ЉУБИША МАЛЕНИЦА: Крах западне либералне утопије

26.02.2020. - 10:08

фото: standard.rs

Нагли распад СССР-а и појава Сједињених Држава као једине суперсиле у посљедњој деценији двадесетог вијека имали су утицаја како на политичко уређење свијета тако и на идеолошки темељ на којем је дотично уређење почивало. Гдје су раније постојала два супростављена гледишта, са себи специфичним особинама, нестанак Совјетског Савеза је за собом повукао и крах комунизма као идеологије. Сједињене Државе, као нови хегемон, нису губиле времена у промоцији система сопствених вриједности заснованих на правима појединца, либералној демократији, толеранцији, мултикултурализму, приватном власништву, разноликости, политичкој коректности, моралном и културном релативизму, научном материјализму и капитализму слободног тржишта. Амерички систем, уско повезан са државом побједницом Хладног рата, по пририоди ствари, тежио је да испуни простор испражњен нестанка комунизма.

Идеологија Сједињених Држава и, већим дјелом, колективног Запада, чинила се непресушним извором провјерених идеја чија је вриједност била неупитна а мудрост универзална и глобално примјењива. Штавише, у заносу хладноратовске побједе, амерички политиколог и професор са Стенфорда, Франсис Фукујама, написао је своје најпознатије дјело Крај историје и посљедњи човјек (The End of History and the Last Man).[1] У свом раду, Фукујама је тврдио да је са падом Берлинског зида и нестанком Совјетског Савеза човјечанство привело крају потрагу за најпогоднијим идеолошким системом. Наравно, за аутора најпогоднији идеолошки поредак био је западни систем заснован на капитализму и либералној демократији.[2] Узевши у обзир тренутна дешавања, без сумње можемо тврдити да се историја није завршила у складу са Фукујаминим предвиђањима, нити се завршила уопште. И сам Фукујама временом је увидио своју грешку и прилагодио мишљење савременој политичкој стварности,[3] за коју се не може рећи да је потпуно наклоњена капитализму као економском систему или либералној демократији као начину политичког уређења друштва.

СЛУЧАЈ ИЗ АУСТРИЈЕ
Мигрантска криза из 2015. године, значајно узбуркавши европску политичку сцену због јачања националних и десничарских партија широм ЕУ, послужила је као катализатор за два истовремена догађаја. Са једне стране, нагли прилив великог броја мигранта брзо је довео до отвореног судара култура придошлица и друштава у које су стигли. Насилно понашање, пораст криминалитета,[4][5][6] недостатак воље за основним степеном асимилације,[7][8][9] гетоизација[10][11][12] те нагли пораст сексуалног насиља,[13][14][15][16][17] махом усмјереног према женском становништву држава домаћина, непријатно су потресли дотадашње темеље западног погледа на свијет. Истовремено, љутњу домицилног становништва продубила је чињеница да су званичне структуре државе покушавале дотичне трендове и догађаје потпуно потиснути из главних токова информација, путем сакривања релевантних статистичких података[18][19][20] или пак релативизацијом криваца, позивајући се на друштвене околности и различитост култура.

Случај најпознатији домаћој јавности, из 2016. године, везан за силовање српског дјечака од стране ирачког мигранта у Аустрији добар је показатељ губитка додира са стварношћу и урушавања вриједносних и моралних норми у земљама Запада. Приликом посјете једном од бечких базена, мигрант познат медијима као Амир А. физички је присилио, тада, десетогодишњег Горана на улазак у кабину тоалета гдје је услиједило сексуално злостављање.[21] Иако свјестан погрешности свога чина, незабринут, силоватељ остаје на базену гдје га полиција и проналази.

У своју одбрану, дотични Амир је свој поступак правдао истичући да је у питању био случај „сексуалне нужде“[22] с обзиром да четири мјесеца прије тога није имао однос. Додатни елемент у одбрани силоватеља била је, очигледно лажна конструкција како злочинац није разумио дјечаково супростављање изражено говором. Такозвана „сексуална нужда“ и наводно неразумјевање вербалног отпора жртве су тако слаби и небитни аргументи у контексту догађаја да би свака озбиљна особа очекивала њихово одбацивање од стране суда. Захваљујући деценијама моралног релативизма који се проширио западним друштвима и потпуном искривљењу схватања и примјене људских права, суд је у потпуности уважио други аргумент одбране што је довело до одбацивања првобитне пресуде на шест година затвора.[23][24] Суд је донио овакву одлуку упркос чињеници да је и сам силоватељ признао свој злочин.[25]

Годину дана након прве пресуде, у 2017. Сенат Врховног суда Аустрије одлучио је да силоватељу смањи казну на четири године затвора.[26] Предсједавајући Сената, Томас Филип, је овакву одлуку оправдао истичући да се четири године затвора у овоме случају чине примјереном казном. Врховни суд Аустрије, у одлуци која се може тумачити као намјерна увреда жртве или демонстрација недостатка разума, је закључио да 5.000 евра представља одговарајућу надокнаду злостављеном дјечаку за проживљену трауму и психолошке поремећаје који су услиједили послије.[27] Посебну пажњу обратити на чињеницу да је најстрожија казна аустријског суда за силовање дјетета била шест година у затвору.

Једини који је прокоментарисао овакав расплет ситуације био је руски предсједник Владимир Путин. Приликом једног од својих обрађања пред крај 2016. године, Путин је прокоментарисао да одлука аустријског суда води ка „слабљењу националних вриједности“ истакавши да „друштво које није способно заштитити своју дјецу нема будућности.“[28] Случај из Аустрије, те реакција друштвених и државних установа осликавају дубоко ураслу извитопереност система у значајном броју западних земаља гдје је већ сада постало очигледно да широке масе грађанства пребивају у потпуно другачијој стварности од својих елита. Највиши слојеви друштва западних земаља, посебно они из Сједињених Држава и Велике Британије, најактивнији су заговорници либералних вриједности[29][30] и потпуног устројавања друштва[31] на основу истих, при чему они сами најмање трпе друштвене потресе које такво преустројавање подразумјева.

ПОПУЛАРНОСТ СНАЖНИХ ВОЂА
У потпуности одрођене од сопствене нације, задојене глобалном либералном идеологијом, те вођене жељом за гомилањем богатства без обзира на посљедице, западне елите су постале антагонистички настројене према сопственим грађанима чије физичко постојање и духовно наслијеђе безрезервно жртвују у сврху својих економских интереса и идеолошких гледишта. Реакција друге стране је очекивано негативна, но спора, с обзиром да је друштвени инжењеринг над земљама Западне Европе провођен од завршетка Другог свјетског рата. Међу најбољим показатељима растућег јаза између националних маса и елита јесу пораст популарности раније изопштених партија деснице, које су од стране љевичарских странака у црно-бјелом маниру Холивуда одмах поистовјећиване са нацистичким групацијама, те губитак повјерења у демократске институције од стране просјечног бирача и његов заокрет према ауторитативнијим облицима друштвеног уређења. Овај процес је примјетан широм Европе и унутар већине чланица Уније. Поред подршке партијама деснице, примјетан је пораст привлачности снажних вођа лишених ограничења наметнутих политичком коректношћу који дјелују првенствено у корист сопствене нације и државе.

Најочитији примјер јесте подршка коју ужива руски предсједник Владимир Путин, како унутар Руске Федерације тако и ван ње. У протеклој деценији, чак и у тренутку када је његова популарност биљежила најнижи степен, предсједник Русије је уживао 62 одсто домаће подршке.[32] Поређења ради, Путинова популарност се у периоду од 2008. до 2015. углавном кретала између 78 одсто и 88 одсто. Почетком 2015. мјерења јавне подршке су показала да је са 86 одсто домаће подршке Владимир Путин био најпопуларнији политичар у глобалним оквирима.[33] У истом периоду, Барак Обама и Ангела Меркел су, понаособ, имали 46 одсто и 64 одсто подршке у својим државама.[34] Поред домаће подршке, предсједник Русије ужива подршку и у више других држава. Према истраживању Галуп групе из 2017, просјечна подршка коју је уживао Владимир Путин у оквиру 55 изабраних држава износила је 43 одсто што га је сврствало међу прва четири најпопуларнија политичара на свијету. Најнижа подршка Путину, ван граница Русије, забиљежена је у Пољској, девет одсто подршке, док је руски предсједник највише популарности стекао у Вијентаму, Јерменији, Казахстану и Србији.[35][36]

Политички посматрачи који су пратили државнички пут Владимира Путина његову популарност приписују значајном побољшању животног стандарда просјечних грађана,[37][38][39][40] обнови руске војне моћи, повратку статуса велике силе и међународног престижа[41] те одлучној борби против унутрашње дезинтеграције руске државе.[42][43] Руски предсједник је само најочитији примјер повратка у моду снажних вођа. Виктор Орбан у Мађарској, Матео Салвини у Италији, сам Доналд Трамп у Сједињеним Државама, Јарослав Качињски, вођа тренутно доминанте политичке партије у Пољској, Роберто Фико у Словачкој, кинески предсједник Си Ђинпинг, Родриго Дутерте на Филипинима и неколицина других су се у већини случајева појавили на политичкој сцени, релативно гледано, недавно,[44] и што је много важније, уз значајну подршку јавности. Један од најновијих примјера оваквог вође, релативно гледано, јесте и британски премијер Борис Џонсон.[45]

Источне чланице Европске уније, посебно оне у Вишеградској групи, имале су веома јасан и негативан став по питању смјештаја миграната. Након терористичких напада у Француској и Њемачкој и осталих видова криминалитета који су пратили долазак блискоисточних и афричких миграната, становницима на истоку ЕУ била је очигледна исправност одлуке њихових влада да одбију насељеничке квоте те да онемогуће несметан улазак преко своје границе.

Једна од занимљивих посљедица оваквог развоја ситуације огледа се у томе да су становници земаља на западу Европе, оних које су биле највише захваћене друштвеним потресима у посљедњих неколико година, и сами почели да увићају предноси ауторитативног режима и снажног вође. Овај, релативно гледано, нагли политички заокрет је и омогућио успон партија деснице[46][47] у земљама гдје је до прије десет година нешто такво сматрано скоро па немогућим. Успјех ауторитарних режима примјетан је и ван друштвено-политичке сфере, посебно у случају Кине, коју неки већ сада сматрају равном, у погледу економије, Сједињеним Државама. Чињеница да је Пекинг у периоду од 2008. до 2018. успио да изгради домаћу мрежу брзих пруга дужу од 30.000 km[48][49] те да у току 2020. намјерава тестирати прототип маглев воза[50] (воз који се креће користећи принципе магнетне левитације) чија брзина прелази 600 километара на час није остала незапажена, како међу западним елитама, тако и међу грађанством. С друге стране, пројекат брзе пруге обећан становницима Калифорније током 2009. године још увијек чека свој завршетак, иако дужина шина износи нешто мање од 200 километера.[51]

СТРАХ НА ЗАПАДУ
Политичари одани љевичарским партијама те њиховим интересима и вриједностима, као што је њемачки предсједник Франк-Валтер Штајнмајер, суморно посматрају успон странака деснице и без дубљег промишљања дотични процес жигошу изјавама као што је „стари дух“ и „зли духови прошлости“ који су се показали „у новом обличју“.[52][53][54] Представници љевице све више се удаљавају од сопственог гласачког тијела и упорно одбијају да виде оно што се другима чини очигледно. Становници Западне Европе данас са много мање ентузијазма гледају на будућност и живе унутар друштава гдје је страх постао саставни дио свакодневнице, страх од терористичких напада, страх од прогона руље путем бројних друштвених мрежа, страх од губитка животних постигнућа или пак страх од губитка запослења у случају погрешне опаске о „угроженим и мањинским групама“ без обзира да ли су то жене, хомосексуалци или муслимани.

Овај страх само је појачан бројним ситуацијима гдје државне институције очигледно дјелују пристрасно против интереса просјечних грађана. Напори њемачких и шведских власти да сакрију мигрантско поријекло починитеља сексуалних напада[55] јасан је примјер недостатка жеље да се државни врх суочи са стварношћу праћен лишавањем домаћег становништва свих механизама помоћи које би једна уређена држава требало да нуди својим грађанима. Овакво понашање, деценијама праћено ограничавањем права већине зарад лагодности мањине довео је до претварања страха у неповјерење према већ установљеним друштвеним нормама и институцијама на којима и почивају државе колективног Запада каквог ми познајемо.

Студија изведена почетком 2017. од стране фирме Ипсос, специјализоване за истраживање јавног мишљења, потврдила је висок степен грађанског неповјерења у домаће владе и међународне институције у пет великих европских земаља. [56] Истраживање проведено у Њемачкој, Великој Британији, Шпанији, Италији и Француској показало је да већина испитаника, изузев оних из Њемачке, сматра да њихова земља слаби.[57] Већина Француза (61 одсто), Италијана (60 одсто) и Шпанаца (56 одсто) вјерује да су њихови животи лошији од живота њихових родитеља. У Њемачкој (44 одсто) и Британији (43 одсто), висок проценат испитаника се слаже са оваквим ставом, иако већина не дјели ово мишљење.

Повјерење у националне владе је изузетно слабо. Највиши степени неповјерења у домаће власти су у Шпанији (89 одсто) и Италији (80 одсто). Испитаници из Француске (77 одсто) и Њемачке (70 одсто) су показали сличан степен неповјерења. Чаи и у Великој Британији, гдје је степен повјерења био највиши, чак 66 одсто испитаника је истакло да не вјерује изабраним политичким представницима.[58] Најзанимљивије откриће истраживања, које потврђује раније изнесене ставове, огледа се у чињеници да је већина испитаника, изузев Њемаца, истакла неопходност постојања снажног вође који ће „ствари поставити на њихово мјесто“ те „промјенити правила игре нарушавајући статус кво“.[59] У Шпанији, 72 одсто испитаних вјерује у неопходност снажног вође, у Француској 70 одсто. Са оваквим ставом се слаже 67 одсто Италијана и Британаца. Чак и у случају Њемачке, 34 одсто испитаних види снажног вођу као кључ националног опоравка.

Истраживање Ипсоса није једини документ који потврђује политичко колебање и промјену у политичкој оријентацији нација, са посебним нагласком на западноевропске. У току 2019. године, пројекат Слобода у свијету (Freedom in the World) објавио је извјештај за дотичну годину[60] илустративно назван „Повлачење демократије“. Наиме, као што је истакнуто у самом документу, 2019. била је тринаеста узастопна година слабљења демократије у глобалним оквирима. Демократија, чије опадање је пројекат истраживао, је америчког типа, праћена свим елементима либералне и глобалистичке идеологије карактеристичне за тај систем.

Интерактивни географски приказ земаља и њиховог статуса у погледу слободе и демкратије[61] показује политичко-идеолошку позадину пројекта, с обзиром да су сви велики противници Вашингтона класификовани као „неслободни“ или „дјелимично слободни“. Упркос томе, од посебног значаја је дио извјештаја који се бави регионалним трендовима. Аутори истраживања су у овоме дјелу документа уочили, по њима, забрињавајуће процесе чак и у оним државама Запада које слове као слободне. Посебно су истакнуте, када је Европа у питању, Мађарска и Виктор Орбан, Пољска и странка Право и правда, Чешка, Аустрија и Словачка заједно са већином балканских земаља.[62] С друге стране, политичке снаге љевице, генерално гледано, покушавају да очувају тренутни поредак ствари упорно користећи демагогију путем које се непрестано упозорава на злу природу популизма и национализма.[63][64]

Споменута истраживања илустровала су чињеницу да становници, чак и западних демократија, одбијају да прихвате споменута упозорења и повјере своје животе идеологији која их је и гурнула ка тренутном степену несигурности и стагнације. Либералне категорије људских права, грађана свијета, капитализма слободног тржишта, мултиетичности и толеранције, између осталих, не пружају одговоре на личне и заједничке проблеме са којима се сусрећу становници Француске, Њемачке и других западних држава. Штавише, неке од ових категорија се заправо налазе у коријену проблема са којима се суочавају земље Запада.

Принцип толеранције, унутар једног друштва, не може постојати заједно са стварношћу потпуно различитих култура које су у неким погледима чак и непријатељски настројене једна према другој. Мултикултурализам се користи као изговор за одбијање интеграције, но без интеграције и дјелимичне асимилације, цјеловитост једног друштва и државе се не може очувати. Најбољи примјери оваквих случајева су такозване „no go“ зоне које постоје у већини западноевропских земаља, са посебним нагласком на Шведску.[65][66][67][68] Из недавне српске историје, дешавања на Космету су јасан примјер крајњег исхода толеранције и мултикултурализма југословенске рецептуре који су од самог почетка били обиљежени небригом за понашање албанске мањине и непроцесуирањем албанских злочина над српским становништвом.

СЛУЧАЈ ИЗ ВЕЛИКЕ БРИТАНИЈЕ
Примјер новијег датума, који кроз своју ужасну природу несумњиво илуструје перверзију савремене либералне идеологије и свих принципа на којима је утемељена, потиче из Велике Британије. Наиме, у току 2018. године пажњу британске јавности привукао је политички активиста Томи Робинсон.[69] Упркос забрани, Робинсон је одлучио је да путем преноса уживо испред зграде суда испрати суђење такозваној „хадерсфилдској банди“.[70][71] Састављена махом од муслимана пакистанског поријекла,[72] ова група је осуђена за вишеструка силовања те физичко и психичко мучење већег броја дјевојчица које су већином биле бијеле и енглеског поријекла.[73]

Злостављање је обично било праћено понижавањем, те насилним приморавањем жртава на конзумирање алкохола и наркотика.[74] Насилно приморавање на честу конзумацију алкохола и употребу опојних дрога олакшавали су силоватељима контролу над жртвама које су, једном поставши овисне о наркотицима, истовремено постале зависне од силоватеља који су располагали опојним средствима. Током суђења групи из Хадерсфилда је установљено да педофили нису силоване дјевочице посматрали као људска бића већ као предмете које су размјењивали међу собом.[75] Називајући своје жртве, између осталог, „лаким месом“[76] и „бјелим смећем“[77][78] педофилске групе су, генерално гледано, исказивале висок степен расистичког презира и мржње према жртвама. Поред присутног расизма, педофили су често за дјевојчице користили изразе „кафир“(невјерник) и „немуслиманка“ што упућује, између осталог, на исламску позадину злочина.[79] Према извјештају из 2017. више од 80 одсто чланова педофилских група су муслимани, махом поријеклом из Пакистана, са Блиског истока и Централне Азије.[80][81][82][83]

Томи Робинсон, у стварности Стивен Јаксли-Ленон, је својим иступом пореметио дотадашњи статус кво и у жижу медијске пажње поставио питање педофилских муслиманских група које су, ако је судити по информацијама изнесеним током суђења хадерсфилдској групи, почеле своје дјеловање још половином деведесетих година.[84] Ускоро је постало очигледно да педофили из Хадерсфилда ниси били једина таква група у Великој Британији. Сличне педофилске групе су убзро пронађене у значајном броју већих градова Енглеске. Велики градови као што су Лондон, Бирмингем, Бристол, Лидс, Оксфорд и Манчестер се налазе на листи сачињеној од скоро тридесет урбаних цјелина.[85] Само у периоду између 2018. и 2019. године процјењује се да је скоро 19.000 дјеце у Енглеској било сексуално злостављано.[86] Најмлађе познате жртве су у тренутку првог силовања имале између једанаест и тринаест година.[87][88] Различите процјене укупног броја жртава силовања и других облика насиља повезаних са починитељима који су махом муслимани и мигранти крећу се од 60.000 до милион[89] злостављане дјеце у претходне три деценије.[90][91][92][93][94]

У оквирима Велике Британије, сви досадашњи случајеви повезани са дјеловањем ових педофилских група били су концентрисани на територији Енглеске, но почетком 2020. чланак у британским новинама Сан открио је постојање прве такве групе на територији Шкотске.[95] Сви педофили у групи су били муслимански мигранти поријеклом из Египта, Марока, Турске, Пакистана, Ирака, Авганистана и Курдистана. Раније категорисани као „избјеглице из Сирије“, сви су тражили азил у Шкотској. Група сачињена од 55 миграната, у периоду од неколико година, силовала је 44 дјевочице које су потицале из сиромашнијих шкотских породица или су биле штићенице система домова за збрињавање.[96]

Након што је истина о постојању ових група постала опште позната, жртве[97] до тада непознатих педофилских група су почеле упознавати јавности са својим искуствима, откривајући широку распрострањеност оваквих дешавања. Убрзо потом постало је очигледно да ова силовања и злостављања нису била непозната властима те полицијским структурама. Штавише, дуго времена су локалне власт и полицијски органи одбијали да се суоче са проблемом правдајући своје понашање „политичком коректношћу“[98] и страхом да ће „се суочити са оптужбама за расистичко понашање“[99][100] ако буду проводили истраге и дјеловали против силоватеља који су махом били муслимани поријеклом са Блиског истока, Сјеверне Африке и Средње Азије.

У неким подручјима, социјални радници су жртве узастопних силовања посматрали као ништа више до проститутке, [101] без обзира на малољетни узраст дјевојчица и очигледно погрешну природу ситуације у којој су се нашле. Према једном од најновијих извјештаја, манчестерска полиција је била упозната са чињеницом да на територији града дјелује педофилска група чији су чланови муслимани поријеклом из Средње Азије и Блиског истока. Упркос овом сазнању, полицијске истраге су биле усмјерене према починиоцима из других етничких и религијских група.[102] Ако је судити према дотичном извјештају, педофилске групе из Манчестера су биле активне од 2003. године. Поред нечовјечне природе самог злочина, јасно обиљеженог расистичком мржњом и патолошким задовољством проистеклим из злостављања најрањивијих чланова једног друштва, у одређеном смислу више је забрињавајући недостатак воље друштвених институција и политичких актера, упознатих са дотичним дешавањима, да превентивно дјелују.

Чланови локалних елита, на овај или онај начин, су повезивани[103] са случајевима педофилије и организованог злостављања дјеце што несумњиво упућује на постојање укоријењене корупције у одређеним слојевима полицијских, политичких и социјалних структура, но преовладавајући разлози који су спречавали дјеловање надлежних органа спадају у оквире либералне идеологије. С обзиром да су педофили махом били муслимани, било је политички некоректно јавност упознавати са њиховим злочинима те расистички дјеловати с циљем заштите њихових жртава. Барем је такав био закључак надлежних структура британског друштва које ни у 2020. немају тачан број педофиских група које су активне у Великој Британији.[104] Хиљаде енглеске дјеце било је жртвовано догмама мултикултурализма и толеранције које су жртве оставиле незаштићеним јер су припадале домицилном становништву, док су њихове силоватеље учиниле недодирљивим услијед муслиманске вјере и мигрантског поријекла.

Иако се овако понашање друштвених структура, посебно полиције и локалних власти, чини нелогичним и у најмању руку, лишено човјечности и разума, неопходно је схватити да је либерална индоктринација у Великој Британији досегла изузетно висок степен. Једино у таквим условима се може десити да полицијски службеници спроводе званичне истраге засноване на садржају порука објављених на Твитеру.[105][106][107][108] Врхунац баналности био је случај Марка Мичана, познатог као Гроф Данкула (Count Dankula), коме је пријетила висока новчана и затворска казна јер је пса своје дјевојке научио нацистичком поздраву.[109][110][111] Захваљујући либералним принцима мултиетичности, толеранције и политичке коректности, члан британског парламента Наз Шах, и сама поријеклом из Пакистана, може јавно, без страха и трунке кајања захтјевати да „те злостављане дјевочице из Ротерхама и других мјеста просто држе језик за зубима, због добробити разноликости“.[112][113][114][115] Разноликост, још један магловито дефинисани термин близак либералним идеолозима, је по свему судећи довољно значајан разлог да се занемари злостављање хиљада дјеце.

Реакција муслиманске заједнице у Великој Британији је била млака[116] или непостојећа, уз изузетак неколико јавних личности и политичара. Феминистичке организације, иначе увијек бучне у захтјевању наводне заштите жена и њихових права, се по овом питању нису оглашавале.[117] С обзиром на површну полицијску истрагу и године занемаривања проблема, несумњиво је да у Великој Британији постоје групе силоватеља које још увијек нису откривене. Површно посматрано, ови случајеви педофилије су катастрофалан пропуст полицијског система и социјалних служби, но детаљније преиспитивање ових злочина и других начина понашања која се манифестују у западним друштвима, упућују на закључак да су дотична друштва болесна. Реакција становништва Велике Британије, у трену када је опсег и природа злостављања дјеце постала опште позната, даје разлог за наду. Упркос деценијама дугом процесу либералне индоктринације и умртвљивања личног и друштвеног осјећаја за оно што би могли описати као традиционалне моралне норме, значајан дио грађанства је исправно захтјевао строге казне за починиоце те њихово уклањање из друштва.

УРУШАВАЊЕ ПОРОДИЦЕ
Непрекидни напади либералних идеолога, усмјерени према традиционалној породици, класичним моралним принципима произашлим из хришћанског учења те према природним склоностима жена и мушкараца те животним одлукама које из њих произилазе су на крају довели до настанка околности гдје дјеца, у хиљадама, постају жртве садиста док остатак друштва, са посебним нагласком на државне структуре, пориче стварност или одбија да се одлучно суочи са проблемима. Случај злостављане дјеце у Британији само је најочигледнији примјер извитоперених видова понашања који постају нови шаблон стварности унутар заједница дубоко захваћених либералном идеологијом. Неминовно, либерално уређење друштва које стиче статус догме и престаје бити предмет преиспитивања, издаје само друштво унутар којег је настало, доводећи до настанка тираније мањине над већином.

Идеолошки нагласак на индивидуалности и правима појединца науштрб права заједнице и одговорности према истој нагриза мреже узајамне подршке које се одликују својом колективном природом, доводећи појединачног човјека у стање изолованости које се дефинише и промовише као пожељно. Само летимични увид у природу људске интеракције је довољан да открије висок степен, по пририоди неопходне, друштвености. Човјек, по својој природи, није усамљено острво.

Однос између мушкарца и жене, под канцерогеним утицајем феминизма, се из стања природе комплементарности претворио у сукоб окарактерисан нападом на мужевност и природу мушкарца те сталном демагогијом о неопходности „еманципације“ жена која се, у суштини, свела на промоцију штетних шаблона понашања међу женском популацијом, посебно млађим женама. Лакомислен и баналан приступ питањима абортуса и сексуалног односа корозивно дјелује на схватање вриједности људског живота истовремено представљајући интимни тјелесни однос као чин у потпуности раздвојен од емоција, сведен на степен механичке радње, иако је такав приступ, у најмању руку проблематичан, како са гледишта науке тако и друштвеног искуства.

Сталне критике на рачун традиционалних и националних вриједности те притисака на класичну породицу довеле су до урушавања односа и хијерархије на којима почива породица што је произвело низ ретроградних појава као што је пораст броја самохраних мајки, очигледну пристрасност судова у корист жене када су у питању развод и старатељство над дјецом, омаловажавање улоге мушкарца у породичном животу, те повећани притисак на жене да постигну немогуће, односно да попуне улоге како мајке, тако и оца.

Западна друштва данас пролазе кроз кризу која обухвата цјелокупан друштвени систем. Земље европског Запада, с обзиром да су много дуже изложене либералној идеологији, сада могу послужити као примјер посљедица некритичне примјене либералних принципа на уређење законског система и друштвених институција, те извор критичког промишљања опсега и садржаја прихватања либералних вриједности западних друштава.

Србија, заједно са другим балканским земљама, је провела посљедњних неколико деценија копирајући законске и социјалне норме западних земаља, без критичког осврта и промишљања о могућим посљедицама таквог понашања. Без обзира на чињеницу да су како балканске, тако и источноевропске земље, у својој суштини дио Европе, захтјев за прилагођавањем је био једносмјеран и кретао се од Запада ка Истоку. Од источноевропских држава се очекује некритичко прихватање западних легалних образаца који треба да замјене домаће правне норме настале у оквиру специфичних националних околности самим тим мјењајући дотична друштва у складу са тренутно владајућом идеологијом држава Запада. Из ранијег текста се могло уочити гдје води слијепо прихватање дотичне идеологије. Без промјене приступа овим питањима, српско друштво, и она у његовој околини, чека иста криза на крају пута „који нема алтернативу.“

Љубиша Маленица је дипломирани политиколог

________________________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:
[1] https://www.theatlantic.com/politics/archive/2014/09/its-still-not-the-end-of-history-francis-fukuyama/379394/

[2] https://www.theosthinktank.co.uk/comment/2019/08/07/why-history-didnt-end

[3] https://www.newyorker.com/magazine/2018/09/03/francis-fukuyama-postpones-the-end-of-history

[4] https://www.zhaw.ch/storage/shared/sozialearbeit/News/gutachten-entwicklung-gewalt-deutschland.pdf

[5] https://www.independent.co.uk/news/uk/crime/london-murder-rate-new-york-compare-worse-stabbings-knife-crime-teenagers-statistics-figures-a8286866.html

[6] https://www.dw.com/en/study-only-better-integration-will-reduce-migrant-crime-rate/a-42013143

[7] https://nationalinterest.org/feature/america-better-assimilating-immigrants-europe-21846

[8] https://qz.com/1320234/denmarks-new-laws-targeting-ghetto-children-show-how-assimilation-is-becoming-mandatory/

[9] https://www.city-journal.org/europe-multiculturalism

[10] https://www.telegraph.co.uk/news/2018/07/05/illegal-migrants-paris-suburb-soar-400000-hundreds-migrant-children/