ЉУБИША МАЛЕНИЦА: Рат за Европу

Пише: Љубиша Маленица

Ескалација кризе у Украјини те отворени сукоб између Руске Федерације и колективног Запада покренуо је читав низ процеса, како регионалне тако и глобалне природе. На самом почетку сукоба имали смо прилику гледати изливе русофобије широм Запада, русофобије тако плитко скривене испод површине да није требало много па да се ова замало па патолошка мржња испољи на отвореном, како у Сједињеним Државама, тако и на западу Европе.

У контексту економије били смо, и још увијек то јесмо, свједоци нарастајуће кризе у свим западним државама, те и оним земљама које историјски не припадају Западу но које су се временом уклопиле у дату сферу, захваљујући прихватању западне друштвене идеологије и политичког система. Најбољи примјери оваквих држава су Јапан и Јужна Кореја. Према прорачуну америчких државних органа, инфлација у Сједињеним Државама, за мјесец јун 2022. је износила рекордних 9.1%, што представља највећу стопу инфлаторних кретања у посљедњих 40 година. Овим званичним цифрама се супротстављају подаци које на својој страници „Шедоу Говернмент Статс“ (Схадоw Говернмент Статс) објављује економиста Валтер „Џон“ Вилијамс специјализован за економско извјештавање државних администрација.

Према формулама за рачунање инфлације које су власти САД-а користиле у осамдесетим годинама прошлога вјека, а које Вилијамс и даље употребљава, стварна инфлација у Америци тренутно превазилази 15%. Уз ову проблематику директно је повезан порасти трошкова живота те опадање куповне моћи становништва. Поред инфлаторних проблема, Вашингтон се суочава са све нестабилнијим тржиштем и берзом који показују све знаке нове кризе сличне оној из 2008. године. Поред економски патњи, слабост америчког друштва, која је постала очигледна у посљедњих десетак година, и даље је присутна, те се стиче утисак да само постаје израженија. Наиме, према резултатима недавнога истраживања, спроведеног у САД на узорку од 8600 особа, више од 50% испитаника вјерује да САД-а предстоји нови грађански рат.

На супротној страни Атлантика ситуација није ништа боља. Штавише, када се сагледају релевантни показатељи, Европска Унија се налазу у далеко незавидније положају него ли Сједињене Државе. Неколико земаља ЕУ се већ суочава са званичном инфлацијом вишом од 15%. Њемачка је, први пут од 1991. забиљежила мјесечни трговински дефицит док се Француска суочава са инфлацијом од 6.5%, према званичним извјештајима које треба узимати са резервом с обзиром да новоусвојене методе мјерења инфлације често приказују степен који је мањи од стварнога.

За западне државе развој ситуације на ратишту у Украјини је далеко од пожељног те показује, ако је судити по тренутном стању, тенденцију ка погоршању. Након прегруписавања у Донбасу, руске трупе праћене републичким снагама су у потпуности ставиле Луганску област под своју контролу те постепено смањују контролу украјинских снага над Доњецком облашћу. Сва „чудесна“ оружја које је Запад допремио Украјини до сада нису се показала као ништа више до оружани системи који могу, у правим околностима квалитетно дејствовати, но које руске трупе успјешно неутралишу. Без обзира говорили о турским бајрактарима, француским самоходним хаубицама, камиказа беспилотницима, џавелинима, стингерима и читавом сијасету других, што мањих што већих оружаних система, нити један од њих није успио да покаже капацитете за драматичну промјену тока сукоба.

Са високом дозом сигурности сада већ можемо рећи да су западна очекивања од најопширнијих санкција у историји изневјерена, с обзиром да је руска економија показала неочекиван степен отпорности те да се Русија, значајним дјелом, успјела прилагодити новоствореним околностима на пољу економије. Нема потребе нити смисла потцјењивати опсег санкција са којима се Мосвка суочава. Њихов, како краткорочни тако и дугорочни, утицај неће бити занемарив, но брзи крах руске економије који су арогантне западне престонице очекивале након увођења више од 11.000 поједничаних санкција је изостао.

У складу са својом империјалном идеологијом изузетности, Запад је путем санкција намјеравао показати силу над Руском Федерацијом, као у много наврата раније, но овај пут процес се одвијао умногоме другачије. Након, грубо гледано, пет мјесеци руских војних операција у Украјини, јасно је да земље Запада, путем санкција, Русију не могу казнити без истовременога наношења изузетне, можда чак и критичне, штете себи. У растућем броју западних медија све чешће се сусрећу наслови који се у суштини своде на тврдњу да санкције против Москве не дјелују.

Чак и они западни медији који још увијек догматски прате наратив да ће санкције сломити руску привреду, а можда чак и саму Русију, почињу да одишу очајем проистеклим из стварности која се неумољиво намеће, а та стварност је све сивија, посебно за Европску Унију са приближавањем зимских мјесеци. Агонија европских држава које су претходну половину године провеле покушавајући на све начине да смање сопствену „зависност“ од руских енергената, надајући се да ће тако економски оштетити Москву, једино може постати интезивнија када се узме у обзир да је Русија, као одговор, повећала извоз својих енергената у, првенствено, Кину и Индију, тржиште од замало три милијарде особа. Овој групи држава се недавно придружила и Саудијска Арабија која је у другом кварталу ове године дупло повећала увоз руске нафте.

Поред сопствених потреба, дотичне државе истовремено зарађују значајне суме новца с обзиром да, искључиво због глупости Брисела, енергенте купљене од Русије по договореним и повољнијим цијенама продају европским земљама на отвореном тржишту знатно скупље. Круг европског идиотизма тиме бива затворен.

Иронија свих напора Запада да путем бројних пакета санкција сломе Русију огледа се у чињеници да нити једна западна држава није остала поштеђена посљедица датих санкција. Сједињене Државе, без обзира на семантику државног врха, су ушле у рецесију која се такође чини све изгледнија и еврпским престоницама.

Нестабилност на пољу економије прати све израженија политичка нестабилност широм држава Запада и њихових сателита. Најсвјежија жртва маничних напада на Мосвку је италијански премијер, Марио Драги који је поднио оставку на своју функцију након чега је предсједник Италије распустио парламент. Иако је Драги добио већину у скупштини приликом недавног гласања о повјерењу, најзначаније десне партије Италије су одбиле да учествују у самоме гласању. У зависности од извора, Драгијев поступак се објашњава његовом даљом неспособношћу да задржи стабилну већину у парламетну или пак као покушај да се спаси споствена кожа с обзиром да су његови поступци, окарактерисани потпуном послушношћу Бриселу и Вашингтону, довели Рим у тешко стање у којем се тренутно налази. Независно од тога који од ова два сценарија прихватимо, независног чак и од тога који је од ова два сценарија ближи истини, чињенично стање јесте да Италију чека промјена читавога политичког врха и стварање новога парламента.

Британски премијер Борис Џонсон је прошао слично као Маријо Драги. Џонсонову владу је у периоду од само двадесет четири сата напустило више од тридесет министара и помоћника, међу којима су се истакли Саџид Џавид и Ринши Сунак с обзиром да су први напустили Џонсона те да је у питању пар министара који спадају међу најважније. Главни разлози којима медији правдају судбину Бориса Џонсона су „Партигејт“ скандал блиско праћен оптужбама за сексуално злостављање против једног од кључних људи из Конзервативне партије, Криса Пинчера, којега је Џонсон лично поставио на положај у својој влади.

За разлику од колега из Италије и Велике Британије, влада Бугарске је показала далеко мању отпорност те се урушила у јуну, само шест мјесеци након што је оформљена. Прозападна влада бугарског премијера Кирила Петкова је изгубила повјерење у парламенту након несугласица између политичких актера по питању односа према Русији, Сјеверној Македонији, структури буџета те растуће инфлације.

Већ наведеним државама можемо слободно додати и Естонију, која је временски гледано, заправо прва на овоме списку. Наиме, естонска коалициона влада се распала још почетком јуна због, ако је судити по расположивим информацијама, тога што није била способна усагласити мишљења по питању социјалне политике.

Као што видимо, политичка нестабилност се постепено шири европским континентом тако да нас не треба изненадити једна посебна истина, која је већ у првим седмицама руске операције постала очигледна, да би потом била потиснута на периферију пажње јавности и медија, упркос њеној изузетној важности. Оно о чему се изузетно мало говори јесте муњевита брзина којом су чланице Европске Уније предале свој суверенитет у руке Сједињеним Државама. Као да је сачињен од мокрога папира читав наратив великих европских држава, са посебним нагласком на Велику Британију, Француску и Њемачку, о неопходности самосталног развоја, сувереном дјеловању на глобалном плану те отклону од америчких вањскополитичких авантура урушио се у периоду од само пар седмица.

Степен слијепе идеолошке послушности коју су земље ЕУ показале према Вашингтону може неупућеног посматрача навести на закључак да су „самосталне“ државе чланице Европске Уније истовремено и савезне државе у оквиру САД-а, или да су пак локалне европске елите до те мјере заражене идеологијом неолиберализма да просто нити желе (њима дати поредак одговара) нити могу размишљати ван балконски ограничених параметара датога свјетоназора. Зарад интереса империјалног центра, а то је засигурно Вашингтон, политичари већине европских земаља спремни су жртвовати националне интересе и благостање сопствених нација без, по свему судећи, било каквог обзира према утицају који ће такво понашање имати на живот обичнога човјека. Наравно, не треба сметнути с ума никада да је већина тренутних вођа на западу производ различитих школа и пројеката Свјетског Економског Форума и Клауса Шваба којима добробити просјечнога човјека, из Европе или остатка свијета, никада и није представљала темељну вриједност.

Потенцијално једна од најбољих илустрација којима се описује патолошка потчињеност Европске Уније Америци може се пронаћи у називу чланка Мајкла Хадсона „Америка је поразила Њемачку трећи пут у стотину година” (Америца дефеатс Германy фор тхе тхирд тиме ин а центурy). Хадсон је чланак објавио 28. фебруара, односно само четири дана након почетка руске војне операције, у моменту када су стварне посљедице силних санкција могле бити само претпостављене. У тренутку писања ових редова већ је сасвим јасно да су Хадсонова општа предвиђања била исправна, као и сам наслов, посебно у свјетлу чињенице да су Сједињене Државе у много повољнијој ситуацији у односу на своје европске сателите. Мазохистичка европска ревност у испуњавању замисли Вашингтона, чији је основни циљ био наношење штете Русији, обила се о главу првенствено самој Европској Унији.

Економска криза, са проласком времена само постаје израженија и чини се неминовним да ће у једном тренутку прерасти у друштвене немире, какве можемо тренутно гледати у Холандији, Италији и Француској. Већ сада се у значајном броју европских земаља расправља о мјерама штедње и рестрикцијама, како у погледу кориштења енергије за потребе самих грађана, тако и за потребе индустријске базе и економије. Незадовољство грађана, како у Сједињеним Државама тако и у оквирима Европске Уније, уочљиво је дуже времена и као што је споменуто раније у тексту, ово незадовољство је коштало већ четири европске владе, при чему није на одмет такође истаћи да је у Француској тренутни предсједник Макрон изгубио већину у парламенту. Најновији резултати консултантске компаније Морнинг Консалт (Морнинг Цонсулт), од 28. јула, која већ дуже времена прати степен популарности шефова значајнијих држава, показују да само Маријо Драги и Магдалена Андерсон, из Шведске, уживају већинску подршку у оквиру својих држава. Све остале политичке вође у Европској Унији биљеже изузетно низак степен повјерења. Овакви резултати само иду у прилог тезе о растућој друштвеној нестабилности унутар европских држава.

Када узмемо све наведено у обзир, могуће је да ће предстојећу кризу европске економије пратити пад животног стандарда и смјена тренутних политичких елита. Када се посматра из ове перспективе, тренутни сукоб у Украјини губи своју регионалну природу и заправо прераста у својеврсни рат између Москве и Вашингтона за саму Европу, гдје се стиче утисак да Сједињене Државе играју на кратки рок док Русија повлачи потезе с циљем тријумфа на дужи рок.

Аутор је у неколико ранијих текстова истакао значај који Европа, односно контрола над истом, има за Сједињене Државе. Од почетка деведесетих па све до данас, утицај Вашингтона се проширио дубоко на исток континента чиме је одскочна даска за америчке империјалне амбиције и планове, без обзира говорили о војним агресијама или пак о извођењу обојених револуција, у значајној мјери проширена и учвршћена. У погледу меке моћи, није Европа та која утиче на Сједињене Државе већ обратно. Већ сада можемо говорити о својеврсној американизацији Западне Европе, а дјелимично и источног дијела континента. Понашање тренутних европских елита, од 24. фебруара до данас, јасно је показало да су оне чврсто своју судбину повезела са судбином саме Америке.

Њихова намјера је била и остала да сопствене државе и народе, путем читавог низа правних прописа и увезених друштвених норми, такође повежу са судбином глобалне америчке империје. Од самих Европљана, ако се уопште у обичног човјека може положити икаква нада, зависи хоће ли у тишини и покорно пратити своје „изабране“ вође на путу ка трансформацији већине европских земаља у деиндустријализоване дистопије обиљежене, за сада још увијек камуфлираним, тоталитаризмом, сиромаштвом и назадношћу. Уредник једног од највећих њемачких листова, Ди Велта (Дие Wелт), крајем јула је упозорио да се Њемачка креће ка „огромној енергетској кризи“ због рекордно високих цијена гаса и електричне енергије. Ово се све дешава у земљи која, оправдано или не, већ пар деценија слови као економски мотор Европе. Сви знамо шта се деси када мотор престане да ради.

Потчинити Европску Унију, политички и економски, може само бити од користи Сједињеним Државама. Без обзира на несумњиви степен меке моћи који Вашингтон испољава над Европом, америчке војне базе на европском тлу су стварни извори америчке моћи и способности њене пројекције на простору Евроазије. С друге стране, када говоримо о економској сфери, не треба сметнути с ума 2018. годину и бившег америчког предсједника Доналда Трампа који је на глас рекао оно што већина у Америци држи за себе, а то је чињеница да су Европљани заправо конкуренти Сједињеним Државама на пољу глобалне економије.

Као што то обично бива, тренутни пут којим се Европска Уније креће није и једини могући. Алтернатива садашњој политичкој догми у Европи постоји, но европске елите на њу реагују у истом маниру у којем читав низ митолошких чудовишта реагује на сунчеве зраке, односно, благо речено, изазива изражену алергијску реакцију. Ово је сасвим разумљиво с обзиром да читава идеја, која се нуди као алтернатива, почива на другачијим темељним претпоставкама те да се Руска Федерација јавља као један од главних заговорника овога алтернативног организовања. У питању је много пута спомињана идеја руског предсједника Владимира Путина о Великом Евроазијском Партнерству које би се, сликовито описано, протезало од Лисабона до Владивостока, у неким верзијама од Лисабона до Шангаја.

За оне који прате геополитичка дешавања у Азији, са посебним нагласком на посљедњој деценији, није тешко уочити да евроазијски интегративни процеси обухватају више, у знатној мјери, комплементарних политичких и инфраструктурних пројеката. Кинеска Иницијатива Појаса и Пута, која циља да повеже Кину са читавим низом азијски држава прије него ли стигне до Европе логично се наслања на тек успостављени Сјевер-Југ Транспортни Коридор који повезује Москву, путем Каспијског мора и Ирана, са Индијом. Поред овога новог трговинског правца Русија улаже знатне напоре у развој Сјеверног Поморског Пута који би у скорој будућност требао да буде читаве године доступан за међународни теретни саобраћај. Према расположивим подацима, период путовања бродова који путују овом рутом до Европе је смањено за 30-40%, у зависности од географског положаја, што директно утиче на трошкове превоза и одржавања.

У погледу политичких интеграција, неколико преклапајућих блокова се до сада искристалисало у својој улози главних носиоца евроазијског интеграционог процеса. Дати блокови су Евроазијска Економска Унија, Шангајска Организација за Сарадњу, Организација Договора о Колективној Сигурности те БРИКС. У већини ових организација Русија и Кина се појављују као битни чланови, те заједно са другим великим државама као што су Индија, Бразил, Јужна Африка осигуравају значајан степен, не само преклапања интереса и замисли ових органзација, већ и постојања њиховога утицаја у дијеловима свијета изван евроазијског суперконтинента, као што су Африка и Јужна Америка.

Једна, можда и најважнија особина, из перспективе идеолошког темеља свих евроазијских интеграција, огледа се у настојању да се нагласак ових процеса стави на економски развој, с циљем како јачања индустријске базе и експлоатације расположивих ресурса тако и подизања животног стандарда грађана. Инсистирање на постојању одређеног облика политичког уређења, као јединог погодног, унутар држава чланица је непостојеће. Одсутни су и различити облици културне колонизације, које Европска Унија активно користи како би обликовала заједнице унутар држава чланица и држава кандидата у складу са бриселском визијом онога што би заправо Европа требала бити, континент без нација, лишен сјећања на прошлост, без размишљања о будућности, гдје су особе сведене на потрошачки циклус садашњости.

Из перспективе западних аналитичара, у оквиру испреплетене мреже раније споменутих органзација, међусобно сарађују Русија и Кина, које су на Западу дефинисане као аутократије, Иран, дефинисан као теократија, те Индија и Пакистан, дефинисани као демократије. Упркос овим разликама, а разлике свакако постоје, сарадња у области политике и економије је између ових актера постигнута управо на темељима заједничких циљева и интереса на евроазијском простору.

Значајан број аналитичара у тренутним догађајима види коначни раскид између Европске Уније и Руске Федерације. Несумњиво је да су многе споне покидане. Многе европске земље, ако је судити по њиховом односу према руској култури, спортистима, језику и слично, очигледно пате од неких дубљих фобија или комплекса када говоримо о Русима. Када погледамо степен вазализације земаља ЕУ интересима Сједињених Држава чини се исправније говорити о Савезу Америчких Колонија у Европи него ли о Европској Унији као некаквој сувереној европској супраструктури. И поред свега наведеног, од географске стварности се побјећи не може. Европа чини најзападнији дио Евроазије, природно се наставља на све велике транспортне пројекте који се тренутно развијају на простору Азије и чини њихов логични завршетак, односно повратну тачку с обзиром да је читава супертранспортна мрежа, која би прекрила евроазијско пространство, замишљена као систем унутар којег робе не путују само од једног краја ка другоме већ у којем оне циркулишу.

Пред Европом, можда је боље рећи европским нацијама, сада се налази избор. Европске елите су свој избор већ направиле. То је избор који је на улице Француске, Британије, Холандије, Италије, а ускоро највјероватније и Њемачке, извео хиљаде Европљана незадовољних избором који је начињен у њихово име, но без њиховога учешћа. Народи Европе могу у тишини да изаберу визију Клауса Шваба и његових заговорника нове зелене енергије, која успут буди речено није ништа друго до још једна обмана, те да у складу са мотом Свјетског Економског Форума, посједују ништа и буду сретни. С друге стране, Европљанима се пружа избор смјене тренутних политичких гарнитура, и с њима, њихове идеологије. Да би земље Европе постигле потпуну сувереност неопходан је отклон од политике „жртвовања“ за интересе Сједињених Држава. Криза у Украјини је најбоље показала високу цијену оваквога понашања, чији лавовски дио сносе чланице Европске Уније. У оквиру овога избора, сарадња у евроазијскоом пространству се чини логичном. У контексту европске политике, демонстрација суверености не мора бити чак нити отворена подршка Москви већ просто уважавање и задовољавање сопствених интереса.

У временима која постају све турбулентнија за Европску Унију можда постоји могућност за рапидан индустријски развој оних европских држава које су остале у пријатељским односима са Руском Федерацијом, при чему аутор првенствено мисли на Србију и Мађарску, евентуално и Босну и Херцеговину. Као што смо до сада могли небројено пута чути, Њемачка, но и европска индустрија почивају на руском гасу и нафти. За сада се чини да је количину енергената коју Русија пружа Европи немогуће замијенити. Србија је замало па једина држава на читавом континенту која је, на основу уговора са Москвом, себи осигурала гас по цијенама далеко нижим од оних на отвореном тржишту.

У зависности од извора, цијена руског гаса за Србију се креће од 350, 400 до 600 долара за хиљаду кубних метара. Повољнија цијена гаса, од 350 долара, је она коју је предсједник Александар Вучић спомињао непосредно прије потписивања новога трогодишњег уговора са Русијом. Половином јула, када је потрошња генерално гледано умањена, са посебним нагласком на гријање, хиљаду метара кубних гаса је коштало 1.900 долара. Са доласком хладнијег времена, може се очекивати само даљи раст цијена и све израженији притисак на европско становништво и индустрију. Већ сада 200 њемачких добављача енергије најављује пораст цијена од октобра ове године док се њемачка индустрија сусреће са новим изазовима како се количине руског гаса у Сјеверном Току 1 смањују.

Са раније наведеном цијеном гаса, Србија не може а да не буде конкурентна свим другим земљама у оквиру ЕУ. Могуће је да се Београду, заједно са Мађарском и БиХ, пружа јединствена прилика за брзу индустријализацију путем пружања јефтине енергетске основе под условима које би диктирала Србија, а који би свакако требали да обухватају пренос релевантних технологија, запошљавање домаћих радника, осигуравање њиховога правног статуса и примања, сарадњу са домаћим фирмама, обуку домаћих кадрова те далеко ограниченије уступке од стране српских власти, него ли до сада. Њемачким фирмама је у интересу да наставе пословање с обзиром да је у интересу њихових власника да наставе зарађивати велике суме новца. Ова похлепа западњака може бити упрегнута на сличан начин, иако у далеко скромнијем обиму, на који је то учинила Кина када је једним потезом себе претворила у производни центар планете те лишила Сједињене Државе индустријске базе, или бар њенога значајног дијела, без испаљеног метка. Не треба имати заблуда, Кина тренутно заузима позицију коју заузима јер су амерички олигарси својевољно помогли Пекинг када су одлучили да им је профит важнији од добробити америчког радника. Зашто плаћати једнога Американца, када за исту суму може бити плаћено више кинеских радника. Све је ово сасвим нормално у капитализму и тренутно се назире могућност да би Мађарска, Србија и БиХ евенутално могле пронаћи сопствену корист у тешким временима која долазе за Брисел.

По свему судећи, пред Европљанима је тешка зима но истовремено релативно лаган политички избор. У тренутку када се глобални поредак мијења, европски народ могу изнова остати одани тренутном статусу кво, који их сваке године у сваком погледу чини све слабијима, или пак могу изабрати пут којим до сада нису крочили и који ће захтијевати прилагођавање, но који пружа могућност да ће Европа као засебан ентитет опстати. Украјинска криза је сасвим отворено показала јаз између интереса „европских“ елита и потреба европских народа. Из перспективе самих Европљана садашњи тренутак се намеће као најпогоднији за политичку промјену, но ако се задовоље својим пасивним понашањем, као до сада, није немогуће да их сам развој догађаја примора на поступке далеко болније и теже.