Најновија објава председника САД Доналда Трампа на његовој омиљеној мрежи „Трут сошл“ у вези са иранским питањем гласи: „Реците лажном демократском сенатору Крису Кунсу да ја Ирану не нудим ништа, за разлику од Обаме који им је платио милијарде долара у оквиру глупог нуклеарног договора (који би сада већ истекао), нити уопште разговарам са њима откако смо им потпуно уништили нуклеарна постројења.“
Трампова објава наговештава да иранско питање може постати централна тема партијског препуцавања у Сједињеним Државама. Такође показује да је он узнемирен критикама сенатора Кунса, који је већ 15 година истакнути законодавац из Делавера, а занимљиво је да га је Њујорк тајмс једном приликом описао као „очи и уши Џоа Бајдена“.
Интересантно је да је сенатор Кунс рукоположени старешина у Западној презвитеријанској цркви, који и даље редовно проповеда у богомољама широм Делавера. Оно што је посебно важно јесте његова посвећеност ангажману у политици, са циљем да окупи Американце различитог порекла, вере и политичких опредељења кроз слављење духовности и молитве.
Кунс има евангелистичку базу бирача, редовно учествује на недељном молитвеном доручку у Сенату и један је од ретких опозиционих политичара који би могао привући значајно крило MAGA покрета, уколико би се оно одвојило услед Трамповог одступања од предизборних миротворних обећања.
Магловити циљеви
Кунс је оштро критиковао Трампово поступање у вези са иранским питањем. Тиме се сврстао уз још четворицу истакнутих демократских сенатора — лидера мањине у Сенату Чака Шумера, Пети Мареј, челног демократу у сенатском Одбору за оружане снаге Џека Рида и потпредседника Одбора за обавештајне послове Марка Ворнера.
Они су 18. јуна објавили заједничко саопштење о иранском питању у којем су изнели следеће ставове:
- Избијање сукоба између Израела и Ирана представља „опасну ескалацију која прети да распламса шири регионални рат.“
- Трамп би требао дати „приоритет дипломатији и покушају постизања обавезујућег споразума који би спречио Иран да произведе нуклеарно оружје.“
- Амерички председник не би требао да продубљују ангажовање Вашингтона у овом рату, имајући у виду „недостатак припреме, стратегије и јасно дефинисаних циљева, као и огроман ризик по Американце и цивиле у региону.“
Они су, такође, навели да нова администрације није пружила одговоре на питања као што су:
- Тренутна процена обавештајне заједнице о иранском нуклеарном програму, намерама иранских лидера и њиховим способностима;
- Циљ америчке војне интервенције у Ирану, посебно у светлу Трамповог позива на „безусловну капитулацију Техерана“;
- Процењени обим и трајање било какве америчке војне кампање;
- Ризици по америчке снаге распоређене у базама широм региона Блиског истока;
- Планови за евакуацију америчких држављана; и, што је најважније,
- Уставни или законски основ који би оправдао војну интервенцију.
Петорица сенатора су Трампу посебно указала на последњу тачку, подсетивши га да је „Конгрес равноправан партнер у очувању и одбрани националне безбедности Сједињених Држава широм света, и да Конгрес није одобрио војну акцију против Ирана.“ Такође, навели су и да „Сједињене Државе не смеју залутати у трећи рат у последње три деценије“, те да „Конгрес има кључну улогу у овом тренутку“.
Трамп није навикао на контролу и равнотежу власти (тзв. checks and balances). Оно што га је посебно разјарило јесте чињеница да је сенатор Кунс такође члан сенатског Одбора за спољне послове, као и доследни присталица Израела и редован говорник на догађајима које организује AIPAC (Америчко-израелски комитет за јавне послове).
Кунс је занимљив политичар који некада уме да заузима прилично смеле ставове. Прошле године се, на пример, супротставио резолуцији коју је предложио сенатор Берни Сандерс, а која је требала да примени норме људских права на питање америчке помоћи Израелу, док је са друге стране позивао Бајденову администрацију да призна „немилитаризовану“ палестинску државу након завршетка рата у Гази.
Потребан споразум
Суштина је да се у Сједињеним Државама ствара снажан талас јавног незадовољства због блискоистичне политике, сличан оном изазваном вијетнамским питањим. који је настао након атентата на председника Кенедија, а који је на крају преплавио Америку када је Линдон Џонсон убрзао рат у Вијетнаму.
Суштински посматрано, Трампове могућности су ограничене. Он инсистира на томе да су ваздушни удари од 22. јуна „сравнили са земљом“ иранска нуклеарна постројења. Другим речима, иранска атомска бомба више није тако блиска опасност.
С друге стране, Израел је жестоко узнемирен јер му је Иран нанео такав ударац да му је привреда у расулу, па не може ни да помишља опсежнији директан напад на Иран. Израел очекује да Сједињене Државе преузму главни терет, што, по мом мишљењу — а можда и по мишљењу специјалног изасланика Стива Виткофа — Трамп не жели да учини.
Трамп би требало да се врати на претходну стратегију и дозволи Виткофу да преговара о споразуму који је обећао
Ако Трамп ипак крене путем рата, потребан му је мандат Савета безбедности УН и Конгреса САД. Али мало је вероватно да ће добити њихову подршку. Поред тога, ако Иран нанесе озбиљну штету америчким интересима у војном сукобу, то би лако могло постати кључно питање на међуизборима наредне године — односно могло би озбиљно наштетити МАГА покрету и Трамповим позицијама уопште.
Неко ће поставити питање која је алтернатива? Ја бих се вратио на Трампову почетну позицију и започео припреме за преговоре о такозваном Свеобухватном мировном споразуму, који је Виткоф обећао још прошле недеље у интервјуу за CNBC.
Трамп је требало да зна да је политичка реторика Ирана на нивоу врховног вође углавном намењена унутрашњој публици, односно побожним муслиманима. Било који стручњак за Иран из Института Квинси за одговорно креирање спољне политике могао је саставити списак претходних сличних ситуација током последњих 47 година, а неко из Беле куће је могао припремити обиман документ и дати Трампу да га макар прелиста.
Проблем Беле куће одувек је био у томе што беспоговорно следи израелске интересе, са понеким изузетком као што је Барак Обама. Али та навика више није одржива, јер је дошло до тачке у којој се амерички и израелски интереси не поклапају.
Једноставно речено, Трамп није имао никакав оправдан разлог да увреди врховног ајатолаха Алија Хамнеја уочи погребне церемоније за највише војне команданте и нуклеарне научнике које су убијени током 12-дневног рата између Израела и Ирана, на којој он није могао ни да присуствује због безбедносних разлога.
Шта би Трамп урадио у сличној ситуацији у Катедралној цркви Светог Петра и Павла када би стизале торбе с телима са Блиског истока? Да ли би дао неки интервју за Fox News? Или, пак, објаву на Truth Social?
Живот иде даље. Трамп би требало да се врати на претходну стратегију и дозволи Виткофу да преговара о споразуму који је обећао. У међувремену, нека ствари мирно сазревају кроз бројне тајне канале који су доступни.
Наслов и опрема текста: Нови Стандард
