М. КОВИЋ: Химна је место сећања једног народа око којег нема спора

Одлука да химна Боже правде означи почетак школске године послужила је као повод за шумове који су ових дана запљуснули јавни простор. Шта је химна једне земље, и како би се провели они који би, рецимо у Француској, одбили да у ставу мирно испрате њено интонирање?

Историчар Милош Ковић реагујући на то што је у интонирању химне у школама Бошњачко национално веће препознало провокацију, а новинари који делују на том фону хегемонистичке апетите велике Србије, каже да му је непојмљиво да неко поставља питање да ли треба или не емитовати или стајати мирно уз националну химну. То је, сматра он, нешто што се подразумева. Све друго је увод у бесплодне расправе и прихватање позиције да треба да се бранимо зато што носимо своје национално име и презиме, зато што смо православне вере, зато што имамо химну Боже правде, зато што имамо дугу, славну и часну историју. Уосталом, напомиње он, химна је место сећања једног народа око којег нема спора.

„Француски историчар Пјер Нора је увео појам места сећања, нов појам за нешто веома старо, о чему се много писало и говорило у прошлости. Та места могу да буду дословно места као што је Косово поље, Јасеновац, као што је Солунски фронт, али то могу да буду и симболи. Један од таквих симбола је химна, али може да буде и застава, грб, омиљена песма као што је Востани Сербије. То су места сећања која нас чине оним што јесмо, али је и заједничка одлука да останемо то што су били наши преци и да у будућности будемо оно што су они били, али и људи свога времена. Све је у томе да оно што је наслеђено преточимо у оно што је садашњица и будућност без икаквих унутрашњих конфликата. Химна је симбол заједништва“.

Француска национална химна Марсељеза, указује Ковић, песма је о крви, о грађанском рату, то је песма коју су француске револуционарне војске певале у походу на фронт а у којој се помиње и унутрашњи непријатељ.

„Не видим да је неко у Француској спреман да оспори Марсељезу. Напротив, стоји се мирно. Такође, постоје и академске универзитетске химне. У Оксфорду се пре ручка, где су колеџи препуни студената са свих страна света, чита молитва на латинском. И сви стоје мирно. А студенти су и будисти и православци и католици и хинду. То је прихваћено као нешто што је најосновнија тачка окупљања. У химни Боже правде нема ничег што би повредило било кога, посебно не наше националне мањине“.

Наш грб није сликан у Бечу, а застава у Вашингтону

У народу дуге историје и снажних националних традиција 1912. година је била увод у ослобођење, a не у освајање Старе Србије и Македоније. На територији Старе Рашке, Метохије и Косова, српска војска је, каже Ковић, донела грађанска права што је значило да су сви равноправни у односу на старо османско друштво у којем је постојао привилегован муслимански слој и онај друштвено инфериоран и потцењен, ако хоћете и прогоњен – хришћански слој.

„Сложенија је то била подела. Није то била подела само на муслимане и хришћане. Србија је у те крајеве 1912. дошла као релативно уређена земља за балканске прилике, и донела је грађанску равноправност. То што нису сви могли то да прихвате јер их је сводило на ниво њихових дојучерашњих кметова је посебна тема. Боже правде нема у себи ниједну поруку мржње и гнева. Наш народ је сопственом муком, страдањем и жртвом изборио своју државу, стекао химну и грб“, каже Милош Ковић, те отуда, додаје, наше грбове и националне заставе нису морали да осмишљавају у Бечу, Бриселу, Берлину или Вашингтону.

У време када се расправљало о избору наше химне у оптицају су биле и песме Марш на Дрину и Востани Сербије. Одабрана химна, Боже правде, постала је симбол утврђен Уставом у чијем изгласавању су учествовале све националне мањине и поглавари свих признатих верских конфесија.

Нису Вашингтон, Брисел и Истанбул ближи од Београда

На питање да ли је оспоравање химне Републике Србије одјек и ширих кретања, културних ратова који се подижу у Европи и САД, Ковић каже да се те појаве могу довести у везу, али да у случају оспоравања наше химне имамо другачију позадину.

„Омразе на Балкану су другачијег типа у односу на културне ратове који се сада одвијају између левичара и десничара под наводницима, рецимо у САД. Тамо на сцени је сукоб између традиционалних елита и хипи генерације или хепикратије, како рече Емир Кустурица, која је дошла на власт. Овде код нас корен је у дубљим историјским омразама између различитих народа и религија, а циљ је разбијање нечег што ма колико било хетерогено ипак чини јединствен културни простор Балкана. Наше судбине су заједничке, наша прошлост и будућност која није особито ружичаста, заједничке су, многа тешка сећања су заједничка. То је потребно да разумеју порицатељи онога што је српско историјско наслеђе. Не могу Брисел, Вашингтон или Истанбул бити ближи од Београда. Ово није позива за оне којима се не допада наша химна да прихвате моју тачку гледишта, већ позив на разум и на разумевање, дијалог у циљу заједничког живота на основу поштовања најосновнијих стандарда који постоје у свету који се данас назива уређеним“.

Застава и химна – тачке окупљања

Стандард који налаже рецимо САД подразумева да химна и застава опстају као тачке које окупљају хетерогено америчко друштво .

„САД су веома хетерогене, етнички, културно, идеолошки вредносно, али симболи значе позив за окупљање. Отуда се толико инсистира на застави САД и на интонирању химне у школи. На томе инсистирају нове нације, као САД које своју историју броје од краја 18. века. Када је реч о Србији у сложеном идентитетском сплету у којем ми данас живимо, у непрестаним идентитетским конфликтима, такође је потребно да постоји нешто што је тачка окупљања, а то је химна Републике Србије која у себи не носи било какву поруку непријатељства или мржње“.

 

Аутор Наташа Јовановић