Љубиша Маленица: Кулминација западног паразитирања

27.10.2022. - 20:48

фото: Reuters/Yiorgos Karahalis

Савремени Запад свој тренутнo висок степен развоја и утицаја заснива на ономе што би могли, просто, назвати демографским и економским паразитизмом. Паразитизам, као појава, најчећше се спомиње у оквирима биологије и медицине, и његова употреба у другим областима је изузетно ријетка, те се може посматрати и као непримјереном. Из перспективе аутора, кориштење датога термина да се опише тренутни начин понашања западних земаља је одговарајући управо због основних претпоставки таквога понашања.

У оквирима биолошке науке, паразитизам се дефинише као „такав облик међуврсног односа у коме једна врста (паразит) живи на рачун друге (домаћина). Као последица специфичног начина живота код паразита се јавља низ адаптација које се огледају у томе да неки органи закржљају или нестану, док се на њихов рачун развијају други. Последице присуства паразита по домаћина могу варирати од малих промена у понашању, преко очитих патолошких промена у ткивима, до смрти у неким случајевима.” [1][2] Иако постоје друге дефиниције, неке од њих везане уз одређене карактеристике самога паразитизма као начина живота, ранија дефиниција се може посматрати, грубо гледано, као универзална с обзиром да се путем ње описују карактеристике уопштене свим паразитским облицима живота.

Једна од битних одлика паразита јесте њихова неспособност да себи осигурају другачији пут опстанка у случају брзих промјена стања врсте домаћина или, пак, у параметрима екосистема којег су паразити саставни дио. Живот паразита се одликује овим парадоксом. С једне стране, постојање паразита је, посматрано из перспективе бруталног живота у природним условима, релативно лагодно, с обзиром да овакви организми не морају ловити своју храну, не излажу се опасностима нити троше енергију, опстају на рачун домаћина којем заузврат не осигуравају никакву противуслугу, штавише, у већини случајева присуство паразита има негативан утицај на способности опстанка домаћина. С друге стране, овако уска специјализованост организма излаже исти високом степену опасности од изумирања ако врста домаћин и екосистем прођу кроз, из перспективе еволуционог процеса, брзе промјене.

Постоји одређени степен ироније у овој стварности, односно да се лагодан живот на рачун туђега рада плаћа, првенствено, губитком сопствених подузетних и стваралачких способности, а потом и потпуним нестанком у тренутку када домаћин и сам нестане или, пак, развије могућност да се одбрани од наметника.

За потребе овога текста довољно је да раније наведену дефиницију, у општим оквирима, примијенимо на земље колективног Запада, односно њихово понашање према другим државама или пак савезима држава. Неопходно је истовремено обратити пажњу на два водећа феномена који су утицали на дегенерацију западних земаља и њихов прелазак на паразитски начин постојања. Први јесте губитак способности аутохтоног становништва унутар ових земаља да се биолошки обнови, односно да постигне и одржи стопу фертилитета од 2.1, неопходну за просту репродукцију и евентуални спори раст популације. Истовремено, губитак ове способности није производ вањских утицаја већ самосталног прихватања низа девијантних понашања као нормалних. Други феномен који је утицао на развој западнога паразитизма јесте уништавање сопствених капацитета за стварање и производњу, односно оно што се често назива деиндустријализација, праћено успоном финансијког капитализма који се и сам одликује паразитском природом.

Први дио текста ће бити посвећен питању демографије на Западу која се већ читав низ деценија одликује опадањем броја аутохтонога становништва. У оквиру ове теме пажњу ћемо посветити, на првом мјесту, разлозима који су условили пад наталитета домаћега становништва, а потом и начину на који су западне државе покушале овај тренд зауставити и преокренути. Истовремено, није на одмет истаћи да је опадање природне стопе прираштаја попримило глобални карактер [3], чак и у државама које тренутно биљеже здраве демографске тенденције. Наиме, када се упореде кумулативни подаци за посљедних педесет до седамдесет година, јасно се уочава пад броја броја рођене дјеце по жени, те што је још важније, тенденција даљег смањења тоталне стопе фертилитета.

Природни прираштај

Када говоримо о прираштају на Западу, значајану улогу у опадању прираштаја одиграла је нормализација абортуса, са посебним нагласком на допринос овој нормализацији који је дао случај „Ро против Вејд” (Roe vs Wade). Од 1973. године, када је споменутим судским процесом абортус легализован као „женско право”, до 2021. само у Сједињеним Државама извршено је више од 63 милиона абортуса [4]. У, грубо гледано, истом временском периоду, односно од 1965. до 2015. године у Америку је пристигло нешто више од 72 милиона миграната [5].

Није тешко закључити да се управо путем миграције рјешавао проблем мањка популације, узрокован, између осталога, прекласификацијом абортуса у „здравствени захват”, те питање „здравља жене” насупорт ранијег схватања које је абортус посматрало као чедоморство. Штавише, када се погледа укупна стопа фертилитета у Сједињеним Државама, према расположивим подацима, врхунац је достигнут крајем педестих година када је просјечна Американка рађала 3.5 дјеце. [6][7] У истој години када је абортус легализован, стопа природног прираштаја у Сједињеним Државама је пала испод стопе фертилитета неопходне за просту обнову дате популације.

Тренутна стопа фертилитета Америке износи 1.7 дјеце [8] те се у периоду након 1973. никада није опоравила изнад стопе од 2.1, што се може узети као показатељ дубљих друштвених промјена, с обзиром да не можемо говорити о изразито негативним економским трендовима, као што је случај био у Русији почетком деведесетих. Напротив, из садашње перспективе и тренутнога стања унутар Сједињених Држава, деведесете године се могу посматрати као једна од најбољих америчких деценија.

Поред утицаја који је политика абортуса „на изволите” имала на популациона кретања унутар САД, не може се занемарити улога коју је одиграло ширење дегенеративне идеологије феминизма, са посебним нагласком на такозвану сексуалну револуцију. Од значаја за овај текст јесте чињеница да је феминизам, путем свих својих испољених облика, утицао првенствено на друштвено ткиво Сједињених Дражава. Прецизности ради, када се говори о елементима феминизма који су највише утицали на губитак способности америчког друштва да само себе обнавља, првенствено се мисли на већ споменуту сексуалну револуцију, масовни улазак жена на тржиште рада, демонизацију мушкараца те напор на потпуној релативизацији значаја породице.

Основне поставке феминистичке сексуалне револуције се могу посматрати као прихватање негативних аспеката мушког сексуалног понашања и њихове промоције међу женском популацијом. Пожељно понашање више није „не бити промискуитетан” или, пак, „не варати” – већ управо супротно. Штавише, феминистички дискурс, посебно у оквиру образовног система ставља нагласак на што већи број односа са што већим бројем партнера. Поента није засновати стабилну везу већ „искусити слободу” која се, наводно, оваквим понашањем стиче. Истовремено, овакво понашање се увијек дефинише као еманциповано, чиме се постиже двоструки ефекат. С једне стране, ново понашање окарактерисано као еманциповано поприма позитивне конотације док се, с друге стране, ранији морални ставови негативно описују као назадни и ограничени.

На дуже стазе, овакво понашање само штети женама с обзиром да, у својој суштини, оно почива на љепоти и младости које су пролазне. Нема сумње да ће мушкарци искористити промискуитет женске популације – истраживања и друштвена запажања у свим земаљама које су прихватиле феминизам подржавају овај закључак. Оно што се не истиче је чињеница да ће мушкарци својевољно ступити у интимни однос са оваквим женама али их неће посматрати као одговарајуће партнере за било какав облик дуже везе. Заради друштвене кохезије, импулси ка интимности млађе популације су кроз историју каналисани ка конструктивном друштвеном доприносу, путем институције брака и елемента брачне љубави. Са моралном релативизацијом промискуитетног сексуалног односа, како за младиће тако и за дјевојке, сама институција брака је брзо изгубила на значају.

Дегенеративна идеологија

Елеменат повећања броја жена у радном односу блиско је повезан са повећањем броја жена са високим образовањем. Ипак, жене су први пут масовно почеле да, у оквирима Сједињених Држава, улазе у радни однос у току Другога свјетског рата када је постојала логична потреба за тиме. Након тога периода, највише користи од уласка бројне женске популације у радни однос су имали сами послодавци с обзиром да им је, релативно гледано, преко ноћи – захваљујући наративу феминизма – резервоар расположиве радне снаге постао дупло већи. Ова драстична промјена у оквирима тржишта рада, посебно онога капиталистичког, је довела до стања у коме је постало немогуће постићи квалитативно значајан пораст цијене рада, односно плата.

Статистике из Сједињених Држава јасно показују да примања америчких радника стагнирају већ од седамдесетих година [9][10][11], при чему није на одмет истаћи да је управо у овоме периоду дошло и до највећег квантитативнога запошљавања жена. [12] Закон понуде и потражње, препуштен сам себи, је сасвим јасан. Што одређенога производа или услуге има више на тржишту – његова цијена ће тиме бити мања. Са наглим и скоро стопостотним повећањем броја радника у седамдесетим годинама, било је нереално очекивати и драстично повећање плата које би пратило овај повећани радни капацитет. Све ово је директно утицало на нестанак ранијег чињеничног стања у којем је једна плата, обично мужева, била сасвим довољна да осигура све основне и суштинске потребе породице са четири или пет чланова. То више није случај, чак ни у породицама у којима муж и жена обоје имају примања, с обзиром да су цијене производа и услуга наставиле да расту у читавом овом периоду. [13]

Феминизмом испуњене образовне институције су женама представиле радни однос као вид ослобођења. Запослена жена са сопственим примањима више не зависи од мушкарца у своме животу, при чему се првенствено мисли на мужа. Иронија овога се огледа у чињеници да запослена жена, сада наводно слободна, више није подређена своме супругу, но јесте подређена своме послодавцу. Веза која се заснивала на емоцијама, присности и повјерењу – замјењена је односом који почива на чистој уговорној обавези обје стране у питању. Послодавац од жене добија уложени рад, а она своју плату. Ако једно од њих није задовољно датим стањем, оно може бити окончано без сувишних компликација. Савремена америчка жена вјерује да може у животу имати све, само ако пожели. Породица, посао, брак – све је то њој доступно и све то њу чека – без обзира на животни период. Наравно, такав став нема никакве везе са стварношћу.

Изнова и изнова је утврђено и понављано да свака трудноћа након тридесет пете године долази са повишеним степеном опасности како по мајку тако и по дијете. Са сваком додатном годином након 35, број могућих компликација расте. [14][15] У систему који тренутно постоји на Западу – а претендује на глобалну доминацију – жене своје најбоље године, у смислу рађања, проводе радећи. Истовремено, различити студије су показале да значајан број мушкараца испитаника, грубо гледано говоримо за више од 50% учесника, не желе бити у вези са женама које зарађују више од њих [16][17] , те да такво стање ствари чак узрокује стрес код мушкараца [18]. Ово додатно отежава ступање у брак, који је као институција ионако урушен читавим низом других процеса и феномена. Најбоље окружење за одгој дјеце јесте породица коју чине отац и мајка. Немогућност остварења овога природног оквира – унутар којег се дјетету пружа сигурност, љубав, дисциплина и социјализација – може само довести до трауматизације дјеце, на овај или онај начин.

Пораст броја жена које раде, у комбинацији са „сексуалним ослобађањем” довела је до драстичног повећања броја самохраних мајки, како због необавезних интимних односа који су резултовали трудноћом, тако и због очигледне пристрасности правнога система у корист жене и злоупотребе истога од стране жена приликом процеса развода и правне борбе за старатељство над дјецом.
Према подацима Пописног бироа Сједињених Држава из 2019. године, „80% породица са само једним родитељем у Сједињеним Државама су самохране мајке. Штавише, близу половине ових мајки се никада није удало… Скоро 35% домаћинстава које воде самохране мајке се дефинише као сиромашно.” [19][20] С друге стране, студија Пју истраживачког центра из октобра 2021. године је показала да „неких 47% одраслих испитаника у Сједињеним Државама истичу да је феномен жена које саме подижу дјецу, генерално гледано, лош по друштво, што је пораст од 7% у односу на исти период из 2018.” [21][22]

Читав низ научних радова, што старијих што новијих, сасвим је јасно показао да дјеца имају најбоље услове за раст и развој у оквиру традиционалне породице чије темеље чине отац и мајка. Овакав закључак би се наметао чак и без присуства бројних студија, из простог разлога што историјско и цивилизацијског искуство овакву структуру препознаје као најоптималнију без обзира о којем дијелу свијета говорили. Амерички експеримент нормализације феномена самохране мајке као сасвим нормалног је, по мишљењу аутора, осуђен на негативне резултате, с обзиром да у себи носи елементе свога урушавања, као и елементе дестабилизације ширега друштва.

С обзиром на економско благостање које је Запад уживао у посљедњих стотинак година, минимално, пад наталитета не можемо приписати економским факторима. Биолошки фактори, у смислу здравља становништа, су били далеко повољнији него ли у већини држава остатка свијета, тако да није проблем ни у биологији или пак општем здравственом стању становништва западних земаља. Иако постоји читав низ других разлога, поред три претходно наведена, који су утицали и који и даље утичу на низак прираштај, како Сједињених Држава тако и читавога Запада, битно је уочити да суштина сваког од појединачних разлога почива у идеологији, тако да се може закључити да је проблем наталитета на Западу у својој основи идеолошки проблем. Штавише, идеолошка позадина демографског проблема се може уочити у отворено негативном односу према мајчинству и породици који се промовише путем масовних медија. [23]

Подстицање миграције

Након што смо сагледали неке од узрока западног паразитизма, посветићемо пажњу методама које западне престонице деценијама користе како би очувале сопствену економску и демографску стабилност, иако и ове методе имау свој рок трајања. Управо овде се суочавамо са паразитирањем Запада над остатком човјечанства.

Првенствено морамо прихватити чињеницу да је пожељно имати породице са више дјеце. Не мора бити случај да говоримо о домаћинствима са петеро или више дјеце, већ о онима са минимално двоје до троје дјеце. За потребе овога текста можемо занемарити очигледни значај који здрава демографска слика има за очување културног и традицијског обрасца одређене нације, односно идентитета нације и државе. Довољно је осврнути се на значај који позитиван наталитет има за људске активности које се дају лакше квантификовати.

Ако говоримо о националној сигурности, нема сумње да велика популација игра изузетно битну улогу, посебно ако истовремено дато становништво укључује висок проценат младих особа. Без обзира на сав напредак војне технологије који можемо уочити, и даље је војник темељ извођења борбених операција и главни носилац ратних дејстава. Од здраве демографије зависи и опстанак образовног система, како основног тако и високог, но и читава област иновација и истраживања у науци и индустрији. Када говоримо о индустрији и економији, чак и из перспективе западног капиталисте, висок степен наталитета је пожељан с обзиром да, са једне стране, постоји читав низ индустрија које су се оформиле, или једним дијелом прилагодиле, како би задовољиле потребе младих родитеља и њиховога потомства. С друге стране, у интересу самих капиталиста јесте да имају купце својих производа што ће данашња дјеца неминовно сутра постати. На изненађење аутора, један од ријетких који је ово недавно истакао је јужноафрички милијардер Елон Маск.

Наиме, у интервјуу за амерички лист Вол Стрит Џурнал, Маск је истакао да нема довољно људи, истовремено опоменувши да је опадајући наталитет један од највећих ризика по људску цивилизацију. Милијардер је навео да много добрих и паметних особа сматра како је већ превише људи на планети те да људска популација расте ван сваке контроле, но он је мишљења да је ситуација „потпуно супротна. Ако људи не буду имали више дјеце, цивилизација ће се распасти. Пазите шта сам вам рекао.” [24]

Као што видимо из овога заиста краткога прегледа, здрава демографија има позитиван утицај на многе друге сфере људског живота и активности. Упркос овоме, као што смо истакли у ранијем дијелу текста, Запад је тренутно неспособан да постигне просту обнову популације. Већина богаташа у западним земљама не размишља као Елон Маск, штавише, мишљење је аутора да више од 90% западне елите можемо посматрати као слој људи без икакве стварне емоционалне, или били какве друге, везе са нацијама из којих су потекли и у којима тренутно пребивају. Овај елитни слој није заинтересован за проблеме обичних грађана, нити је заинтересован да дјелује у корист матичне државе, стога није тешко схватити зашто је већини њих рационалније рјешење проблема ниског прираштаја на Западу увоз мигранта, који ће истовремено исте послове радити много јефтиније од домаћих радника, него ли подстицање више стопе наталитета међу домаћим становништвом.

Ово није промакло ни Дмитрију Орлову који је у младости емигрирао у Сједињене Државе из СССР-а, те постао познат по својој књизи Поново измишљајући колапс – совјетски примјер и америчке опције [25]. У своме дјелу Орлов објашњава разлоге пада Совјетског савеза, те повлачи паралеле са савременим Сједињеним Државам унутар којих проналази сличне или истоветне процесе трулења и назадовања. Осврнувши се на питање расподјеле послове унутар америчког друштва, Орлов истиче да се већина америчке производње „обавља у иностранству, док доста услужних дјелатности код куће пружају имигранти. Ово се протеже од рада на фармама, уређења зелених површина, чишћења, па све до професија као што су машинство и медицина, без којих би се друштво и његова структура распали. Већина ових људи долази у Сједињене Државе како би уживала супериоран животни стандард, све док остане супериоран…Овај процес је постао познат као ‘одлив мозгова’ – америчко исисавање талентованих особа из страних држава – на сопствену корист и њихову штету.” [26]

Демографска и економска компонента западног паразитизма су узајамно повезане и подстичу једна другу. Када се узме у обзир амерички индустријски развој, посебно након Другога свјетскога рата, постаје јасно зашто су Сједињене Државе увијек биле спремне да прихватају мигранте који би својим радом хранили овај раст. Тип миграната се мијењао са временом, но у суштини, увијек су млади и радноспособни представљали пожељну групу придошлица у Сједињене Државе. Ако су, при томе, још били и образовани – тим боље. Данас је ситуација, генерално гледано, слична. На Запад одлазе млади, они са породицама, образовани и они који имају стручна знања, иако истовремено можемо уочити политизацију миграционих процеса од стране западних елита, против сопственог становништва, прихватањем милиона мигранта без специјализованих знања, посебно у САД-у гдје је само до августа ове године више од 2 милиона миграната прешло јужну границу. [27]

Западни модел друштва

Овакав одлив људи у западне земље није нимало изненађујући, када се узме у обзир природа капитализма и неолибералног поретка у којем живимо од тренутка када су Сједињене Државе преузеле улогу хегемона. Заједно са геополитичким тријумфом Вашингтона, глобално гледано, западни идеолошки образац је постао доминантан. Већ сада видимо да се јављају алтернативе истоме, пуких 30 година након краја Хладнога рата, но у три деценије између, доминација западнога модела је била несумњива. Никада не треба сметнути с ума да је западни модел оно што му само име говори, односно модел друштвено-економске интеракције који је настао на Западу и самим тиме замишљен да, првенствено, погодује западним земљама и њиховим елитама.

Три главна стуба неолибералног економског модела – слободан проток робе, слободан проток људи и слободан проток капитала – су од кључнога значаја за опстанак овога система, те самим тиме и очувања западнога паразитизма над остатком човјечанства. Приватизација, као један од појавних облика западнога модела, одиграла је значајну улогу у економском колапсу бившега комунистичког блока, те је широм отворила врата америчким и западноевропским компанијама које су, по природи капитализма, увијек гладне нових тржишта. Штавише, нема сумње да је један од начина на који су западне престонице намјеравале држати своје геополитичке конкуренте у константном положају слабости управо овај вид економске зависности и свеопште економске прожетости различитих држава широм свијета западним економским утицајима.

Иронија се огледа у чињеници да је овај систем имао негативне посљедице по сам Запад, што се најбоље уочава на случају Кине која се успела на тренутни положај управо захваљујући похлепи западних компанија које су биле спремне жртвовати много за приступ кинеском тржишту које је гарантовало огромне приходе. Чињеница да су кинеске власти дати приступ наплатиле трансфером технологија, приступом сопствених компанија западном тржишту, те геополитичким и дипломатским утицајем – јасно указује да је Кина какву познајемо тренутно настала као производ, између осталога, кратковидих политика западних држава чије политичке структуре су биле неспособне да се ограде од корозивног утицаја и интереса западних економских актера. Штавише, политичка и економска сцена Запада су често испреплетене до нераспознатљивости. С друге стране, приватизација, односно процес преласка јавних добара под контролу приватних лица – а који се у оквирима капиталистичке теорије често посматра као најбољи лијек за сваку економску бољку и која се као таква продавала широм свијета – је далеко од дате представе, чему може посвједочити, као само један примјер, незавидно стање британских жељезница након што су приватизоване. [28][29][30]

Раније споменута три стуба западне економске теорије – слободно кретање људи, капитала и робе – су представљани као елементи који, једном усвојени од стране одређене државе, ће заправо довести до преображаја дате земље у економском смислу, након чега ће држава у питању постати развијена и напредна, као што су земље на Западу. Ово је ништа више до илузија. Трансформација никада неће бити извршена и земље које прихвате овај систем ће себе да сведу на улогу сировинских база за индустрије Запада. Три раније споменута стуба неолибералног економског поретка можемо у њиховој укупност схватити као носеће елементе слободне трговине коју западни стручњаци још од деведесетих продају остатку планете, при чему се инсистира на потпуној отворености економског система других држава за оно што се еуфемистички назива страним инвестицијама.

Управо је овај губитак контроле над економским процесима унутар сопствене земље један од фактора који у перманентном економском лимбу држи читав низ држава широм планете. Чак и земље које су, релативно гледано, добро прошле кроз економску и политичку транзицију и трансформацију из деведесетих никада нису биле способне да постигну економски напредак и стандард који је постојао у земљама Запада у задњој деценији прошлога вијека. Овакво стање није одраз неспособности локалнога становништва или његове урођене инфериорности, већ чињенице да систем у којем данас пребивају земље бившег Варшавског пакта није конструисан да њима буде од користи, већ оне њему.

Последице паразитизма

Либерализација тржишта и већ споменуте „стране инвестиције” су почетком деведесетих отвориле капије бившег комунистичког економског простора грабљивим западним компанијама, које нису имале намјеру допустити да им се на датоме простору појаве домаћи конкуренти. Ново тржиште је просто било превелико и превише битно да би се ствари препустиле некаквој илузији фер тржишног такмичења, те не треба сметнути с ума да заједно са западним економским интересима путују и западни геополитички и политички циљеви, тако да се преузимање одређеног тржишта од стране западних компанија, што је било правило у току деведесетих, не може искључиво посматрати из економске перспективе.

Свесрдно помогавши у економском и друштвеном девастирању циљане земље, западне компаније, а преко њих и западна друштва, су могла да профитирају од јефтине радне снаге и јефтиних сировина. У њиховим фабрикама домаће становништво је, за плате драстично мање од западњачких, производило јефтине производе који су потом јефтино извожени на Западу, при чему су западне компаније остваривале баснословне добити. Економски уназађена друштва, као што су била она бивших држава комунистиког блока или, пак, државе на афричком континенту и Блиском Истоку које су западне силе отворено нападале, нису пружале много опција сопственом становништву, а са доласком западних компанија и њиховим паразитским понашањем, дате опције су додатно ограничене. Миграција постаје једно од ријетких рјешења које се намеће самом природом ситуације и обично је усмјерена управо према западним земљама.

Западни паразитизам доживљава пун круг, но, као што смо већ истакли – нити један од феномена споменутих изнад није искључиво позитиван по западна друштва, већ сваки од њих носи са собом и негативне посљедице. Када говоримо о друштвеним посљедицама оваквога понашања, међу основнима се истиче смањење броја аутохтонога становништва у западним земљама, праћено све чешћим јавним испољавањем подршке девијантним облицима понашања, без обзира говорили о девијацијама сексуалне природе или, пак, девијацијама у начину посматрања друштвених односа између различитих заједница у оквирима једне државе, те улоге коју су ове заједнице имале у историјском развоју дате државе.

Смањење броја домаћег становништва његовом дегенерацијом и пасивизацијом путем идеолошких алатки се надокнађује подстицањем имиграције странаца, који ипак не долазе као празни листови папира, већ као оформљене личности са сопственим културним традицијама и обичајима, те који управо због тога често одударају од норми понашања локалног становништва и који се временом аутогетизују како би очували сопствену специфичност у оквиру западнога друштва које одбацују као шаблон прихватљивог понашања. Процес самогетоизације, препуштен сам себи, неминовно води појави грађанских немира праћених покретима за аутономију или пак самосталност. Хомогенизација страних елемената у друштвима Запада је такође праћена повећаним степеном агресивности новопридошлица према аутохтоном становништву, које добија на интензитету управо због намјерне пасивности државних сигурносних структура. Примјере за ово можемо пронаћи у бројним земљама Запада, при чему се као илустрација могу навести Велика Британија и фијаско четири деценије силовања енглеских дјевојчица од стране миграната, те Њемачка и Шведска у којима је након 2015. знатно порастао степен сексуалног насиља према женама.

Фактор преживљавања

Као што је истакнуто на почетку овога текста, биолошки паразитизам се негативно одражава на паразитски организам, с обзиром да сама природа овога феномена изузетно ограничава способност прилагођавања врсте наглим промјенама и новонасталим околностима у самоме домаћину или, пак, природном окружењу. У економском погледу, видимо нешто слично тренутно и на Западу. Од почетка руских војних операција у Украјини, Руска Федерација је брзо заузела прво мјесто по броју западних санкција против једне државе. Према посљедњим подацима познатим аутору, у питању је више од 21.000 санкција, како против појединаца тако и против колектива. Очекивања су била да ће овај драстични напад довести до урушавања руског економског система, друштвених немира те коначног пада Владимира Путина, који би био смијењен „вољом” рускога народа.

Свима је сасвим јасно сада да се ништа од овога није десило, но, увођење санкција Москви није прошло без посљедица, како по глобалну трговину тако и по саме западне економије. Државе чија се економија заснива на стварним материјалним вриједностима – попут Кине, Русије и Индије – много боље пролазе кроз тренутну кризу него ли Европска Унија и Сједињене Државе. Штавише, суочене са немогућношћу даљег паразитирања на овим нацијама, Сједињене Државе су, ако је судити по првобитним утисцима, започеле процес деиндустријализације држава унутар ЕУ. Многе европске фирме, са нагласком на оне из тешке индустрије, суочене са растом цијена енергената, преносе своје погоне у Сједињене Државе. [31][32][33] Није тешко закључити шта у овоме сценарију чека европске економије. Истовремено, ово је одличан примјер чему води потпуни губитак државне контроле над тржиштем, односно дерегулација истога која је хваљена као кључни фактор економског напретка.

Долар заузима посебно мјесто у наметништву Сједињених Држава, с обзиром на његову изузетно битну улогу резервне валуте. Ова улога је битна како глобалном тржишту тако и самом Вашингтону, но значај који статус долара има за Америку је далеко већи од онога који има за остатак свијета. Штавише, тренутно би могли истаћи да је управо америчка валута једини преостали, релативно стабилни стуб америчке хегемоније с обзиром да су сви остали доведени у питање и урушени током претходне двије деценије. Америчка војна моћ је доживила свој дебакл у Афганистану, понижење по мишљењу аутора веће него ли вијетнамски фијаско. Америчка мека моћ није ништа до еуфемизам за наметање сопствених шаблона „вриједности”, често путем силе или субверзије, но избор Доналда Трампа и све што је слиједило након тога су потпуно растурили било какву позитивну представу о америчкој мекој моћи као феномену који је стварно утемељен на поштовању принципа.

Корупција унутар америчког друштва је свепристуна, посебно у оним државама које су под контролом Демократа, но у овоме смислу, стање у федералним инсистуцијама – са нагласком на судство, војску и полицију – је далеко од онога што нам се представљало, од стране самих Американаца, као пожељно и исправно. Дипломатски утицај Вашингтона се свео, посебно од почетка ове године, на голе притиске и пријетње како би се задовољили интереси Сједињених Држава, но видимо да такав приступ доноси ограничене резултате, посебно у односу према средњим и великим земљама. Остаје једино долар, но и његову поузданост су саме Сједињене Државе значајно оштетиле својим анти-руским санкцијама уведеним након уласка руских трупа у Украјину, те оним што можемо назвати отвореном крађом девизних резерви Русије.

Као што је раније истакнуто, једна од одлика паразитских облика живота јесте уска специјализованост одређеном начину преживљавања. У случају Запада, и посебно Сједињених Држава, ослањање на статус долара као глобалне резервне валуте јесте управо тај одређени начин преживљавања. Смрт долара није прост нити брз процес, но за урушавање америчких планова о свјетској хегемонији чини се да је довољно убити долар као глобалну резерву.

Већ је истакнуто да Запад почиње паразитирати над самим собом путем економског уништења Европе зарад користи Сједињених Држава. На дуже стазе, ово може водити само даљем слабљењу Запада као геополитичког блока и неминовно довести до тренутка када паразитизам као начин постојања више није могућ, што ће и проузроковати унутрашње урушавање тренутног система. Критично слабљење западне моћи уклониће читав блок или, пак, неке од његових дјелова из категорије утицајних сила и оставити га на глобалној периферији. То је судбина, прије или касније, свих политеја или организација које, у својој ароганцији, саме себе сведу на статус наметника.

Љубиша Маленица је дипломирани политиколог. Ексклузивно за Нови Стандард.

________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:

[1] https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D0%B0%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC

[2] https://archive.org/details/evolutionaryecol0000poul

[3] https://www.bbc.com/news/health-53409521

[4] https://nrlc.org/uploads/factsheets/FS01AbortionintheUS.pdf

[5] https://www.pewresearch.org/hispanic/2015/09/28/modern-immigration-wave-brings-59-million-to-u-s-driving-population-growth-and-change-through-2065/#:~:text=Fifty%20years%20after%20passage%20of,to%20a%20near%20record%2014%25.

[6] https://www.macrotrends.net/countries/USA/united-states/fertility-rate

[7] https://www.cairn.info/revue-annales-de-demographie-historique-2019-2-page-143.html

[8] https://budgetmodel.wharton.upenn.edu/issues/2022/7/8/measuring-fertility-in-the-united-states

[9] https://www.obserwatorfinansowy.pl/bez-kategorii/rotator/have-wages-stagnated-for-decades-in-the-u-s/