М. К. Бадракумар: Русија ће интервенисати у Украјини

На америчко-руским преговорима који су се водили у Женеви током претходне две недеље није било помака. Основни проблем је што постоји контрадикторност која се не може лако решити. Русија посматра напредовање НАТО у њеном западном суседству као егзистенцијалну претњу. Али за Вашингтон све је то само обична геополитика.

Русија више не може да толерише такво присуство НАТО на својим западним границама. Усисавање Украјине у систем западне алијансе значило би да америчке ракете могу да погоде Москву за пет минута, што би руске системе рактне одбране учинило неефикасним и превазиђеним.

Размештања НАТО снага на Балтику и у рејону Црног мора Русији додатно ускраћују тампон зону према Западу. Имајући у виду да се све главне и већина минорних одлука НАТО доносе у Вашингтону, Москва све ово сматра америчком стратегијом опкољавања Русије и еродирања њене стратешке аутономије и независне спољне политике.

Сједињене Државе са друге стране одбијају да размотре било какво повлачење НАТО. Инсистира се на томе да Русија нема шта да се меша у одлуке Алијансе. У најбољем случају, Вашингтон ће разговарати о појединим мерама за изградњу поверења, док је ширење НАТО од 1997. до данас – противно гаранцијама датим Михаилу Горбачову од стране западних лидера 1990. током уједињавања Немачке – свршена ствар са којим би Русија требала да научи да живи.

У суштини, САД су успеле да стекну супериорну позицију кроз континуиране напоре у протекле три деценије, односно од како је администрација Била Клинтона почела да спроводи у дело дириговану стратегију, рачунајући да је само питање времена када ће Русија повратити своју снагу. И сада кад је остварила предност, Америка не може ни да помисли да се одрекне исте.

Тест снаге воље

Са становишта Вашингтона, ово је кључни образац геополитичке борбе која се развија поводом новог светског поретка узрокованог успоном Кине и премештањем моћи са Запада на Исток. Утеривање Русије „на њено место“ и стицање полуга преко којих би се контролисало понашање Москве сматра се предусловом за свеобухватно обрачунавање са Кином. Може се стога рећи да је Украјина постала бојиште на којем се одвија титански тест снаге воље.

Украјина је практично амерички сателит, а процес њене трансформације у антируску државу који је отпочео након смене режима у Кијеву 2014. већ је у поодмаклој фази. Иако Украјина још увек није чланица НАТО, алијанса је успела да успостави значајно присуство у овој држави, како у војном, тако и у политичком смислу.

У информационом рату, САД представљају Русију као агресора против слабог суседа. У реалности међутим, ради се о намештању ситуације у којој Америка побеђује шта год да се деси. Уколико Русија ништа не предузме мири се са неизбежношћу увлачења Украјине у НАТО и присуством непријатеља пред својим вратима. Наравно, то би померило глобални стратешки баланс у корист САД по први пут у историји.

Са друге стране, уколико Русија предузме војну акцију да спречи продор НАТО у Украјину, САД ће играти грубо. Вашингтон је спреман да стави руског председника Владимира Путина на стуб срама и наметне „санкције из пакла“ против Русије, са злокобном намером да се економији ове државе нанесе смртоносна рана и тако угуши њена способност да буде глобални играч.

Према америчким проценама, Путин лично би могао да плати високу политичку цену уколико животни стандард у Русији опадне до 2024. године, када су заказани наредни руски председнички избори, па би можда био принуђен да се одрекне власти. Са америчке тачке гледишта, ништа не би било боље од ситуацију којој ће неки други Борис Јељцин наследити Путина.

Не заваравајмо се, оно што се данас догађа делимично има за циљ демонизацију Путинове политичке личности како би се подрила његова висока популарност (65 одсто), што би у догледној будућности прокрчило пут прозападном политичару унутар Русије. Сви досадашњи покушаји америчке обавештајне службе да створи „либералну“ платформу у руској политици су доживели неуспех. Чињеница је да се већина руског становништва гнуша повратка „либералног“ поретка из деведесетих.

Вашингтон пост, који је повезан са америчким безбедносним естаблишментом, објавио је прошле среде скаредан чланак из пера истакнутог јастреба под насловом „Републиканци из Конгреса траже санкције против Путина, његове породице и његових љубавница“. У чланку се наводи следеће: „Брижљиво саткана мешавина дипломатије и претњи додатним санкцијама којој прибегава Бајденова администрација изгледа да не успева да одврати руског председника Владимира Путина од напада на Украјину и отпочињања рата. Сада велика група конгресних републиканаца тражи од председника Бајдена да подигне притисак директно против Путина, тако што би се акције предузеле против њега и њему најближих, услед њихове дуготрајне и разгранате корупције“. Очигледно да Вашингтон неће презати ни од чега како би завадио руску елиту и подрио политичку стабилност државе.

Шта следи?

Нема сумње да је Русија акутно свесна својих ограничења. И Москва је правила неке озбиљне грешке. Рачунала је да се Украјина неће приближавати НАТО-у, те да ће временом у Кијеву појавити неки реалистичнији и прагматичнији лидер који би дигао руке од агенде „украјинизације“, обновио односе са Русијом (превасходно на пољу економије) и уважио жеље етнички руских источних региона. Али како се испоставило, „украјинизација“ се само захуктава, уз свесрдну америчку помоћ. Москва осећа да време више не ради за њу.

Москва очекује нешто конкретно од америчке стране, пошто су јој угрожени витални безбедносни интереси. Руководство из Кремља, укључујући Путина, оштро је исцртало руске „црвене линије“. Вашингтон, са друге стране, просто одуговлачи и замајава Русе. Американци сматрају да време у сваком случају ради за њих. Са руске тачке гледишта ово је неприхватљиво јер се приближава тачка без повратка: учлањење Украјине у НАТО.

Чини се да председник Бајден не жели да иде у правцу уважавања руских легитимних интереса, имајући у виду хаотичну домаћу сцену у Америци и дивергентне ставове европских савезника, али пре свега зато што је опкољавање Русије прозападним државама стратешки циљ политике Вашингтона према Русији још од администрације Била Клинтона, при чему је ово један од ретких циљева који уживају двопартијску подршку чак и у условима дубоке поларизације америчке политике и друштва.

У тренутној ситуацији, вољно или невољно, Вашингтон је такође себи везао руке ставом да неће преговарати о Украјини. Кад се сви фактори узму у обзир, велика је вероватноћа да ће Русија интервенисати у источној Украјини како би створила нове чињенице на терену и очувала своју националну безбедност, док ће на дуги и средњи рок тежити политичком разрешењу украјинске кризе.

Интеревенција, али каква?

Шта то подразумева?

Очигледно да Русија не тежи анектирању украјинске територије. Пре ће настојати да ограничи своју интервенцију на источну Украјину, односно регионе настањене Русима и да тако створи тампон зону. Поједини амерички аналитичари су закључили да, генерално гледано, било каква руска интервенција неће ићи даље од Дњепра који протиче кроз Белорусију и Украјину до Црног мора. Ово има смисла.

Наравно, постоје варијабле у било којој настајућој војној ситуацији. Русија ће чврсто реаговати на било који облик западне интервенције у Украјини – иако је Вашингтон то искључио као могућност (да и не помињемо да је упитна америчка способност да се у кратком року организује за вођење огромног континенталног рата). Руске војне операције биће одлучне, уз демонстрације огромне ватрене моћи и употребу напредних система наоружања на неколицини фронтова, са намером да се политички циљеви остваре што је брже могуће.

Амерички новинари писали су о „отпору“ Украјинаца, али то је гомила глупости. Руска операција биће кратка и одлучна. Украјински морал је данас такав да ће се обесхрабрена војска и разочарани народ просто предати. У свему томе, не сме се заборавити да, упркос великим наслагама америчке индоктринације, украјински народ гаји дубоке цивилизацијске афинитете према Русима, који су тренутно потиснути.

Што је још важније, свепрожимајућа корупција у тој земљи пружа бројне прилике за куповину лојалности – шта више, можда у многим секторима неће ни бити правих борби. Такође треба имати у виду да је политичка ситуација у Кијеву веома нестабилна, о чему говори и најновија оптужница за учешће у побуни подигнута против бившег председника Петра Порошенка. Зеленски је на изборима 2019. године победио услед обећања да ће радити на поправљању односа са Русијом. Данас је он потпуно дискредитована личност. Народ се осећа изданим. Разорни војни пораз значиће крај баладе за Зеленског.

Фактор икс

Последични политички хаос унутар Украјине је „икс“ фактор у једначини руске интервенције. Амерички аналитичари намерно ово занемарују. Просто речено, Руси имају дубоко разумевање украјинске политике и центара моћи услед заједничке историје, културе, те политичких и друштвених веза.

Коначни руски циљ биће федерална Украјина кроз уставне реформе, са неокрњеним суверенитетом, националним јединством и територијалним интегритетом. Региони би уживали локалну аутономију. Европа би могла да поздрави ово као најбољи начин да се стабилизује ситуација и уклони потенцијал за будуће сукобе.

Заиста, Русија очекује да таква Украјина никада неће моћи да постане чланица НАТО захваљујући уставним калибрацијама које ће обезбедити да се све велике политичке одлуке у Кијеву доносе на основу националног консензуса.

Суштина је у томе да Русија сматра да је једини излаз из кризе тај да Украјина поново стекне национални суверенитет и престане да гледа у Вашингтон као смерницу своје судбине. То подразумева одлазак из Кијева америчких оперативаца који доносе одлуке за Украјину, како би Украјинци поново били господари у својој кући, што нису још откако је америчка тајна служба узурпирала власт фебруара 2014. године, упркос обећању легитимног председника Виктора Јануковича да ће одржати нове изборе пре доношења одлуке о чланству Украјине у ЕУ.

Очигледно је да све ово неће бити тако једноставно као што звучи, а исход би могао бити сличан покушају да се одмути омлет. Но, добра вест је што постоје назнаке да је Европа скептична поводом слепог покоравања Сједињеним Државама по питању Украјине.

Вероватноћа раздора у трансатлантским односима расте. Сам НАТО никада истински није представљао робусну, уједињену алијансу каквом се представља. Одлука пољског председника Анджеја Дуде да присуствује зимским олимпијским играма у Пекингу најављује оно што ће се дешавати (интересантно је да ће и Путин бити тамо). Немачка не само да се противи избацивању Русије из SWIFT система, него и испорукама оружја за Украјину од стране НАТО чланица, па и потезу Литваније да се (на америчко наговарање) зближи са Тајваном.

Шта ће урадити ЕУ?

САД су направиле стратешку грешку подстицањем снажнијег присуства НАТО у Украјини. Давање полу-обећања земљи која није чак ни чланица НАТО ће стога нанети штету америчком кредибилитету једном када до руске интервенције дође. Но, за Вашингтон је сада немогуће да одступи јер би губитак кредибилитета био још већи.

Остаје такође да се види како ће Европска унија преживети овај моменат. Загрижени атлантисти из бриселске Европске комисије коју предводи Урсула фон дер Лејен и русофобни Жозеф Борељ унилатерално подешавају агенду ЕУ, игноришући очигледна неслагања између самих чланица. Са одласком Ангеле Меркел настао је вакуум који сада желе да попуне еврократе.

Али ово је очигледно неодрживо. Обраћајући се прошле недеље Европском парламенту у Стразбуру, француски председник Емануел Макрон позвао је Европу да инвестира у сопствени систем колективне безбедности и заложио се за „искрен“ дијалог са Русијом. Узгред, ни ЕУ, ни Француска нису биле укључене у директне преговоре између САД и Русије у Женеви.

Много се говори о претњи санкцијама против Русије. Али такве претње неће одвратити Русију. За почетак, чак и драконске санкције су се показале као слабашан алат принуде. Штавише, америчке санкције нису много тога постигле против Северне Кореје, Кубе, Ирана, Венецуеле, Вијетнама, итд.

Русија је велика сила. Има огромне резерве које тренутно износе рекордних 638.2 милијарди долара – што Русију ставља на четврто место у свету. Њене кредитне позиције су добре, а власник је доброг дела својих дугова. Нема насушну потребу за америчким инвеститорима. Русија нема потребу да продаје своју валуту.

Прошавши кроз четири трауматична шока у својој 30 година дугој постхладноратовској историји, Русија добро зна како да апсорбује шокове. Премда ће Русија трпети ударце, уз могућност да чак и вредност њене валуте почне да осцилира (што би довело до одлива капитала непосредно након санкција), њене девизне резерве представљају јак амортизер.

У сваком случају, остаје да се види колико ће далеко Европљани бити спремни да иду кад су у питању санкције. Немачка је изнела резерве поводом чувене „нуклеарне опције“ Вашингтона, односно прогона Русије из SWIFT платног система. Једна ствар је кристално јасна: било какво ометање руских испорука енергената погодило би европске економије.

Слабо је познато да Русија продаје гас Европи по веома ниским ценама, док би било какве набавке течног гаса из САД значиле да ће високе цене увећати и трошкове индустријске производње. Централноевропске земље зависе од Русије сто одсто у својим енергетским потребама. Немачка око 40 одсто.

Кинески фактор

Према извештајима са терена, главна сврха Путинове предстојеће посете Пекингу биће закључивање споразума о мамутском пројекту изградње гасовода „Моћ Сибира 2“, којим ће се додатни гас допремати у Кину преко Монголије, и то из сибирског полуострва Јамал, на којем се налазе највеће руске резерве гаса. Очекује се да ће капацитет гасовода износити 60 милијарди кубних метара природног гаса годишње (што премашује капацитет Северног тока 2).

Значајно је да је и трговинска размена између Кине и Русије достигла рекордних 146.88 милијарди долара 2021. године, што је раст од 35.8 одсто у односу на претходну годину. Нема сумње да ће заоштравање између Русије и Запада поводом Украјине, које би могло да донесе нове санкције против Москве, још чвршће везати Кремљ за Пекинг. Ове две земље намеравају да увећају своју трговинску размену на 200 милијарди долара до 2024. године. Скорашњи економски трендови говоре да ће овај циљ вероватно бити испуњен.

Растуће геополитичке тензије даће додатни замах овим настојањима тако што ће приморати Кремљ да се чвршће ослони на Пекинг у сфери трговинских веза. Москва ће морати да увећа способност диверзификације извора снабдевања услед америчких санкција, а Кина ће и за то бити прва адреса. Кад се сагледа шира слика, ни Кина не може да допусти колапс Русије пред америчким притисцима.

Очигледно је да америчка страна није промислила лествицу ескалације. Кремљ је запретио Вашингтону потпуним прекидом односа уколико ствари крену низбрдо. Не треба сумњати да ће Москва узвратити ударац. Русија је у мају извела вежбу у којој је оборен сателит. Може бити да је то била порука да је Русија у стању да угрози GPS навигациони систем, што би угрозило кључне секторе америчке економије.

Изнад свега, било какве „санкције из пакла“ би неизбежно негативно одјекнуле на светској позорници. Цео низ држава је све више забринут због претварања долара у оружје економске изнуде. Неке од њих ће то доживети као подстицај да оснаже своју економију. Ово би могло да пољуља светско финансијско тржиште. Вашингтон је раније у таквим ситуацијама одступао, па тако нпр. ипак нису увођене санкције против Индије поводом набавке ракетног система ПВО типа С-400 од Русије.

Парадоксално, захваљујући узастопним таласима западних санкција од 2014. године, Русија је постала много више самодовљна него што је била раније. Данас јој није потребан никакав увоз са Запада како би њена војна индустрија развијала нове борбене системе. Званичници Пентагона признали су да је Русија преузела вођство у развоју најсавременијих технологија као што су хиперсоничне ракете, као и да би сустизање могло да потраје од три до пет година – наравно, под условом да руска војна индустрија преспава тај период.