Двестагодишњица рођења Фјодора Михајловича Достојевског биће ове године обележена у свету, бар у оном делу света у коме су књижевност и култура још на цени. Да ли ће, и како ће бити обележена у Србији – то је још непознато, мада Срби имају највише разлога, после Руса, да се сете овог писца. Али свако од нас може да му ода почаст тако што ће прочитати неку његову књигу. Читање продужава живот: читајући књигу месец дана, човек доживи, осети, промисли и схвати оно за шта му је у свакодневном животу потребно много више времена. А читање Достојевског и продубљује живот: откријемо, и у властитом, и у бивању око нас, провалије и узвисине које иначе не бисмо приметили.

Дајући мали прилог овом јубилеју – а и да бих навео понеког читаоца Печата да се придружи поменутом начину одавања почасти – пробрао сам неколико читалачких забелешки на маргинама књига Фјодора Михајловича.

1. Кад читате политичке списе Достојевског, наилазите, на многим местима, на размишљања која као да су писана данас. То је, делом, зато што је Достојевски дубок писац, а дубљи токови историје и суштина политичких односа не мењају се уопште, свакако не брзо, а делом и зато што он доста пише о односу Русије и Европе, а то је вечан (и српски) проблем. Има, наравно, и места која нам данас ништа не значе, неке појаве више не постоје (мада би требало двапут размислити да ли збиља суштински не постоје или су толико споља измењене да их данас не препознајемо). Један од недостатака, за данашњег читаоца, код Достојевског јесте и чињеница да он не пише о Америци, једва је помиње, а она је данас чвор светских проблема. Ипак, да размислимо о томе.

Факат јесте да Достојевски пише о Европи, она је у 19. веку била главни политички актер – и у односу на Русију, и у свету. Али зар није Америка израз неких европских тежњи, које се у Европи нису могле потпуно развити због различитих ограничења, а у Америци су добиле широк простор за свој пуни замах. Као да су главни животни сокови просто исисани у Америку, у Европи је остала само љуштура. Америка је европски идеал и није чудно што данас мноштво европских интелектуалаца својим мислима само рецитује америчке приче (односно приче елите која и државу САД користи за спровођење својих интереса).

Друго, кичма политичких размишљања Достојевског је однос материјалног и духовног. Суштина материјализма, као тежње (западног) друштва, иста је и данас, а његови појавни облици су и у време Достојевског били веома присутни, да би данас, баш у Америци, дошли до свог врхунца и остварили светску доминацију. Као да више нема простора, у људском друштву, за дух, за оно што је створило човека и његова је специфична благодет. Како да дух узлети, спутан чарима и страстима материјалних изазова? Сви светски аеродроми, за тај узлет, затворени су или су пред затварањем.

Али дух није авион, удобан, опремљен свим савременим технолошким чудима – како га замишља амбициозни материјалистички поглед на свет. Сличнији је птици, може да узлети одакле било и да отвори, човеку толико потребне, видике на небо.

2. Срби нису могли да имају Достојевског, јер нису Руси. Штета за Србе, што нису имали Достојевског. Достојевски је тако добро, али не искључиво, описао западњачке склоности руске елите његовог доба, у контрапункту с руском изворношћу, да је сваки образовани Рус који је читао Достојевског потом пазио шта ради. Има, истина, и данас западњака у руској елити, кажу да их има много, али ипак не успевају да прекину отпорну нит самобитности руског народа. (Због које је, уосталом, то велики народ.) Можда је Достојевски допринео томе. А можда и није, можда је он само израз руске унутрашње снаге, кроз њега је проговарала, али деловала би и без њега.

Западњачка склоност и руске и српске елите је разумљива. Ти народи очекују да им рационалност и практичност Запада помогне да развију облике свог живота, заснованог на дубокој али неефикасној православној духовности. Да није агресивности Запада, који би да осваја и искоришћује, ко зна на какве би видике ова руско-српска склоност извела човечанство.

У новијој историји, западњачка склоност преовлађује у српској елити. У првом периоду, по ослобођењу од Турака, та је склоност била корисна за Србе. Међутим, касније, кад су Срби збуњени југословенством, у коме се њихова унутрашња снага топила, та склоност је постала бескорисна, само је повећавала збуњеност. Данас више личи на карикатуру него на богату слику, више је стокхолмски синдром жртве него плодотворан замах свесног народа.

Зашто је тако? У начелу, елите су посредници између моћи (власти) и народа, простор кроз који се моћ пројектује у народ. Праве елите су оне кроз које делују и повратне силе: снага народа утиче на моћ, обликује моћ. Проблем приметног дела данашње српске елите је у томе што је потпуно приклоњена западној моћи, а нема никакве везе са својим народом. Уместо да унутрашња својства српског народа развија уз помоћ неких западних вредности, има их, српска елита само заступа моћ западних интереса. Треба је разумети, ту елиту. То је савршено удобна позиција: зна да је Западу потребна у процесу успостављања контроле над Србима, а очекује (зна) да судбину народа не дели, нити ће је делити.

Има и једна сличност руске и српске прозападњачке елите. Обе су веома критичне, до презира, према свом народу: примитиван, затуцан, нецивилизован, порочан, прљав, полулуд. А требало би, по схватању те елите, да Срби буду Немци, или бар Американци. Добро, можда не би било лоше да Срби буду Немци (ако се сложимо да није баш нужно да постоје Срби), али они то никако не могу постати тек тако, како елита замишља, скоком у Европску унију и НАТО. Срби могу лако постати само немачке слуге, али Немци никако.

Треба, дакле, разумети српску западњачку елиту. Један њен део ради професионално: за новац промовишу западне интересе, за исти новац би радили и било шта друго. Други део ради исто, али из уверења: служење напретку. Али и њима је у подсвести властита корист: знају да иза тог напретка стоји моћ која даје или обећава удобну, недодирљиву позицију. Поштовање би заслужио онај припадник наше западњачке елите који би рекао, и урадио, следеће:

Пошто је мој народ заостао, далеко од цивилизацијских (да не кажемо: западних) вредности, ја напуштам донаторске конференције и одричем се донација, не примам грантове, отказујем студијска путовања и хонораре, не радим више паметне а Србији потпуно непотребне „пројекте“ од сто хиљада евра, напуштам партијске номенклатуре и невладине организације, напуштам Београд, идем у Клокочевац. Ту ћу народ подучавати и помагати му да усвоји цивилизацијске вредности, живећу с њим, ваљда ћу наћи и неки плаћени посао да ме прехрани, ако и не нађем – наш народ је гостопримљив и сажаљив, наћи ће се кров над главом и кора хлеба за мене. И тако док могнем. (Вероватно би и српска држава, кад би се ова појава раширила, додељивала националне пензије остарелим мисионарима западних вредности – то би јој било и јефтиније од онога што сада мора да им даје без икакве користи за народ.)

И ето идеалне ситуације: елита користи народу, народ воли елиту! Међутим, шта ако се испостави, у Клокочевцу, да овај елитни западњак мало шта зна, мало шта уме да ради, а помало је и лењ? Постао би елитни сеоски клошар и локални пијанац. А то не можемо допустити.

3. Лебедев, у Идиоту:

„Ја вас сад све изазивам, све вас безбожнике и невернике: чиме ћете спасти свет и у чему сте му пронашли нормалан пут – ви, људи науке, индустрије, удруживања, масних плата и дневница, и осталог? Чиме? Кредитом? А шта је то кредит? Чему ће вас довести тај ваш кредит?“

Затим се развије разговор у коме се дође до теме глади, свеопште глади, која је, у 12. веку, посећивала „човечанство једаред у две или највише три године, тако да су људи при таквом стању ствари прибегавали чак и људождерству, наравно кријући то“. У финалу детаљног разматрања те теме и примера човека који је, у току двадесет година, појео шездесет монаха и шесторо деце, Лебедев каже да тај злочинац „одлази свештенству и оптужује себе, предајући се у руке властима“. А није морао, могао је да избегне ломачу и ватру, тако што би ћутао до краја живота, или што би и сам отишао у калуђере.

„Значи да је постојало нешто што је јаче од ломача и ватре, па чак и од двадесетогодишње навике! Значи да је постојала нека мисао јача од свих несрећа, неродица, мучења у подрумима властеотских замкова, куге, морије, и свег оног пакла који оно човечанство не би преживело без те мисли која све обухвата, која управља срцем и оплођава животне изворе!

… А покажите ми нешто слично тој слици у данашње доба порока и железничких пруга… управо, требало би рећи, у наше доба пароброда и железничких пруга, али ја кажем у наше доба порока и железничких пруга зато, што сам пијан, али сам правичан! Покажите ми једну мисао која међусобно везује и сједињује данашње човечанство, која има макар половину онакве снаге као у оним вековима.

… И не плашите ме вашим добрим стањем, вашим богатствима, реткошћу глади и брзином данашњег саобраћаја! Богатства има више али је зато снаге мање; свеобухватајућег више нема; све је омлитавило, све је увенуло, и сви су увенули!“

Али доста о томе, завршава Лебедев, требало би да почнемо са закуском која је за госте спремљена. И данашњи Лебедев би морао да разговор о стању човечанства води слично и прекине слично, предлогом да се пређе на закуску. А ту сад чекају генетски модификоване посластице: оне не млитаве и не вену. И ми, увенули, нећемо венути кад будемо генетски модификовани, и нећемо ни приметити да свеобухватајућег и даље нема.

4. Достојевски, у писму престолонаследнику Александру Романову, фебруара 1873: „У збуњености и страху да смо у односу на Европу много заостали у интелектуалном и научном развоју, заборавили смо да ми сами, у самој суштини и циљевима руског духа, поседујемо, као Руси, способност да, можда, донесемо свету нову светлост, уколико се будемо самосвојно развијали.“

Шта би рекао, да је био жив, 44 године касније, када су Руси и донели свету нову светлост у облику Октобарске револуције!? Вероватно нешто слично ономе што је рекао о Париској комуни, посредно и о Француској револуцији, у писму Н. Н. Стахову, 30. маја 1871: „Они секу главе – а зашто? Једино зато што је то најлакше… Морална основа друштва (преузета од позитивизма) не само што не даје резултате већ не може ни саму себе да одреди, губи се у жељама и идеалима. Зар, најзад, има мало чињеница да се докаже како се друштво тако не ствара, да ти путеви не воде срећи и да она не долази отуд откуд се до сада мислило? А откуд онда? Написаће људи много књига, али ће главну ствар пропустити, а то је да су на Западу људи изгубили Христа (због католицизма) и због тога Запад пропада, једино због тога. Идеал се променио, и то је сасвим јасно.“

У Русији није било католицизма (само нешто унијаћења), руска мисија у свету, „нова светлост“, како рече Достојевски, почивала је на православној духовности и општечовечанском човекољубљу (а не на империјалном ширењу, које је неизбежна последица постојања неке империје, а не суштинска основа руске државне идеје), па опет је баш у Русији изведена најуспешнија револуција са чисто материјалистичким (марксистичким) идејама.

Како је то било могуће, шта Достојевски није приметио? (Ширење симптома долазеће Октобарске револуције у Русији он је приметио и описао у Злим дусима, и у Пишчевом дневнику за 1873, али би њеним успехом вероватно био изненађен, а згрожен свакако.) Можемо узети као вероватне тврдње да је у изазивању Октобарске револуције било обавештајног рада других земаља, пре свега Немачке. Њима је било у интересу да се Русија ослаби. Али без обзира на то, очигледно је да идеја Октобарске револуције није изворно руска већ је дошла са Запада. А у руском друштву се примила, не могу тајне службе да посаде пелцер у тло које га не прихвата.

Зашто се примила? Зашто слични покушаји преузимања власти нису успели нигде на Западу, у друштву устројеном на материјалистичким принципима, а успео је овај у руском друштву, које је почивало на идеји хришћанске духовности? Па управо зато. Комунистичка идеја промене начина расподеле материјалних добара тешко може да прође, као материјалистичка, у материјалистичком друштву: оно има материјалне инструменте којима је корумпира, отупи или угуши. Истим средствима делују на људе, и ту је питање ко је материјално јачи (капитал или револуција) – а зна се ко је. Међутим, друштво с духовном основом и циљевима нема директна средства одбране од такве материјалистичке идеје каква је комунизам. Чак може да помисли, јер је она упакована идеалистичким машницама: ево решења!

Дух чезне за оваплоћењем у материјалном, јер зна да без њега нема живота. А то није могуће без изневеравања духа. Ни материјално не може без духа, али му се никад неће дати, само ће га користити за легитимитет међу људима. И зато ће се стално урушавати изнутра, изнова и изнова, и никад неће човечанству дати решење.

Октобарска револуција потрајала је, наизглед чврсто, више од седамдесет година. Али је врло брзо почела саму себе да урушава, пре но што се коначно изнутра срушила. Један од узрока њене пропасти, неприметан, јесте и то што није успела да уништи руски (православни) дух. Он је живео испод глазуре социјализма. Осетио сам га у фебруару 1978, када сам ушао у једну од цркава у Загорску (тада, а некада и поново сада: Сергијев Посад), пуну народа који је, заједно са свештенством, певао, као да је на небу. Осетио га је и Стаљин када је, 1941, позвао тај (отаџбински) дух да спасава и државу и његов режим.

Није Достојевски, дакле, дугорочно гледано, ништа превидео. Чак је, ненамерно, без властитог присуства, доказао да „руски дух“, као шанса човечанства, постоји и у материјалистичком 21. веку. Препричао ми је Богдан Ракић, Србин који живи у Америци, анегдоту коју је чуо од Младена Матарића, Србина који живи у Француској (обојица избеглице из Сарајева). Елем, наиђе Роман Абрамович, руски богаташ, онај који је купио фудбалски клуб Челси, на неку коцкарницу, у Бадену или Висбадену – нисам тачно запамтио, а Достојевски се коцкао у оба града – на чијој је фасади стајала табла с натписом да се ту коцкао Ф. М. Достојевски и да је остао дужан, прерачунато у данашњи новац, и вероватно с каматом, 280.000 евра. Уђе Роман у ту коцкарницу, потражи власника и каже му: Како Достојевски може бити вама дужан, сви смо ми дужни њему! Па извади чековну књижицу и најави да ће им написати чек на 280.000 евра ако одмах, пред њим, скину ту таблу.

Шта мислите, да ли су је скинули? Ето, дочекао је Достојевски да руски дух осветли западну коцкарницу.

5. Мислили смо да је читав организам овог народа већ заражен материјалном и духовном изопаченошћу, мислили смо да је овај народ већ заборавио своја духовна начела, да их није сачувао у свом срцу, да је у немаштини, у изопачености изгубио или искварио своје идеале. И изненада, читава ова „једнообразна и учмала маса“ (по мишљењу неких наших паметњаковића, разуме се), чијих сто милиона живи на много хиљада врста, нечујно и беживотно, у вечитом зачетку и у вечитој већ знаној немоћи да нешто каже или учини, као нешто вечно стихијско и послушно – читава ова Русија се неочекивано буди, диже и смирено, али непоколебљиво пред целим светом изговара своју дивну реч… И не само то. Руси крећу на пут жртвовања и стотине њих одлазе, праћени хиљадама људи, у неки нови крсташки поход (овако управо и називају овај покрет; Енглези су први упоредили овај наш руски покрет са крсташким походом) – у Србију, у помоћ некој својој браћи, јер су дознали да су они тамо напаћени и поробљени.

Читалац је могао да помисли да је прву реченицу претходног пасуса, све до помињања сто милиона, написао данас неки српски аутор. А то је одломак из Пишчевог дневника Достојевског, посвећеног српско-турском рату 1876. године и одласку руских добровољаца, под генералом Черњајевим, у тај рат.

Мислили смо да је руски малигни утицај на Балкану почео у наше време, када су га разгласили Американци, пошто су они дошли на Балкан. Али не, ево доказа да је почео много раније и да траје вековима, само га Американци нису примећивали јер су били заузети Индијанцима, куповином Аљаске и другим подухватима. И, што је још катастрофалније, мислили смо да је Достојевски велики писац, а и из овог одломка испада да је обични Путинов пропагандиста.

6. У говору о Пушкину, Достојевски је изнео тезу да су обе културнополитичке струје међу Русима тог времена – словенофили и западњаци – у ствари израз руског духа, да је њихова супротстављеност непотребна и да ће се у будућности сви образовани и искрени Руси ујединити ради достизања величанственог циља. Међутим, објављујући говор у Пишчевом дневнику, он је, у претходним Објашњењима, изнео сумњу да ће маса западњака, средњаци међу њима (изузео је водеће западњаке, који су му, у сали, после говора, прилазили и честитали), прихватити његову идеју. Записао је да би они могли, можда, рећи ово:

„Проблем је у томе што ваша поставка, ваш закључак да су наша стремљења била у складу с народним духом и да смо се ми тајанствено напајали њиме, та ваша поставка за нас је ипак више него сумњива, па стога споразум међу нама остаје немогућ. Знајте да смо се ми напајали Европом, њеном науком и Петровим реформама, а не духом нашег народа, јер га на свом путу нисмо ни чули ни видели, напротив, оставили смо га негде за собом и најбрже што смо могли побегли од њега. Ми смо одмах на почетку кренули самостално и никада нисмо следили неки, тобоже, неодољиви инстинкт руског народа за свесветско разумевање и уједињење човечанства, једном речју, за све оно о чему сте ви толико напричали. У руском народу, пошто је дошло време да се потпуно отворено изјаснимо, ми, као и пре, видимо само инертну масу, која не може ничему да нас научи, која, напротив, кочи развитак Русије ка прогресу, и коју треба потпуно преобразити и прерадити – ако не органски, онда бар механички, то јест, натерати је да нас слуша једном засвагда, на веке векова. А да би се то постигло, треба усвојити грађански поредак какав имају европске земље, о којима се управо повела реч. Наш народ је, заправо, просјак и кмет, што је увек и био, и не може имати ни свој лик, ни своје идеје. Целокупна историја нашег народа је апсурд из којег сте ви до сада изводили свакојаке закључке, док смо ми на њу гледали трезвено. За народ као што је наш добро је да нема своју историју, а све оно што има под том фирмом, треба да одбаци са гнушањем. Историју може имати само наше интелектуално друштво, коме народ треба да служи искључиво својим радом и својом снагом.“

„Дозволите, не узбуђујте се и не вичите: говорећи о послушности народа, ми не желимо да га подјармимо, о, не, наравно! Не изводите, молим вас, такве закључке: ми смо хумани, ми смо Европејци, ви то одлично знате. Напротив, ми намеравамо полако, постепено да образујемо наш народ и да крунишемо наше здање, уздигавши народ на свој ниво и преобративши га у другу националност, која ће након његовог образовања сама наступити. А његово образовање започећемо тамо где смо и ми почели, тј. научићемо га да одбаци своју прошлост и да је преда проклетству. Чим човека из народа описменимо, натераћемо га да омирише Европу, одмах ћемо почети да га саблажњавамо Европом, префињеним начином живота, уљудношћу, одећом, пићем, игром – укратко, натераћемо га да се постиди свог старог опанка и кваса, својих старих песама, и мада међу њима има неколико дивних и музикалних, ми ћемо га ипак натерати да пева римовани водвиљ, а ви се љутите колико хоћете. Једном речју, у име високих циљева ми ћемо, многобројним и најразличитијим средствима, деловати пре свега на слабе стране карактера – кроз то смо и сами прошли – и народ ће бити наш. Постидеће се своје прошлости и проклеће је. А ко прокуне своју прошлост, тај је већ наш – то је наша формула! Када почнемо да уздижемо народ на наш ниво, стриктно ћемо је применити. А ако народ не прихвати образовање, ’одстранићемо народ’.“

Тако Достојевски описује могући ток мисли западњака-средњака. Не знам да ли и данашњи руски западњаци мисле слично о свом народу и о руској идеји у свету, али данашњи српски западњаци-средњаци мисле слично о свом народу и о штетности или бар непотребности српског становишта у култури и политици тј. у животу Срба. И ту се тешко може нешто променити, јер је на тој мисаоној позадини заснована њихова егзистенција – и духовна и материјална. Питање је, само, да ли истакнути западњаци – они који би данашњем српском Достојевском прилазили и честитали – имају снаге да мисле самостално тј. српски? Или су и они само плаћени или волонтерски спроводници интереса великих западних земаља?

У другој половини осамдесетих година прошлог века, изрекла је Латинка Перовић, у разговору приликом једног случајног сусрета на улици, и реченицу чији сам смисао добро упамтио, ако и није дословно гласила овако: „Наша једина могућност напретка је плурализам.“ Мислила је на политички плурализам, али подразумева се плурализам мишљења и делања у укупном животу. Зар то није српско становиште? Зар не би могла Латинка, као неформални идеолошки вођа западњака, да буде, у духу плурализма, један од водећих заступника права Срба да кажу своју реч, која не мора бити по вољи Запада? Могла би, можда, на духовном нивоу, али тешко да би могла у животној пракси: средњаци, било које врсте, не дају никоме да искочи из њихове баре.

Аутор Мирослав Максимовић

Насловна фотографија: Wikimedia/picture.art-catalog.ru

Извор Печат, 12. март 2021.