М. Павловић: Зашто се „Дан победе” и „Дан Европе” обележавају истога дана?

 фото: kremlin.ru

У два мајска дана, осмог и деветог, у европским земљама, Русији и бившим совјетским републикама славе се и обележавају под различитим називима – Дан победе и Дан Европе. Оба датума су у вези с важним историјским догађајима којима савременици дају различита значења, па се сходно томе и организују прославе. Ипак, по догађајима из историје на које се односе и по хронологији када су се десили не могу се изједначавати, преклапати нити међусобно потирати. Напротив, без Дана победе не би било ни Дана Европе. Не уместо, већ заједно, не да се један празник замени другим, већ да се, према нахођењу и сопственим интересима, прославе оба, јер су и један и други важни и јединствени.

Хронолошки посматрано, 7. и 8. маја 1945. поражена фашистичка Немачка је морала да понови понижавајући ритуал и два пута потпише акт о безусловној капитулацији, у Ремсу пред командантима западних савезника и у Берлину пред командантом Црвене армије маршалом Жуковом.

Надирање Црвене армије са истока и трупа западних савезника према Берлину са запада, самоубиство Хитлера 30. априла и пренос овлашћења на адмирала Карла Деница убрзали су завршетак Другог светског рата на простору Европе.

По доласку генерала Алфреда Јодла, начелника штаба немачке војске, 6. маја у француском граду Ремсу, седишту врховног команданта свих савезничких снага у Европи, припремана су акта о војној предаји која су усаглашена 20 сати касније. Око 2.30 7. маја врховни савезнички командант генерал Ајзенхауер прихватио је безусловну предају свих немачких снага. Акт су потписали фелдмаршал Јодл са немачке, а представници западних савезника и генерал Суслопаров са совјетске стране. У протоколу се наводи да ће од 8. маја немачка војска у потпуности прекинути непријатељства на свим фронтовима.

У тим данима, док су преговарали о предаји, Немци су успели да пребаце око 1,8 милиона војника, или 55 одсто својих трупа са Истока, у британско-америчку зону контроле. Но, без обзира на то, око два милиона немачких војника пало је у заробљеништво Црвене армије.

Иако је усаглашено међу Британцима и САД да се 8. маја прогласи службено славље Дана победе, вести о званичној предаји проширене су 7. маја. Би-Би-Си, америчке и британске новине обзнаниле су да се немачка војска тог дана предала савезницима. На улицама Париза, Лондона, Њујорка и других градова славила се победа. Би-Би-Си је понављао вест, најављујући да ће Дан победе у Европи бити државни празник, који ће се одржати следећег дана. Вест да је рат у Европи завршен проширила се светом. Председник Труман је вест о безусловној предаји Немачке објавио америчком народу 8. маја 1945. године.

Парада победе у Берлину, 1945. године

Међутим, Стаљин није био задовољан оваквим стањем ствари, сматрајући да је акт потписан у Ремсу само прелиминарна предаја, да представник СССР-а Иван Суслопаров, шеф обавештајних служби, није био овлашћен да потпише документ и да се формулација разликује од претходног споразума који је он одобрио. Његово мишљење је било да би тако значајан догађај у светској историји требало – прво, да се званично уреди, а друго, да се одржи у главном граду поражене нацистичке Немачке, у који су војници Црвене армије први ушли. Совјети су инсистирали, а остали савезници се сложили да шеф немачке Врховне команде оружаних снага, фелдмаршал Вилхелм Кајтел, лично у Берлину потпише акт о безусловној капитулацији.

Кајтел је 8. маја стигао у Карлсхорст, предграђе Берлина, да ратификује предају и озваничи крај рата. Уз учешће представника медија, савезничких трупа и совјетских трупа у Берлину, у ноћи између 8. и 9. маја 1945. године, потписан је акт о безусловној предаји немачке војске. Са немачке стране потписао га је фелдмаршал Кајтел, са совјетске – маршал Жуков.

Церемонија је започела тачно у поноћ 8. маја, а завршила се 43 минута после поноћи. Време предаје назначено у том акту је 8. мај у 23.01, по берлинском времену. Међутим, пошто је московско време један сат испред берлинског, Совјети су сматрали да је коначна победа над нацистичком Немачком деветог маја, а не осмог, који је остатак Европе већ славио као Дан победе.

Тог 9. маја 1945. године авион „Ли-2” донео је у Москву документа о предаји нацистичке Немачке. Стаљин је у радио-емисији објавио: „Вековна борба словенских народа завршила се победом. Ваша храброст је победила нацисте. Рат је готов.” У Указу Президијума Врховног совјета СССР-а од 8. маја 1945. године стоји: „Девети мај је дан народне прославе – Дан победе.”

Дуги низ година, почев од 1948. године, овај празник се у СССР-у није славио помпезним догађајима, па чак није био ни „црвени дан календара”. Иако је постојало снажно памћење, Дан победе званично је постао државни празник у Русији и још 15 република СССР-а тек 1965. на 20. годишњицу победе у Великом отаџбинском рату. Тада је одржана и велика војна парада.

Параде су организоване поново 1985. и 1990. године, након чега се одржавају сваке године. Тај обичај се задржао до данас, с тим што му је последњих година придодата и својеврсна грађанско-патриотска манифестација „Бесмртни пук” (настала 2007), која је прихваћена и постала међународни јавни покрет за очување личног сећања у око 80 земаља. Потомци ратника на Дан победе у колони марширају улицама градова с фотографијама својих рођака који су се борили или страдали у рату.

С почетком „хладног рата”, када су савезници постали непомирљиви политички противници, разлика од једног дана добија посебан значај као један од симбола који показује разлику не само између два политичка система него и различитог вредновања историјских догађаја. Победа Запада у „хладном рату” и распад СССР-а имали су утицај и на нов однос према догађајима из Другог светског рата, посебно у земљама бившег Совјетског Савеза и Варшавског пакта, где се на СССР као ослободиоца од нацизма гледа и као на носиоца нове окупације и наметнутог комунизма.

Дан победе у неким бившим совјетским републикама и земљама чланицама Варшавског пакта релативизован је, преименован и углавном је померен на 8. мај, уз гласна преиспитивања да ли на Совјетски Савез у тим земљама треба гледати као на ослободиоца од нацизма или наметнутог комунизма. У зависности од тога уклањају се споменици совјетским ослободиоцима, преименују улице и изједначавају се жртве тоталитаризма, и фашистичког и комунистичког, до испољавања отворених русофобичних ставова. У томе учествују и институције Европске уније кроз „суптилну битку за отмицу историјских перспектива”.

Данас чак ни Дан победе више није јединствен, нити се на исти начин обележава у Европи. Тако се у Русији и даље се уз војну параду обележава Дан победе над фашизмом у Великом отаџбинском рату, а у земљама Европске уније углавном је тај дан замењен Даном Европе. Дан Европе не односи се на 9. мај 1945. године, када су коначно сломљени немачки нацизам и фашизам, већ на 9. мај 1950, када је тадашњи министар спољних послова Француске Робер Шуман само озваничио декларацију о економској сарадњи, која ће тек априла 1951. прерасти у савез шест држава под називом Европска заједница за угаљ и челик, што се узима као почетак стварања Европске уније. Имајући у виду важност ове одлуке, лидери ЕУ на самиту у Милану 1985. године одлучили су да овековече овај дан у сећању свих Европљана. Од тада се 9. мај у ЕУ слави као Дан Европе, не само у земљама чланицама ЕУ него и осталим државама Европе.

Руска Федерација, с друге стране, носилац је сећања на Велики отаџбински рат и кључну улогу народа Совјетског Савеза, односно Црвене армије, у сламању фашизма. Русија и неке земље бившег СССР-а данас бране те вредности, остали их или релативизују или ревидирају. Било како било, данас је сећање на капитулацију немачке војске 1945. за једне велики Дан победе, велика победа Црвене армије, за друге само чињеница завршетка Другог светског рата. Спајање и преклапање та два дана, две прославе у којима је Дан победе замењен Даном Европе, може деловати збуњујуће јер се замагљује сазнање да Дан Европе нема везе са Даном победе над фашизмом (нити је битно повезан с антифашизмом), односно поразом и безусловном капитулацијом немачке армије. Нико не спори да се оба празника прослављају и обележавају по нахођењу, али се мора водити рачуна о њиховим историјским значајима и хронологији настанка. А ко је могао да претпостави да ће Дан победе и Дан Европе 2022. имати мирис барута као и 1945?

Српски народ, поносан на свој антифашизам и борбу против фашизма, за коју је платио високу цену, треба да обележи Дан победе над фашизмом и крај Другог светског рата. Истовремено, као европска земља и народ који припада и дели вредности европских народа, треба да обележи и Дан Европе. Не да један празник замени другим, већ да прослави оба, јер су и један и други важни и јединствени. Србији је прошлост важна, будућност је важнија, а најважнији – слобода, мир и хлеб.

 

Аутор Момчило Павловић

standard.rs, Политика