Луси Дикерсон: КОНЦЕРТ ЗА БАНДОГЛАВЕ НАРОДЕ

Бандоглавост је, изгледа, посебна национална особина… Немојте ме погрешно схватити, има народа који су упорни, својеглави, држе се свога до краја, а има просто народа бандоглавих (комшије на планети не дају ми да слажем), и та бандоглавост има једну опасну црту – прилично је заразна… Погледајте само на суседе, Пољску, на пример (рећи ћете да је и Русија сусед, такође се може заразити, али Русију спасавају мултинационалност и мултиконфесионалност, као и навика да се живи у империји и прихвати све позитивно од свих народа, што Русији омогућава да стоји хиљаду година и још хиљаду у будућности, и да буде највећа држава на планети), и сложићете се са мном…

Рекло би се да Волински масакр треба да пробада срце сваког Пољака, али не – бандоглавост их тера да се помире са чињеницом да Украјинци – које на сваки могући начин тврдоглаво подржавају, укључујући и „избеглице“ у самој Пољској – као национални поздрав користе управо слоган под којим су Пољаци поклани…
А ево и примера који није ратни, него „из културе“.

У Пољској постоји међународни конкурс Шимановског, одржава се сваких пет година, такмичење је прилично познато (иако није баш Чајковски, Шимановски је за пољску музичку културу ипак прилично симболичан лик)… Ове године организатори такмичења забранили су коришћење музике руских композитора, у знак „солидарности са украјинским страдалницима“. Са овом одлуком сложили су се скоро сви чланови жирија и потенцијални учесници, осим америчке режисерке и директорке вашингтонске Националне опере Франческе Замбело… Она је изразила неслагање са забраном руске музике и одбила да учествује у жирирању, јер рат је рат, а културу, уметност и историју Русије немогуће је укинути, по њеним речима… јер уметност припада целом човечанству и нема граница… Али ово важи за нормалне људе, као што сте већ разумели…

Скидам јој капу, јер замишљам поток увреда који ће културним и прикултурним цевима ка њој појурити… Али овде се не ради о њој, тачније не толико о њој, колико о бандоглавости…

Ево, и поред тога што је Енглеска главни подстрекач, спонзор и хушкач украјинског режима, гласноговорник животињске русофобије и лидер у забрани свега руског у Европи, упркос свему томе, руска музика у Енглеској није забрањена, јер они имају довољно мозга да схвате: ако програм концерта укључује Шесту патетичну симфонију Чајковског или његов Први клавирски концерт, или Рахмањинова са сва четири његова концерта, или Слике са изложбе Мусоргског, или У степама Средње Азије Бородина, или Шехерезаду Римског-Корсакова, или, или, или – све карте за ове концерте биће продате и оркестар ће зарадити новац толико потребан за његово постојање…

Осим тога, увек се треба присетити ко су национални фаворити у класичној музици према годишњем општенародном гласању једне од најпопуларнијих радио станица класичне музике у Великој Британији, Classic FM, и то из године у годину (са ретким паузама) – Други клавирски концерт Сергеја Рахмањинова…

Дакле, чак и паклени британски русофоби имају довољно мозга да схвате да је свет класичне музике једноставно немогуће замислити без руске музике, као што је немогуће замислити свет класичног балета без Чајковског и руске школе кореографије…

Стога су Британци и након почетка СВО имали довољно памети да не откажу симфоније Чајковског укључене у програме (могу да потврдим, јер сам редован посетилац концерата Лондонске филхармоније и на радију стално слушам класичну музику) или скину са репертоара Чеховљеве драме…

Уз сву злобу и мржњу према свему руском, Британци нису толико бандоглави… За разлику од Пољака, који су одлучили да забране руску музику на такмичењу по имену Шимановског, који је, иначе, рођен у Руској империји и студирао музику у Јелисаветграду… који се из Руске империје доселио у Варшаву тек са двадесет година, кад је већ у Русији стекао темељно музичко образовање.

(Телеграм канал Л. Дикерсон; превео Ж. Никчевић)