Мобилизација у Русији је покренула цунами руских бегунаца од војног позива ка граничним прелазима, тврде западни медији показујући слике са друштвених мрежа на којима су руски аутомобили загушили границу са Финском и Русе који опседају аеродроме покушавајући да уђу у авионе.

Најпознатији светски претраживач обавештава да је затрпан питањима како побећи из Русије и како, на пример, најлакше сломити руку тако да избегнете војску. Друштвене мреже пуштају слике хапшења на, како се наводи, масовним демонстрацијама, мада се виде само крупни планови појединаца.

Амерички председник у УН изјављује да је сукоб у Украјини – „рат једног човека” – Путина, као што је некада тврдио да су југословенски грађански ратови деведесетих искључиво дело Милошевића.

Да ли је баш тако? Или је истина поново, по ко зна који пут, пала као прва ратна жртва?

– Питате ме за број руских дезертера а ја могу да одговорим само да ниједног видео нисам. Али, на Јутјубу сам видео снимање једног уништеног руског тенка из десет углова, уз легенду да је то десет уништених тенкова. Видео сам и снимак летње битке у време када на дрвећу још није ни напупело лишће – каже др Миле Бјелајац, директор Института за новију историју Србије.

Угледни историчар појашњава да је безброј манипулација и дезинформација и једино је сигурно да је тренутно немогуће доћи до реалне слике на терену:

– Запад води пропагандни рат до сада невиђених размера, али тако да је руску страну готово немогуће видети и чути. Ми имамо искуства са таквим ратом. Конкретно, извештаји о дезертерству ни код нас нису служили да дају реалну информацију, већ да подстакну дефетизам. Нема разлике ни сада, у односу према Русији. Сетите се да је и распад СФРЈ и сукоб на КиМ представљан као „рат једног човека”, Слободана Милошевића, а сада се сукоб у Украјини, гле чуда, назива „ратом једног човека – Владимира Путина”. Ми смо ову представу већ видели.

Историчари који су били савременици распада СФРЈ и агресије НАТО на Србију инсистирају да информације о руско-украјинском рату треба посматрати хладне главе и разликовати чињенице од сугестија. Јер, на пример, финска влада је дан после вести да су њене границе закрчене руским „беженцима” саопштила да је у ту земљу ушла само четвртина руских возила више него претходног дана и да је ситуација под контролом.

Када је реч о аеродромима, зна се да су карте за авионе који лете у иностранство из Русије одавно поскупеле због санкција и да већ месецима владају гужве. Познати претраживач и поједине друштвене мреже које су често судски кажњавани због манипулација и крађе података, свакако нису еталон истине, а реални снимци демонстрација против мобилизације у Русији су мање драматични од протеста станара две зграде у Новом Београду против дивље градње. Чак и ако је тачно да из Русије беже хиљаде мушкараца подложних мобилизацији, не помиње се да је из Украјине званично избегло више од осам милиона људи, због чега су, ваљда, ангажовани многобројни борци из иностранства. Неки од њих су неспорно професионалци и официри у западним армијама, неопходни, на пример за управљање сложеним борбеним системима као што је „Химарс”, а да се не говори о коришћењу шпијунских сателита.

Стручњаци нарочито наглашавају да се не могу правити једноставне паралеле са мобилизацијом деведесетих у Југославији и садашњом у Русији.

– Оно што јесте слично је да као што ни ЈНА 1991. није могла, упркос очекивањима, да брзо реши ситуацију на терену због страног утицаја, то није могла ни руска војска у Украјини. Због тога се посегло за делимичном мобилизацијом. Слично је и то што и у српском и у руском народу, који су масовно ратовали у оба светска рата, неколико деценија касније, као последица лагодног живота и дугог периода мира, одређен број људи није желео да буде мобилисан, чак и када је очигледна угроженост њихове отаџбине – каже историчар др Бојан Димитријевић, из Института за савремену историју.

Међутим, додаје он, постоје и суштинске разлике. У СФРЈ се распао колективни шеф државе који је командовао војском, остала је без јасних циљева и команде, а мобилизација за одбрану Југославије се практично изводила само у Србији.

– Проблематичан је био и правно недефинисан статус бораца и њихових породица, што је код људи са правом изазивало неповерење. У Русији је јасно шта су и државна и војна хијерархија и циљ, шта су права и обавезе и постоји много јачи оквир да се проблеми реше.

– Сукоб у Украјини није реприза авганистанског рата у којем је СССР десет година полако исцрпљиван, јер сада НАТО, или прецизније Америка, има много радикалнији циљ, војну победу на терену и рушење политичког система у РФ, односно обарање Путина – истиче Димитријевић.

Научници додају да мотивација и ставови имају пресудни значај на понашање и појединца и друштава, због чега се води пропагандни рат свим средствима који треба да обесхрабри Русе.

– Ту је карактеристично коришћење жена, мајки, или наводних мајки, које драматичним наступима изазивају емоције и талас дефетизма. То смо видели у време рата у Словенији, када је савезни премијер извео војнике тако да они буду глинени голубови, без јасног циља. Тако се стекао утисак да је ЈНА неспособна не да брани земљу, већ ни сопствене припаднике, што је потенцирала телевизија иза које је стајао исти савезни премијер, а то су као главни аргумент искористиле такозване невладине организације и странке које су позивале на дефетизам. Издаја високих официра и примери страдања војника од такозване пријатељске ватре као што је бомбардовање резервиста из Крагујевца и Ваљева само је погоршавало ситуацију, смањивало поверење у ЈНА, због чега су и људи који су дошли да се боре бацали оружје – каже др Бјелајац.

Парадокс је, додаје историчар, да данас исти они који су производили дефетизам најгласније критикују ЈНА и Србију јер наводно нису бранили Југославију! Сасвим је другачија ситуација била у време НАТО агресије, када су заборављене све поделе у друштву и исти људи који су бежали од мобилизације почетком девдесетих сада су се јављали као добровољци, јер је било јасно шта се дешава и шта је циљ – бранити земљу од непријатеља. Зато западна пропаганда покушава да представи садашњи сукоб као рат против Путина, а не против Русије, закључује др Бјелајац.

Трагедија

Западни истраживачи јавног мњења су недавно објавили да већина Срба сматра руско-украјински сукоб трагедијом и братоубилачким ратом, у коме се Словени међусобно тамане у интересу западних сила, чије су намере да се докопају природних богатстава у Русији. Тај разуман став је оцењен у западним круговима као неодговарајући, јер се у ЕУ-тоталитаризму захтева да сви мрзе Русе.

Аутор Борис Субашић

Извор Вечерње новости, 25. септембар 2022.

Насловна фотографија: Kirill Kudryavtsev/AFP via Getty Images