М. К. Бадракумар: Америка изазива Русију да подигне улоге у Украјини

Војно гледано, сирови, локално склепани дрон који испушта једну или две ручно рађене бомбе на незаштићене мете на Криму представља у најбољем случају боцкање иглицом на великој позорници специјалне војне операције Русије у Украјини. Али то може имати озбиљне последице на друге начине.

Пре свега, ова ескалација ужива подршку Вашингтона. Високо рангирани званичник Бајденове администрације рекао је за Дневник националне безбедности (енг. „NatSec Daily“) да Сједињене Државе подржавају нападе на Крим уколико их Кијев сматра неопходним. „Ми наравно не бирамо мете и све што смо пружили било је у сврхе самоодбране. Свака мета коју гађају на сувереној украјинској територији је по дефиницији самоодбрана“, саопштио је овај званичник.

Али Вашингтон зна – као и Москва – да као и сваки софизам, и овај представља наизглед паметан аргумент, али инхерентно обмањујући и варљив. Њујорк тајмс је интерпретирао напад дрона на Крим као изазов руководству председника Владимира Путина. Тајмс је написао да су напади на Крим „изложили Кремљ домаћем политичком притиску, а критике и дебате о рату све више се појављују на друштвеним мрежама, при чему се истиче да чак ни оно што руска влада сматра руском територијом није безбедно“.

Путинов ореол

Тајмс тврди да „како су слике паљбе противваздухопловне одбране кроз плаво кримско небо рикошетирале друштвеним медијима, тако је и сирова реалност рата постајала све очигледнија Русима – од којих су се многи сврстали уз наратив Кремља, закуцан у главе јавности помоћу државних медија, а према коме ‘специјална војна операција’ за спас Украјине од нацистичке доминације тече глатко и према плану“.

Овај медиј је цитирао коментар истакнутог провладиног стручњака из Москве, према коме је напад на Крим „озбиљан“ развој ситуације, јер „народ почиње да осећа да рат стиже до њих“. Украјински председник Володимир Зеленски изјавио је у обраћању нацији у суботу да „се просто у ваздуху Крима може осетити да је окупација привремена и да се Украјина враћа“.

Поново видимо да док Русија постепено побеђује у копненом рату у Украјини, САД су одлучне да не изгубе информативни рат. Према резону Вашингтона, у овој епохи интернета, рат у крајњем треба добити у умовима руског народа. Стога ова проницљива ескалација Вашингтона ставља Москву пред дилему. Уколико не буде одговора, Зеленски би могао да гађа 19 километара дуги кримски мост који повезује полуострво Таман из Краснодарске покрајине, матичне руске територије, са кримским полуострвом Керч.

У ствари, то је готово па засигурно. Поента је да је у колективној свести руског народа керчки мост „Путинов мост“. Када је званично отворио мост за саобраћај маја 2018. године, Путин је радницима рекао: „У различитим историјским епохама, чак и у време царева, народ је маштао о изградњи овог моста. Потом су се враћали тој идеји 1930-их, четрдесетих, педесетих… И коначно, захваљујући вашем труду и таленту, чудо се догодило!“

Зато нема бољег начина за рушење Путиновог ореола од рушења макар и дела керчког моста на дно Црног мора. За то време, из америчке перспективе, украјински напади дроновима на Крим троструко су корисни.

Трострука корист

Прво, то је ударац на руски морал. Путинова монументална популарност у Русији иритира Бајденову администрацију. Путиново мајсторско управљање руском економијом тако да она изађе из кризног режима је невероватно достигнуће које пркоси логици моћи у америчкој рачуници: инфлација постепено опада (за разлику од европских земаља и Сједињених Држава), пад БДП-а се смањује, девизне резерве расту, тренутни биланс је позитиван и гле – такозвана „нуклеарна опција“ Бајденове администрације, тј. уклањање Русије из SWIFT платног система, није успела да обогаљи руску инострану трговину.

Друго, и Вашингтону и Кијеву очајнички требају „успешне приче“ како би скренули пажњу. Тајмсово надувавање дотичне епизоде већ довољно говори. У реалности, руска офанзива у Донбасу створила је нови замах који постепено исцрпљује украјинске снаге. За неких недељу дана, руске снаге ће опколити главну копчу украјинске линије одбране – град Бахмут – који представља комуникационо чвориште за кретање трупа и логистичко снабдевање у Донбасу. Руске снаге ушле су у његова предграђа са севера, истока и југа. Пад Бахмута биће разоран пораз за Зеленског.

Са друге стране, чак и два месеца након што је Зеленски обећао „контранапад“ на Херсон код Крима, њега нема на видику. Чак и његове најзагриженије присталице из западних медија се осећају изневерено. Нема сумње да постоји растуће разочарање у Европи.

Наставак ескалације

Мађарски премијер Виктор Орбан, као несумњиво најпаметнији европски политичар данашњице (са економијом која бележи раст од преко шест одсто док је остатак континента заглибио у рецесију), рекао је у интервјуу за немачки часопис Тајхис Ајнблик прошле недеље да је овај рат обележио крај „западне супериорности“. Интересантно је да је велике нафташке компаније назвао „ратним профитерима“, при чему је истакао како је Ексон дуплирао своје приходе, Шеврон учетворостручио, а зарада Коноко Филипса скочила је вишеструко (наравно све три су америчке компаније). Орбанова порука била је јасна: Америка је ослабила ЕУ. Ова мисао вероватно мучи многе европске политичаре данашњице.

Треће, Вашингтон је одмерено бацио рукавицу у лице Русима. Али нема шансе да рат стигне у собе просечних Американаца на начин на који Тајмс тврди да се дешава у Русији. Двадесет Американаца убијено је у Харкову пре два дана високо прецизним ракетним нападом руских снага, али неће бити мртвачких сандука за гробље Арлингтон, нити ће се ово уопште наћи у америчким корпоративним медијима.

Сједињене Државе планирају да наставе успон дуж ескалационе лествице. Ескалација је последња шанса Бајденове администрације да заустави руску победу. Амерички стратешки мислилац и академик Џон Миршајмер написао је да је ризик од катастрофалне ескалације „драстично већи него што то конвенционална мудрост сматра. А имајући у виду да би последице ескалације могле да укључују велики рат у Европи па чак и нуклеарно истребљење, постоје добри разлози за додатну пажњу“.

Москва преферира да избегне било какву ескалацију, пошто специјална војна операција даје резултате. Са друге стране, Сједињене Државе су упадљиво очајне и краткорочно гледано, планови Русије да одржи референдуме у Херсону и Запорожју током септембра морају се спречити. У томе лежи опасност.

Актуелно америчко бављење нуклеарном електраном у Запорожју указује на скривену агенду да се у неком моменту директно интервенише у овом рату. Покушаји Кијева да изазове нуклеарну експлозију у Запорожју могу се разумети једино на овај начин. Изгледа да и Москва очекује такву могућност.

Министар одбране Сергеј Шојгу објавио је јуче да је Русија отпочела масовну производњу хиперсоничних крстарећих ракета типа „циркон“ и да их већ размешта. Сједињене Државе немају чиме да узврате на „циркон“, за који се процењује да је 11 пута бржи од „томахавка“ и са далеко супериорнијим карактеристикама пенетрације циља. Шојгу је можда изрекао оштро упозорење да се Русија неће уплашити уколико дође до НАТО интервенције у Украјини.

 

Превод Нови Стандард