М. К. Бадракумар: Нови украјински обрт Доналда Трампа

Руски министар спољних послова Сергеј Лавров изашао је са недавног састанка са америчким државним секретаром Марком Рубиом показујући знак одобравања (подигнут палац) док је пролазио поред новинара. То је био прилично збуњујући сигнал који је дошао недуго након што је председник Трамп јавно исмејао руску војску поредивши је са „тигром од папира“, а притом је шокирао и европске престонице изјавом да Украјина још увек може „да се бори и победи“ и да врати целу своју територију.

Добронамерно тумачење могло би ићи у смеру да је Трамп припремао „излазну стратегију“ како би одговорност за одбрану Украјине пребацио на Европљане. Јасно је нагласио да Европа може и треба да уради више. Ипак, приметно је и да је Трампова почетна наклоност према Русији постепено уступила место неутралнијем ставу и да се та промена убрзала прошлог месеца.

Британски колумниста Џерард Бејкер наводи у Тајмсу да „Трамп шаље сигнал Русији да јој више ‘не држи леђа’.“ Али је такође јасно ставио до знања да „Европљани не могу рачунати на подршку САД“. Москва је у почетку остала хладнокрвна, али је промена реалности постала очигледна већ током исте недеље.

Иако је смањење ангажовања САД у Украјини повољно за Русију, далеко је од сигурног да Трамп поново неће преузети лидерску улогу у НАТО-у. Ситуација постаје све сложенија, јер НАТО није у потпуном складу са Вашингтоном, а Трамп више нема контролу над Алијансом – иако НАТО без Америке не значи много. А да ствари буду још сложеније ни НАТО, ни Трамп не контролишу ток рата.

Украјинска прекретница

Јасно је да се Сједињене Државе све више дистанцирају. Ово представља историјску прекретницу: у америчком глобалном поретку Европа је напредовала и добила прилику да постане самостална геополитичка сила, али у исто време ризикује да постане споредни играч у све фрагментисанијем свету.

Скот Бесент, амерички министар финансија и човек близак Трамповом начину размишљања, указао је на овај парадокс у интервјуу за Фокс Бизнис прошле среде, наводећи: „Као што сам пре око две недеље рекао својим европским колегама: ‘Све што чујем од вас је да Путин жели да умаршира у Варшаву. Једино у шта сам сигуран јесте да Путин неће умарширати у Бостон.’“

Трампове нове изјаве о рату у Украјини и његов позив ЕУ да буде „противтежа“ Русији ни у ком случају нису биле спонтани, емотивни изливи. Оне су резултат вишенедељних, сложених стратешких консултација. Заправо, већ је прошле недеље потпредседник САД Џеј Ди Венс открио да Вашингтон разматра украјински захтев за добијање ракета Томахавк, крстарећих ракета дугог домета, способних за нуклеарно наоружање, технолошки напредних и прецизних, чија се копнена верзија тренутно производи.

Ако би „Томахавк“ био уведен у игру, дао би Кијеву могућност да напада дубоко унутар Русије. Москва је оштро реаговала на ову најаву, саопштивши да ће пажљиво анализирати да ли би „Томахавк“ ракете, које би евентуално биле испоручене Украјини, биле лансиране уз коришћење података достављених из Сједињених Држава.

Почиње нова, опасна фаза рата, која носи ризик од директног сукоба између Русије и НАТО. На питање о изјавама Џеј Ди Венса, портпарол Кремља Дмитриј Песков је казао да Русија пажљиво анализира те коментаре. Председник Путин је раније изјавио да ће западне земље постати директни учесници у рату ако Украјини обезбеде обавештајне податке и системе за навођење који би јој омогућили да испаљује ракете дубоко унутар Русије.

Песков даље наводи: „Питање, као и раније, гласи: ко може да лансира те ракете? Да ли могу сами Украјинци, или то морају да раде амерички војници? Ко одређује мете за те ракете? Америчка страна или Кијев?“ Он додаје како је потребна „дубинска анализа“ овог питања.

Ако би „Томахавк“ био уведен у игру, дао би Кијеву могућност да напада дубоко унутар Русије

Ово је тренутак истине, јер ће са доласком ракета Томахавк у ратну зону Трамп почети да се пење уз лествицу ескалације, и то у тренутку када постоје назнаке да је Украјина ојачала своје способности, покренувши серију успешних напада дроновима на руске рафинерије. Ти напади су изазвали несташице горива, довели цене бензина до рекордних висина и натерали Москву да уведе ограничења на извоз како би стабилизовала домаће тржиште.

Жариште прокси рата у Украјини могло би ускоро да се помери. Немачка је спремна да плати за набавку ракета „Томахавк“. Руски стручњаци кажу да не постоји „чудотворно оружје“ које може у потпуности да преокрене ток рата. Али и поред тога, постоје неке важне чињенице. Томахавк би могао да буде преседан и да донесе још врелији рат директно на територију Русије – у руске градове и села.

Контакти постоје

Неслагања унутар трансатлантске алијансе до сада су ишла у корист Русији. Такође, Трамп је показао слабо интересовање за војне авантуре и мешање у стране сукобе. Америчка спољна политика, која је некада била заснована на стратегији обуздавања и теорији домина, у међувремену се преокренула. Ипак, сада делује да ће, иако Белу кућу више не карактерише отворено непријатељски став, Сједињене Државе наставити да Украјини достављају обавештајне податке и омогућити куповину напредног наоружања, док ће трошкове углавном покривати Европљани.

Немачки канцелар Фридрих Мерц је прошле недеље у чланку за Фајненшел тајмс позвао ЕУ да од замрзнуте руске имовине (у износу од око 300 милијарди долара) финансира Украјину искључиво за набавку оружја. То у пракси значи да Украјина треба да добије средства у циљу задржавања линија фронта.

Кључни тренутак ће бити када, или ако, НАТО пооштри правила ангажовања на свом источном крилу како би било лакше оборити руске авионе који упадну у ваздушни простор неке од земаља чланица алијансе. Без сумње, НАТО је протекле недеље послао јасније и чвршће поруке Кремљу.

Ипак, са друге стране постоје и знаци да Вашингтон и Москва комуницирају. Ниједна страна не тражи сукоб. Како ствари стоје, сасвим је могуће да Трамп на крају неће пристати на испоруку ракета „Томахавк“ Украјини.

Са друге стране, у овим новим околностима и растућој неизвесности око изналажења решења, Русија можда неће имати другог избора осим да се у потпуности посвети војној опцији. Уосталом, чак и ако буде постигнут неки споразум на папиру, он можда неће много вредети.

Такозвани Хелсиншки споразум (1975) био је пажљиво преговаран током две године у Женеви, и потписале су га све европске земље, као и САД и Канада. Међутим, тачно годину дана касније, Хенри Кисинџер је председнику Џерарду Форду рекао следеће: „Ми (САД) то никада нисмо хтели, али смо пристали због Европљана… То је бесмислено. Ради се о позоришној представи за левицу. Ми то само пасивно прихватамо.“

У коначном збиру, једино што је Хелсиншки завршни акт постигао било је да скрене међународну пажњу на стање људских права у совјетском блоку и отвори везе између источних европских земаља и Западне Европе, што је, наравно, довело до успона Солидарности у Пољској и укупног слабљења јединства Варшавског пакта, а кулминирало падом Берлинског зида.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: indianpunchline.com

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард

Насловна фотографија: Justin Yau/Sipa USA via AP