М. К. Бадракумар: Џонсон је био јасан – Запад не верује у ратну победу

Изузетна одлика британске дипломатије је то што константно тражи начине да остану пар корака испред развоја ситуације и тако задрже додатну вредност пред својом муштеријом са друге стране Атлантика – Сједињеним Државама. То изјаву британског премијера Бориса Џонсона, коју је дао о сукобу у Украјини у петак из Њу Делхија, чини веома значајном.

Џонсоново излагање призвало је стихове песме Метјуа Арнолда под називом „Доверска плажа“ о „меланхолији, тој дугој, одступајућој рици“, док се вера гаси. И било је потпуно несинхронизовано са фокусом изјаве америчког председника Џоа Бајдена, датој у Белој кући свега дан раније, када је обећао:

– „Да ће Путин одговарати за свој брутални и крвави рат“,

–„Да ће додатно оснажити способности Украјине да води рад на Истоку – у региону Донбаса“,

– Да ће „одбити руску агресију на Украјину и победити Путиново дивљаштво“,

– Да ће „послати послати недвосмислену поруку Путину: Никада нећеш успети да доминираш читавом Украјином и окупираш је. То се неће десити!“,

– Да ће појачати притисак против Путина и додатно изоловати Русију на међународној сцени,

– Да ће додатно ускратити Русији користи од међународног економског система у којим је уживала у прошлости,

– Да ће наставити да „буде уз храбри и поносити народ Украјине“.

Бајден је успео да спакује све тачке ове запаљиве реторике у један једини говор! Штавише, свему је дао и тон оптимизма, изјавивши да „још увек нема доказа да је Мариупољ потпуно пао“.

Џонсоново отрежњење

Али Џонсон, оштро му контрирајући, држао се прогнозе британске војне обавештајне службе, према којој би Руси могли да победе у Украјини. Без икаквих вербалних акробација, директно је дошао до суштине:

„Мислим да је тужно што је руска победа реалистична могућност. Да, наравно. Путин има огромну војску, има веома тешку политичку позицију… једина опција коју сада има јесте да настави да користи овај шокантни, рушилачки приступ, вођен артиљеријом, у намери да исцрпе и сломи Украјинце. Сада је веома близу тога да обезбеди копнени мост ка Мариупољу. Ситуација је, бојим се, непредвидива. Једноставно, морамо бити реалистични у процени ситуације“.

Током његове скорашње посете Украјини, Џонсон је наводно саветовао председнику Владимиру Зеленском да се повуче и формира нову линију одбране, али Зеленски није имао другу опцију него да следи америчке инструкције.

Што се председника Бајдена тиче, наравно, постоје добри разлози зашто би овај рат требало да се настави у недоглед. Овај рат окупља Европу иза јењавајућег америчког трансатлантског лидерства. Осим тога, Бајден сада има алиби помоћу ког може да објасни високу инфлацију америчке економије. Он удовољава војно-индустријском комплексу у изборној години (мисли се на изборе за Представнички дом Конгреса, прим. прев). Бајден је у четвртак најавио нови пакет војне помоћи вредан 800 милиона долара, који обухвата тешку артиљерију, 144.000 комада артиљеријске муниције и дронове, који ће бити послати „директно на линије фронта слободе“ у Донбасу.

Међутим, остаје велико питање: колико дуго ће јединство Запада под америчким вођством потрајати уколико Бајден тежи пролонгираном сукобу са Русијом? Узастопни порази у Мариупољу и Донбасу не би само сломили кичму украјинској војсци и озбиљно нарушили кредибилитет САД, него би дискредитовали и читав тријумфалистички наратив Запада.

Повратни удар

Иако су западне санкције повредиле руску економију, Москва се, према актуелним индикаторима, прилагођава „новој нормали“. Насупрот очекивањима Запада, санкције нису промениле однос руске јавности према влади. Успешно тестирање руске интерконтиненталне балистичке ракете нове генерације типа „Сармат“ прошле среде – која је „без премца у свету сада и за дуже време у будућности“ (према Путиновим речима) – без сумње представља гест пркоса.

За то време, Западна настојања да се „изолује“ Русија немају успеха. На самиту министара финансија земаља Г20 у Вашингтону, за паролу „бојкота Русије“ ухватио се само западни блок. САД нису успеле да убеде Саудијску Арабију да пресече односе свог ОПЕК+ блока са Русијом. Изнад свега другог, у кључној области која је од највећег значаја – а то су нафта и гас – Европа није у стању да се сложи око ембарга. Неколико земаља ЕУ прети ветом против било какве одлуке тог типа од стране Комисије.

Европске економије налазе се у различитим степенима распада, пошто повратни удар санкција почиње да их погађа. Немачка централна банка упозорила је у петак да би пуни ембарго против набавки енергената из Русије могао да кошта 180 милијарди евра, скине пет одсто од очекиваног БДП-а Немачке ове године и гурне економију назад у озбиљну рецесију. Ова институција је упозорила да би чак и потреба да се нађу алтернативни извори енергије подметнула бомбу под здање инфлације, додајући 1.5 одсто овогодишњем индексу потрошачких цена и преко 2 одсто наредне године.

Канцелар Олаф Шолц рекао је Шпиглу у петак да се прича око ембарга на гас у крајњем своди на „избегавање драматичне економске кризе, губитак милиона радних места и фабрика које више никада не би биле отворене“. Рекао је да, имајући у виду тако „огромне последице по нашу земљу и читаву Европу, моја је дужност да кажем – не можемо допустити тај ембарго“.

Европљани брзо схватају да су они највећи губитници. Поред тога што ометања ланаца снабдевања руше индустријску производњу, шта радити са бременом пет милиона избеглица (до овог момента) и великим ударом на прехрамбену безбедност услед рата у „житници Европе“, комбинованом несташицама ђубрива која се користе за увећање приноса због којих Европа осећа највећи удар раста цена?

Европске стрепње

Још и пре избијања рата у Украјини, цене ђубрива рапидно су расле пратећи раст цена гаса, при чему су азотна ђубрива коштала готово пет пута више него у исто време прошле године. Стручњаци упозоравају да би све ово могло да доведе до прехрамбене кризе. Огорчени фармери окупљали су се на протестима, тражећи концесије.

Галупове анкете су показале да су у овом моменту највеће стрепње грађана ЕУ раст цена, проширења рата у Украјини и могуће несташице енергената. Више од половине грађана ЕУ сматра да је Европа већ пружила довољну подршку Украјини.

Управо ту се пораз у Донбасу претвара у кулминаторни догађај који доводи у питање читав амерички наратив о Украјини – проширење НАТО, европску безбедност и дијалог са Русијом – а наравно и фиксацију на Путиново управљање Русијом.

Анкета коју је у четвртак објавио NORC центар за истраживање односа с јавношћу Асошиејтед преса показује да је спремност Американаца да се умешају почела да слаби. Свега 32 одсто каже да би САД требале да имају водећу улогу у сукобу, у поређењу са 40 одсто прошлог месеца. Других 49 одсто сматра да би САД требало да имају минималну улогу.

Обраћајући се у Делхију, Џонсон је потпуно дискредитовао Бајденов наратив. Штавише, позвао је на „формирање визије за будућност Украјине у безбедносној архитектури Европе. Где се Украјина сада уклапа?“

Џонсон је рекао да ће Украјина на крају морати да буде у стању да одговори на питање – „шта је оно што Украјинци желе на крају“. Интересантно је да није употребио термин „украјинска влада“.

Џонсон је детаљно говорио о „низу безбедносних гаранција од стране сличномислећих држава – о безбедносним обавезама које се тичу тога шта можемо да учинимо да их подржимо наоружањем, обуком и разменом обавештајних података“. Али је брзо додао да ово не може бити „попут гаранције из члана 5. НАТО повеље“. Уместо тога, рекао је, Украјина би требало да поседује „способност одвраћања агресије“.

Према Џонсоновој визији, НАТО чланство Украјине је незамисливо. Британија антиципира нове чињенице на терену. Изгледа да Џонсон схвата настајућу политичку реалност док руски џин немилосрдно меље ратну машинерију Кијева у прах и пепео.