М. ТАНАСКОВИЋ: Ђоковићева титула и Срби против света

Како се код шампиона Аустралијан опена поново пробудила национална свест и инат, и зашто је једна мајица подигла велику прашину на друштвеним мрежама.

Није било глатко и без стреса као претходних година, али Новак Ђоковић је, после преокрета и рововске борбе у пет сетова, савладао младог Аустријанца Доминика Тима и одбранио круну на Аустралијан опену. Ђоковићу је то чак осма титула из осам финала на Аустралијан опену по чему је апсолутни рекордер овог првог по календарском реду гренд слем турнира. Тим, који је претходно елиминисао Надала, одиграо је цео турнир врло добро, али у одсудним тренуцима није успео ментално да издржи притисак и да искористи Ђоковићеву нервозу у часу када је, чинило се, био на прагу велике победе.

СПАЛА КЊИГА НА ДВА СЛОВА
Генерацијска смена, коју су громогласно најављивали Матс Виландер и многи други стручњаци, одложена је за неке касније дане, а Тиму, Звереву, Медведеву, Циципасу и осталим младим надама светског тениса остаје да вредно тренирају и психички сазревају како би једног дана могли успешно да се супротставе владајућем двојцу Ђоковић–Надал. Овим тријумфом Ђоковић се вратио на прво место АТП листе и, што је далеко важније, приближио се Роџеру Федереру и Рафаелу Надалу на вечној листи победника гренд слем турнира. Тренутно стање на табели најтрофејнијих гласи овако: Федерер има 20 гренд слем наслова, Надал 19, а Ђоковић 17. Сва је прилика да ће се питање највећег тенисера свих времена решавати баш у овом троуглу, а како је Федерер са скоро 39 година, чини се, ипак престар да у маратонима на пет сетова осваја нове гренд слемове, можемо констатовати да је књига спала на два слова, Ђоковића и Надала. При томе ваља истаћи чињеницу да је Федерер већину својих ГС титула освојио у неупоредиво слабијој конкуренцији, док Надал и Ђоковић нису још били стасали за највећа достигнућа, као и да с обојицом има негативан скор у међусобним дуелима.

Дакле, јасно је да је исфорсирани западњачки медијски наратив о Федереру и Надалу као о двојици неприкосновених потпуно разобличен, као и да је прави ривалитет који је обележио савремени тенис управо онај између Србина и Шпанца. То је, уосталом, потврдио и Надал када је пре неколико година говорио о свом најтежем противнику: „Било би неправедно да кажем да Федерер није најбољи против кога сам играо због свих његових титула и резултата, али на чисто техничком нивоу, када је Ђоковић на врхунцу своје игре, морам да признам да имам утисак да играм против непобедивог играча.“ Ако узмемо у обзир да Ђоковић и с Надалом, од кога је млађи годину дана, има позитиван међусобни скор, као и да поседује разноврсну игру која функционише на свим подлогама, а да је апсолутно најјачи на бетону на коме се играју два од четири гренд слема, онда се сасвим основаним чине предвиђања да би Ђоковић, ако га здравље послужи, могао да уђе у историју као највећи тенисер свих времена. То су, на крају крајева, почели да признају и многи тениски експерти, коментатори и бивши играчи који су претходно инсистирали на изградњи корпоративног „Најки“ мита о готово античком ривалству двојице полубогова, Федерера и Надала.

ИЗОСТАЛО СЛАЊЕ СРЦА ПУБЛИЦИ
Међутим, и даље упада у очи да Ђоковић никако да стекне заслужени статус и поштовање у складу са својим шампионским постигнућима. Поново смо, у финалу Аустралијан опена, били сведоци немилих сцена у којима је публика бучно навијала против Ђоковића и прослављала сваку његову грешку, што је противно неписаним правилима тениског бонтона. Тиме се мелбурнска публика придружила лондонској, њујоршкој и париској које увек, без изузетка, страствено навијају за сваког Ђоковићевог противника, било да се ради о потпуном аутсајдеру или прослављеном шампиону попут Надала или Федерера. Чини се да је и Ђоковић коначно схватио да, као Србин, православац, Словен и Источни Европљанин, без обзира на све успехе и узорно понашање, никада неће имати наклоност расистичке, снобовске западне публике која у њему инстинктивно види уљеза у свету богатих и аристократских тениских нација, па су и његове изјаве након финала биле много мање политички коректне и снисходљиве него што смо навикли, а изостало је и традиционално слање срца публици.

Изгледа да је код Ђоковића поново прорадио стари добри српски инат и потиснута национална свест, у шта се свакако уклапа и спонтано и емотивно певање Видовдана с колегама из репрезентације након недавног освајања АТП купа, због чега га је амбасадор лажне државе Косово у Бугарској преко твитера назвао примитивним Балканцем, а доживео је и да га одређени грађанистички и аутошовинистички кругови по Београду прогласе безмало за шовинисту. Тај наговештај враћања Ђоковића српству свакако радује многе његове навијаче у Србији који су му, попут потписника ових редова, замерали превелику посвећеност глобалистичким трендовима и пренаглашену љубав према геноцидним западним суседима.

„СРБИЈА ПРОТИВ ЗАПАДА“
Један од таквих Ђоковићевих непокајано „српских“ навијача био је у центру пажње недавних финалних дешавања на Род Лејвер арени када је објављена његова слика с ватерполо капицом и црвеном мајицом на којој је на енглеском било исписано „Србија против света“. Та слика одмах је изазвала жучне расправе и опречна мишљења на друштвеним мрежама, па су тако неки у њој видели још један доказ српског мазохизма и необуздане митоманије, односно жеље Срба да, као и у време Милошевића, ратују против читавог света, док су други сматрали да је у питању сасвим оправдан коментар и пркосна порука на рачун неравноправног третмана који Ђоковић и други српски спортисти (сетимо се Милорада Чавића) имају у светским медијима и међународним спортским федерацијама.

Понашање мелбурнске публике током финалног меча свакако да даје за право овом навијачу, једино би можда било тачније и прецизније да је на мајици иштампао натпис „Србија против Запада“, јер није исправно, на тај начин, посредно ширити западноцентрични доживљај света, а и Ђоковић има сасвим другачији, неупоредиво топлији пријем када игра, на пример, у Кини, Русији или Јужној Америци. У тако постављеном глобалном политичком контексту, он није само српски спортски јунак и амбасадор наше државе и народа већ и истински херој Трећег света који властитим примером показује да је могуће кренути из једне мале, сиромашне и бомбардоване земље, са скромном тениском традицијом, и попети се на сам врх елитистичког и престижног „белог спорта“.

 

Аутор Марко Танасковић