ЉУБИША МАЛЕНИЦА: Украјинска операција руске војске – какав је биланс?

Након два мјесеца сукоба, ситуација унутар Украјине је нешто јаснија. Ипак, упркос чињеници да сада можемо, нешто јасније, схватити шта се заправо дешава на терену, медијски и пропагандни извори, између којих је граница често замагљена, усложњавају и отежавају изградњу чисте слике догађаја. Штавише, одређени медији, посебно западни, су у потпуности напустили чак и покушај објективности при извјештавању те су се претворили, просто речено, у пропагандна гласила без икакве вјеродостојности.

Овај текст ће покушати, на основу расположивих података из више извора, да понуди могуће образложење за најважније догађаје руске војне операције у Украјини те укаже на њен значај у контексту континенталне сигурности у Европи.

За почетак, осврнућемо се на број војника којим је свака од страна располагала на почетку сукоба. Прије него ли је иједан руски војник прешао украјинску границу, обје стране су вршиле груписање трупа у дужем временском периоду. Док је Кијев повећавао број својих јединица у области Донбаса, односно у оперативној зони онога што су кијевске власти називале антитерористичком операцијом, Москва је распоређивала снаге на граници са Украјином. Према руским изворима, прије почетка сукоба у источној Украјини Кијев је распоредио близу 125.000 војника, односно близу половине редовних војних снага.[1] Руским медијима је у току спровођења војне операције у Украјини потврђено од стране заробљених украјинских војника[2] да је офанзива на Донбас заиста и спремана, те су руске трупе откриле документацију везану уз ове припреме на територијама раније контролисаним од стране Кијева.[3]

Све наведено је могуће одбацити као руску пропаганду, но треба обратити пажњу, да су према западним изворима, војне снаге обје донбаске републике заједно у 2021. години бројале нешто више од 40.000 војника.[4] Генерално гледано, заједнички број трупа донбаских република варира, према различитим изворима, између четрдесет и педесет хиљада војника. Једно од генерално прихваћених, но грубих, правила рата истиче да у случају напада на утврђене положаје, пожељно је да однос нападача према браниоцима буде 3:1.[5][6]

Као што се може уочити, прије руске операција, омјер сукобљених трупа у Донбасу је грубо гледано задовољавао ово правило тако да се може, са дозом опреза, закључити да је Кијев стварно намјеравао да на простору Доњецка и Луганска изведе нешто слично хрватској операцији „Олуја“.[7]

У погледу бројнога стања, украјинска војска је на самоме почетку руске офанзиве бројала 245.000[8] војника у активном саставу, заједно са додатних 220.000[9] војника у резерви. Према неким изворима, Кијев на располагању има чак 900.000 војника у резервном саставу.[10] Број припадника паравојних формација се кретао између педесет до стотину хиљада.[11] Након почетка сукоба у Украјину је стигло између шест до десет хиљада страних најамника. Бројка варира у зависности од извора.

С друге стране, када се говори о бројном стању руских трупа на граници, прије почетка самога сукоба већина западних медија се слагала у процјени од стотину хиљада руских војника.[12][13] Већ смо истакли да цифра са којом се оперише у погледу војних снага Доњецка и Луганска износи близу 50.000 војника. Уопштено говорећи, по питању укупног броја руских снага у Украјини тренутно, користе се бројке између сто педесет до двије стотине хиљада војника.

Ако прихватимо да је број резервиста од 900.000 нереалан, те се задовољимо мањим бројем, видимо да у самом почетку сукоба Кијеву на располагању стоји више од пола милиона војника[14] насупрот, максимално гледано, 200.000 руских и проруских снага. Украјина је, по наредби Зеленског, већ 23. фебруара мобилизовала своје резервне јединице,[15][16] да би 8. априла Зеленски наредио нови, трећи талас мобилизације који се односио на резервне официре.[17]

Узевши у обзир ове податке, јасно се истиче закључак да је од самога почетка сукоба однос снага у погледу расположивог људства био, грубо гледано, у корист Украјине 3:1. Романтични западни наратив да се сукоб води између некакве слабе но храбре Украјине и јаке али зле Русије немам никаквог основа у стварности и служи искључиво као пропагандна конструкција. Штавише, када се погледа изнад споменути однос јасно је да Кијев ужива бројну надмоћ по питању броја војника.

Бројање жртава

Обје стране су, у неколико наврата до сада, представљале резултате својих ратних дејстава, са информацијама о сопственим и противничким губицима. Осим Русије и Украјине, и други посредни учесници овога сукоба, као што су Сједињене Државе и њихови НАТО сателити, су објавили своје процјене, но искључиво руских губитака. Према украјинским изворима, до сада је убијено више од 20.000 руских војника[18]. С друге стране, Москва тврди да број погинулих украјинских војника, у досадашњем току сукоба, износи више од 25.000. Према НАТО изворима, након мјесец дана борби, укупни руски губици, односно погинули заједно са рањеним, несталим и заробљенима, су износили више од 40.000[19] војника. Сједињене Државе су почетком априла користиле сличне цифре, с обзиром да су америчке власти тада тврдиле да број погинулих руских војника износи више од десет хиљада.[20] Приликом интервјуа за амерички СиЕнЕн, од 14. априла 2022. Зеленски је истакао да број погинулих украјинских војника износи близу 3.000.[21]

Поред свог стратешког и моралног значаја, Мариупољ је битан јер пружа прилику да покушамо јасније сагледати број жртава са украјинске стране. Наиме, према руских изворима, у почетку опсаде града унутар Мариупоља се налазило нешто више од 8.000[22] украјинских војника. С друге стране, Кијев тврди да мариупољски гарнизон није бројао више од 3.500 људи, свеукупно.[23] До сада знамо двије чињенице. У току опсаде, руским трупама се предало[24] између 1.200 и 1.500 украјинских војника, грубо гледано. Такође знамо да се у подземним ходницима Азовстала налази до двије хиљаде украјинских бораца,[25] што обичних војника што нациста из батаљона Азов. Ако прихватимо украјинску верзију бројева долазимо до парадоксалне ситуације. Наиме, у току тешке и свакодневним борбама окарактерисане опсаде Мариупоља, скоро да нити један војник украјинског гарнизона није погинуо!

Математика је сасвим проста и јасна. Ако се близу 1.500 Украјинаца предало, а близу 2.000 њих се још увијек налази унутар Азовстала, могуће је закључити да број погинулих на украјинској страни у Мариупољу износи од неколико десетина до максимално пар стотина војника. Од почетног гарнизона са 3.500 војника скоро сви су преживјели пуну опсаду која је почела 2. марта, односно опсаду која трајве нешто више од педест дана у тренутку писања ових редова. Статистички гледано, ова ситуација је немогућа с обзиром да покушава спојити чињеницу да су руске трупе заузеле Мариупољ у потпуности, изузев самога Азовстала, те претпоставку да је у току овога освајања погинуо веома мало украјинских војника, можда чак само неколицина.

Ствари много другачије изгледају ако се руске бројке узму у обзир. Према наводима Москве, почетни гарнизон је бројао више од 8.000 војника. Двије раније споменуте чињенице које познајемо остају непромјењене, близу 1.500 Украјинаца се предало, близу 2.000 се налази у Азовсталу. Као логичан закључак истиче се претпставка да је више од 4.000 украјинских војника погинуло у току опсаде Мариупоља. Ако ово прихватимо као смислен аргуменат, онда се мора прихватити да су цифре страдалих са којима Зеленски излази пред јавност ништа друго до пропаганда. Случај Мариупоља показује да је само у овоме граду страдало више украјинских војника него што Кијев тврди да је погинуло у току читавога сукоба.

На истините информације биће неопходно чекати до краја сукоба, но за потребе овога текста и разматрања броја настрадалих војника са обје стране можемо се послужити са два војна статистичка правила, за које је одмах неопходно истаћи да, иако генерално гледано прихваћена, не представљају високо прецизна помагала. Прво смо већ истакли, а односи се на неопходност нападачких трупа да по бројности буду три пута веће од јединица које бране утврђене положаје.[26] Друго правило се односи на омјер погинулих и рањених[27] унутар исте армије, те истиче да се број рањених војника у односу на број погинулих сабораца, грубо гледано, креће у односу 3:1. Најнижи омјер рањених наспрам мртвих војника, са којим се аутор сусрео, износио је 2.5:1. Према америчким изворима, трупе Сједињених Држава су, у току својих ратова у посљедње три деценије, биле способне постићи омјер од 10:1 а понекад чак и 17:1. Овако висок број рањених у односу на број убијених војника се махом приписује напретку медицинске науке, медицинске његе на борбеним линијама, те побољшању квалитета личне заштите војника. Истовремено, чињеница да су америчке трупа ратовале против далеко, технолошки гледано, инфериорнијих противника мора такође бити узета у обзир.

Оправдана сумња

За потребе овога рада ми ћемо се водити омјером од 3:1, с обзиром да је то прихваћени просјечан однос у оба случаја. Иако би, за особу која са стране посматра овај сукоб, било најмудрије да сваком извору приступи са одређеном дозом резерве, изјаве Украјине по питању војних губитака, како својих тако и руских, морају бити узете за високом дозом скепсе. Ово је природан производ чињеница да су званични канали Кијева од самога почетка руске војне операције служили као само још један појачивач пропагадних објава. Сасвим је разумљиво да цивилна популација, посебно у савременом свијету, одлучи на своју руку да се путем лажних снимака и исценираних слика укључи у пропагандни сукоб који прати сваки рат. Разумљиво је када државне агенције за информатичко ратовање иза кулиса пласирају различити облике пропагадних напада. Оно што би требало бити недопустиво јесте да званични представници украјинских власти учествују у овоме виду ратовања, ако је очување повјерења у исте представнике циљ.

До сада, највиши званичници Украјине, укључујући и Зеленског, су без суздржавања учествовали у ширењу илузија о постојању „Духа Кијева“[28], о стварним догађајима на Змијском острву и судбини украјинских војника тамо, о наводним руским бомбардовањима атомских централа, о сасвим јасно инсценираним „масакрима“ у Бучи[29] и Краматорску, о броју страних плаћеника у Украјини и слично. С обзиром на подужи списак преступа ове врсте од стране режима у Кијеву, изјаве кијевских власти се морају узимати са сумњом.

У складу са овим, сумњом мора бити вођен наш однос према броју погинулих руских војника који наводе извори украјинске војске. Према овим изворима, нешто више од 21.000 руских бораца је до сада погинула на територији Украјине.[30] Када узмемо у обзир раније споменути омјер мртвих наспрам рањених војника, укупан број руских војника избачених из строја, током нешто мање од шездесет дана борби износи близу катастрофалних осамдесет хиљада људи. Упоредимо ово са почетним процјенама укупног броја руских трупа које учествују у сукобу. Ако прихватимо максимални сценарио, од 200.000 војника, руска страна је за мање од два мјесеца изгубила замало 50% свога људства у Украјини. Аутору, који нема војнога искуства, овакви губици се чини катастрофалним, но што је још важније, овакви губици би, логично гледано, потпуно онемогућили даља офанзивна дејства руске пјешадије с обзиром да овај степен губитака доводи до закључка да су украјински војници не само бројнији већ и квалитативно бољи од руских. С друге стране, ако узмемо конзервативнији сценарио укупног броја руских трупа у Украјини, односно неких 150.000 хиљада, слика на терену постаје још гора и упућује на неминовни слом руских војних операција.

Ипак, када се погледа стање на терену, руске војне формације су задржале офанзивну способност и на простору Донбаса тренутно испољавају иницијативу. Штавише, ако је судити према расположивим подацима са терена, напредовање руских трупа је споро, али константно. С друге стране, у току читавога сукоба до сада није уочена нити једна украјинска офанзива већег обима. Свакако, на почетку војне операције украјинске јединице на локалном степену су биле способне организовати противнападе или офанзивне акције мањег обима, било је преласка села и мањих насеља под контролу обију страна, но стање на терену преточено у линије на мапи је показивало висок степен стабилност заузетих позиција.

Нема сумње да су у првим данима и седмицама сукоба украјинске снаге пружиле снажан отпор, што је било попраћено засићењем друштвених мрежа снимцима и сликама уништене руске, односно наводно руске технике и заробљених руских војника. Турски Бајрактар, који је након сукоба у Арцаху замало попримио митолошке квалитете, такође је одиграо значајну улогу у овом периоду. Страни преносиви системи, као што су Џавелин и NLAW, додатно су ојачали офанзивне могућности украјинских трупа како против руског оклопа тако и против авијације. Упркос свему овоме, у периоду од неколико седмица руске јединице су успјеле заузети, грубо гледано, једну четвртину читаве Украјине. Једино велико постигнуће украјинских трупа се огледало у поновном „заузимању“ територија које су претходно контролисале руске јединице распоређене на Сјеверном и Кијевском фронту. И овај успјех, ако га можемо назвати тако, произашао је из чињенице да су украјинске снаге преузеле контролу над оним простором са којега су се претходно руске трупе повукле.

Три варијације

Ово запажање отвара и само питање Кијевског и Сјеверног фронта, односно саме њихове сврхе. У зависности од извора, сусрећу се варијације три различита сценарија. Први сценарио, заступан од самога Кијева и већег броја западних медија, у руском одступању препознаје пораз руске војске, окарактерисан неспособношћу заузимања украјинске престонице, уз високе материјалне и људске губитке. Обратити пажњу да је ово западни закључак руских намјера, с обзиром да Москва никада није истакла заузимање Кијева као један од циљева. Ако прихватимо наратив да су украјинске јединице поразиле Русе код Кијева, мора се претпоставити постојање техничких капацитета за такав подухват, односно употреба одговарајућих ваздушних и оклопних снага, те других ратних средстава. Ако даље претпоставимо да је Украјина имала такве техничке капацитете након тридесет дана рата, онда се морамо логично запитати зашто ти исти капацитети нису били употребљени да се уништи огромна руска колона[31] од 60 километара која је данима била стационирана недалеко од Кијева. Западни медији су без престанка спомињали ову концентрацију руских снага те приказивали сателитске снимке камиона и друге технике на путу. За страну која ужива ваздушну супериорност, оваква трома колона је дар са неба, те чак и за копнене јединице представља изузетно привлачну мету. Свако је слободан да извуче сопствене закључке, но током читавог периода постојања ове колоне нити један зрачни удар или оклопни и пјешадијски напад није организован од стране Украјине.[32]

Други сценарио представља својеврсни мост између првог и трећег. У оквиру овога образложења руског понашања претпоставља се да су Сјеверни и Кијевски фронт заправо представљали опортунистичке покушаје да се заузме престоница и неколицина других великих градова уз истовремено приморавање украјинског главног штаба на прераспоређивање својих расположивих снага са њихових почетних положаја, на линији контакта дугачкој близу 3.000 километара.[33][34]

Финална могућност је да су оба ова фронта заправо били, од самога почетка, лажни фронтови[35] чија основна сврха је била везивање значајног дијела украјинских снага на сјеверу и сјеверозападу Украјине како би се руским трупама на Јужном и Источном фронту осигурало олакшано напредовање а украјинским снагама на истоку земље онемогућило попуњавање губитака и логистичка подршка. Ако прихватимо претпостављени број руских трупа у Украјини, на сваком од четири фронта на почетку операције се могло налазити максимално између тридесет пет до педесет хиљада руских војника. Овде су укључене трупе ДНР-а и ЛНР-а. Лично мишљење аутора је да са овим бројем војника није било могуће освојити Кијев, град од 2.5 милиона становника, ни под којим условима. Чак су и неки западни извори, након што је Москва објавила повлачење са Сјеверног и Кијевског фронта, упозорили да ово не представља пораз Русије већ прегруписавање руских трупа зарад њиховога укључења у борбе за Донбас.[36][37][38][39]

Већ смо истакли да је Марија Захарова спомињала број од близу 120.000 украјинских војника на истоку земље прије него ли су руске трупе ушле у Украјину. Западни извори тренутно претпостављају да се у Донбасу налази између четрдесет и шездесет хиљада[40] украјинских војника, приближно стању прије ескалације сукоба у току 2021.[41] Под претпоставком да су ове цифре тачне, или бар приближно тачне, може се закључити да су Сјеверни и Кијевски фронт из источне Украјине одвукли близу 50 одсто украјинских снага.

Као и у претходној фази, и сада је јасно да украјинске снаге тренутно немају способности за организовање велике војне операције која би критично угрозила досадашње резултате руских јединица. Ваздушна надмоћ Руске Федерације је неупитна, што се лако може уочити по дневним кампањама бомбардовања циљева у Украјини од стране Ваздушно-космичких снага РФ, уз кориштење крстарећих ракета. Руске хеликоптерске јединице настављају своје операције, као и оклопне те моторизоване снаге, но са украјинске снаге видимо веома ограничено дјеловање ових родова војске, за разлику од првих седмица сукоба. Агонија украјинских и нацистичких трупа заробљених у Азовсталу се наставља, са посебним освртом на чињеницу да је недавно и сам Зеленски истакао немогућност ослобађање опкољених трупа путем војне операције.[42] Ако је већ немогуће организовати војну операцију великог обима да се поврати Мариупољ, онда се исто може претпоставити поводом могуће операције с циљем подршке украјинским трупама у Донбасу.

Фокус на Донбас

У последњим седмицама примјетно је пребацивање главних ратних операција на простор Донбаса. Овај фронт је битан како за Русију, тако и за Украјину. Један од главних разлога јесте чињеница да се у Донбасу налазе, према различитим процјенама, најспособније украјинске трупе.[43] Из перспективе Москве, елиминисати ову групацију значило би избацити из строја најбоље украјинске јединице. Из перспективе Кијева, ове трупе имају највише могућности да зауставе руско напредовање, посебно када се узме у обзир чињеница да је Украјина простор тренутних операција утврђивала осам година.

У свакодневним дешавањима, посебан аспекат овога сукоба је остао махом занемарен. Главни разлог за ово јесте непрестан пропагандни рад западних медија који су од самога почетка руске војне операције успјели створити једну романтичарску представу украјинске војске. Када се у главним западним медијима говори о трупама Украјине, у већини случајева се користе термини са позитивним предзнаком, па чак и када се говори о општепознатим неонацистичким јединицама. Сви су они преко ноћи постали „храбри украјински браниоци“, „борци против Путинове агресије“, „заштитници Европе од тираније“ задобивши ове и бројне друге позитивне карактеристике. С друге стране, наратив о Русима је дијаметрално супротан те се за руске јединице користе изрази „агресори“, „убице“, „силоватељи украјинских жена и дјеце“, „Путинова ратна машинерија“ и слично.

Када се појединац изнова сусреће са овако холивудски поларизованим приказом сукобљених страна, неминовно се почиње стварати ментална слика Украјинаца и Руса. Хиперхуманизоване украјинске снаге воде праведан рат, њихова борба је и наша борба, они су момци из улице, радници из фабрике, учитељи, музичари, свакодневни добри људи. Насупрот њима стоје Руси, безлични „оркови“ потекли из тамне азијске степе, чак нису ни људи већ само елементи у великом механизму Путинове ратне машине која ће уништити читаву Европу, чим заврши са Украјином. Дехуманизација непријатеља није страна нити једном рату, но у овоме случају има секундарни циљ, а то је представљање Украјине као слабије стране, у сваком смислу.

Као што смо већ истакли, само у погледу броја расположивог људства, Украјина је на почетку сукоба била у предности од минимално 3:1, када се упореде максималне претпоставке о броју војника на обје стране. Поред овога, оно што се превиђа када се прихвати медијски створена слика јесте чињеница да се тренутно у Украјини сукобљавају руски војници са војницима који су обучени по стандардима НАТО савеза. Штавише, Генерални секретар НАТО пакта, Јанс Столтенберг је то и сам потврдио када је истакао да су земље алијансе током претходних година обучиле на „десетине хиљада украјинских војника, осигурале савремену опрему и подржале реформе. Украјинске снаге су сада веће, боље опремљене, боље обучене и боље вођене него икада раније“.[44][45] Према западним изворима, само у бази Јаворив је у току једне године обучавано пет украјинских батаљона.[46]

Војна помоћ Сједињених Држава, која је у периоду од 2014. до 2021. износила више од 2.7 милијарди долара, зависила је од војних реформи унутар Украјине. Једна од ових реформи била је фокусирана на стицање способности од стране Украјине да интегрише своју логистичку подршку са другим НАТО јединицама приликом заједничких операција.[47] Сам Порошенко је још 2016. тражио, и добио, искусне војне савјетнике из Сједињених Држава, Канаде, Велике Британије, Литваније и Њемачке чија сврха је била да се украјинске јединице модернизују и достигну НАТО стандарде до 2020. године, тако постигнувши висок степен компатибилности са јединицама из других савезничких земаља.[48][49] Украјина, можда, никада званично не би постала чланица НАТО пакта, но ако је судити по наведеним изворима, већина војних институција у земљи је већ организована у складу са НАТО процедурама.

Питање престижа

Из перспективе аутора, оно што се тренутно дешава у Украјини је сукоб између рускога и западнога концепта ратовања, односно концепта ратовања каквим га је осмислио НАТО. Између осталога, овај сукоб је и питање престижа Запада који је до сада самога себе доживљавао као војно најспособнији блок на планети. Обучивши украјинску копнену војску[50] до НАТО стандарда и опремивши је са против-тенковским и против-авионским преносивим системима, Запад сада посматра како ће се ове снаге показати у борби против руских трупа. И ово је један од разлога за свеприсутну западну пропагандну кампању. Штавише, у оквиру овога сукоба неопходно је посматрати украјинске медије и пропагандне изворе као органске изданке западних обавјештаних агенција и фирми за односе са јавношћу, од којих минимално 150 учествује у стварање и ширењу пропаганде за Кијев од самога почетка непријатељстава.[51][52]

У случају да украјинске трупе буду потучене од стране руских јединица, биће јасно да опремање и обучавање армије у складу са НАТО стандардима не гарантује највиши степен борбене способности. Истовремено, могући пораз Украјине пољуљаће углед самога НАТО пакта, посебно Сједињених Држава чији је прошлогодишњи дебакл у Авганистану још увијек свјеж у сјећању. Евентуална побједа Русије би представљала други случај у кратком року гдје су снаге опремљене и обучене од стране Запада биле поражене од незападних војски.

У овоме контексту треба посматрати и огромну војну помоћ коју дуже од два мјесеца Кијеву допремају земље Запада и Европске Уније. Као што је недавно истакао амерички секретар одбране, Лојд Остин, Сједињене Државе „желе да виде Русију ослабљену до степена да више не може поновити потезе које је повукла приликом инвазије на Украјину“.[53] Овим се само потврђује оно што су многи аналитичари већ раније истакли, да у Украјини не ратују Кијев и Москва већ Русија и колективни Запад вођен Вашингтоном. Сједињеним Државама је потребно, како за потребе унутрашње тако и спољашње политике, да Русија изгуби у Украјини.

Тиме се једино и могу објаснити баснословне суме новца које, у виду војне опреме и финансијске подршке, стижу у Кијев како из Америке тако и из Европске Уније. Гласноговорник америчког предсједника, Џен Псаки, је приликом конференције за новинаре 28. априла истакла да „смо имали 3.5 милијарди долара за војно-сигурносну помоћ. Од тога је остало близу 250 милиона. Очигледно, радимо на томе да што брже ова средства пребацимо Украјинцима“.[54] Информације ради, амерички Конгрес је овај пакет помоћи одобрио 10. марта.[55][56] Већ је спреман нови пакет америчке помоћи за Украјину,[57] у износу вишем од 30 милијарди долара, по принципу који је већ кориштен за вријеме Другог свијетског рата, те се једино чека Баједнов потпис. У оквиру ове нове транше помоћи, више од петнаест милијарди долара биће утрошено у војне сврхе. Штавише, ако се прати процес настанака овога акта види се да је он уведен у сенатску процедуру[58] још 19. јануара 2022. године, односно да је 15 милијарди долара за Кијев у виду америчке војне опреме планирано минимално мјесец дана прије почетка руске операције.

Војну помоћ Украјини истовремено пружа већина земаља унутар НАТО савеза и колективног Запада. Неке државе, попут Бугарске,[59] су заради сопствене политичке стабилности одбиле од самога почетка да осигурају војну помоћ Кијеву док су друге попут Канаде[60] и Грчке, окончале пошиљке војне опреме због исрпљења резерви и довођења у питање сопствене сигурности.[61] Министар одрбане Њемачке, Кристина Ламбрехт, је у недавном обраћању Бундестагу истакла ограниченост Берлина да даље наоружава Украјину због проблема са којима се суочава сам Бундесвер. Према Ламбрехтовој, Њемачка на папиру има „350 Пума борбених возила пјешадије, но у стварности, само 150 од њих су способна за рат. 150! Можемо рећи да су наше способности ограничене. Ситуација са борбеним хеликоптерима Тигар није ништа другачија – само 9 од 51 може да полети“.[62] Столтенберг је 28. априла истакао да су НАТО савезници, од почетка сукоба, Украјини послали војну помоћ у вриједности од осам милијарди долара.[63]

Питање ефикасности

Као што видимо, лавовски дио овога терета Вашингтон је преузе на себе,[64] но када се узме у обзир да Запад своје оружије махом набавља од Сједињених Држава, јасно је да ова „помоћ“ заправо представља својеврсни финансијски подстицај америчком војно-индустријском комплексу.[65] Према америчким изворима, до 22. априла Вашингтон је Кијеву допремио више од 11.000 преносивих против-тенковских система, укључујући 4.500 Џавелина. У истом периоду украјинске трупе су добиле близу 1.400 Стингер система. У досадашње испоруке оружија укључена је и лична заштитна опрема, теренска возила Хамвији, хеликоптери, муниција у милионима метака, БПЛ-ови, радарски системи, патролни чамци и слично.[66]

Захваљујући овако грозничавом темпу слања оружија Кијеву, особе повезане са америчком војском упозоравају на опасност од умањивања сопствених залиха наоружања. Шеф Рејтеона, велике америчке фирме из намјенске индустрије, истакао је да ће бити могуће надокнадити залихе Стингера, не само Сједињеним Државама већ и другим земљама НАТО савеза, тек у току 2023. и 2024. године због недостатака компоненти и производних капацитета.[67] Стање у погледу резерви Џавелина није ништа боље. Према изворима из америчке администрације, број система Џавелин у америчким резервама је смањен за једну трећину, при чему се њихова надокнада може очекивати тек за нешто мање три године.[68][69][70]

Битно је имати на уму да сви преносиви системи који стигну у Украјину заврше у три категорије. Дио њих стигне до крајњих корисника на фронту, дио буде заробљен од стране руских трупа док дио, по свему судећи, заврши на црном тржишту те буде продан непознатим актерима.

Слободна, самим тиме и упитна, процјена аутора је да су руске јединице до сада заробиле минимално неколико хиљада различитих преносивих анти-тенковских и против-авионских система. Вашингтон и његове савезнике, по свему судећи, не брине несумњива чињеница да су до сада примјерци њихових хваљених система као што су Џавелин, Стингер и NLAW завршили у рукама руских инжињера. Истовремено, Запад се чини незабринутим за могућност да ће напредна војна опрема пасти у руке различитих других групација с обзиром да Сједињене Државе губе способност праћења достављене опреме у тренутку када она пређе украјинску границу.[71] Пролиферација овога оружија међу тренутним противницима Запада, Руском Федерацијом и Кином, сигурно не искључује његово ширење међу различитим милицијама и терористичким организацијама на простору Блиског Истока и другдје. С обзиром на све раније истакнуто, мора се поставити и питање ефикасности свих ових западних система достављених Украјини.

Прије нешто више од мјесец дана, приликом једног од својих обраћања, Зеленски је истакао да је Кијеву неопходно 500 Џавелина и исти број Стингер, на дневној бази.[72] Можемо са одређеном сигурношћу претпоставити да је ово преувеличавање, но шта ако број ових система сведемо на 100 Џавелина и Стингера дневно? Поставља се оправдано питање гдје се и зашто троши тако велики број ових система свакодневно. Два одговора која се намећу, иако не морају бити једина могућа, јесте да су способности руског оклопа и авијације потцијењене или су пак способности достављених система прецијењене.

Заједничка карактеристика свим западним системима, у које ћемо укључити и турски Бајрактар, била је својеврсни статус „чудеснога“ оружија које би требало да самим својим присуством драстично промијени однос снага у сукобу. Стингери су хваљени као непревазиђено средство против авиона и хеликоптера, Џавелини против тенкова и оклопних возила док су Бајрактари представљани као опасност против сваког вида јединице која се пронађе на бојном пољу. Многим аналитичарима је промакло да су чак и неке истраживачке институције на Западу доводиле у питање способност ових система да утичу на укупан исход сукоба.[73]

Апели Зеленског

Ипак, оно што видимо на терену тренутно је далеко од слике која ја грађена кроз медије. У првих неколико седмица сукоба заиста смо имали прилику гледати дјеловање свих наведених западних система против руских трупа, иако је неопходно истаћи да је чак и тада пропагандна активности често кријумчарила видео записе из ранијих сукоба као активности из конфликта у Украјини. Након првих три до четири седмице, свима који прате сукоб од његовог почетка, изузетно је уочљив оштар пад у броју објава и видео материјала који приказују заробљене руске војнике те кориштење западних оружија против руских јединица. У истом периоду могао се уочити значајан пораст материјала, из руских извора, који приказују уништену украјинску технику, заробљену опрему те оборене беспилотне летјелице, са посебним нагласком на Бајрактаре. У своме недавном обраћању јавности, сам Зеленски је, говорећи о турским машинама, истакао да „ови и други дронови могу помоћи но не утичу на крајњи исход“.[74][75][76] Ово је далеко од раније еуфоричне реторике[77] која је пратила Бајрактар, но и друге дронове као што су Свичблејд, Феникс Гоуст и Панишер.

Скоро од самога почетка сукоба, Зеленски се обраћао западним владама[78] са молбама за испоруку тешкога наоружања, које би укључивало ловце, тенкове, оклопна возила, артиљерију, системе против-ваздушне одбране, транспортере пјешадије и хеликоптере, поред већ претпостављених пошиљки лакога наоружања и опреме. Према списку жеља Кијева, који већ неко вријеме кружи руском страном интернета, Украјини је неопходно више од 200 авиона, више од 350 система ПВО, више од 400 тенкова те других комада тешког наоружања који се такође броје у стотинама.[79][80] Један од западних аналитичара је са иронијом примијетио да ове количине оружија не требају армији која побјеђује већ војним снагама које почињу од нуле. Према подацима руског министарства одбране, најтеже губитке до сада су претрпиле јединице украјинске пјешадије и оклопних снага, што се до одређне мјере подудара са молбама Зеленског. Украјинска флота и авијација као фактори способни да утичу на исход сукоба не постоје још од самог његова почетка.

Према тренутним информацијама, апели Зеленског су уродили плодом, но само дјелимично. Земље Европске Уније заиста шаљу тешко наоружање Кијеву, но у значајном броју случајева то су немодернизовани борбени системи стари више од четири деценије. Пољска Кијеву шаље 200 Т-72 тенкова[81], Њемачка је спремна продати 50 Леопард 1 тенкова, модернизованих посљедњи пут у касним осамдесетим.[82][83] Сједињене Државе ће Украјини допремити своје оклопне транспортере М113, из периода Вијетнамског рата, који су данас махом превазиђени.[84] Велика Британија, Норвешка, Аустралија и друге земље Запада су такође Кијеву обећале, а неке већ и испоручиле, борбена возила и друго тешко наоружање. Посматрајући темпо ескалације сукоба, поставља се питање колико дуго ће западне земље моћи да финансирају Кијев, посебно када се узме у обзир тренутна незавидна економска ситуација на Западу те негативне прогнозе привредних кретања у будућности.[85][86][87]

Шта након Донбаса?

Док се тешке борбе настављају у Донбасу, немогућност украјинских трупа да организују ефективну контраофанзиву, квантитативно и квалитативно гледано, отвара питање шта ће се десити са Украјином у тренутку када/ако руске јединице испуне своју задаћу те у потпуности поразе противника у Донбасу. Ако се овај сценарио оствари, упитно је које украјинске снаге ће бити способне да преузму на себе терет борбе против Русије. Пораз у Донбасу, односно уништење или предаја више од 50.000 украјинских војника, за Кијев највјероватније представља крај надањима у позитиван исход сукоба и намеће капитулацију као једину опцију. С друге стране, пораз руских трупа за собом повлачи могућност унутрашње нестабилности и спољашње слабости. Чак ни тешко наоружање које Зеленски захтјева не мора уопште утицати на ток борбе с обзиром да је Русија почела са учесталијим нападима на транспортна чворишта, мостове, електро-мрежу те претпостављена складишта муниције и технике. Напади крстарећим пројектилима на складишта нафте и енергетску инфраструктуру трају већ неколико седмица и недостатак овога енергента се почиње осјећати унутар саме Украјине.[88][89]

Истовремено, Украјина је постала јама у којој страно оружије нестаје и, највјероватније проналази купце на црноме тржишту. Дио свакако стиже до украјинских јединица, но дио и пада у руке руским трупама. Скоро је па немогуће очекивати да ова масовна инфузија наоружања неће довести у питање сигурност како Блискога Истока, тако и саме Европе која би, по свему судећи вођена жељом за економским самоубиством, могла да се преко ноћи пронађе у много лошијој ситуацији, друштвено и економски, него што је она тренутно.[90] Док цијене основних прехрамбених намјерница, комуналија и горива расту, владе широм ЕУ ће имати проблема да објасне својим грађанима због чега се баснословне своте издвајају за Украјину и нову милитаризацију континента. С друге стране, не треба заборавити проблематику Тајвана и Кине. Може ли колективни Запад себи допустити трошење драгоцјених војних резерви на Украјину након што је Вашингтон показао намјеру да Тајван претвори у својеврсну азијску копију Украјине.

Руска централна банка је истакла да се стабилизација руске економије, у потпуности, очекује у току 2024. године. Рубља се већ опоравила те је снажнија као валута сада него ли прије почетка војне операције, док се инфлација вратила на степен који је забиљежен прије уласка руских трупа у Украјину.[91][92] Преоријентација и реструктурирање руске економије се очекују као логичан производ економских напада, са посебним нагласком на отварање за азијске земље те развој сопствених капацитета с циљем замјене увоза из иностранства. Руска Федерација се ће се преоријентисати ка Азији, што се свакако бити праћено потешкоћама и изазовима, но камо ће се окренути Европа ако заиста саму себе одсјече од руских енергената.

Једна од несумњивих посљедица свих ових дешавања биће пад степена сигурности и економске стабилности у Европи. Пад животног стандарда је скоро па неминован, што ће водити ка радикализацији становништва. Унутрашња кохезија Уније, ионако на климавим ногама, само ће порасти. Политичка зависност од империјалне политике вашингтонског језгра сроза ће суверенитет Европске Уније и њен престиж на глобалном плану. Све ће ово бити представљено као резултат злог генија и деспотских стремљења Владимира Путина. Као и обично, то неће бити истина. Једини кривац за тренутну ситуацију јесте НАТО савез и политичка елита његове водеће чланице, Сједињених Држава. Кривца за своју могућу будућност Европа треба да потражи у Бриселу, не у Москви. Негативни економски и друштвени трендови унутар колективног Запада изазваће повратну реакцију њихових популација, окарактерисану насиљем. Без обзира који облик нестабилност поприми, Европа ће бити изложенија кризи с обзиром да ће Вашингтон учинити све како би у будућности, зарад сопственог опстанка, пребацио негативне посљедице тренутних потеза на своје европске сателите.

Љубиша Маленица је дипломирани политиколог. Ексклузивно за Нови Стандард.

______________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ

[1] https://www.independent.co.uk/news/world/europe/russia-ukraine-army-donbass-troops-b1967532.html

[2]https://tass.com/defense/1413035?utm_source=google.com&utm_medium=organic&utm_campaign=google.com&utm_referrer=google.com

[3] https://tass.com/politics/1427539

[4] https://www.iiss.org/publications/the-military-balance/the-military-balance-2021

[5] https://faculty.nps.edu/mkress/docs/A_new_look.pdf

[6] https://apps.dtic.mil/sti/pdfs/ADA302819.pdf

[7] https://euromaidanpress.com/2017/12/28/what-ukraine-can-take-from-the-croatian-scenario-of-conflict-resolution/

[8] https://www.ukrmilitary.com/2021/05/11000.html

[9] https://en.wikipedia.org/wiki/Armed_Forces_of_Ukraine