Лудило културе поништавања разједа Европу

Кад се креће у културни рат без подршке јавности, на крају оно што почиње као „либерално“ постаје нелиберално. На крају културна борба постаје фасада политичког пројекта

Quos Deus vult perdere prius dementat – гласи пословица из око 450. године пре Христа, што у преводу значи: „Кога богови желе да униште, најпре му одузму разум“. Ове речи језгровито изражавају начин на који су стари Грци, од Хомера до великих трагичара, размишљали о односу између „богова“ (невидљивих психичких сила које нас обликују) и шире људске сфере. Оне такође саопштавају и одређену истину, односно да моћни људи често постају одговорни за сопствену пропаст, да пригрле једну врсту „лудила“ и постају слепи за оно очигледно. Примера ради, Шекспирово „Силовање Лукреције“ тачно показује како један моћник може себи да стропошта на главу „и рај и пакао“.

Овде заправо подвлачимо да је грех охолости – будући тако дубоко укорењен у читаво секуларно хуманистичко здање, о чему сведочи ЕУ – резултовао тиме да су многи од најутицајнијих културних и политичких лидера Европе „полудели“, у смислу да су постали слепи за последице онога што чине. Прво, многе Европљане дотерали су до ивице дементности – користећи се карантинима „ковид рата“ у циљу наметања етоса ратне потчињености централизованој „ратној“ команди. Ta стратегија можда је некако и могла да буде уверљива – да није потпуне неспособности којом је „команда“ ЕУ управљала кампањом вакцинације, хировитости са којом су карантини наметани, укидани, а потом изнова арбитрарно враћани.

Патолошка дисфункција ЕУ

Да је све ово само компонента тајног „пилот-пројекта“ ширег друштвеног и економског инжењеринга (тј. ресета) јавне сфере, разоткривено је, најпре, тако што је команда ЕУ тако евидентно фетишизовала своје „зелене“ и LGBTQI „револуције“. А затим и када је Кристин Лагард ове недеље ставила климатску кризу на централно место политике Европске централне банке (ЕЦБ). Тако ће се ЕЦБ приликом куповине обвезница држати искључиво квалификованих ефектива: зелених обвезница које испуњавају еколошке, друштвене и управљачке (енгл: „environmental, social and governance“ – ESG) циљеве ЕУ. Квантитативна олакшања (енгл: „Quantitative Easing“ – QE) корпоративних обвезница показала су се као веома ефективан контролни механизам централних банака, пошто ограничавају приступ капиталу наводним „лошим актерима“.

Емброуз Еванс-Причард истиче да чак и сада „команда“ ЕУ изгледа да није у стању да се уразуми:

„Европа је поново погрешно проценила контуре, временске заостатке и политику пандемије. Огромни делови континента наћи ће се у неизбежном четвртом таласу до краја овог месеца, пре него што буду у довољној мери вакцинисани да се медицинске последице могу игнорисати. Биће ово тешко објаснити. Случајеви ковида у Каталонији тренутно су изнад британских гледано по глави становника, а „R“ коефицијент је преко 2.0 (мисли се на број особа који у просеку једно заразно лице инфицира, прим. прев.). Португал прати трајекторију Уједињеног Краљевства са малим закашњењем, а француски министар здравља Оливије Веран каже да би његова земља могла да буде „прегажена“ до краја јула. Међутим, унутрашње границе Европе остају широм отворене. Императив спашавања овогодишње туристичке сезоне паралисао је политичке лидере.

Сведочимо најновијој демонстрацији патолошке дисфункције ЕУ. Европа је пред својим носем недељама имала лабораторију ултразаразног делта соја заступљеног у Енглеској, али колективни систем ЕУ није успео да научи лекцију. Понавља се грешка која је начињена раније ове године када су политичари занемарили евидентне опасности кентског алфа соја, у време када је вакцинација у ЕУ једва почела. […] Сада се ризикује дуги, гадни четврти талас који би се вукао кроз септембар, угрожавајући француски почетак школске године.

Стратешки посматрано, мишљења сам да је пандемија фундаментално променила став немачке јавности према ЕУ. И то се догодило у деликатном моменту у којем је Немачка такође угурана и у огромне фискалне трансфере кроз 800 милијарди евра вредан Фонд за опоравак – иницијално представљан као план за опоравак од ковида, али који заправо представља патронажни фонд за Европску комисију и њене незасите амбиције“.

Јасно је да су „велико отварање“ европске економије и лето у проблему. Џејкоб Нел из Морган Стенлија каже да би ударац на БДП могао да износи 1.5 одсто за Италију, 1.7 одсто за Португал, 2.3 одсто за Грчку и 2.5 одсто за Шпанију, према „озбиљном сценарију“. Ово само по себи не значи смак света, али представља додатни асиметрични шок за ионако већ пољуљано и карантинима измрцварено бирачко тело. Штавише, продубиће постојеће линије поделе – пре свега у европском „рату избора“, тј. прихватању отворене културне револуције.

„Црвени аларм“

Са својом „културно освешћеном демократијом“, LGBTQI, „људским правима“ и „климатским кризама“, ЕУ је безразложно отуђила и Русију и Кину (које су јој потребне за спас сопствене економије), те се определила за покретање унутрашњег културног рата против Мађарске и разних других чланица ЕУ услед њихове неспремности да подрже културу освешћености, а понајвише услед њиховог одбацивања ЕУ пројекта „отвореног друштва“ у којем се имиграција користи за разређивање етничке хомогености.

Политико јавља: „Либерали намеравају да направе финални обрачун у борби против дискриминације квир особа у Мађарској. Тражиће формализацију реалних последица: ‘Савет мора да активира члан 7. против мађарске владе’“. Нажалост, ескалирајућа културна трвења по свему судећи доминираће и европском политиком на исти начин на који доминирају америчком. Фрактуре неће остати на релацијама између држава, као што је то рат ЕУ против Орбана, него ће се појављивати унутар држава, као и између њих.

Један стари републикански оперативац, Френк Лунц, наводи дубоке поделе бирача у Уједињеном Краљевству као доказ да се политичка зараза шири из Америке. Иако је британска политика сада условљена Брегзитом, мало је вероватно да ће европска бирачка тела, нарочито на културно конзервативнијем Истоку, избећи сличан процес цепања. Лунц указује да је Британија све више подељена дуж линије „освешћени“ против „неосвешћених“, уместо традиционалним друштвеним и културним тензијама као што су север против југа, градови против провинције, па чак и мушкарци против жена.

„У својој студији, која је први пут објављена у Тајмсу под насловом Културни рат освешћености је највећа линија раздвајања бирача, наводи се да је око 81 одсто торијеваца сагласно са премисом да је Уједињено Краљевство држава која одражава једнакост и слободу, док је свега 19 одсто рекло да је ова нација ‘институционално расистичка и дискриминаторна’. Међутим, у редовима лабуриста је свега 52 одсто њих видело УК као бастион слободе, док је 48 одсто рекло да држава пати од системског расизма.

Приупитани о култури поништавања (енг. ‘cancel culture’), 40 одсто испитаника је рекло да сматра да овај друштвени феномен представља облик ‘полиције мисли и говора’, док га је 25 одсто подржало, сматрајући да они који говоре нешто сексистички или расистички ‘треба да сносе последице’“.

Према Лунцу, ови резултати су очигледан „црвени аларм“: „Једном када одлучите да је ваша држава институционално расистичка и дискриминаторна, ту углавном нема назад“, што намеће закључак да ће се провалија која дели бираче временом само ширити. Он је додао да сматра извесним да ће се у наредних шест месеци до годину дана „штета“ изазвана тако радикално различитим погледима о ономе шта УК представља манифестовати у облику истих огромних друштвених нереда који се већ догађају у Сједињеним Државама.

„Проблем освешћености и културе поништавања је у томе што немају краја. Конфликти и поделе се никада не завршавају“, каже Лунц. „То није оно што људи у Уједињеном Краљевству желе, али то је оно што следи“.

Природа културног рата

Оно што је сасвим очигледно, а на шта Брисел охоло жмури, јесте чињеница да нема народне подршке ни ентузијазма за поништавање дугостојеће европске културе. Чак и унутар САД половина становништва одбацује такав приступ, а могло би да се покаже да је спремнa и да се бори против њега, можда чак и буквално.

Ово је лудило управљачке класе Брисела – лудило у мери у којој је она слепа за очигледне последице онога што чини. Европа је већ једном имала рат културе поништавања – онда када су франачки освајачи Рима, натопљени старозоаветном изузетношћу, кренули у рат против свега „паганског“ – свега што није било усклађено са новом хришћанском доктрином.

Поента је да су, у време када је хришћанство наметнуто широм римског света (323. године наше ере), хришћани били мањина супротстављена древној метафизици и старим обичајима који су постојали хиљадама година уназад. Била су потребна четири века тоталне репресије – са све спаљивањем живих дисидената у Колосеуму – како би се извојевала победа над тим древним погледина на свет. Па чак и онда древно паганско знање није сасвим уништено. Повукло се у подземље и опстало до данас.

Библиотека у Александрији, пуна јединих преживелих текстова древне теозофије спаљена је по наређењу хришћанског бискупа. Њен филозофски чувар, прелепа Хипатија, одрана је жива од стране руље, паганске књиге широм Царства „прозване су“, осуђене и спаљене, учитељи „поништени“ а њихова учења одбачена, „пагански“ храмови и имања су експроприсани, а грчке статуе су вандализоване урезивањем хришћанског крста.

Под Јустинијаном (од 527-565. године) је окончана толеранција према било којој религији осим хришћанства. Последњи египатски храм – посвећен богињи Изис, на острву на југу Египта – затворен је 526. године. Легендарна Платонова академија – са 900 година стажа – угашена је у Атини 529. године. Да будемо начисто – иако је усвајање хришћанских вредности било у порасту у тим раним вековима, наличје тога – хришћанство као нелиберални ауторитет и пројекат моћи – постало је политичка алатка којом је папство спојено са царством, те алатка за успостављање феудализма.

Многи савремени европски либерали очигледно имају добре намере у својој жељи за социјалном правдом. То је циљ вредан поштовања. Али када се креће у културни рат без подршке јавности, на крају оно што почиње као „либерално“ постаје нелиберално. То је природа културног рата. На крају културна борба постаје корисна фасада иза које се крије политички пројекат.

Да ли је владајућа класа ЕУ заиста слепа за ове последице или потајно поздравља рату својствени нелиберализам, као алат којим би могла да утемељи своју централизовану империју ЕУ – баш онако како су Франци користили старозаветну ауторитарност да заснују каролиншку династију ?

 

Превео Владан Мирковић/Нови Стандард

 

Насловна фотографија: Daniel Roland/AFP via Getty Images

 

Извор Strategic Culture Foundation