ЉУБОМИР РАДИНОВИЋ: Писмо из Русије

Пишем ти, Црна Горо, са ових широких руских меридијана, као да је први пут. А није. Већ много година писма ти, углавном, стижу са западне стране свијета, а она са источне адресе, на којој су некад сва твоја сунца излазила, све рјеђе ти долазе, и све слабије их разумијеш. Крива је, наравно и Русија, што ти не пише често, без обзира на љутње међу браћом. Али, и ти си крива што си оно старо поштанско сандуче, резервисано за руска писма, која си увијек поред срца држала, замијенила неким другим сандучетом, које је вазда било од твога срца удаљено.

А ти од његовог да и не говорим.
Пратим, колико је то могуће са ових даљина, све што се већ у дужем периоду дешава у Отаџбини. На жалост, мало је разлога за задовољство, а много више за бригу, осјећај нелагоде и туге.
Ја знам, Црна Горо, да нас, који живимо у Русији, некако и не бројиш у „праву“ дијаспору. Дијаспором се, као по правилу, рачуна она, која се налази на Западу, и чини се да се, по старој навици, према њој са више разумијевања, да не кажем и поштовања, односиш. Можда то има неки свој практични смисао, нарочито у ово и овакво вријеме.

Црногорце је на запад углавном одводила економска логика, а у Русију судбина. Зато се баш нимало не љутим на ту „неравноправност“. Тим прије што сам увјерен да и тамо, на западу, наши једнако искрено живе са родном грудом у срцу. Просто констатујем да нас и у Русији има.

Много је криваца с обје стране за овај сад уздрмани, некад најтврђи црногорско-руски братски мост. Пошто је намјера овог писма искључиво помиритељска, оно се неће бавити кривцима, нити ће их именовати. Али морам указати на потребу да се, што је могуће прије и квалитетније, приступи санирању ове данашње ружне пукотине у нашим односима.

Друштво руско-српско-црногорског пријатељства, чији сам предсједник, користећи методе народне дипломатије, у то име чини, и чиниће све у оквирима својих могућности.
„Без Русије нема спаса“, пјевало се у Црној Гори вјековима. А вјекови су, нарочито ако их је много, старији од живота једног човјека појединачно, па је логично тврдити да они не могу гријешити у мјери у којој може један људски вијек, или неки његов невелики дио.

Још гора од рањеног моста са Русијом, а чини ми се и са Србијом, и ако се другачије рапортује, је ова, све видљивија, све отворенија братска завада у самој Црној Гори. Много је отрова ово вучје вријеме „избљувало“ на наше камење. А све су веће пријетње да се подјеле и свађе претворе у још гору невољу, која се неће моћи ријешити ријечима, нити ће се наћи довољно ријечи да се то касније објасни а још мање оправда. Братска неслога увијек има цијену већу од оне, која се може оправдати. А какву би тек имала, не дај Боже, проливена братска крв.
Већ годинама са свих страна по Црној Гори пљуште ријечи и увреде теже од камена, ријечи од којих се душа само праштањем може лијечити. Нарочито је тужно гледати како се у поносној Црној Гори са мушких терена „битке“ преносе на жене и дјецу, на родитеље и пријатеље. Та слика, на жалост, најјасније описује данашњу црногорску моралну стрампутицу која до добра не може довести.

Стиче се утисак, макар из ових даљина, а некад се из даљина „боље види оно што се иначе види са кућнога прага“, да се сва Црна Гора претворила у неку врсту суднице, у којој је свако свакоме за нешто крив. Као да се једва чека да комшији на руке ставе лисице, па да се судом формално потврди његова већ унапријед објављена кривица, макар је нигдје и не било.
А ова актуелна судница, у име државе, за „државни удар“, савршено се уклапа у свеопшти црногорски амбијент нашег времена. Не могу да вјерујем да има иког у Црној Гори, коме је од стварне и трајне користи ово свеопште судилиште: у судницама, у кафанама, на улици, у медијима, на социјалним мрежама…

Народи, попут црногорског, најважније одлуке за своју срећу морају доносити не само питајући живе, него и своје славне гробове у којима почивају они, који су у темеље државе уградили своју крв и кости. И своје образе. Једино одлуке са њиховим гласом могу бити праведне и трајне.То је темељ сваког устава, и услов опстанка Црне Горе. Зато ће неке од одлука, донесених другачије, морати да исправи вријеме. А исправити се још много тога може и мора.

Није тачно да није могуће свеопште помирење у Црној Гори. Навешћу само један примјер за такву тврдњу. У многобројним разговорима које сам водио са Миланом Кнежевићем и Андријом Мандићем, које је данас, увјерен сам, невино оптужило зло вријеме, а не сопствена злодјела, видио сам у очима искрену потребу за мирењем и спремност на праштање. Вјерујем да је то случај и са осталим учесницима дугогодишњег политичког боја у специфичном црногорском рингу, који има ћошкова замало колико и политичара. У најмању руку, колико и политичких партија.

Разговоре са Мандићем и Кнежевићем, а не и са другима, иако су ми утисци слични, истичем само зато што су управо они данас најозлоглашенија мета у Црној Гори, па добар дио описивача њиховог дјеловања мисли и тврди супротно од мојих утисака. Зато и свједочим о њиховој способности на праштање, а оно је главни услов сваког помирења. Много, наравно, зависи од искрености са којом се у то име пружа рука.

Али, докле год главни кумови наше слоге буду долазили из редова НАТО-поробљивача, бојим се да се право помирење не може ни десити. Наша је неслога њихов интерес, довршетак њихове побједе. Само посвађани можемо бити слијепи пред лажима, и трпјети у маглу завијену окупацију, увјерени да, гледајући туђим, то јест, само њиховим очима, можемо брже доћи до “срећне” адресе. А, у ствари, слијепа вјера у помиритеље из жуто-плавог брода, умјесто да нас довезе до Брисела, држаће нас усидрене у „каменом мору“ све док потпуно престанемо да личимо сами на себе и нашу историју.
Да би се десила слога у Црној Гори, потребно је да свако од нас, бар мало за почетак, побиједи себе, преиспита смисао свог постојања и спремност на праштање, свјестан своје привремености. А кад се међу собом измиримо, кад једни другима искрено опростимо, и поново дођемо на славе и весеља, кад постанемо истински спремни на жртву за ближњег, сви јармови ће сами нестати са наших рамена.

Нијесмо ваљда осуђени да ове животе, које Господ само једном сваком од нас дарује, потрошимо у свађама, у мржњи и завистима, у вјерским, националним и другим расправама.
Уз искрени позив на слогу, пишем ти, Црна Горо, ово писмо из братске Русије, као да је посљедње. А надам се да није. У нашим племенитим горама желим да ти кажем на крају, да је праштање данас најскупља ријеч, и највеће јунаштво.

Уз најбоље жеље за сваку кућу у Црној Гори, поздрав из Русије.

*Аутор текста је предсједник Друштва руско-српског и црногорског пријатељства