Посета шефа Руског фонда за директне инвестиције и специјалног представника руског председника за инвестиције и економску сарадњу, Кирила Дмитријева, Вашингтону, одржана другог и трећег априла, прва је таква посета високог званичника Кремља од 2022. године. По свој прилици њоме је постигнут известан успех, и њен исход може бити кључан за даљи ток односа између САД и Русије.

Ако је председник Владимир Путин изабрао Дмитријева за овако важну, преломну мисију, то је свакако било из оправданих разлога. Трајно решење украјинског сукоба зависи од стабилизације руско-америчких односа, који су дубоко нарушени због њихове супстанцијалне сиромашности. Путин и председник САД Доналд Трамп деле уверење да пројекат MAGA (Учинимо Америку поново великом) пружа ретку шансу да се споје огромни ресурси Русије са регенерацијом америчке економије у новом поретку где геополитика више неће имати пресудну важност.

Из историјске перспективе, ово представља огроман изазов, јер се ради о промени читав век дугог супарничког менталитета две стране, који има своје зачетке у периоду од 1918. до 1920. године, када су САД, Британија, Француска и Јапан белогардејцима послали хиљаде војника од Балтика до северне Русије, уз огромну финансијску помоћ и војне залихе, све како би се борили против бољшевика.

Администрација председника Џоа Бајдена је раније санкционисала Димитријева, идентификујући га као „познатог Путиновог сарадника“. Међутим, Трамп ту „мрљу“ у његовој каријери оцењује као ствар која га квалификује да буде одличан партнер са његовим специјалним изаслаником Стивом Виткофом, милијардером и блиским пријатељем новог/старог шефа Беле куће.

Руска мисија

Дмитријев је раније био банкар, који је студирао на Стенфорду и Харварду, радио у Мекинзију и Голдман Саксу и упознат је са механизмима Вол Стрита, где има старе пријатеље и сараднике. Треба рећи и то да Бела кућа цени улогу Кирила Димитријева у ослобађању америчког затвореника Марка Фогела у фебруару, након разговора у којима је САД представљао Стив Виткоф.

Није изненађујуће ни то да су „кључни чланови америчке администрације“ дочекали Дмитријева, укључујући и поменутог Виткофа. Објаве руског изасланика на друштвеним мрежама након састанк су поприлично оптимистичне, што сигнализира да је, у најмању руку, дијалог између САД и Русије на правом путу. Руски извештаји наводе да је Дмитријевљева агенда обухватала могућност поновног успостављања директних летова између две земље, питање прекида ватре у Украјини и, што је важније, сарадњу на Арктику као и по питању ретких метала.

Као значајну гесту са америчке стране, у контексту посете Димитријева, треба навести и да је Трамп изоставио Русију са списка земаља којима су уведене нове царине, другог априла. Осим тога, изгледа да су америчке компаније поднеле захтеве за учешће на Међународном економском форуму који ће се одржати у Санкт Петербургу 19. и 20. маја ове године. Традиционално, руски председник Путин лично учествује у овом догађају.

Дмитријев је вероватно све ово имао у виду када је новинарима у Вашингтону рекао да су његови састанци са америчким званичницима представљали корак напред. „Рекао бих да смо данас и јуче направили три корака напред по великом броју питања“, нагласио је Дмитријев. Он је додао да су се проблеми накупљали три године, јер готово да није било комуникације између Русије и САД. „Зато ће процес дијалога и процес решавања отворених питања захтевати одређено време, али је дефинитивно позитиван и конструктиван“, закључио је он.

Руски заменик министра спољних послова Сергеј Рјабков наговестио је да ће се надолазећи други круг разговора између руских и америчких делегација фокусирати на поједностављење процеса издавања виза, побољшање механизама путовања између две земље и решавање питања финансијских трансфера за дипломатске мисије.

То нас свакако не сме заварати да не видимо „слона у соби“ који представља западне „санкције из пакла“ против Русије. Чак и благо ублажавање санкција на извоз пољопривредних производа и ђубрива из Русије сусреће се са отпором Европске уније.

Упркос промени администрације, неки амерички званичници, чак и из Републиканске партије, и даље су против дијалога са Русима

Руско-амерички дијалог и даље се суочава са покушајима саботаже од стране Украјине и ЕУ, као и одређених структура унутар САД које једноставно не желе никакву нормализацију са Русијом, укључујући утицајне законодавце као што је сенатор Линдзи Грејем, иначе Трампов присталица.

Док је био у Вашингтону, Дмитријев је приметио да „бројни интереси да се одрже тензије“ представљају препреку на путу обнављања дијалога. Навео је да фактори који стоје иза тих интереса намерно изврћу позиције Русије и покушавају да наруше сваки корак ка сарадњи између две земље, „не штедећи ни новац ни ресурсе за то“.

Украјинско руководство види преговоре између САД и Русије као егзистенцијалну претњу. Њихова агресивност и покушаји саботаже преговарачког процеса директно су повезани са њиховом кључном идејом, а то је задржавање полуга власти у Кијеву.

Трампова револуција

Упркос тако великим препрекама, треба ценити то што Вашингтон и Москва и даље раде на потпуној обнови функционисања дипломатских мисија – иако су преговори о Црноморској иницијативи са недавне седнице у Ријаду, тренутно на фази чекања.

Са друге стране, занимљиво је да су се на последњем самиту европских лидера чули позиви да ЕУ започне дијалог са Русијом. Фински председник Александар Стуб је предложио да Француска или Британија требају ући у преговоре са Путином. Словачка и Мађарска су традиционално заступале такав пут.

Ово је прилично важан сигнал који показује да геополитичка парадигма губи своју бинарност конфронтације између Запада и Русије и да се полако креће ка томе „да свако гледа свој интерес“. Ако Европа увидити да санкције и даље штете самој ЕУ, могуће је да ће преиспитати старе позиције. Поента је да лед може да попусти у било ком тренутку.

У коначној анализи, САД остају значајан економски играч у трансатлантској мрежи, а западни систем, укључујући ЕУ, функционише као креација Вашингтона, при чему администрација Доналда Трампа задржава способност да врши притисак на Брисел.

Дакле, питање се своди на то у којој мери Трампов тим дели председникову визију пријатељства са Путином на личном нивоу и конструктивне сарадње дојучерашњих ривала. За пажљивог посматрача секретар државе Марко Рубио, који има председничке амбиције, већ изгледа као изузетак.

Наравно, упркос промени администрације, неки амерички владини званичници, чак и из Републиканске партије, и даље су против дијалога. Можда им је приступ мало мекши, али још увек нема знакова потпуне промене у размишљањима. Ови сигнали су забрињавајући и указују да је пред потпуним руско-америчким детантном доста дуг пут.

Изнад свега тога, Трамп мора да се бори и са питањем Ирана, где се рок за некакву акцију очекује до октобра, а призвук конфронтације прети и Вашингтону и Ирану ако се договор не постигне у наредна 3-4 месеца.

Али „слатке су користи које невоља доноси; јер као што ружна и отровна жаба у глави носи драги камен, тако и невоља крије у себи вредан дар.“ Како је Шекспир сугерисао, невоља често крије вредне лекције и могућности за напредак. Чак и у тешким временима лежи мудрост коју вреди научити.

Познато је да Путин ужива огромно поштовање у Техерану. А мало је мање познато колико Русија може помоћи у посредничкој мисији за постизање договора између САД и Ирана. На крају, најмање је познато да ли ће Трамп потражити Путинову помоћ? Све је могуће у Трамповом револуционарном уму. Уосталом, његова администрација је престала да захтева повлачење руских трупа из Сирије. Ова тенденциозна тачка је изостала из нове листе услова коју Вашингтон поставља пред власти у Дамаску.