За ведрих дана, Срби са Козаре умишљају да виде златни сјај крста са куполе Светосавског храма у Београду, а слично верују и Срби из Сентандреје и из Темишвара. Хиландар је далеко, али може бити да се и тамошњим монасима причињава да светла традиција долази из Србије, која је матица и једнима, и другима, и трећима.

Јесу ли то границе тзв. српског света и зашто ова синтагма – склопљена мимо обичаја да се нови садржаји именују новим појмовима, у новијем добу претежно на енглеском, а не на српском језику – изазива негативне реакције, чак и нескривене страхове?

Зашто ова синтагма, састављена од две лепе српске речи без икакве енигматичне носивости, некe одмах асоцира на промену граница и крваво заокруживање етничког простора?

Као и сваки јавни говор, и ова дебата о српском свету условљена је контекстом у коме се води, и у коме одјекује. Сада је контекст одређен појачаним интересовањем за корпус идентитетских тема на ширем европском простору, као и синхронизованим притисцима (и споља и изнутра) на српски народ, његову државу, на српски језик и културу створену на њему, на темељне српске вредности, на српско поимање некадашње и садашње повести, на српско разумевање историјске ширине и дубине, на српски опис самих себе, али и опис других.

Проблеми идентитета су опсесивна тема многих истраживача друштвених токова, па и бројних дневнополитичких надничара. Упркос томе, данас нема сагласности ни око основне дефиниције овог појма. Међу бројним одређењима, мени се највише допада оно које је дао лондонски професор комуникологије Кевин Робинс: према његовом мишљењу, идентитет је „замишљена истост неке особе или друштвене групе у свим временима и околностима”. Дакле, идентитет – једна од најфреквентнијих речи нашег времена – не значи пуку истоветност, већ сличност (сродност) у битним, одређујућим својствима, понављам, „у свим временима и околностима”!

Ако смо око тога сагласни, не би требало да буде збрке око садржаја српског идентитета и „српског света”, а још мање постоји потреба да се ови фини појмови из области духа преводе на често поједностављен па и баналан дневнополитички ниво. Нити да се у култури види замена за политику – ако се већ превиђа напор да култура постане бољи облик политике. Сваке, па и српске политике.

Није овде реч о територијама и границама, већ о вредностима. „Српски свет” не би требало никога да плаши јер овај појам – како сам га ја разумео – позива на препознавање, коришћење и афирмацију основних духовних вредности српског народа кроз историју и данас. У те вредности спадају: исти духовни темељ, историјско искуство, српски језик и дела створена на њему, светосавље и специфичан поглед на своју „земљу међу световима” (најзападнији део Истока и најисточнији део Запада), народно стваралаштво чији је врх епска поезија, национални мит и предање, обичајна традиција, врхови уметничког стваралаштва и хуманистичких наука, радозналост за искуства других, залагање за јавно добро (а не само за приватне интересе), саборност и солидарност, поштовање других и уважавање разлика итд.

Списак се може непрестано допуњавати, а у најкраћем, под филозофијом „српског света” могли бисмо подразумевати додатни напор да се везујемо за кућно огњиште и вредности настале на њему, односно амбиција да се сложно напајамо на извориштима до којих су допрли најбољи у нашем роду – од Светог Саве, преко Вука и Доситеја, до Пупина, Тесле, Миланковића, Андрића и Новака Ђоковића.

Не видим никакве разлоге да овакве тежње буду извориште нових сукоба или заоштравања комшијских односа – нигде, па ни на Балкану, за који је одавно речено да производи више историје него што може да се свари.

„Српски свет”, то је идеја која подсећа на миленијумски духовни континуитет овог дијаспоричног народа који се не креће само кроз простор већ и кроз време. И има ванвременске вредности којима је уписан на културну мапу света – ако му је дато да изгради „кућу насред друма”, о чему су давно писали научник Цвијић и песници Васко Попа и Танасије Младеновић.

Априорне критике, па и презир према самој идеји бољег свесрпског повезивања око ових вредности могу се читати и као амбиција да се те вредности порекну иако су оне у основи општељудског и универзалног памћења света.

Аутор др Миливоје Павловић

Насловна фотографија: mitropolija.com

Извор Политика, 09. август 2021.