М. Танасковић: Таштина празнине – култура славних у доба короне

Ако постоје и неке користи од пандемије коронавируса, једна од њих свакако јесте и то да се утицај славних личности на јавну сцену драстично смањио

Глобална селебрити култура, која је, још од краја Другог светског рата и уласка телевизора у милионе домова широм планете, заједно са потрошачком културом, сваке године експоненцијално расла и ширила се захваљујући побољшању животног стандарда, вишку слободног времена и различитим технолошким изумима и медијским иновацијама, постајући својеврсна неопаганска религија савременог, секуларизованог друштва, коначно је наишла на огромну препреку у виду подмуклог и жилавог вируса корона, који је потпуно променио начин на који највећи део човечанства живи своју свакодневицу.

Усред озбиљне и дубоке здравствене кризе са бројним политичким, економским, социјалним и психолошким реперкусијама, а у карантинском свету у коме су биоскопи и позоришта затворени, у коме су концерти и јавна окупљања те врсте најстроже забрањени, а спортски мечеви се играју пред празним трибинама, сасвим је логично и очекивано да се пажња јавности спонтано преусмерава с блазираних и пребогато плаћених забављача на појединце од којих зависе људски животи, као што су лекари, научници, истраживачи и руководиоци служби за ванредне стања и кризних штабова.

„Фудбалерима дајете милион евра месечно, а биолозима 1.800 евра и сада тражите како да се излечите од короне. Идите код Кристијана Роналда и Лионела Месија, они ће вам наћи лек“, помало огорчено, на почетку пандемије, поручила је једна шпанска научница, а њена порука снажно је одјекнула широм планете. Било је већ тада јасно да ће се селебрити култура наћи на удару јавности.

ПОЈАЧАН КЛАСНИ РЕСАНТИМАН
Жељне пажње и дивљења, а онемогућене да се баве својим послом, многе јавне личности су се у време пандемије ставиле у службу државних напора да се обузда зараза, постајући на тај начин манекени и гласноговорници здравствених мера које су се спроводиле широм планете. „Остани код куће“, „Држи социјалну дистанцу“, „Буди одговоран“, „Будимо јединствени“ – биле су неке од најчешћих парола које су славни бесомучно и самозадовољно понављали преко својих налога на различитим друштвеним мрежама.

Обично су уз те друштвено одговорне поруке и корона лозинке морално-политичке подобности ишли и видео-снимци из луксузних вила с базенима, с пространих имања и хацијенди на обали мора у којима су славни били „принуђени“ да се самоизолују и проводе тешке карантинске дане. То је изазвало контраефекат код плебса који се мучио да прехрани породице и преживи у ситуацији када су многи због пандемије и пратећих мера губили послове, а кредити и кирије за станове су свеједно долазили на наплату. Чак је утврђено да су неке од познатих личности, попут водитељке Елен Деџенерис и глумице Кристен Бел, власници стамбених зграда и станодавци који нису својим финансијски погођеним станарима пристали да омогуће мораторијум на плаћање кирије током ванредног стања што је додатно распалило осећање класног ресантимана.

Ипак, врхунац бахатости, лицемерја и лажног алтруизма био је Мадонин наступ на Инстаграму када је, у маниру савремене Марије Антоанете, из каде са латицама ружа држала предавање о корони као о великом „изједначивачу“ који подједнако вреба и богате и сиромашне, и беле и црне, као и да људи морају да покажу емпатију и солидарност у овим тешким тренуцима. Ова порука остареле поп краљице дочекана је на нож, а њен налог затрпан је десетинама хиљада гневних и саркастичних порука њених дојучерашњих фанова.

„Нисте ни свесни колико вас мрзимо“, „Ти и теби слични су последњи који имају право било коме да држе моралне лекције и придике“, „После ове твоје објаве имам утисак да живим у другом делу филма Паразит“, „Хеј, Мадона, покажи мало емпатију и солидарност, дођи у овај мој подрум где живим са још четворо људи, а ја ћу у ту твоју каду са латицама ружа“, „Гладни смо и без новца, али не брини, ако загусти, солидарно долазимо да поједемо тебе, све са латицама ружа као гарнирунгом“, гласиле су неке од најжешћих и најотровнијих реакција на њену објаву.

Слично је прошла и израелска глумица Гал Гадо, позната по улози Чудесне Жене у екранизацији чувеног стрипа, која је, шестог дана карантина и у „филозофском расположењу“, како је сама навела, организовала своје славне пријатеље, углавном глумце, да преко интернета обраде у добротворне сврхе култну песму Џона Ленона Замисли и то тако што би свако отпевао по једну строфу. Реакције обичних људи на претенциозност и неспретност тог снимка и његове поруке биле су толико бруталне у исмејавању и изругивању да је израелска глумица била принуђена на одређено време да закључа свој профил на Инстаграму, а Њујорк тајмс је, након тог снимка и реакција на њега, чак објавио дугачак есеј у коме је разматрао да ли ће селебрити култура уопште преживети корону.

По ауторки тог чланка Аманди Хес, дошло је до трајног поремећаја односа између маса, елита и селебрити личности које треба да буду веза и мост између те две међусобно удаљене групације. Иако по свом богатству нису ни принети плутократији коју оличавају људи попут Џефа Безоса или Била Гејтса, славне личности као што су Џенифер Лопез или Бијонсе играју улогу амбасадора меритократије и „америчког сна“, оне су најбоља реклама вертикалне социјалне мобилности, односно могућности да се захваљујући таленту, физичкој лепоти, шарму и напорном раду дође до врха. Али тај амерички сан о класној проходности и неслућеним могућностима ишчезава када је читаво друштво закључано, економија посрће, а број умрлих убрзано расте, док уместо њега углавном остају озлојеђеност, завист и бес.

НЕИЗБЕЖНА ПРЕЗАСИЋЕНОСТ
Питање је заправо колико би и без короне овај свет издржао хиперпродукцију славних личности која већ увелико превазилази потребу публике за забавом и разбибригом. Постало је немогуће испратити све најновије серије, емисије и филмове, преслушати све нове албуме и прочитати све те бестселере којима нас медији бомбардују из дана у дан. Осећање презасићености је било неизбежно. Није нимало случајно то што водећи сајт за трачеве о познатима ТМЗ већ годинама бележи пад посете, док о тиражима таблоида не треба ни говорити, јер се погоршање њиховог пословања уклапа у ширу причу о постепеном одумирању штампе. У том смислу, корона је, као и код неког пацијента са коморбидитетима, само убрзала погоршање стања већ постојећих болести.

Својеврсна демократизација и пролетеризација славе већ је у току, а у посткорона будућности само ће се интензивирати. „У будућности свако ће бити светски познат на 15 минута“, пророчки је најавио прослављени поп-арт уметник Енди Ворхол још током шездесетих година XX века, много пре појаве интернета. Његове речи потврђује и луцидни француски књижевник Фредерик Бегбеде у свом новом роману Човек који плаче од смеха, у коме, између осталог, помало сетно пише:

„Демократизација медија путем интернета је убедила народ да свако може да буде водитељ, маркетиншки стручњак, новинар, певач или комичар: све што је потребно јесте рачунар, смарт телефон или веб-камера. Слава више није припадала само привилегованима, већ је била такмичење отворено за све. Најобичнија блогерка у својој гарсоњери могла је да понуди своје мишљење о најновијој Шанеловој колекцији у замену за бесплатну торбу. Свако је умислио да је звезда, а понекад би то и постајао. Моћ медија се урушила током 2000-их и ниједан новински магнат то није предвидео.“

СРЕЋА У НЕСРЕЋИ
Јасно је да како се слава буде ширила на све већи круг људи, тако ће и њене привилегије и припадајући луксузи морати да се смање. Потреба за забавом неће нестати, али ће понуда морати да узме у обзир исплативост и економичност завршне рачунице. Скупо плаћене телевизијске водитеље замениће јутјуб канали, високобуџетне холивудске продукције уступиће место финансијски скромнијим филмовима и серијама на стриминг платформама, а анонимни музичари моћи ће готово равноправно да се надмећу за публику с великим звездама на мрежи.

Астрономски хонорари за филмске улоге, рекордни фудбалски трансфери од стотине милиона евра, огромне зараде од гаргантуанских музичких турнеја, све су то епифеномени подивљалог капиталистичког устројства пре короне, али и последице друштва спектакла које је високу културу заменило популарном културом, плански, зарад профита, убијајући било какву духовност и узвишеност. Без обзира колико пандемија потраје и какве ће бити њене дугорочне последице, што вероватно нико са сигурношћу не може до краја да предвиди, јасно је да нам, после дубинског преиспитивања у свим сферама живота, нужно следи повратак скромности и једноставност, нарочито у светлу велике рецесије коју сви најављују и која се чини неизбежна.

Срећа у несрећи и оно што ипак даје основ за какав-такав оптимизам спрам будућности јесте то да се Њено височанство Књига показала имуном на вирус, као и да се читање готово удвостручило широм света као резултат закључавања током пандемије. Свет који више чита, а мање обраћа пажње на селебрити ликове и фрикове, свакако ће, независно од короне, бити здравији и нормалнији свет.

 

Аутор Марко Танасковић

 

Насловна фотографија: Pascal Le Segretain/Getty Images

 

Извор Печат, 25. септембар 2020.