М. ЂУРКОВИЋ: Да ли је Џеју место у Алеји заслужних грађана?

Прошле недеље у Београду је преминуо певач и естрадни забављач Џеј Рамадановски. Ова питорескна фигура врхунац своје популарности имала је током прве половине деведесетих година прошлог века, када је у доба ратова и санкција пунио и Сава центар. То је доба дизелаша, шушкавих тренерки, ЗАМ продукције, Палме, и наравно Аркана. Период успостављања новог „система вредности“ који је на доста добар начин ухватио Драгојевић у филму Ране. Већ у другој половини деценије његова звезда је почела да се гаси. Последњи тестаментарни хит Упалите за мном свеће је из 1995. године. Током последње две деценије скоро да и није снимао. Као и велики број некадашњих звезда, живео је пре свега од наступа у дијаспори, певајући старе хитове, што је Рибља чорба духовито описала у песми Гастарбајтерска 2, са чувеним рефреном „И наравно Џеј“.

Повод за овај текст јесу расправе које су се чини се с правом повеле на разним интернет порталима и друштвеним мрежама поводом одлуке да се покојни певач сахрани у Алеји заслужних грађана. Многи од коментара су указали на чињеницу да колико год омалени Дорћолац био симпатичан у својим јавним наступима, радило се о крајње контроверзном животном путу, обележеном животом у поправном дому, шибицарењем, ситним криминалом, а затим и дрогом, пијанчењем и коцком. О томе је и сам говорио у каснијим годинама живота тврдећи да му је све то уништило здравље и живот. Људи су с правом поставили питање о томе какву поруку друштво шаље деци и млађим генерацијама ако у пантеон заслужних не може да уђе Владета Јеротић, а тамо иду Џеј, Шабан Шаулић и Исидора Бјелица.

Популарна култура и естрада постали су свакако неизбежан део савремене цивилизације и такозвани селебритији, односно естрадне звезде привлаче највише медијске пажње, око њих се окреће највише новца, а и имају велику моћ да преносе одређене поруке. Међутим то не значи да комплетну културу треба подредити њима. Свако нормално друштво мора да прави јасну разлику између високе и популарне културе, уметничке и популарне музике, уметничке и естрадне књижевности, коначно научног рада и лаичког мудровања. Чак и унутар жанрова популарне културе постоје јасне разлике између Цунета Гојковића, истинског уметника коме јесте место у Алеји и Џеја коме тамо, по мом дубоком убеђењу, није место,

Проблем овог друштва је што се граница између елитног и популарног све више потире и уводи једна уравниловка у којој штавише естрада постаје нормативни модел за читаву друштвену лествицу. Све постаје један велики ријалити, закони, норме и заплети ријалитија преносе се на све друге сфере живота. Имамо већ одавно ситуацију у којој је Аца Лукас политички аналитичар, при томе најчешће очигледно дрогиран у емисијама које се емитују на националним фреквенцијама. Кристијан Голубовић, вишеструко осуђивани криминалац, редовни је учесник ријалитија, а такође је било покушаја да се и он представи јавности као аналитичар политичких и друштвених дешавања.

Закономерно, ако наставимо у овом правцу, логично би било да ова два „господина“ такође сутра заврше у Алеји заслужних грађана. Шта ћемо са свим оним проституткама које учешћем у ријалитијима подижу своју тржишну цену? И оне су свакако заслужне грађанке, којима су грађани поклањали пажњу, бригу, гласове…

Има и оних који се питају како се и унутар овог естрадног света дефинишу критеријуми заслужних и мање заслужних. „Чекај брате, зашто Џеј, а не Синан?“ И стварно, Синан је аутентичнији, има далеко већи број хитова, а поштено био је већи наркоман од свих на естради, ако ћемо самодеструкцију да узмемо као критеријум.

А Цеца, Брена, Мирослав, Тозовац? Они ваљда треба или у Алеју великана, поред председника, или кад је Цеца у питању можда у Споменик незнаном јунаку, па да се иде на ходочашће на Авалу…

Да закључим. Ми као родитељи имамо много веће проблеме данас да васпитамо и усмеримо своју децу него што је то био случај у ранијим генерацијама. У старту се налазимо у рату против игрица, екрана, естраде, популарне културе, улице, окружења, електронских медија, који покушавају децу да гурају ка другим циљевима од оних које има нормалан родитељ или школа постављају. Но трагедија ће бити ако држава у том послу такође прелази на ону другу страну уместо да буде на страни родитеља и деце.

Аутор Миша Ђурковић