М. К. Бадракумар: САД подижу улоге у Украјини

По свој прилици, порука коју је руском министру спољних послова Сергеју Лаврову упутио његов амерички колега Ентони Блинкен преко новог израелског министра спољних послова Елија Коена односила се на украјински ракетни напад на Макејевку (недалеко од Доњецка), током новогодишње ноћи, два минута после поноћи, у којем је страдало 89 руских регрута.

Кијев тврди да је страдало до 400 руских војника. Руско Министарство одбране ретко износи у јавност бројеве погинулих – последњи објављени број је 89. Москва ретко објављује бројеве ратних жртава. Руска изјава потцртала је да су Химарс ракете, произведене у САД, коришћене у нападу. Место је било „објекат за привремено размештање” (стручна школа привремено коришћења као касарна за велики број недавно мобилисаних војника које је послала Москва).

Инцидент је изнова разбуктао јавну критику стања руске војске и одлуке да се користи цивилна инфраструктура за смештај војника. Први заменик начелника Главног војно-политичког одељења Руских оружаних снага генерал Сергеј Севрјуков изјавио је новинарима: „Сада је већ постало јасно да је главни разлог овог дешавања било активирање и широко распрострањена употреба, супротно забрани, личних телефона особља у домету непријатељских убојних средстава. Овај фактор омогућио је непријатељу да заузме правац и одреди координате локације војника за наношење ракетног удара. Предузете су прописане мере како би се избегли овако трагични инциденти у будућности”.

Очигледно, почело је пребацивање кривице – тврдњом да је „главни разлог” трагедије било недолично понашање војника који су користили мобилне телефоне близу линије фронта. Али свакако ће бити последица. Јавни притисак могао би почети да се окреће ка опцији прибегавања максималне силе како би се рат брзо окончао. Увек постоји опасност ескалације уколико се пређу извесне неписане, неизговорене црвене линије у начину вођења рата.

Директан сукоб

У потпуности је замисливо да би могло да дође до договарања параметара „стратешког избегавања сукоба” (strategic deconfliction) између московског генералштаба и Пентагона, усмереног ка избегавању погрешних процена или било ког скупа акција (обеју страна) који би могао да доведе до ненужног сукоба. Америчке и руске оружане снаге дејствују у Сирији годинама и комуникациони канали, који се користе на дневном нивоу, помогли су обема странама да избегну директни сукоб. Сада, новогодишњи напад се дешава у време када је прворазредни приоритет Бајденове администрације покушај да обезбеди милијарде долара оружја Украјини док истовремено тврди како жели да избегне директан сукоб са Русијом.

У сваком случају, иако би руске обавештајне агенције могле имати солидна сазнања о местима где НАТО официри изводе операције у Украјини, они засад нису били руска мета. Ово је разлог зашто је одлука руског Министарства одбране од понедељка да нагласи да је убиство руских војника извршено уз помоћ америчких ракета Химарс могла да изазове извесну нелагоду у Вашингтону.

Поставља се питање да ли ће се и Москва кретати узлазном ескалаторном путањом и да ли ће директно дејствовати на америчко војно особље у Украјини. Наравно, било која погибија америчког војног особља у Украјини подстаћи ће врло штетне медијске извештаје по Бајденову администрацију. За сада, није било ниједног случаја враћања у пластичној врећи из Украјине. То су, по свој прилици, осигурали руски генерали.

Руски извештаји често јавно наглашавају да високотехнолошке ракетне системе Химарс у Украјини заправо опслужују америчке посаде. Министар спољних послова Сергеј Лавров изјавио је за новинску агенцију ТАСС колико прошле недеље:

„Кијевски режим се обилно снабдева најнапреднијим наоружањем, укључујући поједине примерке оружја који још увек нису у служби западних армија, очигледно са циљем да се сагледа како ће се показати у борбеним условима… У међувремену, западњаци кажу да више воле да остану „изнад ситуације” као и да директни сукоб између НАТО и Русије виде као неприхватљив, што је непатворено лицемерје. Већ сада, чланице НАТО су де факто постале стране у сукобу: западне приватне војне компаније и војни инструктори боре се на страни украјинских снага. Американци преносе сателитске и друге извиђачке податке украјинској команди готово у реалном времену и учествују у планирању и извођењу војних операција”.

Сива зона

Ни Вашингтон ни Брисел никада нису покушали да одбаце ове жестоке руске оптужбе. Уместо тога, они су изабрали да наступају опрезно пошто би јавна расправа могла да угрози деликатни споразум или прећутно разумевање „стратешког избегавања сукоба” (strategic deconfliction) усаглашеног са руским генеракштабом.

Није изненађујуће уколико се Вашингтон дистанцира од мучког напада током новогодишње ноћи у Доњецку, у којем је проливена руска крв. Цитирајући неименованог израелског дипломату, Тајмс оф Израел извештава да је амерички државни секретар Ентони Блинкен имао телефонски разговор са новоименованим израелским министром спољних послова Елијем Коеном у понедељак и да је затражио да „проследи поруку Лаврову”, али није рекао који је садржај поруке.

У руском извештају о Коеновом разговору са Лавровом од уторка спомиње се да је потоњи „информисао свог израелског колегу о појединим аспектима ситуације у Украјини у контексту руске специјалне војне операције”. Лавров је вероватно изнео свој став о Блинкеновој шаради да САД немају ништа са погибијом осамдесет девет руских војника. Чињеница да је испаљено чак шест смртоносних Химарс ракета у кратком временском размаку на једну мету, два минута после поноћи, показује висок ниво самопоуздања на украјинској страни (или код њених западних ментора) да ће бити нанета максимална штета.

Обезбеђивање обавештајних података у реалном времену показује директно америчко учешће у страховитој операцији којој су циљ били руски регрути на новогодишњој забави, баш у часу када су држане здравице. Наравно, окретање јавног мњења у Русији против Путина је средишњи амерички ратни циљ.

Улазимо у сиву зону. Очекујте, такође, „хоруршке нападе” руских снага. Напослетку, у једном врло догледном тренутку, показаће се да ко се мача лати – од мача и страда.

 

Превод Милош М. Милојевић/Нови Стандард