Љубиша Маленица: На прав(н)ој страни историје
У данима када обиљежавамо годишњицу НАТО агресије на СР Југославију, препознајући је као манифестацију варварства, отпор тадашње српске државе не можемо тумачити другачије него као чин потврде суверенитета. Све норме међународнога права су погажене зарад бомбардовања Србије и Црне Горе.
Заобиђен је и Савјет безбједности УН-а. И поред званичних саопштења у којима се агресија карактерисала као хуманитарна интервенција, постоје и мишљења по којима су Срби страдали само да би се преусмјерила пажња америчке јавности са ниских страсти којима је Вилијам Клинтон укаљао Овалну канцеларију. Дивљаштво као суштинска карактеристика политичког Запада испољила се управо те 1999. године.
Двадесет шест година послије, исти варваризам у новом руху и даље је присутан на простору бивше Југославије. Голу силу НАТО-а замијенило је правно насиље. Претварање правних норми и институција у средство обрачуна са политичким противницима је концепт већ дуже времена познат у оквирима политичке теорије и праксе. За њега на Западу постоји и посебан назив – lawfare – који настаје као кованица термина право и ратовање.
У контексту Босне и Херцеговине овај приступ је био од изузетне користи високим представницима, de facto колонијалним управницима, у њиховим напорима за централизацију државе и мајоризацију Срба и Хрвата. Дегенерацију права ради одржавања наратива, коју је претходно производио Хашки трибунал, на себе су преузели суд и тужилаштво Босне и Херцеговине, што их је учинило политичким актерима.
Тренутна политичко-правна криза унутар БиХ, изазвана дјеловањем Кристијана Шмита јесте несумњиво усмјерена против Републике Српске, односно Срба у Босни и Херцеговини. Као и у периоду агресије на СРЈ, насртаји на институције Републике се одвијају под кринком тобожње индивидуалне кривице Милорада Додика, иако суштински проблем заговорницима глобализма представљају Срби као народ.
Прије него што је нападнута Југославија, 1995. године бомбардована је Република Српска, а српски народ у Хрватској етнички је очишћен уз благослов Колективнога запада. Срби су тада стајали сами. Овај пут Република Српска није усамљена и ситуација која се представља као специфична локална проблематика је заправо само рефлексија кризе западноцентричнога глобалнога поретка који је земљама Источне Европе наметнут након распада СССР-а.
Илустрације ради, у Румунији, убједљиви побједник првог круга предсједничких избора, Калин Ђорђеску, у неколико дана губи мандат јер Врховни суд Румуније поништава изборе. Разлог је, као што то обично бива, наводна корупција. Стварни гријех Калина Ђорђескуа је његова незаинтересованост да на рачун националних интереса Румуније заступа политике бриселске еврократије.
У контексту Румуније, демократија је – у најбољем случају – суспендована. Унутар самих Сједињених Држава, Трампова администрација се суочава са сличним проблемима гдје се правне структуре, односно судови, јављају као главна средства политичкога притиска како на планове нове администрације тако и на појединачне чланове исте, са нагласком на самога Доналда Трампа.
Суштински посматрано, процес глобализације који се намеће као безалтернативан више од три деценије приводи се своме логичном исходу и пред нације свијета се поставља избор између прихватања подређености с једне стране, и суверенистичкога пута с друге. На глобалној равни постепено се повлаче идеолошке границе између суверениста и глобалиста. У стварности се оне неминовно испољавају на пољу политике као борбе између доминације носилаца процеса глобализације и поновнога наметања принципа поштовања права суверених држава и нација.
Могуће је да БиХ на глобалном нивоу сада служи као најилустративнији пример сукобљавања оних који теже неоколонијалном начину поступања и заговорника суверенизма
Сводећи изнова простор разматрања на локални ниво, у тренутној кризи унутар БиХ препознају се особине глобалних процеса и могуће је да Босна и Херцеговина сада служи као најилустративнији примјер сукобљавања оних који теже неоколонијалном начину поступања и заговорника суверенизма.
Нигдје на свијету, па тако ни у БиХ, ова два свјетоназора не могу истовремено постојати на једном простору. У друштвено-политичком рјечнику босанских муслимана сусреће се синтагма „Босна поносна“ – често искориштена како би се конструисала веза између садашње Босне и Херцеговине и средњовјековне српске државе. Муслиманско политичко вођство се не либи користити дати израз како би тренутну БиХ окарактерисало као поносну, независну и суверену земљу.
У стварности, та Босна не постоји. Политике и потези како муслиманскога политичкога миљеа, тако и институција на заједничком нивоу, прихватају постојање, функционисање и надређени статус органа који никакву утемељеност у Босни и Херцеговини немају, да не говоримо о легитимитету међу народима који у БиХ живе. „Босна поносна“ не трпи високе представнике. И поред изазова са којима се суочава Република Српска, ако игдје у дејтонској БиХ и даље битише дух средњовјековне Босне, односно „Босне поносне“, онда је то свакако у Републици Српској.
За овакво стање директну кривицу сносе муслимански политички и интелектуални прваци. У времену када је Педи Ешдаун смијенио више десетина демократски изабраних српских званичника, политичком Сарајеву се пружила прилика да своје ријечи посвједочи дјелима. Управо је Сарајево – бранећи истинске принципе суверености – требало да реагује у корист српских функционера. То се није догодило и свако инсистирање након тога о БиХ као сувереној земљи је само форма лишена суштине и ништа више од тога.
Наслов и опрема текста: Нови Стандард
Извор: Центар за друштвено-политичка истраживања Републике Српске
Насловна фотографија: Кабинет председника РС
