М. КОВИЋ: План за реинтеграцију КиМ је спреман

„Од убиства Карађорђа 1817, мало је политичких убистава у историји српског народа до данас у које нису на овај или онај начин укључене светске силе. Укључујући и абдикације и свргавања“, закључује историчар Милош Ковић у емисији „Српски св(иј)ет“ причу о страдању Срба у новијој историји, од бомбардовања, Мартовског погрома, убиства Зорана Ђинђића, али и смрти Слободана Милошевића.

„Одакле долази Бил Клинтон, Тони Блер, Медлин Олбрајт? Одакле долази Анте Павелић и ко га је спасавао 1945.? Одакле сви наши злотвори и душмани долазе? Потребно је да знамо, не да бисмо неком народу дали бреме колективне кривице, већ да сачувамо своју децу. Одакле долази та политика?“, пита гост Националне ИН4С телевизије.

Говорио је о Апелу за одбрану Косова и Метохије (КиМ) основању Покрета за обнову КиМ и реакцији различитих чинилаца друштва, о елитама и квазиелитама, њиховом односу према народу:

„То је велика тема за цели свет, тај сукоб елита и народа. По анкетама, народ стално даје један одговор за КиМ и његово интересовање је велико. А те елите и квазиелите осећају да то долази, и да долази од цркве и народа. Треба укинути снобовски и малограђански менталитет који је овде од 19. века, који гледа само пут Запада. Имали сте оне образоване интелектуалце који су довољно дуго боравили на Западу да би га суштински разумели и суштински помогли (свом народу) када су се вратили. Тако је Србија добила Јеврема Грујића, Владимира Јовановића, Слободана Јовановића и многе друге. Стасала је овде једна нова генерација младих за коју осећам да добијају поруке од нас, јер они не мењају канале мејнстрим медија, већ гледају Јутјуб и слушају ово о чему говоримо. А ту је и црква“.

У том контексту је поменуо и младе у литијама, младе на сахрани владике Атанасија и младе који иду на Косово да помажу.
„Синтагма ‘Косовски завет’ се враћа у речник, не као нешто архаично, већ као крилатица која је заживела. Кључна је спремност за жртву, али не да жртвујемо друге, него себе. Има поруга, али их је све мање. Цео свет пролази религијску обнову, ми смо део светског тренда. Свака паланка у САД има по више цркава, а то је свет који је стао уз Трампа. Не треба да имамо комплексе због враћања на оно што је вредно. Није наша култура култура дисконтинуитета, ми имамо 800 година светосавске цркве. А она је део националне и универзалне православне цркве. Ко тиме може да се похвали? Енглези не могу, англиканска црква је настајала у мукама од 16. века па надаље“, подсјећа историчар Милош Ковић.

Наставља у том духу:

„Дај да видимо шта смо то наследили, да то сачувамо, унапредимо и, зашто не, променимо за децу која долазе. Не треба да се плашимо да нас не униште, па да се мењамо, тако долази до конвертитства. Срби су народ који је препознат као непослушан, са јаком самосвешћу и јаким сећањем: имамо Светог Саву, Цара Лазара, гусле…“

Говорио је о жртвама које су Срби чинили, али на своју штету, о страдању, о Југославији и откуд та идеја, али и да је она дио нашег наслеђа који не треба нити се може одбацити:

„Мислим да нас чека интегрисање српског света на мирољубив начин, нисам сигуран да би требало одбацити оно што су наша југословенска осећања. Само не треба да дозволимо да нас повуче као 1918. То може да нас повеже, нарочито са Македонијом. Да ли ћемо дозволити да они који су нам блиски у овом смислу буду (опет) инструмент светских сила, или ћемо им пружити руку? Иза те пружене руке не смеју да буду илузије и спремност на разградњу и поништење. Мора да буде трезвености и реализма у процени, спремности на подвиг, али не више лудости. Не треба ником да претимо. То не раде Срби у Републици Српској, нити на КиМ, ни у Хрватској, али стално хоће да их пониште. У Црној Гори су се подигли када су пошли на цркву. Имамо право на српски свет и ником не претимо и не угрожавамо никог пруженом руком“.

„Који то разум може да нам забрани да говоримо о српском свету? Шта је српско становиште, које вредности и какав културни образац? Када то дефинишемо, то не би требало да занемари сложеност наше историје. Имали смо разне, нису издржали. Није довољно рећи само црква“, ово питање професор понавља неколико пута као врло битно.

Такође, подсјећа изнова чега се не треба одрећи успостављајући тај образац:

„Немојмо се одрицати Доситеја Обрадовића, ни Вука Караџића, Османа Ђукића, Меше Селимовића, Иве Андрића. Ни партизана ни четника, али треба да знате шта нам је ближе – не треба да изједначавамо Тита и Дражу. У том смислу југословенска идеја има вредност. Идеју балканских народа су мудро заступали Карађорђе, Гарашанин, Милош Обреновић…“

Пита се професор Ковић гдје почиње препород, каква је улога професора универзитета, ко су носиоци промјена, какво је стање на КиМ у политичком смислу.

Водитељ Веља Чупић недвосмисленим питањима доводи професора до битне изјаве:

„Платформа о реинтеграцији Косова је спремна. Дорађујемо је и ускоро ће бити објављена јавности. Служи да када питају да ли разграничење има алтернативу, кажемо – ево је! Ми нисмо народ ни држава од јуче. Овде живи много стручњака: правника, стручњака за рудне и економске ресурсе, официра од заната – јунаци са Паштрика и Кошара су живи“.

Говори о изјави Арноа Гујона која се стално дели на интернету, и закључује да је одлука о Косову одлука бити ил’ не бити. Самосвест је врло битна, као и путовати и читати, каже професор и додаје:

„Свест да нам суседи не желе добро у овом тренутку је важна. Око нас се гради санитарни кордон, морамо знати како томе парирати, само не по цену нашег уништења. По мом мишљењу, историја је сада на нашој страни. Кључно је сачекати. Потребно је да у срцу донесемо одлуку. Потребна је и памет, искуство и одлучност!“