М. К. БАДРАКУМАР: Русија у овом рату нема рокове!

Рат у Украјини је у суштини клаузевицијански сукоб. Да бисмо схватили шта то значи, морамо се вратити Карлу фон Клаузевицу, доајену савременог рата, који је препознао да је рат практично неограничен у својим варијацијама, „сложен и променљив“, и истицао да свако доба има своју нарочиту врсту рата са „сопственим ограничавајућим факторима и сопственим партикуларним перцепцијама“.

Клаузевицове опсервације о карактеру ратоводства 19. века често се погрешно и збуњујуће тумаче као његово заступање тезе о непроменљивој природи самог рата. Ова парадигматска самоувереност је изнедрила западни наратив о сукобу у Украјини.

Евидентно је да се руска страна није прилагодила западном наративу. А запањеност која је уследила прети да расцепка јединство Запада. НАТО земље више не говоре једним гласом.

Ништа мање од пораза

Амерички председник Џо Бајден и британски премијер Борис Џонсон истичу да се неће задовољити ничим мањим од руског пораза. Нове чланице Европске уније – пре свега Пољска и балтичке земље, такође захтевају апокалиптичну крај руске историје. Донекле резервисано држи се немачки канцелар Олаф Шолц који само говори да не жели да Русија „победи“. Емануел Макрон из Француске понавља да се без сарадње са Русијом не може изградити европска безбедносна архитектура. Коначно, ту су и отворени скептици попут Грчке, Турске и Мађарске.

Бајден и Џонсон су у предности јер манипулишу тренутном сценом у Кијеву и држе полуге рата. Али чак и ова два искусна политичара изгледа да у последње време увиђају да су ствари компликованије. Саопштење о заједничкој визији (Joint Vision Statement) које је издато у Вашингтону након специјалног самита САД и земаља ASEAN потпуно избегава уобичајену америчку реторику и хиперболе о руској „агресији“.

У њему се прескачу било какви коментари о Русији или западним санкцијама, а уместо тога се подвлачи „важност хитне обуставе непријатељстава и стварања подстицајне атмосфере за мирно решење“ (погледајте на мом блогу текст Индо-пацифичка стратегија плута у илузији).

Упркос томе, ма како то невероватно деловало, остаје чињеница да амерички Конгрес нуди Бајдену огроман ратни буџет за помоћ Украјини, који превазилази годишњи буџет Стејт департмента и предлоге издатака за пројекте зелене енергије у Америци.

Отрежењење Европе

Исто тако, ЕУ – која је увела тако оштре санкције Русији – закаснело схвата да санкције више шкоде европској економији него руској. У неким европским државама, годишња стопа инфлације ближи се цифри од 20 одсто, док су цене у еврозони у просеку скочиле за више од 11 одсто. Током видеоконференције у Москви одржанe у четвртак, председник Путин је истакао да:

– Руске компаније постепено замењују западне партнере који су отишли услед санкција,

– Очекује се да ће принос жетве у Русији ове године износити око 130 милиона тона житарица, од чега 87 милиона тона чини жито, што је „историјски рекорд за Русију“,

– Стопе инфлације у Русији опале су вишеструко, назад до мартовског нивоа,

– Буџетски суфицит достигао је 2,7 билиона рубаља,

– Забележен је рекордан спољнотрговински суфицит,

– Рубља бележи „боље резултате од свих других иностраних валута“ од почетка 2022. године.

Критички гласови могу се у последње време чути како говоре да су антируске санкције само појачале инфлаторну кризу у Сједињеним Државама, као и да давање приоритета Украјини одвлачи Бајденову пажњу од важнијих домаћих питања. Сенатор Рон Пол захтевао је преиспитивање политике издашног финансирања Украјине, аргументујући ово аналогијама са ратом у Авганистану. Истакао је да ће најновији пакет помоћи подићи укупну суму америчке помоћи Украјини на 60 милијарди долара од почетка рата у фебруару, што је скоро па онолико колико Русија годишње издвоји за читав свој војни буџет.

Русија нема рокове

Међутим, Русија у овом рату нема рокове. Она полако и систематски уништава војне способности Украјине, њену индустријску базу и инфраструктуру. Бајден и Џонсон су мислили да ће исцрпљеност одрадити своје, пошто се Русија ипак бори против „колективног Запада“.

Али Путин их је подсетио у четвртак да је Русија победила у Другом светском рату „не само борећи се на фронтовима, него и захваљујући својој економској снази. У то време, Русија је морала да се суочи не само са индустријским потенцијалом Немачке, него Европе као целине коју су поробили нацисти“. Путин се намерно ухватио за ово оштро подсећање које ће одјекнути Европом.

Европски консензус о ембаргу на руску нафту већ делује недостижно. Двадесет европских компанија до сада се повиновало року који је Москва дала – да се до краја маја отпочне са исплатама за набавке гаса у рубљама. А оне, између осталих, потичу и из Немачке – локомотиве Европе.

Водећи извршни функционери ЕУ – председница Комисије Урсула фон дер Лејен и шеф спољне политике Жозеф Борељ – иначе двоје ватрених атлантиста и тврдокорних русофоба, превазишли су сва очекивања. Хоће ли јединство ЕУ преживети ове пукотине? Шолцов позив Путину у петак, којим је обновљена линија комуникације након неколико недеља, треба разумети у овом контексту. Интересантно је да је и амерички министар одбране Лојд Остин такође разговарао са својим руским колегом Сергејем Шојгуом у петак – што је био њихов први разговор од како је руска операција отпочела у фебруару.

Штавише, потпуно је замисливо да се можда ближи моменат за повратак пројекту гасовода Северни ток 2. Затварање свих руских гасовода који пролазе кроз Пољску и гашење украјинског гасовода оставља Немачку болно близу несташица струје, што би омело индустријску производњу (овде и овде).

Смена парадигми

Блумберг извештава, позивајући се на податке Међународне енергетске агенције (International Energy Angency – IEA) да су руски приходи од извоза нафте, упркос санкцијама Запада, скочили за неких 50 одсто у 2022. години. Руске испоруке увећале су се за отприлике 620.000 барела дневно у априлу, враћајући се на предсанкциони просек. Услед увећане потражње, више испорука усмерено је ка Азији. Иронија је да је ЕУ, упркос тврдолинијашком држању њених функционера извршне власти, за сада остала највеће тржиште за руско гориво, при чему је, према процени Међународне агенције за енергетику, око 43 одсто нафтног извоза Русије у априлу било намењено европском блоку.

Како би парадигме биле релевантне, оне морају прецизно одражавати реалност. Када то више није могуће, парадигме морају бити замењене, или ће бити замењена руководства која се ослањају на њих. Политичари попут Бајдена и Џонсона навикли су да размишљају у категоријама вестфалијанског света, одбијајући да се помире са аномалијама постојеће парадигме, док нови, моћни трендови драматично мењају концепт рата.

Карл Маркс је то називао „унишењем простора временом“. Феномен регионалног сукоба изумро је, а локализовано насиље има глобалне импликације захваљујући развоју транспорта, комуникација и технологија. Садашњи период промене парадигме узрокован је војно-индустријском револуцијом, што га чини периодом оштре, пресецајуће промене у којој постојећи војни режими бивају замењени оним доминантнијим, остављајући за собом старе начине ратоводства.

На клаузевицијанском бојишту би се очекивало од старих армија постројених једна насупрот друге да пуцају и маневришу у складу са инструкцијама команданата. Међутим у Украјини је ово замењено амбијенталним облицима физичког и нефизичког насиља – снајперским нападима, смртоносним дроновима, хиперсоничним ракетама, електронским нападима, спуфингом (енгл. „spoofing“ – врста хакерског напада у којој се нападач „прерушава“ у особу, ентитет или уређај од поверења како би изманипулисао понашање жртве, прим. прев), дезинформацијама, итд.

Русија практикује ратоводство на какво Запад није навикао – оно у којем нема формалног ратног победника. Крајње је мало вероватно да ће било какви церемонијални догађаји испратити крај рата у Украјини.

 

Превод: Владан Мирковић/Нови Стандард