Све или ништа

Парадокс је то што је двопартијски систем у Америци поживео тако дуго зато што две странке нису биле много удаљене у својим ставовима. У ствари странке су имале премало дефинисаних идеолошких и политичких ставова; функционисале су као лабаве, широке коалиције федералних и локалних странака. Био је то у реалности четворопартијски систем у којем су либералне демократе и конзервативни републиканци кохабитирали са либералним републиканцима и конзервативним демократама.

Међутим страначка политика је радикално променила курс последњих деценија, и то „од компромисно оријентисаних препирки о државним издацима до морализаторских сукоба на све или ништа о питању националне културе и идентитета“, како је то недавно написао Ли Дратмен, аутор књиге „Пресецање двопартијске петље пропасти: Разматрање вишестраначке демократије у Америци.

Према Дратменовим речима: „Како се конфликт заоштрио, странке су промениле вредности за које се залажу. Како су се странке промениле, конфликт се додатно заоштрио. Либерални републиканци и конзервативне демократе су нестали. Четвоространачки систем спао је на свега две странке“.

„Демократе – странка разноликости и космополитских вредности – успоставила је доминацију у великим градовима, али је нестала у унутрашњости. А републиканци – странка традиционалних вредности и белачког, хришћанског идентитета, повукла се из градова и процветала у унутрашњости. Партијски друштвени мехури почели су да расту, а конгресни дистрикти све израженије су почели да припадају једној или другој странци. Резултат је да страначки избори (енгл. „primary election“), а не генерални, одређују победника у многим дистриктима“.

Замрзнути у времену

Неизбежни исход јесте да су међупартијски компромиси изумрла пракса, да нема никаквих додирних тачака између две странке, а систем поделе и контроле власти је попустио. Одговор лежи у вишестраначкој демократији. Но, препрека је у зачараном кругу који ствара изборна клаузула Устава, према којој се државама препушта да одлучују о својим правилима, док се за Конгрес резервише моћ интервенције – што је Конгрес годинама користио како би очувао двопартијски систем и умањио значај председничких избора.

Како може да постоји модерна масовна демократија без политичких странака? Већина напредних демократија пребацила се на пропорционално представљање, подржавајући вишестраначје, док америчких изборни систем и правила гласања који су у 19. веку увезени из Британије без икакве дебате, остају замрзнути у времену.

Вишестраначка демократија није савршена, али је далеко функционалнија кад је у питању одржажавање разноликости и подстицање компромисног понашања које је суштински важно за самоуправљање у једном плуралном друштву попут америчког. Висок ниво незадовољства и фрустрација испољен у нередима на Капитолу алармантно упозоравају да бинарно „хипер-странчарење“ (на које су Вашингтон и Адамс упозоравали) наговештава пропаст америчке демократије.

Легислативни ћорсокак

Како би се развејали црни облаци који се све више згушњавају над Америком, мора се приступити реформама чији ће циљ бити трансформација Америке у вишестраначку демократију. Како ствари стоје, хипер-странчарење је интензивирало легислативни ћорсокак и води ка ауторитаризму. Конгресмени из странке из које долази председник немају подстицај да га обуздају, јер њихов изборни успех зависи од његовог успеха и популарности.

Са друге стране, конгресна опозиција нема подстицај да сарађује са председником јер је њихов изборни успех везан за његов неуспех и непопуларност. Резултат је капитулација и/или опструирање – у зависности од тога ко заузима коју страну у овој поларизацији.

При томе легислативни ћорсокак подразумева већу зависност од судства за решавање проблема, што је наравно учинило постављења судија Врховног суда (нарочито пошто је њихов мандат доживотан) игром високих улога, уз гадне битке у процесу њиховог потврђивања. Дно је дотакнуто када је Трамп прошлог понедељка притискао државног секретара Џорџије да коригује прошлогодишње изборне резултате.

Бајден, тај квинтесенцијални човек консензуса који себе описује као „транзиционог председника“, најквалификованији је да изађе на крај са узрочницима поларизације у америчкој политици, пре него што метастазирају у фатални стадијум.

Европљани, захваљујући сопственој историји, разумеју да дубоко мањкава америчка варијанта демократије више не представља разноврсност америчких грађана, нити може да их уједини око заједничких циљева, па политика постаје све хаотичнија и све више деспотска, док се грађани и политичари осећају угроженим од стране претерано снажне извршне власти.

Коментар немачког министра спољних послова Хајка Маса дира у осетљив живац, али будућност америчке демократије могла би да зависи од пажљивог проучавања трагичне немачке историје. Нереди на Капитолу могли би да се покажу као канаринац у политичком руднику, односно као – упозорење.