Љубиша Маленица: Последице западног идеолошког обрасца у Србији

16.06.2023. - 22:07

фото: Танјуг

Након трагедије која погодила Србију између трећег и петог маја, само са гађењем се могла посматрати поплава идиотизма која је запљуснула јавну сферу земље. Реакције заинтересованих, и одговорних, актера, почевши од власти па све до квислиншког НВО сектора су се свеле на мутаво нуђење бесмислених рјешења, те огавно кориштење индивидуалне и колективне трауме за грабљење политичких бодова.

Неколико седмица након убистава у Београду и Младеновцу јасно је да ништа није научено нити ће се нешто промијенити. Штавише, мишљење аутора, за надати се да је погрешно, јесте да ће се овакви случајеви поново догодити. Србија себи не може приуштити амерички „луксуз” од 200 масовних пуцњава у само прва четири мјесеца ове године. [1] Србија себи не може приуштити ни ово што се догодило почетком маја. Изгубити у три дана седамнаест живота, узраста између десет и двадесет пет година је страшан ударац за једну земљу и друштво који се већ тридесет година боре против негативног наталитета.

Крив је генерал

Према писању одређених извора, након масовне пуцњаве у основној школи, влада Републике Србије је „оценила да је један од главних криваца за овај монструозни чин „вестернизација” друштва која је оцењена као погубна, и најавила борбу, тачније конкретне мере за сузбијање ове пошасти”. [2] С обзиром да аутор није успио да пронађе званичну верзију дате изјаве њена аутентичност мора бити доведена у питање. Ако дата опаска јесте потекла из највишег административно-политичког врха Србије, не може а да не изазове ироничан смијех.

Да не буде нејасноћа, вестернизација јесте проблем српскога друштва, у то нема никакве сумње. [3] То је, на посљетку, план наших непријатеља већ неколико деценија. У суштини, цитирана порука јесте истинита, без обзира потицала она од политичког врха или из сфере друштвених мрежа, но ако је тврдња о извору истинита, онда се са правом можемо запитати шта су очекивали ти исти актери који спадају међу најревносније заговорнике вестернизација Србије. У чему је сада проблем? Убијена нека дјеца. Па шта? И то је Запад. Наш европски пут нема алтернативу. Тако нам говоре већ деценију, иако тај исти пут завршава у националном самоубиству. Све што ми јесмо, у културном и традицијском смислу, све је то варварско и заостало, то нам је порука од стране Запада. Све ћемо то „превазићи” само да нам је прихватити њихове шаблона понашања.

Након почетка сукоба у Украјини, те кметовског понашања већине чланица Европске уније, гаји ли ико реалан и даље илузије о некаквом стратешком и економском суверенитету Европе, те њеној способности да се уздигне у један од самосталних центара мултиполарнога свијета? Европски идиот је својевољно и у потпуности свезао своју судбину са усудом америчкога насилника, но ми и даље немамо алтернативе, иако су обриси алтерантива све јаснији глобално и ближи геополитички. Србија, односно да будемо много прецизнији, српска прозападна елита још увијек живи, у политичком, економском и сигурносном смислу, почетак овога вијека, иако је став народних маса одавно познат свима који желе да обрате пажњу, како по питању нашега европског пута, тако и по питању читавога низа увезених „вриједности”.

Да ова трагедија не би прошла без аутошовинистичких и неолибералних опаски побринуо се уобичајени скуп представника „грађанског друштва” које иначе окупља изузетно узак број грађана Србије. Тако смо имали прилику да сазнамо како је за смрт ђака у основној школи „Владислав Рибникар” заправо одговоран, у зависности од извора, мурал генерала Ратка Младића који се налази у близини саме школе, односно мушки шовинизам и зли патријархат који тлачи несретне и тужне жене.

Неколико дана након обје масовне пуцњаве, широм региона су се појавили чланици о уклањању мурала генералу Ратку Младићу, који се налазио у Његошевој улици на Врачару, од стране неколицине грађана Београда, које су портали из Федерације БиХ, Хрватске и њима слични из српских земаља одмах похвалили за њихов чин брисања „споменика ратном злочинцу”. [4][5] Један број ових текстова није одолио да истакне како се споменути мурал налази у близини основне школе која је била поприште прве масовне пуцњаве, тим путем индиректно повезујући само присуство мурала са поступцима Косте Кецмановића.

Све је јасно зар не? Између мурала Ратка Младића и убиства девет особа стоји знак једнако, бар за западне плаћенике. Ипак, ако ћемо већ пратити ову логику, масовне пуцњаве сличне овима су требале давно да постану свакодневне. Ако је Ратко Младић проблематичан, можемо претпоставити да се дата перцепција заснива на тврдњи како су његов лик и постпуци заправо послужили као инспирација малољетном Кости, с обзиром да генерал Младић међу прозападним активистима слови као ратни злочинац. Наиме, то је оно што се индиректно тврди. Зарад овога разговара, прихватимо дату тврдњу. Ето, Ратко Младић, односно његов мурал, су подстакли Косту Кецмановића на убиство својих вршњака, те чувара школе.

Овде се одмах сусрећемо са једним изузетно очигледним проблемом. Наиме, ако особа и понашање Ратка Младића имају такву снагу утицаја те могу овако деструктивно дјеловати на једнога тринаестогодишњака, зашто је онда дати утицај ограничен само на тог једног дјечака. У току ратова деведесетих, Ратко Младић није био једини српски генерал. Ако упитамо исте оне који продају овај аргумент, о њиховом виђењу српскога војног врха између 1990. и 2000. године, већина би све српске генерале олако сврстала у категорију ратних злочинаца. То је наратив њихових господара већ двадесет година, те сходно томе и њихов. Истовремено постаје јасно да проблем превазилази самога Младића и сада проблематичним постаје читава војна хијерархија, са посебним нагласком на највише официре.

Ово је битно нагласити из једног простога разлога. Генерали, како ВРС тако и Војске Југославије су командовали, укупно гледано, са скоро три стотине хиљада војника. Како је могуће да од тих неколико стотина хиљада војника, којима су командовали ови „ратни злочници” нити један није одлучио да, понесен ликом и дјелом својих генерала, уђе у основну школу и отвори паљбу по присутној дјеци и наставном особљу?

Коста Кецмановић има тринаест година. Рођен је 2010. године, у периоду када су неке друге вриједности почеле да се намећу српском друштву, од стране истих оних који данас крокодилским сузама оплакују трагедију читавога народа. Ако већ некоме треба да се узму за зло напори на кварењу српске омладине , то свакако није лик са мурала.

Крив је патријархат

Да борци против „волшебног” мурала не би остали усамљени у своме безумљу, потрудили су се дежурни феминисти.

Не пропуштајући прилику да уграби јефтине бодове међу својим истомишљеницима, Светлана Слапшак на порталу „Пешчаник” објављује текст под насловом „Седам девојчица”. [6] Чак и без уласка у суштину текста сасвим је јасна порука која се овим жели послати српскоме друштву. Истовремено, кога брига за дјечака који је страдао заједно са ових седам дјевојчица, а да не спомињемо Драгана Влаховића, чувара у школи „Владимир Рибникар”, који је први убијен. За разлику од свих нас осталих, госпођа Слапшак зна да је основни критеријум малољетног убице био заправо пол његових жртава.

Да ли би Слапшак имала шта написати да се, не дај Боже, трагедија наставила те да је број жртава био већи, да је број страдалих мушких особа био већи? Вјероватно би се и тада пронашао угао путем којег би се читава трагедија спиновала за потребе НВО сектора. И тада би сигурно било тражено од нас да занемаримо чињеницу, прву и једину која је битна, да су страдала дјеца, те би госпођа Слапшак и њој сличне особе инсистирале на томе да је некако трагедија мртвих дјевојчица већа од трагедије мртвога дјечака и мушкарца. Нама осталима очигледно још увијек није јасно, вјероватно јер нисмо пролазили џендер/квир/феминистиче школе толеранције западних амбасада, да бол и туга мајке дјечака који је страдао, његове породице, те породице покојнога господина Влаховића, једноставно нису на истом степену као у случају родитеља и родбине седам страдалих дјевојчица. Зна и патња за виши и нижи сталеж, када о њој пишу феминисти.

Једина врлина овог, иначе срамног текста, лежи у његовој веома ограниченој величини. Сам чланак је обима нешто већег пасуса некога далеко озбиљнијег рада, но чак ни такав није лишен одређених опажања која су аутору изгледала посебно занимљива.

Говорећи о школи у којој се трагедија одиграла, госпођа Слапшак истиче да „још у моје доба та школа била је посебна, ‘огледна’, школа финога света”. Изузетно занимљива опаска с обзиром да индиректно потврђује неколико раније изнесених тврдњи, које су стигле до аутора. Првенствено, можемо закључити да дотична установа није идентична, по одређеним критеријумима, другим школама у Србији. Из овога произилази закључак да је план и програм рада ове институције такође специфичан те да се у њему налазе елементи унесени „споља”. Истовремено, постоји висок степен сигурности у тврдњи да савремени програм рада, који и данас основну школу „Владислав Рибникар” чини „посебном и огледном” није исти програму рада из периода комунистичке Југославије, када је дотична установа уживала исти статус, ако је судити по коментарима Светлане Слапшак.

Није на одмет овде се запитати, ако већ говоримо о посебном статусу дотичне школе, који програм рада она прати, на чијем идеолошком темељу дати програм почива, ко га је састављао и када. Све су ово легитимна питања, посебно у ситуацији у којој је систем образовања у Србији под притиском западне идеологије, као и остатак друштва, чему је довољно илустративан примјер стање на тржишту уџбеника на којем је држава Србија најмање присутна. Да ли је српски политички врх којим случајем устројио систем образовања у Србији по угледу на Кину или Русију? Сви добро знамо одговор на ово питање. Исто тако сви добро знамо да је НВО сектор, свесрдно подржан од Запада, изузетно активно учествовао у довођењу српскога друштва гдје се оно данас налази. Да не буде заблуде, НВО сектор није учествовао сам у овоме процесу. Без активне политичке подршке, прозападне организације би завршиле као сличне петоколонашке ћелије у земљама које су сувереније од Србије.

Госпођа Слапшак у наставку свога текста истиче да „око поноћи сазнајем да су већином побијене девојчице. Наравно да је то тешко рећи, али се мора. Дечко који је убијао, убијао је углавном девојчице. Да ли су у одељењу биле апсолутна већина? Да ли су га оне тукле и вређале? Шта год да је, страшна чињеница је ту, и не сме се крити и покривати другарима и колегама. Убио је свет, убило је друштво, убице су посвуда, живе и техничке. Убила је навика. И ако се испусти именовање макар једнога чиниоца, све ће остати, јер се гнезди већ више од тридесет година.” [7]

Молим вас, аплауз за Светлану Слапшак. Ево жене која је кроз титански напор пронашла снаге да каже оно што се мора рећи, без обзира на тежину и чињеницу да „оно што се мора рећи” савршено пристаје уз друштвену патологију коју дотична промовише. У суштини, Светлана Слапшак „храбро” наступа јер је сасвим свјесна да за њен поступак није потребна никаква храброст. Није уопште тешко у данашњој Србији рећи било шта што погодује ширењу западне идеологије и друштвене позападњачења.

Ако занемаримо „јуначки дух” госпође Слапшак, постоје елементи њене крокодилске жалопојке којима је неопходно обратити већу пажњу с обзиром да се заправо могу препознати као облици испољавања стварних друштвених проблема који си и утицали на појаву тренутнога стања, те који превазилазе уске окриве комада жуте штампе који је Слапшак саставила.

Прво ћемо обратити пажњу на питање могућности вршњачког насиља од стране дјевојчица, које су свјесне свога привилегованог положаја, према дјечацима. Постоји ли могућност да су и жене способне за испољавање насиља које у својој основи не почива на физичким претпоставкама снаге и издржљивости. Постоје ли можда, само можда, облици злостављања којима се, махом, служе жене?

Ако је судити по истраживањима која долазе са Запада, одговор на ово питање је позитиван. Канадска студија спроведена у периоду од 1999. до 2004. године је показала да се пола милиона мушкараца у Канади налазило у интимној вези са партнером који је према њима био насилан, при чему се под партнером махом мислило на бивше и тренутне супруге. [8] У САД, у зависности од географске локације и професије, број жена које су испољавале облике физичког насиља према својим мужевима се кретао између 16% до 35% од укупног броја случајева насиља у породици. [9] Истовремено, неопходно је разликовати више различитих облика насиља од којих је физичко насиље само један. Поред овога вида насиља, често се спомиње и сексуално насиље, вербално-емотивно, ментално-психолошко, економско те културно-идентитетско. [10]

У погледу случаја Косте Кецмановића, у зависности од извора, дјечак је био или обожаван [11] или пак жртва [12] вршњачког насиља. Не узимајући сада у обзир специфичну ситуацију у којој се налазио Кецмановић, занимљиво је уочити да Слапшак наводи и могућност насиља против самога дјечака као један од разлога који је довео до трагедије. Да ли је могуће да феминизација друштва и његова инструментализација против мушкараца, о чему је аутор већ писао [13], носи дио одговорност за оно што се десило на Врачару? Сигурно не, ако питамо Светлану Слапшак.

Настављајући да лешинари на трагедији, од госпође Слапшак можемо сазнати да „убио је свет, убило је друштво, убице су посвуда, живе и техничке. Убила је навика”. Да не би Коста остао усамљен у своме крвавом походу, сви ми остали смо додати њему као својеврсни саучесници злочина. Како другачије тумачити тврдњу „убило је друштво” него као преношење одговорности на све нас? Наравно, Слапшак не сноси одговорност с обзиром да је она ван дотичнога друштва, феминиста у борби за промјену истога.

Узевши у обзир идеолошку позадину Светлане Слапшак сасвим је јасно шта је суштина њене поруке. Српско друштво је и даље превише патријархално, превише агресивно, превише мушко, превише ово или оно, но највише шовинистичко и предодређено да испољава насиље над женама, иако и саме жене чине то исто друштво. Сувишно је рећи да оваква перспектива, феминизма уопштено, нема додира са стварношћу. Као што је без додира са стварношћу да било ко од нас осталих прихвати некакву наметнуту кривицу за злочине Косте Кецмановића. Да ли је аутор спремио и извео напад на школу или, пак, онај у Младеновцу? Да ли је то учинио можда неко од оних који тренутно читају овај текст. Да нису то можда учинили припадници Војске Србије, полиције, ватрогасци, медицински радници, грађевинари, радници градске чистоће те низа других професија? Сасвим јасно се зна које је у оба наврата кривац и сасвим је јасно шта је узроковало дате трагедије.

Сам аутор је у више наврата писао о опасностима, на појединачном и колективном степену, од некритичког прихватања западних шаблона понашања, друштвених патологија и законских рјешења. Много искуснији и препознатији аутори, људи који слове као најистакнутији савремени српски интелектуалци су непрестано упозоравали и упозоравају на опасност по развој и опстанак српског народа од увезених облика понашања, медијских и „забавних“ садржаја, законских прописа и сличних друштвених категорија. Ова упозорења су имала значајног одјека међу самим народом, но не и мећу политичко-административном елитом, да не спомињемо представнике „грађанскога друштва”.

Ако већ некоме треба приписивати кривицу, сем самога Косте, онда то свакако није друштво у његовом схватању свеукупне заједнице Срба те грађана Србије, већ познате адресе политичких и административних актера, те НВО активиста, који су својом пасивношћу или пак отвореним заговарањем, и довели до продора дегенеративних понашања у Србију.

Слапшак није пропустила прилику да на крају, по свему судећи, принесе жртву златном телету феминизма, страшном мушком шовинизму, с обзиром да се њена опаска „убице су посвуда, живе и техничке”, по мишљењу аутора, не може другачије тумачити већ као директно дефинисање свакога мушкарца у Србији као убице. То што огромна већина има статус „техничког убице” ништа не поправља. Рођен као мушко, рођен као убица. Одлична порука послана мушкој популацији Србије.

Суштина проблема

Феминизам, као вид идеолошког тровања друштвеног ткива српског народа, само је један од више појавних облика онога што би могли назвати процесом вестернизације. У своме недавном тексту, који је објавио Нови Стандард, госпођица Тајана Потерјахин је исправно уочила нешто што је самом аутору дуже времена промицало као закључак. Наиме, у текстовима до сада писаним, аутор је често истицао да се пројекат друштвеног инжењеринга над Србима изводи посљедње три деценије, но као што госпођа Потерјахин истиче, ово је процес који траје још од комунистичког преузимања власти, половином четрдесетих година прошлога вијека.

Капитализам, његова неолиберална и финансијска верзија, Србима је јасно словила као производ Запада и као идеологија непријатељски настројена, с обзиром на наше колективно искуство са истим. Комунизам се, захваљујући различитим облицима мимикрије, оградио од критике, представљајући се као „народна” идеологија. Довољно је погледати резултате четрдесет пет година комунистичке власти, у демографском, територијалном, идеолошком и културном погледу, на Србе, па да се читава илузија комунизма као српске „народне” идеологије распадне. У својој суштини, што је увијек неопходно истаћи, и капитализам и комунизам су западне идеологије, наводно универзалне, но увијек непријатељски настројене према сваком облику друштвеног уређења које одступа од параметара које оне постављају.

Народи и друштва која су стасала из византијског цивилизацијског круга, са религијским и друштвеним карактеристикама њему својственим, из перспективе Запада јесу страни, другачији, те самим тим и предмет напада. Читав низ фактора, како економских, идеолошких, религијских, је утицао на овакав став, који је у темељу како комунизма тако и капитализма.

Процес кроз који је наш народ прошао, односно који пролази посљедњних осамдесет година, Потерјахин назива културном траумом дефинишући га као „насилно прекрајања културнога обрасца” истовремено истичући да „истрајавање у процесима „измене свести” неминовно води у ескалацију насиља. Стање хаоса и одсуства темељног система вредности храни агресију… Процес природног прилагођавања нашег културног и економског друштвеног модела на драматичне промене с почетка двадесетог века насилно је прекинут комунистичком окупацијом Србије. Крвопролиће којим је власт Јосипа Броза тада печатирана никада нисмо ни појмили ни прихватили до краја. То да смо били народ жртва, не само немачког окупатора, савезничког бомбардовања, најсвирепије државе која је икада постојала (НДХ), него и својих сопствених издајника, комуниста, тек ћемо морати да освестимо”. [14]

Можда је и ово дио разлога зашто се данас, као нација, чинимо дезоријентисаним и без јасне представе како би требало да изгледа наше друштво данас и сутра. Можда је и зато наша колективна реакција била у складу са западним шаблонима понашања када говоримо о трагедијама ове врсте.

Америчка култура

Аутору је пажњу на ову чињеницу скренуо коментар постављен на друштвеној мрежи „Фејсбук”, од стране налога који носи име Владимир Петровић, а који истиче да и то „што преузимате колективну кривицу, и то вам је америчка култура (virtue signaling); и то што ћутите и позивате на молитву – и то вам је оно што сте научили на америчкој мрежи од Амера (thoughts and prayers); и то што палите свеће по улици уместо у цркви и што одајете почаст на улици, и то вам је америчка култура (rest in peace dear angel); и то што ће се ускоро држати јавни комеморација преминулих гдје ће се причати о њиховим врлинама и детаљима из живота, и то вам је америчка култура; и све што гледамо на телевизији, од вести, филмова па до ријалитија, квизова и шоу програма, цео новији концепт, и то вам је стигло из Америке; и шопинг „молови” и „Халовини”, цео тај „хајп” је америчка култура; и та огледна школа за „елитну” децу – и то је амерички изум; и цео инцидент је америчка култура; и коментари деце на мрежама (који су свакако пола на енглеском) – и то је америчка култура. И то што вам деца живе од и у друштвеним мрежама – и то вам је америчка култура. Ми смо американизована нација. Народ са хиљадугодишњом културом копира и преузима културу државе старе 200 година, која је највише убила туђе деце широм света, укључујући и српску. И то што ниједан министар није већ поднео оставку – и то је америчка култура. Немамо ми „И” од Истока. Ми смо мали Американци.” [15]

Датоме виђењу се може, с правом, приговорити. Србија, поред Мађарске, је једина европска држава која није увела санкције Русији, нити треба. На простору Србије руски медији су и даље присутни и слободни, сарадња са Москвом се и даље одвија. Српски народ је јасно против учлањења у НАТО, са исправним разлогом. Београд и даље води кампању, дипломатским средствима, како би што више земаља повукло признање тзв. Косова као независне државе. Најновија дешавања на Космету и отпор нашега народа, који се одупире очигледној неправедности – говоре довољно. На посљетку, није ли на почетку претходнога вијека сам Милан Ракић, исписујући стихове пјесме „На Газиместану” [16], алудирао на исти друштвени феномен, односно тенденцију да се тадашња млађа генерација критикује као превише позападњачена? Ипак, та иста генерација се словима овјенчаним славом уписала у историју нашега народа. Од Првог балканског рата па све до Кајмакчалана, и даље, те давне генерације „захваћене западњачком реком” су својим примјером освјетлале како српско оружје тако и Србе као нацију.

Треба имати разумјевања за господина Петровића. Аутор претпоставља да је као и сви ми остали, и Петровић био погођен ужасом трагедије која је у тако кратком времену погодила Српство. И поред свега тога, нема сумње да се у оквиру дате критике налази више истинитих елемената. Штавише, слике и понашање након трагичних догађаја сасвим јасно потврђују изнесено у цитату изнад. Намјера никако није, иако се тако може учинити, да се на било који начин доведе у питање искреност жалости која је исказана за изгубљеним животима. Србија и Српство јесу ожалили своју мртву дјецу. У нас срце још умрло није. Ипак, као и са примјером Светлане Слапшак, и овде се уочава проблем у нагризању аутохтоног националног идентитета увозом страних шаблона понашања који у себи не носи никакву вишу вриједност од домаћих, штавише, западни облици понашања су у том обиму постали дегенеративни да их са правом можемо посматрати више као друштвене патологије него ли као легитимне облике друштвених односа о чијем усвајању се може водити расправа.

Рјешење до којега су дошле власти, односно драконско пооштравање односа према онима који легално посједују оружје је још један примјер кориштења западних „рјешења” проблема која, успут буди речено, не функционишу нити унутар самога Запада.

Нове мјере, које би наводно требале да подигну степен сигурности у Србији, укључују ревизију легалних власника оружја, те од близу 400.000 грађана, само њих тридесет до четрдесет хиљада ће задржати своје ватрено наоружање. Казне за посједовање нелегалног оружја ће бити удвостручене. У наредне двије године ће бити проглашен мораторијум на издавање дозвола за држање и ношење оружја, те ће се сваких шест мјесеци вршити контрола власника. Љекарске и психолошке провјере ће бити обавезне. Истовремено ће се пооштрити казне за посједовање хладнога оружја, попут ножева. [17][18] За крај, предсједник Вучић је најавио „разоружавање Србије”. Није могао бити несретнији избор ријечи. Као да слушамо окупатора, а не демократски изабраног предсједника.

Разоружавање Србије

Као што обично бива, и увијек ће бити, са оваквим драконским прописима се једино врши разоружавање оних особа које поштују сам закон. Оних особа које су, иначе, законобојажљиви грађани. Криминалне групе, терористичке ћелије, мигранти и трговци људима, трговци наркотицима и криминогени елементи сваког облика и природе неће обратити ни најмању пажњу на нови закон, без обзира колико исти био „прогресиван” и строг. Њих просто није брига. Они су своју судбину свезали са криминалним активностима и они ће увијек пронаћи оружје, на овај или онај начин, и увијек ће га не само посједовати већ и носити са собом, тако представљајући пријетњу нормалним грађанима у сваком моменту.

То је оно што се, по свему судећи, не схвата ни када говоримо о починиоцима масовних убистава на Врачару и у Младеновцу. Они би своју злу замисао извршили било легалним или, пак, нелегалним оружјем. Да им на располагању није било легално наоружање – исто би набавили путем црног тржишта. На посљетку, и један и други злочинац нису морали за своје нападе искористити ватрено наоружање. Мора се прихватити да је и Кости Кецмановићу и Урошу Блажићу на првом мјесту стајала јасна и чврста намјера убијања других особа. Да им на располагању није било ватрено оружје, искористили би хладно, или пак неки од бројних алата који могу бити искориштени за чин убиства. На овај или онај начин, они би пронашли средства да своју намјеру спроведу у стварности. Проблем није у оружју.

Казнити особе које легално посједују оружје неће довести ни до једног другог ефекта него до подстицања криминалитета и срозавања степена сигурности у Србији. Мјере које су предложиле власти просто неће имати жељени ефекат с обзиром да ће изузетно ограничити способност личне одбране грађана, у корист криминогених елемената, те може утицати на погоршање генералне сигурносне ситуације, посебно у геополитичким условима у којима се Србија тренутно налази, да не спомињемо мигрантско насиље које је у порасту. Сасвим је разумљиво да представници власти желе учинити нешто с циљем стабилизације ситуације, но фасцинантно је посматрати како бирају једну од најлошијих, ако не и најлошију, опцију за постизање овога циља.

Преузимвање протеста

У релативно малом временском размаку имали смо три различита масовна окупљања у Београду. Први, односно Спасовданска литија [19], је више био одраз религијско-културне традиције него ли било чега другога. У својој суштини, предвођена моштима владике Николаја Велимировића, литија је, из перспективе аутора, послужила као демонстрација византијске политичко-вјерске симфоније, с обзиром да је окупила представнике како државе, са нагласком на војску, тако и цркве, поред неизоставног присуства самога народа. Једина порука у оквиру литије која би могла бити дефинисана као политичка, иако је то далеко од пукога политиканства, јесте по ко зна који пут истакнути став Српске православне цркве да је Космет саставни и неотуђиви дио Србије, те да су било какви потези по питању препознавања тзв. Косова као независне државе од српскога политичког врха неприхватљиви.

Други скуп је био отворено политички, те је служио као демонстрација подршке тренутним властима предвођеним СНС-ом и Александром Вучићем. Скуп под називом „Србија наде” је окупио значајан број грађана, као и неколицину гостију из иностранства. Укупна порука самог скупа, ако је судити по одређеним медијским изворима, јесте да снажна држава представља једини фактор који може одговорити на бројне изазове и проблеме. [20] Истовремено, ово масовно окупљање народа се може посматрати као мјера усмјерена против могуће дегенерације протеста „Србија против насиља” у још једну обојену револуцију, какву смо гледали 5. октобра. Аутор жели да истакне лично мишљење да већину учесника скупова „Србија против насиља” види као особе истински заинтересоване за побољшање стања у Србији, које можда не гаје симпатије према тренутним властима, но које су одани Србији. Ништа од реченог не значи да међу учесницима датих протеста не постоје појединици или, пак, структуре које би трагедије са почетка овога текста искористиле за усмјеравање народне енергије против дугорочних интереса самог тог народа и државе Србије.

Трећи скуп у питању, у тренутку писања овога чланка, се по шести пут понавља у Београду и сада се већ отворено може истаћи да га предводе представници проевропске и прозападне опозиције, с обзиром да су организатори протеста опозиционе странке Народна странка, Не давимо Београд, Демократска странка и странка „Заједно”. [21][22] Списак говорника који су до сада наступили на скупу „Србија против насиља“ јасно показује прозападну политичку позадину ових окупљања те, што је још значајније, анти-српску.

Међу датима можемо споменути Феђу Штукана, снајперисту муслиманских снага током грађанског рата у БиХ, обучаваног од стране муџахедина, који је потом пуцао по Србима, односно „четницима”. [23] Поред Штукана, говорио је и глумац Милан Марић, који иначе сведушно подржава огавни наратив „геноцида” у Сребреници. [24] Ова два говорника нису били усамљени, но довољан је дотични пар издвојити па да се стекне јасан утисак анти-српске атмосфере на овим окупљањима, која првенствено долази од самих организатора. Зарад свега овога се већ може сматрати да су ови протести „отети” од стране опозиције, те да немају никакве везе са првобитним разлозима окупљања, који су били директно везани за масовна убиства са почетка маја.

Суд аутора о преузимању протеста од стране петоколонашких структура је само ојачан појавом неколицине транспарената који су у суботу, трећег јуна, поручивали да се „српско прољеће не може зауставити”. Свој допринос овоме наративу је дао и адвокат Александар Оленик, коме украјински Мајдан представља „одбрану демократије и европске идеје” [25] те самим тим би требао да послужи као узор Србији. Догађај који је коштао невиних живота, довео до државног удара и крвавог грађанског рата, по Оленику, треба да нам служи као водиља. Закључке извуците сами. Чињеница да западни провокатори, као Гунтер Фелингер, отворено на друштвеним мрежама позивају на „СрбоМајдан” [26] једино може додатно оснажити увјерење о лошим коначним намјерама оранизатора протеста „Србија против насиља”. Грађански рат у Србији, је ли то оно што нам призивају организатори?

Свака разумна особа која је само у посљедњих десет година имала прилику да види резултате различитих „прољећа” широм свијета би сматрала, у најмању руку, неукусним да се иста судбина призива Србији. Од непријатеља који су нам у близини то је сасвим нормално очекивати, но не и од Срба који су, наводно, изашли на улице престонице да искажу незадовољство поводом трагично изгубљених младих живота.

Без обзира на политичку или, пак, друштвену позадину свих ових окупљања, чињеница да је изузетно велики број особа, укупно гледано, учествовао у овим окупљањима говори у прилог тези да грађани Србије желе и траже напредак у односу на тренутно стање. На ово би посебно пажњу требао обратити предсједник Александар Вучић који је у току своје каријере покушао да изгради себе, или бар такав утисак о себи, као политичара коме је на првом мјесту добробит српског народа.

Двије идеологије које су у посљедњих десет година подстицане у Србији не могу постојати једна поред друге. Србија као пост-модернистичка колонија странога финансијског капитала, у којој су прихваћене све друштвено-идеолошке патологије Запада те која послушно прати команде Брисела и Вашингтона на своме путу „без алтернативе“ у нестанак, не може истовремено битисати са Србијом која је суверена и традиционално оријентисана држава, са здравим друштвеним темељима потеклим из народне културе и историје, која своју економију развија зарад побољшања стања сопственог народа и демографске обнове, те чији наступи на међународној дипломатској сцени одражавају напоре за остварење српских националних и геополитичких интереса.

Нема сумње да ће се пронаћи они који ће овај текст протумачити на исти начин на који је сам аутор протумачио понашање других политичких актера, односно као грабљење јефтиних политичких поена за сопствену идеолошку позадину. То је њихово право и слобода. То је такође погрешно виђење. Иако у датој тврдњи може чак и да постоји елеменат истине, сврха овога чланка није да „прикупљати” никакве поене нити „лешинарити” на нашој колективној трагедији. Из перспективе аутора, те самим тим и овога текста, не постоји никаква основа за поређење двеју идеолошких путања које тренутно постоје у Србији, с обзиром да је једна наметнута споља и очигледно је вјештачка, док је друга производ друштвено-стваралачких потенцијала српског народа. Једноставније речено, дотичне двије визије немају исте вриједности, не могу је ни имати, нити је, пак, њихов утицај на друштвено ткиво у истом обиму позитиван и пожељан.

Довољно је размотрити различити примјере, глобално гледано, да би се уочио корозивни и непожељан утицај онога што тренутно посматрамо западним идеолошким обрасцем. Србија није изолован случај, већ само још једно поглавље у идеолошком сукобу традиције и постмодернога на простору читаве планете. Проста истина, несумњиво чињенично стање, јесте да онај идеолошки правац који би могли назвати традиционалним, са свим што то значи у смислу државног суверенитета, економског развоја, одгоја и образовања како дјеце тако и одраслих, правних норми, одбацивања „алтернативних” начина живота и сличног, представља, најпростије речено, далеко бољи избор, како у погледу појединца тако и у погледу колектива, него ли посмодернистичко схватање онога што би друштво, и само човјечанство, требало да буду.

И саме трагедије које су задесиле Србију почетком маја су карактеристична испољавања патологија Запада, не Истока. Релативно недавно мигрант из Сирије је ножем у Француској напао четворо француске дјеце млађе од пет година. [27] У Британији енглеске дјевојчице већ четири деценије бивају жртвом силовања пакистанских педофила. [28] Престоница америчке лудости, Калифорнија, је недавно усвојила закон којим се кажњавају родитељи који не подржавају измишљени пол свог дијетета. [29] Истовремено, широм Запада, дјеци коју је веома лако збунити или пак завести, се препоручују неповратни хируршки захвати којима им се уклањају репродуктивни органи како би се задовољили комплекси суманутих ЛГБТ идеолога. Пол није природна категорија већ производ произвољног осјећаја, ако је судити према западним „стручњацима”. Све ово су посљедице западног идеолошког обрасца, не руског, не кинеског. Сходно свему реченом, ако већ постоје два идеолошка избора – јасно је да избора нема. Само један правац друштвеног развитка може послужити као брана читавом низу социјалних девијација, при чему масовне пуцњаве спадају у категорију најуочљивијих, а то засигурно није западни постмодернизам.

Љубиша Маленица је дипломирани политиколог. Ексклузивно за Нови Стандард.

________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:

[1] https://www.bbc.com/news/world-us-canada-41488081

[2] https://t.me/borbeni_efektivi/17820

[3] https://rt.rs/opinion/marko-tanaskovic/30128-marko-tanaskovic-kolumbajn-efekat/

[4] https://faktor.ba/vijest/nakon-masovnih-pucnjava-ponovo-u-beogradu-krenulo-brisanje-murala-zlocinca-ratka-mladica-/197987

[5] https://nova.rs/vesti/drustvo/narodni-poslanik-i-gradjani-uklanjaju-mural-ratka-mladica-na-vracaru/

[6] https://pescanik.net/sedam-devojcica/

[7] https://pescanik.net/sedam-devojcica/

[8] http://www.humanservices.alberta.ca/documents/PFVB1100-men-abused-by-women-booklet.pdf

[9] https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC2968709/