Луси Дикерсон: О ЈУЧЕРАШЊЕМ КОНЦЕРТУ НА ЈУГОИСТОКУ ЕНГЛЕСКЕ

Руска култура је бесмртна и ничим се не може заменити, посебно руска књижевност и руска музика (две моје страсти, зато и пишем само о њима)… Јуче смо ишли у суседни Истборн на концерт Лондонске филхармоније, други део концерта – Свита Римског-Корсакова „Шехерезада“…Искрено, плашила сам се да ће нас на прилазима концертној дворани „дочекати“ гомиле потлачених Украјинаца које ће позивати на бојкот руске музике… Међутим, падала је јака киша, од демонстраната ни трага (треба узети у обзир и чињеницу да је југоисток Енглеске скупо место за живот, не могу сви себи да приуште живот на нашој обали, скупљи су само Лондон и околина)…Упркос акустици у концертној сали, пристојној, али не и најбољој, покварити Римског-Корсакова једноставно је било немогуће… Виолински соло ме је прво одвео у комедију „Кавкаска робиња“ (ко се сећа, разумеће), и онда је душа негде далеко одлетела… То јест, не негде, већ у моје детињство – имали смо код куће комплетно издање „Хиљаду и једне ноћи“, са величанственим илустрацијама рађеним у стилу старих персијских минијатура… Музика је апсолутно генијална, дескриптивна: ту је и крхки чамац, бацају га таласи, са Синбадом, и багдадски лопов, и читаво то неизрециво сагласје руске душе са азијским делом наше културе… Никада, нигде, нико није могао музички да дочара Исток као што су то учинили руски композитори Римски-Корсаков, Бородин и совјетски композитор Хачатурјан… Апсолутно бриљантна музика… Узмите Моцартов турски марш – у њему нема ничег турског… А у „Азијским степама“ Бородина, на пример, све постоји – и Азија, и рускост, и универзално јединство различитих култура од којих је састављена велика руска култура, нарочито музичка …Све у свему, концерт је био фантастичан и завршен је петоминутним овацијама… Руска музика је посебна васељена и ништа се с њом не може поредити… ни приближно… Тако да… одјебите, укро-протестанти и групе за подршку, никад нас нећете укинути, јер се без руске музике на овом свету једноставно не може.Следећи концерт биће посвећен искључиво Чајковском, мојој омиљеној Петој симфонији, на коју увек јецам тако да мужу који седи поред мене постане непријатно, и увертира Ромеа и Јулије… Нигде они од нас не могу побећи – генијалну музику за велику трагедију великог Енглеза написала су два велика руска композитора – Прокофјев и Чајковски… Британци нису нашли никога, ни Елгара, ни Вилијамса, никога, да би музиком пренели трагедију љубави скрхане околностима и људима … Само је руска душа могла то да уради …А како смо се вратили кући из Истборна, то је уопште песма – с неба је падала суснежица, сипала у крупним пахуљицама тако да су сви путеви буквално за десетак минута били прекривени дебелим слојем незамисливе ледене каше – и зауставили смо се… Стали су сви аутомобили – људи овде немају зимске гуме, јер снег практично не пада… Стајали смо у саобраћајној гужви петнаестак минута, док мој муж није изгубио стрпљење и појурио у супротном смеру да заобиђе заглављене аутомобиле нашим Хонда тенком. Плашила сам се да ћемо морати да преноћимо на аутопуту, али добре гуме и прилично моћан мотор су обавили свој посао, и безбедно смо стигли кући… Концерт је, морам рећи, вредео тога: баш нас брига за снег и за све друге невоље…

(vk.com/wall548019116_123490; превео Ж. Никчевић)