Лука Багатин: Едуард Лимонов и „Лимонка“ данас
Ових дана навршава се 27 година од оснивања руског контракултурног листа „Лимонка”, као органа Националбољшевичке партије.
Покренута од писца Едуарда Лимонова, „Лимонка” је угледала светлост дана 28. новембра 1994. године и имала је тираж од око 15.000 примерака.
Тај часопис је заиста била партијски орган, али се поред тога бавио роком и књижевношћу и на њеним страницама се формирало читава генерација несзандардних руских уметника. То су биле истински подземне новине, које су у Русији тих година националбољшевике или Нацболе представљале као истовремено контракултурну, уметничку и политичку авангарду.
Као пример, у другом броју ових новина, објављеном почетком 1995. године, један од трансгресивних слогана је гласио: „Циљ нам је да сви млади са стилом, панкери, скинхеди, чланови Комосомола, фудбалски навијачи и преступници буду сврстани у исти род: националбољшевички. Ми стварамо нову врсту људског бића: екстремну, радикалну, револуционарну, музички и културно трансгресивну. Само је смрт јача од националбољшевизма!”
Национал-бошљевичка партија, коју је Лимонов првобитно основао 1992. године под називом Национални бољшевички фронт, званично конституисана као партија маја 1993. године, захваљујући и доприносу гитаристе и панк рок музичара Јегора Летова и филозофа Александра Дугина. чиме ће постати најбољи и најснажнији пример политичке авангарде и уметности постсовјетског периода.
Лимонов је у свом чланку „Панк и националбољшевизам“ подсетио да је „Лимонка“ често користила упечатљиве слогане, типичне за руску панк контракултуру, укључујућим на пример: „Пождери богатуне!“ и “Само мртав буржуј је добар буржуј!” и “Капитализам је срање!”.
Панк стил партије је, између осталог, утицао – много година касније – и на руски панк и политички ангажовани музички колектив “Пуси Рајот”, чије су чланице често завршавале у затвору. из истих разлога као и активисти Нацбола, укључујући оптужбе за „хулиганизам“. А заправо за у оба случаја радило о ненасилним, уметничким и провокативним политичким акцијама против Путинове ауторитарне власти. Једна од чланица, Марија Аљехина, такође је била блиска политичким позицијама национал-бољшевика, а а акције „Пуси рајота“ су често имале Лимоновљеву подршку.
Јегор Летов, данас као и тада веома познат у Русији, привукао је многе младе људе, па тако и Едуарда Лимонова, иако већ као педесетогодишњака, али чији је панк дух дубоко утицао на тадашњу младеж.
Јегор Летов, чији је отац био официр а мајка лекар, одрастао је у неугледном крају, у Сибиру. И он и његов брат Сергеј од малих ногу су гајили велику страст према музици и били су музички самоуки, слушајући Битлсе и Лед Цепелин.
Кад су се преселили у Москву, Сергеј је студирао хемију, док је Јегор почео да студира грађевински факултет, са ког је убрзо избачен. Радио је неколико година као чистач улица и грађевински радник.
Док се Сергеј посветио џез музици и касније постао пријатељ и колега великог руског џезера Сергеја Курјохина (а касније једна од водећих личности Национал-бољшевичке партије), Јегор је био инспирисан панк роком и започео је сарадњу са Константином Рјабиновим, такође једним од будућих чланова Нацбол партије.
Летов је са Рјабиновим основао је групу „Посев”, а 1984. године њих двојица су основали панк рок групу „Гражданскаја оборона” (Цивилна заштита), која је привукла пажњу Министарства унутрашњих послова и КГБ-а.
Совјетске власти су Летовљеву музичку активност почели да сматрају субверзивном и 1985. године присилно су га хоспитализовали у психијатријској болници, где је лечен огромним дозама психотропних лекова. Отпуштен је после некилико месеци само зато што је претио самоубиством.
У наредним годинама, он и његова партнерка, велика музичарка Јанка Ђагиљева су дуго били тражени и прогањани од стране совјетских власти, и дуго су живели без средстава и као бегунци.
Дух Јегора Летова је увек био изразито анархистички и слободарски и ако га је у почетку сукоб са властима СССР-а довео до жестоког антикомунизма, деведесетих година, са нестанком совјетског света и појавом апсолутног капитализма и либералне и злочиначке олигархије на власти у Русији, развио је социјалистичку свест са нагласком на самоуправљању..
То ће га и навести да прихвати позив Едуарда Лимонова да заједнички оснују Национал-бољшевичку партију, чиме је утицао на многе своје колеге музичаре и уметнике, укључујући Рјабинова, као и на многе своје фанове.
Званична застава Националбољшевичке партије, која се састоји од црног српа и чекића смештених унутар белог круга, на црвеној позадини, била је представљена јавности 1994. године на Летовљевом концерту у Москви, на ком је панк певачица певала историјске песме у стилу совјетског рока, што је привукло публику младих и веома младих људи.
Поред тога, у раду партије су почели да учествују писац Захар Прилепин и познати џез играч, музичар и глумац Сергеј Курјохин. Данас на јутјубу можете да нажете неке Курјохинове уметничке представе, на којима су учествовали Лимонов и Дугин лично.
Занимљиво је чути једну лепу анегдоту о Сергеју Курјохину, познатом по томе што је направио веома услеле музичке албуме, укључујући „Врапчји ираторијум“ из 1994. године.
Године 1991. интервјуисао га је утицајна совјетска телевизијска мрежа, када је представљен као историчар. У интервјуу, који је водио новинар Сергеј Шолохов, Курјохин је испричао, уз убедљиве доказе, да је Владимир Лењин конзумирао велике количине психоделичних печурака и на крају и сам постао печурка, а изјавио је да совјетски симбол српа и чекића није ништа друго до представа оруђа које су бољшевици користили за сакупљање печурака.
Очигледно се радило о превари, али која је намерно оголила лаковерност маса (изазвавши у то време велики скандал) и демонстрирала моћ медија да лаковернима продају сваку будалаштину.
„Ти си млад и не волиш што живиш у овој усраној земљи. Не желиш да будеш тамо неки анонимни друг Попов, или кучкин син који мисли само на новац, или чекиста. Ти си бунтовног духа и твоји хероји су Џим Морисон, Лењин, Мишима, Бадер. Ако се препоунајеш у томе, ти си већ нацбол“, гласила је провокативна парола коју је 1994. озговарао Лимонов како би позвао младе да се придруже партији.
Нацбол партија, међутим, означена као „екстремистичка“ и стављена је ван закона од стране руског државног тужиоца 2007. године, јер је представљала водећи улични покрет под Путиновом либерално-капиталистичком влашћу, и то упркос томе што никада није чинио акте насиља, већ је организовао искључиво мирне демонстрације
У међувремену, идеолошки раскол између Дугина и Лимонова је већ био готова ствар, с обзиром да је први подржавао власт, а други био изразито критичан.
Јегор Летов је преминуо прерано 2008, у сну, у 44. години живота И Сергеј Курјохин је преминуо прерано, у 42. години, 1996. године, од срчаног саркома.
Захар Прилепин је, поред тога што је наставио каријеру романописца, преведеног на 11 језика, борио се за Доњецку Народну Републику и био саветник њеног председника Александра Захарченка, а 2020. основао је и још се налази на челу патриотске и антилибералне руске политичке партије „За Правду“ („За истину“).
Овде заслужује да се спомене прелеп Прилепинов роман „Сањка”, који даје увид у живот у руским предграђима и побуну младих људи против ауторитарног система који штити само најбогатије и прича причу о младом националбољшевичком активисти са постсовјетске периферије, који сања о револуцији. У књизи се помиње и извесни Костенко, односно књижевни алтер его Едуарда Лимонова. „Сањка” је такође романсирана верзија приче о Саши Тишину, младом активисти Национал-бољшевичке партије, који је био међу младим нацболима које је бранила новинарка Ана Политковска приликом једног од многих политичких процеса који су против њих покренути почетком 2000-их и који је већ неко време борац.у Донбасу, на страни Доњецке и Луганске Народне Републике.
Александар Дугин остаје веома цењен философ, о коме се доста полемише, често погрешно, у либералним капиталистичким земљама, теоретичар Четврте политичке теорије, засноване на идеји превазилажења три тоталитаризма двадесетог века: либерализма, комунизма и фашизма.
Дугин у свом есеју „Четврта политичка теорија” националбољшевизам дефинише као „леви национализам”, са духовним и нематеријалистичким аспектима у првом плану. под којим обухвата и данашње левичарске националисте, посебно политичке покрете Латинске Америке, социјализма за 21. век, где су лидери често људи аутохтоног порекла (попут Ева Моралеса, бившег председника Боливије; или Уга Чавеза, незаборавног председника Венецуеле). Даље, у свом фундаменталном есеју, он дефинише националбољшевизам као облик „социјализма без материјализма, атеизма, модернизма и прогресивизма“.
Едуард Лимонов је, с друге стране, остао успешан романописац, и носио је – до своје смрти 17. марта 2020. године – национал-бољшевичку заставу. Заправо, предводио је национал-бољшевичку партију „Друга Русија“ (након распуштања Националбољшевичке партије 2007. од стране власти оптужене за „екстремизам“) поново састављену највећим делом младих и која се бори не само за повратак на антикапиталистички друштвени систем, већ и за слободу говора и мишљења у Русији, односно за поштовање члана 31. Устава РФ. И, из тог разлога, њени чланови су стално – чак и данас – узнемиравани од стране власти. Осим тога, руска влада још није дозволила „Другој Русији“ да формално учествује на политичким изборима и није призната као политичка партија.
Кад са интервуисао Едуарда Лимонова у августу 2019. сећам се да је био веома поносан што га још називају „проблемом” и да га уопште није било брига за све „глупости” које су о њему говорили.
Нама Европљанима оставио је велико упозорење када је, у једном интервјуу, изјавио: „Европа лаже када тврди да брани добро, демократију, људска права. У ствари, Европа убија различите земље, народе и људе. Европа тежи добру свим средствима зла. Европа је у дубокој кризи, кризи савести. Европа је изгубљена“.
Такође су сугестивни многи политички увиди и перспективе садржани у есеју објављеном 2003. године, у ком је Лимонов замислио нови тип цивилизације, који ће заменити стару, глобалистичку и либералну, чији су принципи – пише он – „начела рада и протестантске религије, која је говорила језиком индустрије“. Принципи који су, према Лимонову, обећавали „миран и удобан“ живот, или „досадан као живот кућног љубимца“.
У есеју је стога предложио потпуно нову цивилизацију, чији су основни принципи сагледавали „интегрални, херојски, опасан живот унутар наоружаних номадских заједница“. Основана на „заједници мушкараца и жена заснованој на братству, слободној љубави и друштвеном образовању деце“.
Лимонов, у есеју “Друга Русија” – програмском тексту његове нове националне бољшевичке партије – поново пише: „Замрзнути градови морају бити затворени и њихово становништво распршено”. Он предлаже „модел номадског живота“, заснован на самоуправним социјалистичким општинама, са мало потреба које треба задовољити и са неколико али неопходних индустрија, које су све лоциране на периферији градова, сада напуштених.
„Морамо се вратити традиционализму“ – пише Едуард Лимонов – „у његовом најдубљем смислу. Наоружане општине ће бити као пламен у мраку. То ће бити наш традиционализам. Општинама ће управљати Веће општине. Хорде. Не смемо се плашити противречности које могу настати између општина, нити страховати од сукоба. Креативна агресивност сепаратизама је пожељнија од затворског поретка глобализма”.
Едуард Лимонов је већ 2003. године, када интернет још није толико ушао у општу употребу, посебно у Русији, замислио да га максимално развије, као основу за могућу директну демократију и већу комуникацију између самоуправних општина. И тако је написао: „Развићемо и интернет и генетику, и нову супер-телевизију. Телевизија и интернет ће повезати наоружане комуне заједно у јединствену цивилизацију слободних грађана.“
Едуард Лимонов је, у суштини, замислио потпуно уништење старе глобалистичке и либералне цивилизације која је, како је писао, „духовно већ мртва, потпуно духовно истрошена”.
Лимонов је, наравно, напустио своје физичко тело 17. марта 2020. године, али наставља да живи кроз своју партију која се од септембра 2020. зове „Друга Русија Едуарда Лимонова“.
Странка је свом симболу додала и белу муњу (црвено-белу заставу са гранатом у средини, симбол њиховог историјског контракултурног и „искричавог” листа „Лимонка”).
На овом симболичком додатку вреди застати на тренутак.
Да ли је муња симболична референца на ванземаљца, који је дошао са звезда, Зигија Стардаста, лика који је креирао и играо Дејвид Боуви? „Муња“, представљена како на лицу Боувија, тако и на новом симболу „Друге Русије“, и која езотерично представља – у рунском алфабету – руну „Сиг“ (исто име као Зиги, Зиги Стардуст), управо је њиме инспирисана.
Значење ове руне је „сунце”. Тачније, „Сиг” личи на муњу током олује, способну да све поцепа. Езотерично, повезује небо са земљом, односно мушку енергију сунца и женску енергију мајке земље.
„Сиг“ је светлост сунца, Непобедивог Сунца древних гностичких и оријенталних традиција; Божић нордијских традиција у част зимског солстиција, празника светлости. “Сиг” је Светлост која побеђује таму. Овај симбол се у ствари може сматрати све само не случајним, како у езотеричној употреби Дејвида Боувија, тако и у оној на застави „Друге Русије Едуарда Лимонова“.
И тако је, заправо, 26. септембра 2020. године, после њиховог конгреса, „Друга Русија“ одлучила да се препороди и обнови.
Да се поново роди кроз алхемијски процес, пролазећи кроз саморастварање.
Јер, како нацболска омладина објашњава, националбољшевизам има своју метафизику, свој гностички езотеризам: Да умрем и да се поново родим, духовно.
Национал бољшевик иде путем смрти, а самим тим и препорода. Бори се и умире, алхемијски и метафорички, за земаљски и телесни живот и поново се рађа у Духу. Национал бољшевик је нека врста модерног витеза темплара. Пролетерски темплар, како је писао Дугин. Ратнички монах који се, кажу млади „Друге Русије“, „бори против Путинове номенклатуре, али следећа постреволуционарна генерација национал-бољшевика треба да постане генерација витезова крсташа способних да прочисте Европу и цео свет од јереси капитализма“.
Али шта заправо данас желе Лимоновљеви национал-бољшевици?
Они желе револуционарну трансформацију Русије. У спољној политици предлажу не само подршку носиоцима руске културе ван Руске Федерације, већ и повратак Русији свих територија које су некада припадале СССР-у, којима данас често владају антикомунистички и крајње десничарски лидери. То је стварање снажног геополитичког пола способног да се супротстави америчкој хегемонији у свету.
У унутрашњој политици нацболи „Друге Русије Едуарда Лимонова“ траже да се чује глас народа и да се – по принципима првих лењинистичких совјета – власт врати самом народу.
Траже слободне и транспарентне изборе (тренутно њиховој странци није дозвољено да биде носилац изборне листе, а често су њихови кандидати на другим независним листама из разних разлога онемогућени да се представе). Захтевају укидање закона који гуше слободу изражавања грађана и оних који цензуришу интернет.
Они предлажу увођење народне социјалистичке економије, која би заменила либерални капитализам, економије заснована на социјалној правди и раду, која превазилази стање богаћења мањине на рачун већине. Увођење, дакле, пореза на луксуз за најбогатије и веома строге казне – до смртне – за корупцију, као и бесплатног образовања, бесплатног становања, контроле цена, односно зједначења цена у целој земљи и планске економије.
„Друга Русија Едуарда Лимонова“ такође позива на блокирање свих облика приватизације и захтева национализацију кључних сектора привреде – банкарског сектора, производње електричне енергије и сировина, саобраћајне инфраструктуре, све то да би остварили пуну самодовољност земље и независност од онога што називају „глобалном финансијском олигархијом“.
Поред овога, Лимоновљева странка предлаже снижавање пунолетства на 14 година, с обзиром на степен зрелости и културе младих Руса, увођење бирачког права за 14-годишњаке, њихово активно учешће у политичком животу, као и могућност заснивања породице и право на рад.
Као и увек, вечину покрета чине млади и веома млади, иам их и у двадесетим и тридесетим годинама живота, а ини од тридесет су, врло често, у странци најмање десет година.
И данас су, као што смо рекли, прогањани и хапшени због својих идеја и борбе.
Као уосталом и сви социјалисти и патриоти, авангарда свих социјалистичких револуција у историји, од Париске комуне 1871. до Кубанске револуције 1959. године, преко маоистичке и вијетнамске.
Лука Багатин је италијански песник, политички активиста и публициста. Изворни чланак је објављен на сајту „Љубав и слобода“: https://amoreeliberta.blogspot.com/2021/11/il-giornale-controculturale.html?fbclid=IwAR0pLRzIkyXkRTwSn69sPFQro_59nYb0VqsSOuqoZOghSIAX1YLlkL10xeY
превод са италијанског Владимир Коларић
