видео куда све то воде на начин на који то његови једнако развратни савременици нису могли видети. Његов првобитни план, након што је завршио Хиљаду и једну ноћ, последњи део Трилогије живота, био је да сними филм о животу Св. апостола Павла. Пазолинију нису били страни религијски филмови. Његов филм о Јеванђељу Св. Матеја добио је похвале од Ватикана. Друга могућност било је нешто под називом „Порно-тео-колосал”, што је вероватно било једнако лоше као и сам назив. Али ни тај филм није снимљен. Уместо тога, Пазолини је почетком 1975. изнајмио вилу близу Мантуе и почео да снима Сало или 120 дана Содома.  Бернардо Бертолучи, сада познат по свом филму Последњи танго у Паризу, премијерно приказаном 1972, недалеко одатле снимао је своје епско остварење Двадесети век (1900), међутим, свет се променио. Опијеност која је уследила у данима након сексуалног ослобођења из шездесетих година прошлог века у међувремену је испарила, а на њено место дошло је нешто много мрачније. У Америци је гласник промене – преласка са секса на хорор – био Тексашки масакр моторном тестером, који се појавио у биоскопима годину дана пре Сало, 1974. године. Културна брана срушена је пет година касније када су приказани Ноћ вештица и Осми путник, након чега је наредна деценија била преплављена хорорима и њиховим наставцима.

Пазолини је био један од малобројних мејнстрим режисера који су разумели нови правац којим се Цајтгајст кретао. Конвенционална путања за 1975. годину била је јасна. У Немачкој, талас сексуалног ослобођења који је почео са секс-фарсама као што су Der Schulmaedchen Report (Извештај о школарицама, у Југославији приказан под насловом Истините приче, прим. прев.) и Lass Jucken, Kumpel прешао је пут од меке до тврде порнографије. Уместо да крене у истом правцу, Пазолини је понудио слику будућности у којој олигарси, које Пазолини приказује као фашисте на власти у последњим данима онога што је преостало од Мусолинијевог режима након бега на север Италије у град Сало, конфискују сексуалну слободу и претварају је у садистичку фантазију извођену над младим особама на херметички затвореној локацији, која сабласно подсећа на Италију у доба карантина због вируса корона 2020. године. Као и израелска инвазија Рамале и карантин из 2020. године, радња Пазолинијевог филма Сало одиграва се за време рата. Чује се злокобан звук савезничких бомбардера док прелећу. У ваздуху се осећа италијанска верзија Сумрака богова, а владари градића Сало не намеравају да дозволе да криза остане неискоришћена. Они отимају најлепше младе људе које могу да пронађу и затварају их у вилу сличну оној коју је Просперо опремио у Маски црвене смрти.

Чија слобода? Ко одлучује?

Последње године живота, онај исти Пазолини који је свој живот посветио разметању сексуалном слободом, схватио је да ће олигарси дозволити да се сексуална слобода одигра под њиховим условима, а не под условима младих људи који су били њене прве жртве. То је значило да су „конзумеризам” и „фашизам” надиграли све што је Пазолини могао да призове од Бокача. Сексуална револуција је у стварности била садистичка, капиталистичка фантазија коју су спроводили дегенерични олигарси на групи жртава у двадесетим и тридесетим годинама живота, које ништа не наслућују, а заточене су у раскошном концентрационом логору где је порнографска фантазија обавезна, а практиковање вере кажњиво смрћу. Након што је Фуко 1975. године склопио пакт с ђаволом, почео је да предаје аустријску школу економије. Следила га је читава генерација хомосексуалаца у Сан Франциску, укључујући и велечасног Роберта Сирика из озлоглашеног Актонског института, међутим Пазолини, иако хомосексуалац, и даље је био довољно католик да се успротиви: „Ово није оно што сам мислио; ово уопште није оно што сам мислио.” Огромна овлашћења које је војни закон дао влади довела су до ситуације у којој се садистичке порнографске фантазије намећу читавом становништву, али, као што председник Републике Сало изјављује на почетку карантина: „Сваки верски чин кажњаваће се смрћу.” Сало је, mutatis mutandis, садистичка кулминација сексуалне револуције из седамдесетих година 20. века и, што је још важније, пророчког уметничког описа италијанског карантина 2020. године који ће се десити 50 година касније као казна.

Године 1975. десила се и Пазолинијева смрт – умро је крстарећи улицама у потрази за ragazzi di vita међу контејнерима за смеће близу језера Идроскало, у Остији.  Седамнаестогодишњи младић-проститутка признао је убиство, али они који су били упознати с повредама које је Пазолини претрпео тврде да тинејџер с мотком није могао нанети такве повреде, те да је Ђузепе Пелози послужио као жртвени јарац за много опасније ликове чија су имена и дан-данас непозната. Олигарси и њихови комунистички лакеји имали су довољно мотива да убију Пазолинија због откривања њихових тајни, али већина људи, а нарочито католици, били су превише тупи да би схватили шта је то Пазолини заправо говорио.

И 2020. и 1944. рат је искоришћен као изговор да се обуставе уобичајени токови нормалног живота, а у оба случаја левица није била у стању ни да опише, а камоли да спречи то што се дешавало. Фуко и Пазолини су разумели како држава користи „науку” као облик контроле; обојица су се бунила против партијске линије. Обојица су осећала да је прави непријатељ заправо просветитељска држава, првенствено због тога што је Црква прихватила постулат просветитељства да наука одређује „крајњу стварност” и као резултат тога постала је небитна. Пазолини није избачен из партије због свог хомосексуализма, али његов Декамерон пун је носталгије за италијанским средњим веком када је секс био невин, када су сви били католици, и када је он био Ђото. Фуко је чезнуо за Католичком црквом која би га казнила за његова сагрешења, а када су и држава и Црква то одбиле, Фуко је кажњавао себе у одајама за садо-мазо мучење у геј „саунама” Сан Франциска. У аналогној сцени из Кентерберијских прича, другог филма Пазолинијеве Трилогије живота, хомосексуалац је ухваћен in flagrante dilectu а потом, уз Пазолинијево одобрење, спаљен на ломачи.

Сало је најтачнији уметнички приказ карантина који је сада наметнут читавом свету. Порнографија, абортус и дроге доступни су онима у карантину, али не и верска служба. Сало је такође и сабласно уметничко предсказање онога што су Израелци урадили 2002. године када су заузели Рамалу и почели да емитују порнографију преко палестинских телевизијских станица. Сад је читав свет подвргнут том режиму, mutatis mutandis. Верске службе су забрањене, али је зато абортус, који се сматра неопходном услугом, лако доступан, баш као и порнографија. За време карантина, клинике за абортус у Калифорнији нису биле затворене,  али зато католичке цркве у тој држави јесу.

Реакција католика на то невероватно стање ствари углавном је зависила од односа одређеног писца према држави уопште, а посебно према америчкој империји. У једном чланку који је изашао у часопису Америка, перјаница савременог американизма и језуита који подржава режим, Патрик О’Нил, сасвим недвосмислено је изјавио: „Ја сам научник који ради на томе да се заустави вирус корона. Треба да откажемо све мисе.”  Чланак је објављен 13. марта, али је написан у тренутку када је било 1.700 потврђених случајева и барем 41 смртни случај. О’Нил потом узима тај број и креће у екстраполацију, тврдећи да је „прави број инфекција у Сједињеним Државама сада негде између 17.000 и 170.000.”

Продужена изложеност, затворени простор

То је тачно. Недељу дана након што се О’Нилов чланак појавио у Америци ширећи панику међу бискупима у САД-у, број инфекција износио је 19.383, што је између два броја која је поменуо, али далеко од горње границе коју је О’Нил употребио да заплаши бискупе. Од тог броја заражених, преминуло је 256. О’Нил је тврдио да стопа смртности од ковида-19 износи 3,7 одсто, али је заборавио да нам каже на који тренутак се тај број односи. То је важан пропуст јер у периоду од 8. до 20. марта 2020, у ком су амерички бискупи одлучили да обуставе јавно одржавање мисе, стопа смртности у Сједињеним Државама опала је са 4,06 одсто на 1,32 одсто. То је значило да, премда се укупан број преминулих повећао са 22 од 541 особе на почетку тог периода на 256 преминулих од 19.383 заражених на крају тог периода, бруто бројке јесу повећане, али је проценат преминулих смањен. На дан 20. марта 2020. стопа смртности у Италији износила је 8,5 одсто, али је у Јужној Кореји била 1,16 одсто, што је близу стопе смртности у САД-у, која је износила 1,34 одсто. Права слика постаје јаснија ако погледамо укупан број случајева на милион становника. На дан 20. марта 2020. Кина је имала 56 укупних случајева на милион становника, Сједињене Државе 59 случајева на милион становника, али је Италија имала 778.

Зашто је у Италији било другачије? Главни разлог може бити демографске природе. Италијанско становништво једно је од најстаријих на свету, а већи су изгледи да старе особе у Италији и другим земљама већ болују од других стања у тренутку када су изложене стресу изазваном новом болешћу. Међутим, разлог може бити и начин на који је систем јавног здравства одговорио на епидемију. Драстична разлика између Италије и Јужне Кореје махом је била последица различитог приступа ових земаља на појаву болести. Италија је увела строг карантин читавом становништву, док је Јужна Кореја пратила потврђене случајеве путем мобилних телефона. Резултат тога јесте да у Јужној Кореји епидемија није била ни приближно тако озбиљна као у Италији.

Према једном истраживању о реаговању Кине на ковид-19, који је објавила Светска здравствена организација (СЗО), они који дођу у контакт с преносиоцима који су имали позитиван тест имају 1–1,5 одсто шансе да се заразе. Но, овај проценат расте када „већина виралних инфекција потекне из продужене изложености у затвореном простору с другим инфицираним појединцима.” У таквим условима, „контакт између особа и с површинама представља далеко највероватнији узрок.” Према извештају СЗО, „Када би се у Кини појавила група од неколико инфицираних особа, ту је најчешће (78–85 одсто) у питању била инфекција унутар породице која се пренела капљичним путем и другим преносиоцима инфекције у блиском контакту са инфицираном особом.”  То значи да карантин можда још више погоршава ситуацију, чиме се може објаснити несразмеран број случајева вируса корона у Италији. Будући да се болест преноси пре него што се код особе појаве симптоми, италијанске здравствене власти су можда особе које су већ биле инфициране сместиле заједно с другима, у затворено окружење које је било идеални инкубатор за даљи пренос болести. Према подацима Центра за контролу болести, заснованим на крузеру Принцеза, пренос је олакшан у затвореном простору, али „дневне стопе раста смањују се с временом у свим земљама без обзира на то која је политика примењена, на пример затварање граница или физичка дистанца.”

О’Нил страхује да ће стопа смртности порасти на 10 одсто и у праву је, али само ако је пацијент стављен у карантин какав он захтева да се наметне бискупима Сједињених Држава. Према доктору Полу Аувертеру, директору Одељења за инфективне болести на медицинском факултету Универзитета Џонс Хопкинс: „Ако у домаћинству имате пацијента с ковидом-19, ризик да ћете добити инфекцију износи око 10 одсто… Ако сте били изложени вирусу у не тако блиском контакту на радном месту [или у цркви] (нпр. нисте били затворени у конференцијској сали шест сати с неким ко је заражен [као у болници]), имате око 0,5 одсто изгледа да се заразите.” Према истраживању које је објавила Катедра за екологију и еволуциону биологију на Универзитету Принстон, „Тренутно је научни консензус да се већина преноса путем респираторних излучевина одиграва у виду крупних респираторних капљица … а не путем малих аеросоли. Срећом, капљице су тешке па не лете далеко, већ падају након што кроз ваздух пређу само неколико десетина центиметара.” Другим речима, Италија повећава ширење ковида-19 тако што затвара Италијане у мале станове.

Први извештаји увек могу да преваре. Док су се бискупи сетили да реагују, ширење вируса је смањено. Добитник Нобелове награде и биофизичар Мајкл Левит тврди: „Сваки пацијент с вирусом корона у Кини заразио је у просеку 2,2 особе дневно – што подразумева експоненцијални раст који само може да води у пропаст. Али број је потом почео да опада, и сада је број нових инфекција близу нуле на дневном нивоу.” „Кад се прича о болести, то доста плаши људе јер непрестано слушају о новим случајевима, из дана у дан. Но, чињеница да стопа инфекције опада значи да је крај пандемије близу.”

Патрик „ја сам научник” О’Нил препоручивао је „радикалне потезе: карантин за градове, обуставу свакодневног живота и ограничење кретања скоро 800 милиона људи” у Кини као „неопходност да би се избегла тотална инфекција” у Сједињеним Држава, али, као што је пример Италије показао, владине мере успеле су да од лоше ситуације направе још гору тако што су затвориле врата штале након што је коњ већ побегао. Или, да будем прецизнији, људе који су већ у првим данима били изложени вирусу ставили су у карантин где су га они неизбежно пренели другим члановима породице.

Од 44.145 инфицираних особа на дан 11. фебруара 2020. преминуло је њих 1.023, што значи да стопа смртности износи 2,3 одсто. „На основу података, и даље верујемо да су извор инфекције, тј. њен главни покретач особе које имају симптоме, које се не осећају добро, и где долази до преноса вируса с човека на човека”, изјавио је др Мајк Рајан из Програма за хитне случајеве СЗО. Ови бројеви су ревидирани надоле тако да се само 1 одсто случајева сматра озбиљним. На дан 20. марта 2020. Италија је имала 626 активних случајева на милион становника; Сједињене Државе су имале 58,3 активних случајева на милион становника, а Кина само 4,6 на милион становника, што је указивало на то да болест јењава.  Центар за контролу болести непрекидно је ревидирао статистику смртних случајева с првобитних 4 одсто, како је СЗО изнела, до садашњих 2,3–3 одсто за све старосне групе. Процене Центра за контролу болести су чак и ниже, и крећу се од 0,5 до 3 одсто. Након анализирања података из Кине, др Пол Ауветер спустио је стопу смртности у Кини на 1,4 одсто. Чак и високоризично окружење као што је крузер Дајмонд принсес, где је тестирана читава, изолована популација, показало је стопу смртности од само 1,0 одсто.

Primum non nocere

Када је Џон П. А. Јоанидис, професор медицине, епидемиологије и здравља становништва, науке о биомедицинским подацима и статистике на Универзитету Станфорд, и један од директора Станфордовог Иновационог центра за метаистраживање, екстраполирао тај податак на читаво становништво САД-а, закључио је следеће:

стопа смртности код особа инфицираних вирусом ковид-19 била би 0,125 одсто. Међутим, будући да је ова процена заснована на веома мало података – само седморо преминулих од 700 инфицираних путника и чланова посаде – права стопа смртности могла би се кретати у распону од пет пута ниже (0,025 одсто) до пет пута више (0,625 одсто). Такође је могуће да неки од инфицираних путника премину касније, као и да туристи имају различиту учесталост хроничних обољења – што је фактор ризика за лошије исходе инфекције вирусом SARS-CoV-2 – у односу на општу популацију. Ако додамо и ове изворе неизвесности…
Закључак се не може порећи. Италијани су увођењем карантина од лоше ситуације направили још гору. Руководећи се лошом науком коју је саставила лоша влада, Црква је – следећи лош савет америчких језуита који сада контролишу ум оних који управљају Црквом – допринела томе да на хиљаде католика у Италији премине, што се не би десило да нису били затворени у загушљивим становима и да им је било дозвољено да живе нормално, укључујући и да одлазе на верску службу.

Арон Гин завршава чланак наводећи прво правило Хипократове заклетве: Primum non nocere, тј. прво, не нашкодити:

Локалне самоуправе и политичари изазивају огромну штету и поремећаје, а притом скоро да немају никаквих доказа у прилог таквим драконским мерама. Локалне самоуправе као да се утркују и једна другу опонашају доносећи ауторитарне наредбе на територији града како би нам показале која је предузела „више мера предострожности.” Политичари се надмећу не у томе ко ће дати више доказа или више лекова за ковид-19 већ ко ће предузети више заштитних мера. Док незапосленост расте, а породице се већ осећају преоптерећено, политичари имају осећај да су под притиском да „поправе” ситуацију коју су створили тако што ће смислити још радикалнија и „креативнија” решења. То само ствара нове проблеме и има чак и трајнији ефекат снежне грудве. На првом месту, треба престати са убијањем пацијената и усредсредити се на оно што доноси резултат. … С тако мало доказа о томе да се вирус брзо шири у заједници, при чему и наше водеће здравствене институције пријављују исте резултате, затварање локалне привреде представља скретање пажње и произвољан чин који доноси ограничену кумулативну добит онима који не спадају у изузетно иритантне милионе малих фирми и стотине оних које ће банкротирати. Тренутно све више података указује на то да ширење вируса у заједници као и ваздушним путем не представља претњу. Немамо значајне примере ширења у ресторанима и теретанама. Кад размотрите средину коју ковид-19 највише воли, испоставља се да је изолација породица у дому савршен сценарио за инфекцију и пренос међу члановима домаћинства. Докази из Јужне Кореје и Сингапура показују да је сасвим могуће и пожељно наставити са животом, уз прилагођавања заснована на подацима, као што је одржавање физичке дистанце и редовно проверавање телесне температуре.

„Претерана реакција” није имала везе са стварним бројкама. Закључно са 6. априлом 2020, 109 особа преминуло је од вируса корона у Индији. То износи 0,0000091 одсто укупног становништва. Кад бисмо рекли да то оправдава Модијево драконско затварање земље, то би значило да смо изгубили везу са стварношћу. Можда су хомосексуалци у САД-у захвални Фаучију што их је убијао АЗТ-ом, али остатак света почиње да реагује на Фаучијеву претерану реакцију. СЗО има пуне руке посла ширећи панику у Африци. У Момбаси, полиција је бацала сузавац на масу народа за коју је сматрала да крши полицијски час јер је СЗО упозорила да овај континент мора сместа да реагује.  У Немачкој је један перформанс извео поставио пародију Монти Пајтоноваца тако што је шетао улицама и узвикивао „bringt eure Toten ’raus” (изнесите мртваце).  Јужно од Алпа, Италијани су престали да певају. Сада прете да ће похарати супермаркете јер немају више шта да једу.  Постепено је почело да се пројављује једно просто правило: што је затварање драстичније, то је крајња реакција насилнија. Ако олигарси продуже карантин и након априла, суочи ће се с револуцијом. Људи не намеравају да умру од глади у становима. Изаћи ће на улице да пљачкају, као што се сада дешава у Санта Крузу, у Калифорнији.

„Опат” из Тексаса

Дана 31. марта, гувернер Тексаса Абот (енг. Abbot значи опат, прим. прев.) означио је верску службу као „неопходну делатност” убрзо након што је одредио да абортус не спада у неопходне услуге.  Ситуација у Тексасу сасвим је разјаснила сукоб између цркве и државе који се нашао у средишту пандемије вируса корона. Током неколико векова, још од просветитељства, држава је користила науку да успостави своју хегемонију и практично поништила посвећеност демократији и вољи народа коју су прокламовале просветитељске републике, попут Сједињених Држава. Закон о поновном успостављању верских слобода, који је Индијана донела, а потом брзо повукла, пример је верског уверења које је морало да се повуче због неке веће реалности, тј. због нормалности хомосексуалности коју је, да иронија буде већа, „научно” потврдио Алфред Кинси, ентомолог на Универзитету Индијане у Блумингтону, 80 км југозападно од главног града те државе.
Капитулација цркве пред државом изазвала је бес надбискупа Карла Марије Вигана, који је, за разлику од многих црквених личности, био у стању да направи разлику између категорија природе и начина на који их политичари са агендом претварају у категорије ума које служе као оружје. „Црквени догађаји овог доба”, каже Вигано, „јасно су показали – ако је уопште и било потребе за тим – трагично потчињавање Цркве држави која на све могуће начине покушава да уништи хришћански идентитет у нашој Италији тако што ће од њега направити роба идеолошке, неморалне, глобалистичке, малтузијанске, абортерске, мигрантске агенде која је непријатељ човека и породице.”  Капитулирајући пред државном дефиницијом јавног здравља, Црква угрожава „спасење душа” тако што им ускраћује натприродне дарове захваљујући којима смо „у стању да се суочимо са искушењима овде на земљи, па чак и с нападима смрти, имајући моћ вере и ону искру неисцрпне и чврсте наде која потиче из наше тежње да доживимо божанску славу због које смо створени.” Конференција италијанских бискупа капитулирала је пред моћима секуларне државе и њеном мржњом према религији, отказавши „у потпуности јавне литургијске службе у свим црквама на територији, чиме је помогла да се појачају страх и паника, и верницима одузела неопходну утеху у виду Светих дарова.”

Ово „трагично потчињавање цркве држави која на све могуће начине покушава да уништи хришћански идентитет” убрзо се из Италије пренело и на Сједињене Државе, где су бискупије једна за другом почеле да затварају цркве. Недељу дана након што су Чикаго, Детроит и Њујорк затворили цркве, бискуп Кевин Роудз, управник бискупије Форт Вејн-Саут Бенд, 17. марта је објавио да се до даљег обустављају све јавне недељне и друге мисе због забринутости поводом вируса ковид-19.

Црква ништа није учинила да се супротстави паници коју су медији стварали. Затварајући цркве, црквена хијерархија као да је досула бензин на пожар који је већ буктао у медијима. У чланку који се 11. марта 2020. појавио на интернет страници часописа Атлантик, под насловом „Шта да радите ако почнете да кашљете? Није довољно само ‘остати код куће’”, Џејмс Хамблин пише следеће:

Овај вирус корона непознат је нашој врсти. Кад пробије пут до једне наше ћелије, размера његовог ширења кроз тело по свему судећи се доста разликује. Код неких, болест споро напредује, од познатих симптома – кашаљ, запушен нос, температура – до озбиљног инфламаторног одговора, како се вирус шири и спушта на плућа, испуњавајући дисајне путеве течношћу, што може угрозити живот. Пацијенти који су то преживели имају трајно оштећење плућа. Вирус се може пренети и на друге органе и изазвати оштећење јетре или гастроинтестиналне проблеме. Ово се може дешавати током дужег временског периода него што је случај с грипом, при чему може доћи до појачавања и слабљења симптома. Неки пацијенти почели су да се осећају боље, да би се потом озбиљно разболели. Ова болест може бити фатална упркос томе што се пацијенту пружи оптимална медицинска нега.

Затим, након што нам је рекао „Највероватније ћете добити вирус корона”, наш аутор додаје: „Ништа од овога није речено с намером да изазове панику.”  Морт Цукерман претворио је Атлантик у гласило јеврејских олигархијских интереса када је, пре неколико година, купио часопис који је некада био перјаница бостонског естаблишмента белих англосаксонских протестаната. Веран новим господарима, Атлантик је одлучно кренуо у кампању уклањања спасења душе из јавног дискурса тако што је објавио наредбу да се „Затворе цркве” и владарима нације поручио да „Наређење о затварању државе и локалних јединица мора да обухвати и верске скупове, стога те заједнице морају да се повинују.”

Мегаломанијак Бил Гејтс

Почев од 22. марта 2020, отпор забрани служења мисе коју је хијерархија наметнула верницима све више је растао међу дисидентским припадницима те исте хијерархије. Кардинал Рејмонд Берк, некадашњи управник бискупије Ла Крос у Висконсину и некадашњи председник Апостолског суда Римске Роте, изјавио је да с обзиром на то да „наша примарна брига јесте наша веза с Господом”, наша примарна брига у време кризе мора бити да омогућимо „приступ црквама и капелама, Светим даровима, као и јавним обредима и молитви.”  То је практично значило одбијање да се „прихвате одредбе секуларних влада, које верску службу сврставају у исти ред са одласком у ресторан или на спортско такмичење.” Уместо да поклекну пред моћи државе која је Цркву одувек сматрала непријатељем, бискупи и свештеници „морају јавно да објасне зашто је неопходно да се католици моле и одлазе на службу у цркве и капеле, и да одржавају процесије улицама и путевима, молећи Господа да благослови Свој народ који тако много пати.” Осећајући да фармацеутска дубока држава покушава да наметне „индивидуализам” верницима Католичке цркве тако што ће успоставити медицински еквивалент ратном војном закону, Хуан Антонио Реиг Пла, бискуп из Алкала де Енареса, изјавио је да „након предузимања неопходних санитарних мера” више неће „својим верницима ускратити Свету мису.”

На овај начин, желим да верницима дам знак да Црква не напушта никога коме је потребна Божја помоћ, а нарочито Свети дарови. Зато ћемо имати прославе након свих мера превенције које здравствене власти препоручују. Поред тога, у подне и у 8.30 увече звона катедрале огласиће две молитве како бисмо се помолили да нам Господ подари шта нам је потребно у овој епидемији. Од људских врлина (корисна, пријатна добра, морална добра, итд.), највеће добро је духовно, које је повезано с вечном судбином човека. То је разлог зашто верницима не можемо ускратити божанске дарове, а нарочито не Евхаристију, чак ни у изузетним околностима.

Бискуп Атанасијус Шнајдер, помоћни бискуп у бискупији Астана у Казахстану, изјавио је нешто слично:

Милионима католика на такозваном слободном Западу ће наредних седмица, па чак и месеци, а нарочито за време Страсне недеље и Васкрса, који је врхунац читаве литургијске године, бити ускраћена могућност да присуствују било каквим јавним богослужењима због грађанске и црквене реакције на избијање вируса корона (ковид-19). Најболније и најпотресније је то што ће им бити ускраћена могућност да присуствују Светој миси и приступе Светом причешћу. Тренутна атмосфера скоро планетарне панике непрестано се подгрева свеопштом „догмом” нове пандемије вируса корона. Драстичне и несразмерне безбедносне мере, уз негирање основних људских права слободе кретања, слободе окупљања и слободе мишљења, као да су оркестриране на глобалном нивоу према веома прецизном плану. На овај начин читав људски род постаје својеврстан заточеник светске „санитарне диктатуре”, која нам се такође открива и као политичка диктатура. Једна важна бочна последица те нове „санитарне диктатуре” која се шири светом јесте све веће и бескомпромисно забрањивање свих облика јавног богослужења. Почев од 16. марта 2020. немачка влада забранила је све облике јавних верских окупљања свих верских заједница. Тако драстична мера строге забране свих облика јавног богослужења није се могла замислити чак ни за време Трећег рајха.

Међутим, Вигано и Шнајдер су изузетак, а не правило, које углавном гласи овако:

Кад је реч о миси, бискуп није имао избора осим да следи директиве владе. Чак и да је желео да и даље јавно служи мису, нема сумње да би јавне власти снажније реаговале како би обезбедиле да до тога не дође. Тако да заправо није до бискупа да доноси другачију одлуку. Осим тога, чак и да јесте, било би сулудо и дрско да се бискуп не придржава онога што је разумно мишљење здравствених званичника… Бискуп ће наставити да јавно држи мису када здравствени званичници укину забрану јавног окупљања.

Као и надбискуп Вигано, италијански историчар Роберто де Матеи види вирус корона као Божју казну. Као и пророк Гад, „Свети Бернандин Сијенски (1380–1444) рекао је вођама тог доба: Tria sunt flagella quibus dominus castigat: ‘три су бича (тј. пошасти) којима Бог кажњава: рат, помор и глад’.” Као и Пазолини, Де Матеи се ослања на средњи век као на своју теолошку бакљу у мрачној и олујној ноћи. „Свети Бернандин убраја се у свеце као што су Катарина Сијенска, Бригита Шведска, Винсент Ферер и Луј де Монфор који су упозоравали да су током историје природне катастрофе увек пратиле неверу и отпадништво народа.”
Као што Црна смрт, која је средином 14. века однела животе 40 одсто житеља Европе, означава крај средњег века према мишљењу Де Матеија, тако и пандемија вируса корона означава крај америчке империје и ере глобализације какву спроводе олигарси попут Џорџа Сороша. Глобализација је и извршитељ и крајња жртва тренутне кризе јер „уништава простор, а удаљености претвара у прах.” Но, будући да Бог управља историјом, глобализација увиђа да је потчињена лукавству разума који је створио „социјалну дистанцу, изолацију појединца и карантин”, тј. све што је „дијаметрално супротно ‘отвореном друштву’ ком се нада Џорџ Сорош.” Де Матеи верује да пандемија ставља тачку на „свет без граница.”  Вирус корона је „убица глобализације.”  Глобализација је можда убрзала долазак тренутне кризе, али њен прави извор је Црква која је или превише корумпирана или превише збуњена да се суочи са силама које сада уништавају читав свет. Према Де Матеију: „велики грех који је навукао Божји гнев на нас јесте отпадништво људи који воде Цркву и који, оправдано или неоправдано, нису успели да осуде планове које су олигарси спроводили како би читав свет поробили грехом. Због тог неуспеха, први пут после много векова цркве у Италији су затворене, мисе забрањене, а затворена је чак и Црква Светог Петра”, што Де Матеија наводи да се запита: „Како у овоме до чега нас је довео вирус корона не видимо симболичну последицу самоуништења Цркве?”

Мегаломанија Била Гејтса одвешће нас ка новом схватању подређености, улоге локалних самоуправа, и новом схватању важности граница. Испоставило се да је Немачка другачија од Италије, а да је Саут Бенд у Индијани другачији од Њујорка. Не постоји једна величина која свима одговара. Нема тог научног алгоритма који се може применити на цео свет. Али постоји Логос, а Логос се може применити на цео свет на начин који нам омогућава да прозремо амбиције научника и проценимо скривене мотиве оних који желе да употребе науку као изговор за увођење тираније. Логос такође открива бескорисност верских вођа који као да су решени да нам наметну људска правила у име Божје речи. Логос је уклонио фитиљ из научно-религијске дебате тако што је предложио посредника кога људски ум може појмити и који је у стању да донесе суд о тврдњама које наука намеће религији, доделивши себи улогу јединог јемца „крајње стварности.” Логос може да осујети ове планове олигарха и да моћ одлучивања врати у руке народа, где она и треба да буде у једном демократском друштву. Знање да је Логос истинска крајња стварност ослобађа нас од страха којим олигарси покушавају да нас држе под контролом. Ковид-19 је можда категорија стварности, али Логос је категорија ума која му даје значење, узима је из руку неизабраних стручњака и „научника” које режим избаци у време кризе како би већини ускратио сваку способност да одреди не само шта је стварно већ и како да рационално одговоре на све реалности. То је добра вест усред свих лоших. Олигарси су изгубили контролу над наративом. Оно што нам делује као крај света какав познајемо, у стварности је освит света онаквог какав га Бог жели. Логос васкрсава.
Ма колико да Црква лоше реагује, никад није постојао тренутак да Бог не управља историјом човечанства. И Свети Бернардин Сијенски и Света Катарина Сијенска могли су сасвим самоуверено да проповедају јер су разумели Божју Промисао. Та Промисао, према Светој Катарини Сијенској, делује од почетка времена све до садашњег часа и човеку пружа све што му је потребно.  Самољубље, међутим, замагљује интелигенцију оних који полажу наду само у себе и ускраћује им светлост вере, услед чега човек не поступа у складу са светлошћу разума због чега постаје слеп за Промисао. Сви могу бити примаоци Промисли, али постоје они који је не схватају јер је не препознају, а не препознају је јер немају љубави. Не виде ништа осим нереда, попут слепца, иако је све у реду.

Бог, међутим, уређује шта је одговарајуће за свакога у сваком тренутку. Божја Промисао уређује све до најмање појединости, а нарочито живот, смрт и начин на који они долазе. Он допушта све што се човеку дешава, укључујући и глад, жеђ и губитак богатства, нагост, хладноћу, врелину, ране, понижења и нападе, а да притом није узрок изопачене воље која чини зло или наноси повреде. Бог човеку даје и биће и време, не да би ме увредио већ да би ме верно услужио јер добро служи Господа онај ко служи свом ближњем тако што је милостив према њему. Господ допушта зло како би се душа која пати научила стрпљењу, и тако спознала саму себе у понизности.

Следећи речи двеју светитеља из Сијене, Де Матеи закључује: „Бог је Творац природе и њених сила и закона, и Он има моћ да уреди механизам сила и закона природе на такав начин да дође до појава које су у служби Његове правде или Његове милости.”

Зли олигарси који су креирали слом који је вирус корона тако прикладно прикрио награђени су новцем за којим тако похлепно трагају само да би, пре или касније, напустили позорницу остављајући за собом само пустош. Али планови покварењака не могу да поремете ток Логоса у историји човечанства. У било ком добу, привидни тренутак његове смрти заправо је тренутак његовог поновног рођења. Логос увек васкрсава, без обзира на то како то нама изгледа у одређеном тренутку. Историја је спирала рационалности која се креће навише. Бог трпи зло и грешке како би људи боље разумели добро и истинито. Са сваким историјским циклусом, разлика између Логоса и његове супротности постаје све очигледнија. Јер разлика између Логоса и анти-Логоса у нашем времену никад није била јаснија него сад, а његова победа никад није била извеснија.

Превод: М. Стајић