Љубиша Маленица: Зашто Трамп није „наш човек“ у Белој кући

15.01.2025. - 19:58

Амерички избори су завршени. За разлику од претходних, из 2020. године, ови избори су прошли, уопштено посматрано, уредно и мирно. Доналд Трамп је 47. предсједник Сједињених Америчких Држава. [1][2] Џозеф Бајден ће се задржати на позицији предсједника све до 20. јануара 2025. године када ће Трамп и званично преузети дужност те започети свој други мандат.

Занимљиво опажање је да ови избори нису били обиљежени толико бирачима који су гласали за Трампа колико оним особама које нису гласале за Камалу. Наиме, 2016. године Доналд Трамп је добио близу 63 милиона гласова. Током наредног циклуса избора, [3] за Трампа је гласало нешто више од 74 милиона Американаца док је на претходним изборима број Трампових гласача био нешто већи те је износио 75,5 милиона. [4]

С друге стране, за Хилари Клинтон је гласало више Американаца неголи за Трампа, односно скоро 66 милиона. Ако, за потребе овога текста, претпоставимо да избори 2020. нису украдени од стране Демократа, за Џоа Бајдена је гласао 81 милион америчких бирача док је за Камалу Харис гласало 72,3 милиона Американаца.

Ако је Бајденова побједа сасвим регуларна, онда се резултат Камале Харис може посматрати као катастрофалан с обзиром да је за њу гласало готово десет милиона мање гласача него за Бајдена, који је своју кампању провео у подруму [5], [6], те је већ 2020. било јасно да дотични ментално није способан за функцију предсједника, што је понашање током његовога мандата само потврдило.

Очекивања од Трампа су висока. Његови бирачи захтијевају функционална рјешења унутрашњих проблема који су већ дубоко нагризли америчко друштво и економију те промјену приступа вањскополитичким жариштима у чијој активацији су учествовале саме Сједињене Државе. Трампова изборна побједа представљена је као наговјештај другачијег курса америчке политике.

Било како било, овај текст није о Камали Харис, није ни о Доналду Трампу, иако је са њим било неопходно започети. Овај текст настаје из тезе да никаква суштинска промјена америчког вањскополитичког понашања није могућа ако Вашингтон има намјеру задржати тренутни статус хегемона – иако је опадање америчке моћи већ сасвим очигледно те је сам хегемонски положај већ сада упитан.

Евроазија – прошлост и будућност

Евроазија, схваћена као географска укупност Европе и Азије, представља језгро и гравитациони центар планетарних политичко-историјских процеса. За дати положај постоји низ објективних разлога.

Демографски посматрано, Евроазија тренутно има популацију од 5,5 милијарди становника, од којих 740 милиона насељава Европу [7], док четири милијарде и осам стотина милиона особа живи у Азији [8]. Посматрано у контексту читавога човјечанства – 8,2 милијарде особа – популација Евроазије чини нешто мање од 70 одсто укупне популације планете.

Популација Африке, која махом има позитиван прираштај и по томе се истиче у свијету, тренутно броји нешто више од 1,5 милијарди особа, [9] Сјеверна и Јужна Америка заједно имају популацију нешто већу од 1,1 милијарде [10] , од чега је 614 милиона у Сјеверној док остатак насељава Јужну.

На концу, Аустралија, заједно са Океанијом, има мало више 45 милиона становника. Као што се може уочити, демографски гледано, нити једна друга континентала маса у овом тренутку не може да парира евроазијском простору. Чак и на почетку следећега вијека, када се предвиђа врхунац насељености афричкога континента [11] – прије него што фертилитет афричких нација почне падати испод стопе просте замјене од 2.1 дјетета рођеног по жени [12] – Евроазија ће имати близу 4.5 милијарди становника, нешто више од предвиђених 4 милијарде особа које ће насељавати Африку.

У овој даљој будућности, као ни данас, нити један други континент неће бити ни близу Африци и Евроазији у контексту демографских потенцијала.

Истовремено, највећи енергетски и индустријски капацитети су махом ситуирани на простору Евроазије, са снажнијим нагласком на саму Азију у овоме историјском тренутку искључиво због кратковидости те идеолошке заглупљености европскога политичкога вођства.

Десет земаља са највећим капацитетима за бродоградњу су све са простора Евроазије, при чему је Кина убједљиви предводник с обзиром да се чак 51 одсто пловила, глобално посматрано, произведе у њеним бродоградилиштима. Кина, Јапан и Јужна Кореја заједно производе 94 одсто глобалних пловила [13].

Велика таласократија Запада, Сједињене Државе, једва су пронашле мјесто за себе у првих петнаест земаља, са производњом од 0.1 одсто. Русија, коју амерички неоконзервативци воле да називају бензинском пумпом која се претвара да је држава, располаже капацитетима за три пута већу производњу бродова од саме Америке.

Економски показатељи, са нагласком на БДП по паритету куповне моћи, [14] показују да се осам од десет највећих глобалних економија налази у Европи и Азији. Једине двије државе које не припадају овој географској скупини су Сједињене Државе и Бразил. Кина заузима оправдано прво мјесто [15].

У погледу индустријских и производних капацитета, у групи од десет највећих индустријских сила само двије државе, САД и Мексико, нису евроазијске [16]. Сукоб у Украјини је показао да, посматрано у контексту намјенске индустрије, Русија замало па самостално проналази начина да се носи са војно-индустријским капацитетима колективног Запада.

Државе са највећим рудним богатствима се налазе у Евроазији, при чему предњачи Русија са природним ресурсима чија вриједност се процјењује на 75 трилиона долара. У првих десет земаља по вриједности својих природних ресурса, пет су евроазијске [17]. У области обраде и производње минерала који су кључни при развоју технологија за које се претпоставља да ће обликовати будућност – као што су електрична возила, вјештачка интелигенција, роботика, обновљиви извори енергије и слично – Кина има превласт [18].

Нематеријални потенцијал

Ако за тренутак занемаримо материјалне потенцијале Евроазије, те посветимо пажњу ономе што би, оквирно гледано, могли дефинисати као нематеријална добра, евроазијски простор се опет појављује као примаран с обзиром да, објективно посматрано, представља извор највећег броја различитих религија и култура, од којих су многе оставиле – и још увијек остављају – свој печат на људској цивилизацији схваћеној у њеној укупности.

Три велике монотеистичке вјере, чији утицај на људску историју и друштвени развој описују читаве библиотеке књига, су све поникле на простору Евроазије. Поред хришћанства, јудаизма и ислама, нема сумње да су зороастријанизам, будизам и хиндуизам такође дали свој допринос како развоју себи специфичних културних миљеа, тако и развоју универзалнијих религијских и филозофских праваца.

Када се простор Евроазије посматра из перспективе рада Самјуела Хантингтона уочава се да се већина цивилизација налази управо на овој територији

Све темељне струје филозофске мисли, које можемо посматрати као пресудне у обликовању савремених људских цивилизација, потичу са евроазијскога простора. Без обзира да ли говорили о грчким филозофима, римским мислиоцима, њиховим савременицима и панданима из Персије, Арабије, Кине и Индије, филозофија каквом је познајемо данас јесте производ народа и култура евроазијскога поднебља [19].

Истовремено, евроазијски простор посједује један посебан степен историјско-политичког педигреа, с обзиром да је највећи број људских цивилизација – бар у контексту сазнања историје и археологије – настао управо у оквирима Евроазије. Додатну тежину овоме аргументу даје чињеница да најстарије људске цивлизације, Кина заједно са градовима-државама Меспотамије, настају управо на овоме простору.

У савременом периоду, највећи број држава, се налази управо на територији Евроазије при чему три од њих спадају у реди великих сила (Русија, Кина, Индија) док значајан број припада категорији регионалних или средњих сила.

Када се простор Евроазије посматра из перспективе рада Самјуела Хантингтона уочава се да се већина цивилизација, које Хантингтон као такве препознаје, налази управо на овој територији. Наиме, амерички теоретичар Самјуел Хантингтон је постао глобално познат по својој теорији, касније преточеној у књигу, о сукобу цивилизација [20][21][22].

У оквиру свога рада, он препознаје Православну, Западну, Латиноамеричку, Афричку, Исламску, Кинеску, Хиндуску, Будистичку те Јапанску цивилизацију. Водећи се његовом категоризацијом, увиђамо да се само два цивилизацијска блока заиста налазе ван Евроазије. Исламска и Западна цивилизација се, територијално гледано, налазе и унутар и изван евроазијске територије.

Све остале цивилизацијске заједнице држава – Православна, Кинеска, Хиндуска, Будистичка и Јапанска – искључиво заузимају простор на евроазијском тлу, те из њега, као што је случај и са Западном те Исламском цивилизацијом, вуку своје коријене.

Императив геополитике САД

Да би се схватило зашто Срби, као и остатак свијета, не требају ништа драстично другачије очекивати од Доналда Трампа и његове администрације неопходно је прихватити да тренутни положај Сједињених Држава – односно њихов хегемонски статус, такав какав је – почива на претпоставци да се не одступа од већ постављених норми понашања Вашингтона у вањскополитичким односима.

Партикуларна, локална, прилагођавања су могућа, но уопште посматрано, статус хегемона у глобалним оквирима непожељно је доводити у питање.

Само стање хегемонског статуса, реално размотрено, није предмет дебате америчких елита о датоме статусу. Америчка хегемонија у реалности и представа исте унутар америчких кругова моћи су, често, два одвојена стања, чиме се отвара простор за рационализацију напора на одржавању другога упркос све јаснијим показатељима урушавања првога.

Тренутно постојање амерички хегемоније у било каквом статусу органски се наставља на постојање раније британске хегемоније путем царства „у коме сунце не залази“. Те су, сходно томе, и политике два сродна хегемона замало па идентичне, а обје су, неизоставно, фокусиране на евроазијски простор.

Од времена Халфорда Мекиндер и његовога чувеног текста „Географска оса историје“ [23], ноћну мору англосаксонских и евроатлантистичких геополитичара представљало је стварање снажне осовине сарадње између Њемачке и Русије, а потом између Кине и Русије. Ова опсесија Русијом [24][25][26][27][28] потиче од чињенице да се у геополитичкој стварности руска држава, без обзира на специфичан облик у датом тренутку (Царство, СССР, Руска Федерација), увијек јавља као манифестација самога Хартленда, односно, Русија је Хартленд као држава.

Евентуална осовина која би укључивала, примарно, Берлин, Москву и Пекинг представљала би дефинитивни крај хегемонских тежњи било које земље, укључујући Сједињене Државе, да не спомињемо Британију, посебну њену савремену итерацију.

Разлог за панику коју су стварни или могући савези између великих евроазијских држава стварали код таласократских сила огледа се у простој чињеници да губитком својих позиција на евроазијском простору, свака таласократија постаје, у најбољем случају, политички субјекат другога реда.

Дато стање ствари је сасвим јасно и самим евроазијским земљама. Управо у овоме контексту се, између осталог, може и тумачити изјава руског предсједника Владимира Путина који је половином 2024. године истакао следеће:

Свједочимо паду евроатлантског система безбједности. Он просто више не постоји. У суштини, потребно га је створити изнова… Евроазијске државе и регионалне структуре би требале за себе дефинисати специфична поља сарадње у области заједничке безбједности и полазећи од њих оне би такође морале, за себе, успоставити системе функционалних институција, механизама, споразума који би служили постизању заједничких циљева стабилности и развоја…

Неопходно је и постепено одстранити војно присуство сила које су стране евроазијском региону. Ми схватамо да у тренутним околностима ова теза може изгледати нереална, но то је сада. Ако ми у будућности успоставимо поуздан систем безбједности неће постојати потреба за присуством страних војних контигената… Будућа безбједоносна архитектура је отворена за све евроазијске земље које желе да у њој узму учешћа, при чему „све“ обухвата европске и НАТО државе такође [29][30][31].

Недуго потом, приликом годишњег самита земаља чланица ШОС-а у Казахстану, Кина и Русија су позвале на ближу безбједоносну, политичку и економску сарадњу између земаља Евроазије као вид уравнотежења и супротстављања западним савезима [32].

„Острвски“ положај

Нема сумње да су Сједињене Државе поморска сила. Штавише, под одређеним околностима Сједињене Државе можемо посматрати чак и као острво. Наиме, када се узму у обзир сусједи Вашингтона, на сјеверу се налази Канада која има око 40 милиона становника и махом је занемарљива у контексту тврде силе и способности пројекције исте. Тешко је стећи утисак да је канадска вањска политика ишта више до послушног праћења и подршке америчким империјалистичким активностима. [33][34]

У сваком другом погледу, Отава је сасвим јасно повезана и подређена Сједињеним Државама. Није без основа Трамп недавно, у шали, канадском премијеру Трудоу поручио да Канада увије може постати 51. америчка савезна држава ако већ жели да сачува своје економске привилегије. [35]

С друге стране, на југу САД-а се налази Мексико, који још увијек не може парирати сјеверном сусједу. За разлику од Канаде, Мексико броји 130 милиона становника, те се на дужи временски период, узимајући у обзир демографску трансформацију [36][37][38] самих Сједињених Држава и реваншистичке пориве [39][40] унутар мексичког друштва, може посматрати као могући супарник Вашингтона у борби за доминацију на простору Сјеверне Америке.

Амерички приступ је већ довео до појаве феномена сељења европских компанија у Сједињене Државе, што свакако јача економију Америке

За сада, нити Мексико, а још мање Канада, не представљају опасност нити супарника америчкој доминацији на сјеверноамеричком континенту. Истовремено, Канада, а посебно Мексико представљају неку врсту тампон зона које, заједно са два океана на истоку и западу, одвајају Сједињене Државе од остатка свијета, тако их чинећи својеврсним геополитичким острвом.

Овај статус погодује таласократским тенденцијама унутар Америке, додатно подржаним досадашњим хегемонским приступом Вашингтона који се труди да пројекцијом моћи, управо путем поморске силе и континенталних мостобрана, очува свој статус.

Из овога разлога Вашингтону су битне позиције на Пацифику као што су Јапан, Јужна Кореја и Тајван. У контексту овога примарнога циља америчке вањске политике могу се посматрати и напори Вашингтона да у сфери економије што је могуће више изврши притисак на производне и извозне капацитете Кине који су, ако је судити на основу БПД по паритету куповне моћи, прије више од деценије престигли оне Сједињених Држава.

О Европи нема потребе посебно говорити. Неолиберални радикализам и русомржња, психолошки показатељи робовског менталитета европских елита наспрам Вашингтона, ће Европску Унију на дужи временски период учинити економском периферијом и политички небитним актером. [41]

С обзиром на двојне притиске спољашње миграције и унутрашњег економског слабљења, није ван опсега могућег да читав пројекат европскога уједињења доживи своју трансформацију или пак распад.

У току свога претходнога мандата, Доналд Трамп је окарактерисао Европску Унију као противника САД, [42] посебно у економској сфери. Стога не чуди процес економског разарања који Вашингтон спроводи над својим европским сателитима, при чему се једина разлика огледа у томе да се овај пут сукоб води повластицама, тржиштем, тарифама и бољим условима пословања.

Амерички приступ је већ довео до појаве феномена сељења европских компанија у Сједињене Државе, што свакако јача економију Америке [43][44]. Истовремено, немогуће је дати процес не посматрати као својеврсни вид економског канибализма колективног Запада над самим собом, што доводи у питање, између осталога, могућност опстанка Запада каквог познајемо данас.

На посљетку, сасвим је лако одговорити на питање шта је Вашингтону важније, очување сопственог положаја хегемона или пак стабилност и раст економија Европске Уније.

Кибуки позориште

Из перспективе америчке вањске политике, избори у Сједињеним Државама морају бити перформативне природе. Не могу бити ништа друго. Jедина околност у којој амерички избори стварно доводе до промјене јесте одлука изабраног предсједника или пак дубоке државе унутар САД-а да се напусти борба за одржавање хегемоније.

И Републиканци, предвођени Трампом, и Демократе, које декларативно воде Бајден и Харисова, настоје да остваре исти исход. Разлика се огледа у њиховим приступима проблематици очувања америчке глобалне превласти. Трампов слоган „Америка прва“ (Америка на првом мјесту), када се логика датога слогана доведе до свога коначног исходишта, подразумијева очување америчке превласти. Само на тај начин Сједињене Државе и даље могу да буду „прве“ на домаћем и међународном плану.

Већ су многи значајни политички аналитичари и коментатори уочили да Трампов политички тим за други предсједнички мандат укључује много неоконзервативаца и јастребова, људи истога профила као и они који су до сада водили америчку вањску политику, који су одговорни за сукоб у Украјини, те који покушавају да обуздају раст Кине, на сваки замислив начин.

У једном од својих скоријих чланака, Амерички глобализам је болест. Упознајте доктора, руски политиколог и мислилац, Сергеј Караганов истиче да је схватање Доналда Трампа као проруски настројеног политичара „смијешна заблуда. Трамп је веома китњаст политичар. Ипак, он је дио постојеће америчке елите, њенога најреалистичнијег дијела. Он је национално, не глобално, фокусиран. Но њему су руке везане. Допустите да вас подсјетим да је прва рунда антируских санкција уведена за вријеме Трампа. Бајден је само пратио његов примјер…Стога не треба да полажемо наде нити у Трампа нити у Бајдена“. [45]

Сам Караганов, у свом другоме тексту, на индиректан начин потврђује своје виђење америчке елите као монолитног блока који ће пратити сопствени хегемонијски интерес без обзира на то ко био у улози америчког предсједника.

Говорећи о сукобу у Украјини и, опширније посматрано, сукобу са Западом, руски политиколог истиче да сукоб „носи и огромне губитке – пре свега, смрт хиљада и хиљада најбољих људи. Али и одвраћање од кретања ка себи – а самим тиме и ка Уралу и Сибиру – изворима постојања, духовној снази Русије током пет векова, и ка Истоку и Југу – где се светски развој брзо премешта. Рат који споро тече неизбежно води повећаном умору у друштву, потенцијалном слабљењу подршке руководству и окупљању око њега. Закључак је очигледан. Фаза директног оружаног сукоба мора да се заврши. Али не треба тежити окончању конфронтације са Западом. Штавише, то је немогуће, с обзиром на тренутни вектор развоја западних, посебно европских елита“. [46]

Чак и када сугерише окончање једне фазе сукоба Русије и колективног Запада, Караганов јасно наглашава да сам сукоб са Западом не може престати, управо због једноумља његових водећих слојева. Управо због чињенице да патологија остаје иста без обзира на различите маске које се појављују на телевизијским екранима.

Сличнога је мишљења и руски политиколог те стручњак за Балкан, Јелена Пономарјева, која у своме ауторском тексту Трамп као неизбежност сматра следеће:

Нова администрација или колективни“ Трамп одлично разуме да експанзионизам, који је постао алтер его америчке политике, почев од Клинтона па до Бајдена, није резултирао само војним базама, вазалним менталитетом лидера других земаља, јефтином робом и тријумфом долара на свим континентима.

У покушају да правилно реструктурирају свет, САД су преузеле превише обавеза. Не само да су често користили силу, већ су је користили из чудних и непотребних разлога, што је довело до поражавајућих друштвено-економских резултата и колосалних губитака репутације…

И зато не треба да имамо никаквог ентузијазма око избора Трампа. Главни непријатељ се неће повући, већ ће се само прегруписати… Трамп није усамљеник или самозванац. Он је човек америчког система, тачније једног његовог дела. Само ‘колективни’ Трамп је могао да постане председник Сједињених Држава…

Трампова победа није победа богатог почетника, већ операција спасавања/реформисања система или његовог дела… Доналд Трамп 2.0 на спољнополитичком плану поновиће нешто из свог претходног искуства и увести нешто ново. Али главно је да то неће променити путању рата у Украјини, о чему сањају поједини руски стручњаци и званичници, неће укинути санкције нити одмрзнути руску имовину [47].

Суштински посматрано, Пономарјева заступа став да је Трамп постао предсједник јер је, унутар самога система, донесена одлука да ће Трамп постати предсједник. Тренутним потребама система Трамп одговара. За разлику од избора 2020. недавни амерички избори су прошли махом регуларно, нису забиљежене неке озбиљније неправилности, нити је дошло до значајнијих излива насиља након Трампове побједе.

Нико сада не доводи у питање мандат Доналда Трампа, па чак ни медији који су то исто чинили прије четири године. Поплава суманутости од стране либералних активиста и медијских личности овај пут је имала природу представе и стекао се утисак да се завршила прије него је и почела.

Нагодба са дубоком државом

Срђа Трифковић, српски професор, политички коментатор, те пратилац политичких дешавања у Сједињеним Државама је међу првима довео у питање Трампову искреност у погледу његових предизборних обећања, користећи особе које је Трамп изабрао за свој кабинет као основу своје критике.

У чланку под називом Да ли се Трамп нагодио са дубоком државом Трифковић истиче да је свега „четири седмице после избора врло изгледно да ће спољна стратегија САД и даље бити обликована двопартијском идеологијом америчке изузетности и глобалне хегемоније. Тек реда ради континуитет ће можда бити камуфлиран реториком ‘Америке на првом месту’. Тај суморан закључак намеће чињеница да је у првих 25 дана након избора Доналд Трамп именовао чак шест неоконзервативних ратних хушкача, жестоких мрзитеља Русије, поборника сукоба са Кином и Ираном и беспоговорних савезника Израела, на кључне функције у области спољне политике и националне безбедности“. [48]

Трампов избор није могао прођи незапажено ни у западним медијима, посебно америчким, те су бројни чланци, у различитим форматима и са различитим насловима преносили једну суштинску чињеницу, да је Доналд Трамп на неке од најодговорнијих позиција поставио неоконзервативне јастребове којима је русофобија скоро па генетски предодређена, док на сукоб са Кином гледају као на Богом дано право а не догађај који би могао да има тешко сагледиве посљедице по читаву планету.[49][50][51][52][53][54][55][56][57]

Разлози за понашање Доналда Трампа можда су узроковани, како Срђа Трифковић претпоставља, договором са америчком дубоком државом. Можда је у питању нешто друго [58]. Иако битно питање, одговор на исто не би значајно утицао на промјену тренутног курса америчке вањске политике, односно настојања да се очува хегемонија.

Стварна промјена у понашању Сједињених Држава била би истинско окретање ка самој себи те посвећивање бројним проблемима са којима се суочава америчког друштво на унутрашњем плану. Многи од датих проблема су настали као резултат америчке вањске политике, штавише, многи од њих не могу бити ријешени све док се ограничени ресурси троше на спољнополитичке циљеве који се увијек оправдавају митолошким „америчким интересима“.

Искрени покушај „чишћења сопственог дворишта“ од стране америчкога предсједника би га сигурно довео у сукоб са елементима дубоке државе и посебних интереса који профитирају од америчкога интервенционизма, неолиберализма и токсичнога мултикултурализма на унутрашњем плану.

Ипак, ово сучељавање ће прије или касније морати постати дио политичкога живота Сједињених Држава јер, суштински посматрано, постоји стварна разлика између утиска хегемонске доминантности који Вашингтон и даље оставља широм планете и стварних капацитета америчке државе да свој утицај пројектује глобално.

Деведесете године претходнога вијека су три деценије иза нас. Свијет се промјенио. Са Трампом или без њега, ова промјена ће наставити да се одвија

Стварност јесте да Америка више није хегемон. Русија се на бојним пољима Украјине бори против читавога Колективног запада, махом сопственим капацитетима. Успон Кине ће се наставити и у деценијама које долазе и упитно је да ли уопште тај успон може бити обуздан и заустављен.

Европа наставља свој самоубилачки марш ка континенталном сукобу са Русијом, од којег се иста та Европа демографски неће опоравити. Немири и нестабилност, пад животног стандарда и квалитета живота је будућност која чека Европу, будућност коју је Европа сама себи припремила идиотизмом својих елита.

Доналд Трамп је отјелотворење фрустрације америчкога грађанина политикама, вањским и унутрашњим, америчких власти. Први пут када је изабран, Трамп је засновао своју кампању на оним проблемима који су заиста бринули америчку јавност. У току четири године свога мандата није се могао похвалити великим постигнућима нити испуњеним обећањима.

Током кампање за други мандат, позвао се на исте болне теме које и данас муче већину Американаца. Опет је, на датоме наративу, придобио већину гласача. Ако је судити по избору кабинета, обећања Доналда Трампа дата бирачкој маси ће и овај пут остати неиспуњена. Трамп није нити „руски“, нити „српски“, нити било чији човјек. Питање је да ли је Трамп уопште и амерички човјек, онаквим каквим га замишљају Американци који су гласали за њега.

Економско срце глобалне економије, сада је већ јасно, се сели ка Азији. Деведесете године претходнога вијека су три деценије иза нас. Свијет се промјенио. Са Трампом или без њега, ова промјена ће наставити да се одвија. Западне елите, сумануте и кратковиде, једине и даље живе у времену које данас постоји само у историјским аналима.

Љубиша Маленица је дипломирани политиколог. Ексклузивно за Нови Стандард.

УПУТНИЦЕ:

[1] https://www.aclu.org/our-47th-president-donald-trump

[2] https://apnews.com/article/election-day-trump-harris-white-house-83c8e246ab97f5b97be45cdc156af4e2

[3] https://www.fec.gov/resources/cms-content/documents/federalelections2020.pdf

[4] https://apnews.com/projects/election-results-2024/?office=P

[5] https://www.nytimes.com/2020/04/25/us/politics/joe-biden-coronavirus-quarantine.html

[6] https://www.seattletimes.com/nation-world/joe-biden-spent-much-of-the-general-election-in-his-basement-now-he-and-his-aides-ponder-a-very-public-inauguration/

[7] https://www.worldometers.info/world-population/europe-population/

[8] https://www.worldometers.info/world-population/asia-population/

[9] https://statisticstimes.com/demographics/africa-population.php

[10] https://worldpopulationreview.com/continents