М. К. Бадракумар: Вашингон би да отуђи Пекинг од Москве

Посете Владимира Зеленског Риму, Берлину и Пекингу биле су успешне. Обезбеђене су знатне количине оружја за предстојећу украјинску офанзиву против руских снага. Кулминација ових посета била је немачко објављивање новог пакета војне помоћи вредног око 2,7 милијарди евра, што је највећа испорука оружја Украјини од стране ове земље.

Немачки пакет обухвата тридесет тенкова типа Леопард-1 А5, четири нова противваздухопловна ракетна система ИРИС-Т СЛМ, неколико десетина оклопних транспортера и других борбених возила, и 18 самоходних хаубица као и више стотина извиђачких дронова.

Зеленски је објавио да су донете важне одлуке о „одбрани украјинског неба” током суботњих разговора у Италији. Све укупно: Стара Европа је исказала своју солидарност са Зеленским у кључном тренутку када су све очи упрте у такозвану украјинску контраофанзиву која би требало да буде последње бацање коцке.

Прекретница у преговорима

Прошле недеље, Њузвик је цитирао Хенрија Кисинџера који предвиђа да је украјински рат дошао до прекретне тачке те да очекује преговоре до краја ове године, захвааљујући недавним кинеским потезима. Кисинџер је рекао: „Сада када се Кина укључила у преговарачки процес – то ће доћи до свог врхунца, мислим, до краја године. Говорићемо о преговарачком процесу а можда и о правим преговорима”.

Уистину, на основу свега што се може видети, Кина је успела да изманеврише САД у вези са украјинском кризом. Прошлог петка, гласноговорник Министарства спољних послова у Пекингу је изјавио да ће кинески специјални представник за евроазијске послове, Ли Хуи, посетити Украјину, Русију, Пољску, Француску и Немачку почев од 15. маја. Његова посете биће усмерена на разговоре о „политичком намирењу” украјинске кризе. Вашингтон није споменут као део Лијевог итинерера, већ је Пекинг истакао значај европских престоница, које захтевају од Кине да игра већу улогу у погледу ситуације у Украјини.

У међувремену, срдачном добродошлицом коју су уприличили Зеленском, Рим, Берлин и Париз су у потпуности игнорисали наводне строго поверљиве америчке обавештајне документе у којима оптужују украјинског председника да је лицемер који једну ствар говори јавно, а сасвим другу приватно, који се представља као умерењак али у стварности је острашћено ратоборан и ескалира сукоб његовим преношењем на руску територију, итд. Очигледно, европске државе не следе тактику Вашингтона да се Зеленски притиска на ескалацију рата упркос озбиљним резервама у погледу спреме украјинских оружаних снага.

Међутим, на паралелном колосеку, постоје назнаке да Вашингтон такође преиспитује своје раније одбијање кинеског посредовања. Дејвид Игнатиус из Вашингтон поста, који је наговештавао ову промену, изразио је оптимизам у последњој колумни. Према његовим речима. десеточасовни „интензивни састанци” који су се одиграли у Бечу 10. и 11. маја ове године између америчког саветника за националну безбедност Џејка Саливена и члана кинеског Политбироа Ванг Јиа „заправо су по свој прилици створили оквир за конструктивно ангажовање”.

Заједнички језик

Игнатиус процењује да се „током дугих, детаљних дискусија између Саливена и Ванга… појавио извесни заједнички простор… Изгледа да су нашли заједнички језик за разговоре између великих сила, попут онога који је раније постојао између Сједињених Држава с једне, и Русије и Кине са друге стране, али је у међувремену ишчезао”.

С друге стране, Пекинг се клади на то да се Немачка, Француска и Италија надају да ће ојачати економске односе са Кином како би ојачале сопствене економије – и да су, стога, склоне да воде спољну политику која је другачија у односу на екстремно једнострану политику САД.

И заиста, француски председник Емануел Макрон обзнанио је у петак да ће кинеска група Екс-Ти-Си Њу Енерџи Материалс (XTC New Energy Materials) направити ново предузеће са француском компанијом Орану за производњу батерија у северном француском лучком граду Данкирку. Очекивана вредност инвестиције је 1,63 милијарде долара. Предузеће би требало да отвори 1.700 нових радних места.

Ипак, Игнатиус је утицајни колумниста са дуготрајном каријером преношења дипломатских сигнала америчког естаблишмента у јавност. На најочигледнијем нивоу, његова колумна истиче висок ниво спремности Бајденове администрације да се укључи у заједничке активности са Кином у погледу Украјине, а што би могло имати последице по односе САД и Кине.

Бајденова администрација изгледа да полаже наде да ће заједничким деловањем са Кином створити разлике између Пекинга и Москве, и изазвати расцеп у кинеско-руском савезу. Игнатиус тврди да је Москва посматрала са „зебњом” расправе Саливана и Ванга у Бечу.

Заиста, Бајденова администрација изгледа полаже наде да ће сарадњом са Кином бити у могућности да створи неке разлике у ставовима Пекинга и Москве те да ће изазвати расцеп у кинеско-руском савезу.

Ревидирана хипотеза Бајденове администрације сада гласи да су циљеви и приоритети Кине у украјинској ситуацији суштински супротни у односу на руске те да је, стога, паметно напустити позицију олаког одбацивања мировне иницијативе Сија Ђинпинга за постизање мира у Украјини или осуђивати кинеску подршку Русији.

Уместо тога позиција САД би требало да буде позиција кооперативног саговорника у миротворачком процесу, те подстицање Пекинга да притисне Москву у правцу постизања компромисног решења. У основи овог става је претпоставка да Русија и даље може бити изолована на геополитичкој шаховској табли.

Велики изазов

Преостаје једно велико питање: да ли је Бајденова администрација у позицији да надвлада утицајну групу мишљења у САД која је чврсто испреплетана са највишим званичним украјинских коридорима моћи?

Иво Далдер, некадашњи амерички амбасадор у НАТО (у време Обамине администрације) и садашњи председник утицајног Чикашког савета за спољне послове написао је жестоку колумну, након што је посетио Кијев, коју је данас (15.5, прим. прев.) објавио Политико и у којој стоји: „Путинов стратешки неуспех биће потпун тек када Москва схвати и прихвати да је Украјина трајно изгубљена – изгубљена физички, економски, политички и стратегијски. И остварење таквог циља требало би да буде крајњи циљ – не само Украјине, већ и Запада“.

Његова теза јесте да стратешки случај укључења Украјине у западни систем заправо представља језгро садашњег сукоба и да би било каква алтернатива само продужила сукоб и представљала би нове безбедносне изазове за систем западног савезништва. Но, упитно је како је такву интеграцију могуће постићи?

Далдер предлаже: „Чак и без формалног окончања рата, и још мање стварног мира, САД и друге државе НАТО би требало да јасно назначе да су посвећене украјинској безбедности и да ће испитиати неке провизорне аранжмане – баш као што су учинили са Финском и Шведском – све док Украјина не постане пуноправна чланица (НАТО)“.

Док је медијска пажња заокупљена такозваном кијевском контраофанзивом, средишња тачка украјинског конфликта се измешта према НАТО самиту који би требало да буде одржан 11-12. јула у Вилњусу, Литванији, за мање од два месеца, на који је позван и Зеленски.

Тренутна европска турнеја на којој се налази Зеленски – он је поред споменутих земаља посетио и Финску и Холандију – може се сагледати као увертира за самит у Виљњусу. Просто речено, предигра је почела. Није кључна украјинска контраофанзива, глупане! (алузија на чувену паролу „то је економија, глупане” из кампање Била Клинтона 1992. године; прим. НС).Русија – а и Кина – требало би да очекују неугодна изненађења.

 

Превод Милош Милојевић/Нови Стандард