М. К. Бадракумар: Циљеви САД и Израела у Ирану нису исти

Мање од три недеље од почетка агресије на Иран, коју је председник САД Доналд Трамп назвао „малим излетом“, рат поприма сценарио који је потпуна супротност ономе што је он замишљао. У уторак је Трамп изјавио: „Повлачимо се ускоро, практично врло, врло брзо.“ Заиста, Axios је дан раније, позивајући се на једног америчког званичника и „извор упућен у ствар“, известио да је „директан канал комуникације између америчког изасланика Стива Виткофа и иранског министра спољних послова Абаса Арагчија поново активиран последњих дана“. (Арагчи је, наравно, брзо демантовао ову тврдњу.)

Насупрот томе, Израел чини све да осигура да се рат не оконча „прерано“. Трамп би најрадије видео да се у Техерану појави нека врста еквивалента Делси Родригез, некадашње заменице венецуеланског председника Мадура – дакле, веома прагматичан лидер. Међутим, премијер Бенјамин Нетанјаху има сасвим другачије идеје. Он овај рат види као поход за остварење ционистичког сна о хегемонији над муслиманским Блиским истоком. Циљеви које је Трамп следио никада нису били сасвим јасни нити усклађени са Нетанјахуовим.

Израелска мисија је далеко од завршене. Немилосрдна стратегија „обезглављивања“ представља средство за постизање циља. Израел је очекивао да ће, након ликвидације врха иранског руководства у једном удару, режим једноставно колабирати. Међутим, ствари се нису тако одвијале.

Амерички поглед

С друге стране, Трамп успех рата мери обимом физичког разарања које су амерички ваздушни удари нанели државним зградама, парковима, школама, мостовима, болницама, војним базама и другој инфраструктури. И има разлога да буде задовољан. Тврди да у Ирану више нема циљева које би требало гађати и да би, ако би хтео, могао да прекине снабдевање електричном енергијом широм земље у року од једног сата.

Међутим, Нетанјаху полази од сасвим другачије матрице. Његово незадовољство произилази из чињенице да Техеран и даље располаже са више од 400 килограма високо обогаћеног уранијума, као и огромним арсеналом ракета и дронова; да је ирански режим и даље стабилан и да нема знакова устанка. Штавише, Иранци већ диктирају услове мира, који подразумевају право на обогаћивање уранијума, ратне репарације, безбедносне гаранције, укидање санкција и друго.

За разлику од Трампа, који се суочава са све већим унутрашњим притиском да оконча рат, Нетанјаху налази задовољство у томе што је рат против Ирана „популаран“ међу израелском јавношћу, што му чак може обезбедити нови мандат на предстојећим изборима за Кнесет. Укратко, из Нетанјахуове перспективе, овај рат се још не може прекинути док толико отворених питања остаје нерешено. А он је навикао да истера своје.

Два догађаја ове недеље јасно указују да се Нетанјаху сада усредсредио на то да осујети Трампове напоре ка постизању примирја и покретању преговора са Ираном. Први потез било је убиство високог безбедносног званичника Алија Лариџанија у Техерану у уторак, а већ наредног дана уследило је бомбардовање иранског гасног поља Јужни Парс.

Уклањање Лариџанија са политичке сцене практично значи да се ниједан високи ирански званичник више неће усудити да се појави као саговорник за преговарачким столом, из страха да би могао постати мета Мосада. С друге стране, напад на гасно поље Јужни Парс уводи нову димензију у рат, са сопственом динамиком и далекосежним глобалним последицама.

Дипломатски уредник листа The Guardian, Патрик Винтур, описао је Лариџанија у потресном некрологу као „кључну полугу“ иранске политике, човека који је обухватао више нивоа политичког живота и располагао огромним личним утицајем, како унутар Ирана тако и на међународној сцени, до те мере да је практично незаменљив. У „Пандориној кутији“ коју је рат отворио, Лариџани је имао јединствене квалификације да буде „алтернативни лидер Ирана у случају распада власти или, практично, капитулације“, написао је Винтур.

Нетанјаху се сада усредсредио на то да осујети Трампове напоре ка постизању примирја и покретању преговора са Ираном

Како је Ели Геранмаје, стручњак за Иран при Европском савету за спољне односе, рекла Винтуру: „Нетанјаху је сада усредсређен на блокирање Трампових путева ка примирју и разговорима са Ираном. Лариџани је био човек који је могао да обави тај посао.“

Када је реч о израелском нападу на гасно поље Јужни Парс у среду, Трамп тврди да га Нетанјаху није обавестио о својим намерама. То је, међутим, немогуће независно проверити. Ипак, Трамп је на друштвеној мрежи Truth Social објавио нијансирану поруку у којој је нагласио да ни САД, ни Катар, нити он лично нису имали сазнања о израелској операцији, додајући да убудуће неће бити таквих напада. Закључио је позивом Ирану да не узврати. Иран је, међутим, одговорио гађањем катарског Рас Лафана, једног од кључних светских чворишта за течни природни гас.

Израел је, чини се, покренуо вишеслојну регионалну кризу која је дуго тињала и чекала да ескалира, кризу која се више неће ограничавати само на војне циљеве, већ ће директно погађати системе који подупиру економску стабилност читавог Залива, уз шире последице по стабилност режима које није могуће решити искључиво билатералним каналима.

Арапски одговор

Ријад је тим поводом сазвао министарски састанак на високом нивоу, окупивши арапске и муслиманске земље, укључујући државе Залива, као и Египат, Јордан, Турску, Пакистан и друге. У заједничком саопштењу наговештен је заокрет ка легитимисању могућих одговора, уз истовремено формално залагање за деескалацију и наглашавање да ће поштовање суверенитета и немешање у унутрашње ствари бити кључни принципи сваког будућег односа са Техераном.

Саудијска Арабија је засебно сигнализирала заокрет ка легитимисању потенцијалних одговора, уз истовремено формално придржавање политике деескалације и наглашавање континуиране координације и консултација међу државама учесницама.

Суштина је у томе да се основни став земаља Залива према Ирану није суштински променио – очување дијалога уз истовремено јачање одвраћања – али се околности у којима се та политика спроводи убрзано мењају. Очигледно је да најпре треба превазићи озбиљан проблем колективног деловања унутар самог региона, пре него што се начини квалитативни искорак ка стварању НАТО-у сличне војне силе као алтернативе америчком безбедносном кишобрану, за који је рат показао да није од нарочите користи.

Значај учешћа Пакистана остаје нејасан и подложан је различитим тумачењима – укључујући и назнаке зачетка размишљања о формалном војном савезу заснованом на „исламском партнерству“, који би стратешку координацију проширио изван оквира Залива с циљем обуздавања Ирана. Довољно је рећи да израелско усмеравање рата на енергетску и инфраструктурну мету ни у ком случају није било случајно.

Ипак, у овако напетој ситуацији, у ономе што се може тумачити као помирљив гест према Техерану, амерички министар финансија Скот Бесент је јуче (уз Трампово одобрење, наравно) опрезно изнео једну потенцијално експлозивну идеју: „У наредним данима могли бисмо да укинемо санкције за иранску нафту која се већ налази на мору. Реч је о око 140 милиона барела – количини која покрива између десет дана и две недеље снабдевања, а коју су Иранци углавном усмеравали ка Кини. У суштини, користили бисмо иранску нафту против самог Ирана како бисмо у наредних 10 до 14 дана задржали цене на нижем нивоу.“

Овај потез ће, по свој прилици, имати ограничен утицај на цене, али уколико буде спроведен, представљао би запањујући заокрет у дугогодишњој америчкој политици, будући да би САД омогућиле Ирану да продаје нафту по тржишним ценама, свесне да ће Техеран од тога остварити профит. Реч је о прекретници.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: indianpunchline.com

Превод: Михаило Братић/Нови Стандард

Насловна фотографија: US Army