ЉУДИ И ДЕМОНИ: ЗАШТО СЕ ДЕШАВАЈУ ОВАКВИ ЗЛОЧИНИ?

ЗАШТО ПИШЕМ О ОВОМЕ?

 

Ако се неко пита зашто пишем текстове о страшним догађајима, од Београда до Младеновца, који ових дана разарају Србију ( боље је ћутати, у ћутању је, како рече Андрић, сигурност ), кажем: то је, поред вере у Бога и наде у Његову милост, начин на који савладавам страхове и сумње. Док неко пије бромазепам и ксалол, ја пишем. Када, пишући, обавим неопходну хришћанску концептуализацију ( ма колико делимичну и несавршену ), буде ми лакше, и могу да наставим да живим и радим. Ако то неком ко моје текстове чита помогне да појми и да не изгуби смисао постојања у свету на који се обрушава демонизам апокалипптичних разнера, хвала Богу.

 

РЕЧ ХРИСТОВА

 

Оно што је у Србији кренуло да се дешава наговештај је мрака који се спрема да нас прогута ако се, под хитно, не покајемо и не уразумимо. Све пише у Писму Божјем. Тако у тринаестој глави Јеванђеља по Луки пише о Христовој речи реченој Јудејима:“У то пак време дођоше неки и казаше му за Галилејце чију крв Пилат помеша са жртвама њиховим. И одговарајући Исус рече им: „Мислите ли да су ти Галилејци били грешнији од свију Галилејаца, кад су тако пострадали? Нису, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути. Или оних осамнаест што на њих паде кула у Силоаму и поби их, мислите ли да су они кривљи били од свију људи што живе у Јерусалиму? Нису, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути.” Каза пак ову причу: „Неко имађаше смокву посађену у своме винограду и дође да тражи рода на њој и не нађе. Онда рече виноградару: ‘Ево три године како долазим и тражим рода на овој смокви, и не налазим. Посеци је! Зашто и земљу да слаби?’ А он одговарајући рече му: ‘Господару, остави је и ове године док окопам око ње и метнем ђубриво. Па ће можда родити; ако ли не, посећи ћеш је доцније’.”(Лука 13,1 – 9 )

То је порука сваком православном народу, међу којима су и Срби: АКО СЕ НЕ ПОКАЈЕТЕ, СВИ ЋЕТЕ ТАКО ИЗГИНУТИ. Смоква мора да рађа – неплодна, сече се и у огањ баца.

 

КЊИГА ОЦА РОДИОНА

 

Када сам, хиперинфлаторне 1993. године, био у Москви, на скупу православних братстава, купио сам књигу свештеника Родиона Петроградског, „Људи и демони“, у којој је јасно писало какве су последице отпадања од Бога  вере, пре свега у Русији. Књига је преведена и објављена у првом колу „Светигориних“ издања 1995. године. Имала је много корисних последица – као вероучитељ и библиотекар при храму Светог Вазнесења Господњег у Чачку давао сам је многима, и они су схватали у каквом добу живимо и шта чинити да би човек био благодаћу заштићен од изливања зла у наше окружење. Књига је, хвала Богу, доступна и на Интернету, и свима препоручујем да је прочитају. ( https://svetosavlje.org/ljudi-i-demoni/). Сада, када су и код нас почели невиђени злочини, доносим једно поглавље из те књиге, јер атеистичка психологија и социологија не могу да објасне садашња збивања. Само теологија, али она истинска, аскетска, крсно – васкрсна, а не екуменистичко – зизјуласовска, квазиоптимистична, са цвећем и лептирићима, даје тумачења масовних злочина којих код нас није било, али који крећу, и ко зна како ће се окончати ако не буде повратка Богу и души. Да поново нагласим: књига је у Русији објављена пре тридесет година.

СВЕШТЕНИК РОДИОН ПЕТРОГРАДСКИ: МИСТИЧНИ КОРЕНИ ЗЛОЧИНАШТВА

О трагичном утицају безбожништва, материјализма и окултизма на савремено друштво очигледно сведочи нагли пораст злочина и самоубистава. Научници, психолози и социолози који заступају материјалистичке ставове нису у стању да објасне природу овог феномена. Углавном материјално обезбеђени људи, из споља срећних породица, потпуно неочекивано за околину врше страшан, крвав злочин. У чему је узрок? Где су корени? – нагађају научници који одричу постојање душе и невидљивог света. А узрок се налази управо у човековој души и у одређеним утицаји-ма који потичу из невидљивог света.

„Свето место празно не бива“ и ниједан извор не даје слану и слатку воду – сведочи апостол Јаков (Јк. 3,12), те човек не може заузимати неутралну позицију у духовном свету. Услед свог битијног устројства он мора да пристане или уз добро или уз зло, или уз Бога, или уз ђавола.
Човек који не зна Бога и Његове заповести, по правилу, живи у свету по закону својих страсти. Он тежи да чини оно што хоће, оно што му пружа задовољство. А то је углавном задовољење својих телесно-душевних потреба. То значи: да добро поједе и попије, да има што више различитих љубавних веза, да има много новца, да има престижан постао, да ужива поштовање, славу и слично. Све те жеље које нису обуздане вером и тежњом према Богу, које нису потчињене општем главном циљу духовног савршенства, хиперболизују се, постају циљ сам за себе и претварају се у страсти. Видокруг интересовања човековог живота практично се сужава на задовољење главне страсти или више страсти: пића, блуда, гомилања новца и ствари, владања другима итд.

Демони на све могуће начине теже да појачају човекове страсти, јер кроз њих, као кроз канал својствен њиховој природи, они добијају приступ грешниковој души. Како сведоче Свети Оци, посебно Григорије Синаит, сваки демон има своју „специјализацију“, воли да пребива у одређеној средини, хранећи се и јачајући на рачун енергије страсти. Једна врста демона распаљује похоту, друга наводи на пијанство, трећа изазива гнев и тако даље.
Према светоотачком предању, демони приањају како за човекову мисаону сферу (убацујући му разне мисли и представе), тако и за чулну, посредством изазивања у човеку осећања похоте, раздражљивости, гнева, туге, очајања и тако даље. Зато је сваки хришћанин који жели да води духовни живот дужан да буде трезвеноуман, то јест, да се пажљиво односи према свим мислима и осећањима и жељама које му навиру. Недопустиво је слепо покоравање свим својим осећањима и жељама. Пробни камен којим се испитује својство и узрок навирућих мисли и осећања, осим природног гласа савести, јесте Свето Писмо, Христове заповести, искуство Светих Отаца и њихове поуке о оваквим питањима.

Код људи неверника, код нехришћана, моралној оријентацији у животу преостаје само глас савести и добро је ако он није извитоперен и није онемогућен неправилним васпитањем и греховним животом.

Етимолошки реч савест се дешифрује као заједничка вест (савест, са-знање), знање које је дато у заједници, које се дели с неким. Та савест је у почетку дата читавом људском роду, и свака новорођена индивидуа њоме је обдарена. Другим речима – то је глас Божији у души човека, духовно-морална срж која га штити од распада и пропасти. Ако човек, не обазирући се на укоре своје савести, продужава да чини зло, глас савести под дејством греха слаби, а затим и сасвим ишчезава, а личност губи сваку духовно-етичку оријентацију.

Човек који не води хришћански начин живота, налази се беспомоћан пред деловањем нечистих духова који кроз поменуте канале продиру у душу и овладавају њом. Резултат тога је да човек постаје опседнут, то јест, покорно испуњава вољу демона, често на начин који он не примећује. Степен човекове опседнутости, другим речима, мера његове покорности туђој злој вољи, директно је пропорционална степену његове страсности која на свом врхунцу прелази у бесомучност, стање када човек уопште више не влада својим телом, речима и поступцима. Веза између душе и тела се нарушава, ту пробија туђа зла воља и телом почиње да командује нечисти дух. Многобројне примере оваквих случајева налазимо у Јеванђељу (Мт. 8,16; 15,28; Лк. 6,18; 13,11).

Други узрок опседнутости скрива се у бављењу окултизмом у свим његовим његовим облицима. Заношење и бављење астрологијом, магијом, екстрасензориком, интересовање и контакт с полтергајстом, НЛО и ванземаљцима, отвара човека за мистични контакт и утицај духова злобе, што на крају доводи до опседнутости „контактера“ и њихове духовне пропасти. Постоје поуздани подаци о порасту, и то правој геометријској прогресији, броја контактера НЛО. Они се окупљају у бројне асоцијације, издају своје часописе, одржавају конференције. Тако је, према подацима В. Давидова, само на конференцији у Кемереву наступило око 300 „контактера“, који су сви били представници само Кузбашког региона.

Према сведочанству светог Јована Златоуста, демон не напушта човека који му се предао, све док га или не учини сличним себи, или не доведе до самоубиства.
Ову тезу добро потврђује наш савремени живот. У судској психијатрији се користи термин фикс-идеја, који се другачије тумачи и као „присилна радња“. Ево шта читамо тим поводом у уџбенику Судска психијатрија: „У поремећаје воље могу се убројати импулсивна стања која се карактеришу настанком несавладивих и тешко савладивих подстицаја за чињење ових или оних поступака без претходне одлуке. Обично се издваја неколико импулсивних стања: кататони импулсивни поступци чешће имају карактер бесмислених, немотивисаних, агресивних и рушилачких чинова. Често болесник то доживљава као потчињавање туђој вољи (синдром Кандинског)“.

Али ако се злочин врши упркос својој вољи, под несавладивим утицајем нечег што јој је очигледно туђе, то јест, туђе воље, поставља се питање чија је то ужасна воља? Није ли то воља духа кога називамо злим?
У последње време у нашој земљи је приметан велики број немотивисаних убистава. Рекло би се, одједном и без икаквог видљивог разлога човек убија другог човека. У чланку „Ко ће ме убити сутра“ аутор В. Калита описује три страшна злочина. Први случај: двадесетогодишњи Скоробогатов претукао је мајку, тешко је ранио ножем очуха, а након пет дана убио младића који је покушавао да одбрани свог оца над којим се убица иживљавао. Тракториста Родопупов у пијаном стању је зверски заклао своје познанике Ану и Александра без икаквих разлога. Заварујев је повезао малолетну децу у шуму и ту му је пала на ум идеја да убије дете да би се осветио његовим старијим сестрама које су одбиле да се удају за њега. Зверски је убио обоје деце.
Аутор чланка, испитујући Заварујевљеву личност, пише: „Он је живео и растао као многа сеоска деца. Учио је школу, служио војску, затим је радио као неквалификовани радник у колхозу ‘Отаџбина’. Нигде и ниједан дан није провео ни с убицама ни с насилницима. Ниједан час није преседео у затвору, казнено поправном дому или логору… И наједном такав преокрет судбине: убица и насилник. За мене је, осим осталог ужаса, најстрашнија та обичност личности злочинца, то јест, он је онакав као и мноштво других људи. Страшно је што то мноштво живи поред нас: хода, гледа и говори… И наједном, без икаква разлога, због ‘нерашчишћених односа’ узима нож и сече грло некима од нас или наше деце“.
Затим, коментаришући наведене чињенице В. Калита пише да „друштво гори у ватри распламсалог злочинаштва“, а нарочито је страшно што је то „таква стихија која је попримила размере правог грађанског рата (син против оца и мајке; брат на брата или пријатеља), када сваки ратује против сваког“. Аутор наводи страшне чињенице и од њих прави тачна уопштавања: о немотивисаности убистава, о појави нове страшне врсте злочинаца „који су само пре час времена били обични људи – и наједном убице“.

Али В. Калита не може да објасни узроке тог феномена. И то је разумљиво. Јер, оваква социјална појава се може објаснити само с једног гледишта – с мистичног.
Како већ рекосмо, човек који није ‘покривен“ хришћанском вером, Светим Тајнама и молитвом, постаје незаштићен и пред мрежама искушења које су пред њега постављене. Он упада у ову или ону мистичну клопку и, живећи у овом свету по закону својих страсти, вешто бива управљан од нечистог демона.

Тако се у чланку „Манијак иде у лов“ описује низ најсуровијих убистава, почињених без икаквог озбиљног мотива. Према подацима руководиоца Унутрашњег научно-истраживачког института Министарства унутрашњих послова СССР Јурија Самојлова, међу манијацима „има највише људи с веома високим интелектом: квалификованих радника, службеника, лекара, спортиста, студената… Они су, по правилу, дивни породични људи, имају двоје или више деце, никада није била примећена у њима никаква криминална склоност“.

Као пример размотрићемо личност једног од злочинаца.
„У Ставропољском крају у туристичком клубу радио је Анатолиј Сливко. Узоран породични човек. Жена, деца. Одличан педагог. Његову научно-васпитну методику свуда су пропагирали. И тада је почео да позива код себе дечаке из свог клуба. Давао им је 25 рубаља и наређивао им да облаче пионирску униформу. Објашњавао је да ће сада да почне експеримент преживљавања у ванредним условима. После тога их је давио, вешао за ноге, на све могуће начине се иживљавао, истовремено снимајући све то камером. Седморица дечака су умрла, а око тридесет их је успело да преживи“.

Према мишљењу Самојлова, узрок злочина је то што се „у дубинама подсвести неких од њих догађају неке промене. Остајући споља онаквима какви су и пре били, они потајно почињу да врше крваве злочине“. Какве су то онда изненадне промене у подсвести које претварају споља пристојног човека у ужасну звер? Стручњак Министарства унутрашњих послова не може на то да одговори, само се вајка како је ето, сада тешко пронаћи злочинца, јер није познато у ком профилу становништва га треба тражити.

Ма колико страшно звучале те речи, већина људи нашег друштва су зомбији. То значи да су то људи који покорно извршавају вољу нечистог духа који се уселио у њих и који их често доводи до страшних злочина и самоубиства. При томе је мера опседнутости директно пропорционална човековој страсности и безверју. Узмите примере убистава које је навео В. Калита – изгубивши контролу над разумом, људи су се изненада одлучивали да почине страшне и безумне злочине. У мозак распаљен алкохолом доспевало је наређење које издаје неки глас који је тај човек већ давно почео да сматра својим сопственим гласом, привикао се на њега и изједначио га са својом сопственом свешћу, чије се хирове већ одавно навикао да испуњава без икакве контроле и одговорности. И као резултат тога, догађа се оно што постаје непоправљиво.

Јасну потврду наведене тезе наћи ћемо у чланку „Поклоњење ђаволу“. Ево укратко његовог садржаја. Четири петнаестогодишња дечака из града Чимкента кренула су у шетњу са својом школском другарицом на реку. Тамо су је заклали кухињским ножем, оцедили крв, и сви су ту крв окусили. Тело су закопали и затим су још месец дана ишли мирно у школу, све док убиство није откривено. Сви су били из срећних породица. Међу родитељима нема ни алкохоличара ни злочинаца. Који су мотиви злочина?
Испоставља се да су се сва четворица бавила спиритизмом. Но једноме од њих се јавио „мушкарац у црном“ и наредио му да убије другарицу која је ишла у цркву и на недељну веронауку, што су малолетнички зомбији без поговора организовали и извршили.

Као што видимо, младе душе, незаштићене вером и хришћанском свешћу, услед бављења окултизмом постале су бесомучне и послушно су испуниле страшно наређење. И то није изузетан случај. Како често можемо видети бесмислену, хладну суровост, дивљу злобу, слепу равнодушност према туђим патњама. Авај, све је то постало главно обележје нашег безрелигиозног друштва?

А како стоји ствар у капиталистичким земљама? Можда су у њиховом материјално богатом друштву моралне вредности неизмерно изнад наших? Можда је код њих све другачије? Не треба ли да се, осим материјалног, поучавамо још и духовно-моралном животу њиховог друштва?
Ево шта читамо у немачком часопису Штерн: „Убиства родитеља су нарочит облик убиства – истиче судија Милер – пошто се злочинац и жртве налазе у врло блиским односима… таква убиства код нас имају стару традицију“. И заиста, у Немачкој такви случајеви нису ретки. У чланку „Зашто деца убијају родитеље“ описује се пет оваквих злочина.

У првој причи убица је Инго Геркет, син архитекте из срећне и имућне породице. Родитељи су од детињства испуњавали све његове хирове. Једном је затражио од мајке крупну своту новца да би купио дискотеку. Мајка се усудила да се посаветује с мужем. Сутрадан је дошао кући и заподенуо разговор с оцем. Разговор није довео до жељеног резултата. Тада је Инго узео гвоздену шипку, убио оца, сишао у подрум и убио мајку… Пре него што је отпутовао у иностранство, телефонирао је пријатељу и рекао му: „Дискотеку сам на 51% ја купио“. Кроз три дана дошао је и пре-дао се полицији. О мотивима злочина, према изјави тужиоца, говорио је нејасно и загонетно.

У Хамбургу је син радника на кланици изнајмио 1979. године свог пријатеља у својству убице за 4000 марака и мирно посматрао како му овај убија родитеље. „Хтео сам слободу – рекао је осамнаестогодишњи син – и зато су они морали да се склоне с мог пута“. Родитељи су га терали да им помаже у кућним пословима.

Да би добио наследство и купио престижна кола, деветнаестогодишњи ученик из Бад-Диркхајма убио је родитеље из пушке, а сестри је нанео мноштво рана ножем. На саслушању је упитао без збуњености: „А шта ће бити с мојим наследством?“

Друга два случаја су слична поменутим. Као што видимо, мотиви за вршење ових страшних злочина били су незнатни, прилично безначајни поводи. „Сметали су мојој слободи… терајући ме да радим у кући. Нису ми дали новац за дискотеку, за кола“. Живот родитеља показао се безвреднијим чак и од оваквих ситница. Глас савести код тих људи је потпуно глув. Хришћанске вере, која би могла да заустави злодело, нема. Нема чак ни најмање унутарње борбе против безумне помисли. Постоји само потпуна покорност злочиначкој вољи која га подстиче на страшан злочин.
Све то говори о стању потпуне опседнутости ових људи. То и није чудно. Америка и Европа се гуше од бездуховности. Истински православних хришћана тамо је изузетно мало. Служење идолу страсти постало је темељ целог живота. Окултизам, магија, култ источњачких религија постали су необично и широко распрострањени и популарни.
Због тога је оваква бесомучност за многе грађане Запада постала норма. Тако да се на духовном плану од њих немамо чему учити.

Познато је да је човек саздан по образу и подобију Божијем, позван је великом циљу љубави и бескрајног савршенства. Али када се он затва
ра у зачараном кругу задовољавања својих страсти, када постаје егоцентричан – његова духовна и физичка пропаст постају неизбежни, јер он, одступајући од Бога, бира небитије.

„Чак и један који испуњава вољу Божију бољи је од хиљаду безаконика“ – сведочи Јован Златоуст. „Свети су со земље, они су смисао њеног бивствовања; они су онај плод ради којег се она храни. А када земља престане да рађа свете, тада јој се одузима сила која задржава свет од катастрофе“, тврди преподобни Силуан. То јест, када мера зла превазиђе границе допуштеног, друштво и народ у којем се тако нешто догодило неизбежно пропадају. Пример за то је пропаст првог човечанства у потопу. Такође се сетимо Содома и Гоморе, и њихове пропасти због необузданог разврата. Сетимо се Аврама који је молио Свету Тројицу да поштеди град барем ради десет праведника и добио је обећање да ако се тамо нађе десет праведника ради њих ће град бити помилован (Пост. 18,32). Али се није нашло ни десет. Био је изведен само праведни Лот с породицом, а град с развратним становницима је пропао.

Не стојимо ли сви на прагу исте такве пропасти? Не ближи ли се крају она мера безакоња која ће препунити чашу трпљења Божијег и изазвати неумољиви гнев Створитеља света? Хоће ли се наћи међу нама десет праведника који могу да задрже одмазду која треба да се излије на нашу земљу због људских безакоња?

Погледајте око себе. Мржња, неред, праг глади, еколошка катастрофа, међунационална трвења и остало – није ли то плод наше бездуховности, безбожног живота, нису ли то сигнали Божији који треба да нас натерају да се зауставимо, да се замислимо и променимо? А ако је то тако, неће нам помоћи економске реформе без духовног препорода. Неће нам помоћи мудри владар, нити окултисти с ванземаљцима, већ наша вера у Христа Спаситеља, наше покајање и промена живота – ето шта може да изведе Русију из духовне и материјалне кризе, да да светлост живота нашој будућности.