На седници владе у прошли четвртак по хитном поступку усвојени су предлози Закона о родној равноправности и Закона о изменама и допунама закона о забрани дискриминације. Трећи закон из пакета, Закон о истополним заједницама још није стигао до те етапе, но не увиђа се да су ова два закона можда и погубнија. Закон о родној равноправности се већ трећи пут гура, иако у нашем Уставу не постоји категорија рода.

И док Турска излази из Истанбулске конвенције, на основу које се ова идеологија промовише, а велики број земаља гледа да јој ограничи деловање, наша влада изгледа коначно хрли да нас све „изџендерише”. То је онај генијални закон који прописује сваком предузећу са више од 50 запослених да не само да мора родно да уједначи своје запослене, него да изгради читаву структуру бирократије са посебним телима или повереницима, посебним средствима за уродњавање, посебним наметима, извештајима итд.

Тај закон ће им прописивати како да одређују плате. Но најзанимљивије је што иако наводно говори о равноправности родова, овај закон фактички у члановима говори о равноправности мушкараца и жена. А шта је са трансродним особама и са осталих 70 и кусур других родова које, рецимо, Фејсбук препознаје? То је онај исти закон који ће упркос јасном противљењу Одбора за стандардизацију српског језика САНУ и других стручних тела, на силу уводити и прописивати нове наводно женске облике назива звања. Тако смо на РТС пре неки дан видели да гостује „експерткиња”!?

Но овде бих пре свега да укажем на по мени најопаснији и најопакији предлог, а то је овај закон којим се радикализује тзв. забрана дискриминације која се у пракси своди на тоталитарну дискриминацију већине, дакле верујућих људи, свештеника, свих нас који се противимо тзв. родној идеологији која почиње да се третира онако како је до 1990. у овој земљи третиран марксизам. У Италији је у поступку закон којим ће свака критика родне идеологије бити тумачена као кривично дело. Ми смо са овим законом добрано на том путу. Ако се он усвоји не само да се укида уставно право на слободу мишљења и изражавања, већ се укида такође Уставом загарантовано право на слободу научног рада.

Дужан сам да укажем на то да ће ако се ово усвоји, људи попут мене морати као у доба комунизма или да заћуте и престану да се баве својим послом, или да се баве чистом метафизиком и апстракцијом, или да се селе из ове земље, или да свесно изаберу да иду у затвор. У образложењу се јасно показује како стране силе траже да се појачају компетенције повереника за равноправност како би он јаче могао да спроводи „заштиту од дискриминације”. Дакле, комесар нове идеологије добија јача овлашћења међу која спада невероватно обавезивање судова да му достављају годишње извештаје о случајевима из ове области и да он онда прави своју евиденцију, те да на основу „статистике” из тих регистара заступа и брани своје случајеве пред судом.

Такође се супротно идеји владавине права тиме онемогућује рехабилитација и људи довека остају уписани као прекршиоци. По истој идеолошкој матрици невладине организације добијају могућност да, пазите сад, подносе притужбу у име групе лица чије је право повређено и без сагласности оних који чине ту групу!? Дакле, иако се нико не осећа повређеним због нечије наводне дискриминације, НВО може да вас тужи јер она мисли да је неко угрожен. Па имате такође противуставни члан 27а који уводи дискриминацију у области становања где више немате право да слободно располажете својом имовином и да бирате коме ћете да издате свој стан.

Занимљиво је и да послодавци неће моћи да контролишу облачење запослених ако им је то одраз идентитета па на пример, могу да испољавају своју трансродност, мушкарци да долазе у хаљинама са шљокицама… Једна од најважнијих новина је невероватни насилни члан 18 са ставом 3 који свештена лица било које вере сузбија само на простор храма и забрањује им да у јавној сфери износе ставове из свог учења и система вредности које неко може да препозна као дискриминаторне. На основу тог члана можете сутра без проблема тражити укидање београдског Богословског факултета. Ово наравно директно крши члан 18 Универзалне декларације о људским правима и члан 43 Устава Србије који гарантује право слободе вероисповести.

Још један доказ да овај закон враћа комунизам и његов вербални деликт у нашу државу је увођење категорија „посредна дискриминација” и „навођење на дискриминацију” као основа за кажњавање. Дакле, уместо да се јасно дефинише шта је стварна дискриминација, овде се овим неправним појмовима максимално шире основе за прогон, застрашивање и кажњавање свих који се противе новом облику комунизма. Ово су закони који много више одговарају комунистичком правном систему него систему либералне демократије и овим се држава Србија враћа у комунизам.

Предлагач уопште не крије шта му је циљ и у тачки 13 образложења објашњава како чезне за једном добром судском пресудом у складу са новим увећаним казнама (од два до пет пута!), након које би ишла масивна кампања глајхшалтовања, пардон, „едуковања” медија, судија и комплетног друштва!

Аутор Миша Ђурковић

Насловна фотографија: Медија центар Београд

Извор Политика, 02. мај 2021.