ЉУБИША МАЛЕНИЦА: Крах либералне утопије

04.07.2021. - 17:06

фото: AP Photo/Susan Walsh/ Standrad.rs

Почетком године јавност широм свијета била је свједок грубог гажења најсветијих идеала колективног Запада од стране његовог несумњивог предводника, Сједињених Држава. Америчке елите, задојене својом идеологијом изузетности, деценијама су предводиле процес који се може окарактерисати као месијанска мисија ширења западних, односно америчких вриједности широм Земљиног шара.

Иако је скуп ових вриједности позамашан, постоји неколико централних мотива које представници како Сједињених Држава тако и других западних земаља скоро па никада не изостављају из својих обраћања осталима. У погледу политичко-државног уређења, представничка демократија представља врхунац, те се као систем, у размишљању западних стручњака, налази далеко изнад других замисли о принципима друштвеног уређења. Са сервираним видом демократије, у истом идеолошком пакету долазе слободни и поштени избори као основни предуслов за исправно функционисање читавог система. Слобода говора и отпор сваком облику цензуре служе као даљи морални те идејни оријентири који осигуравају плурализам мишљења и њихову слободну „размјену“ на тржишту идеја.

У области економије, од суштаственог је значаја за здравље демократског система постојање и функционисање слободног тржишта, које у складу са узајамним односом понуде и потражње осигурава опстанак и развој оних идеја које, преточене у предузећа, успију привући потрошаче кроз квалитет своје робе или услуга те приступачност својих цијена. Паралелно са постојањем слободне размјене идеја у политичко-филозофској сфери, слободно тржиште постоји и у економско-привредној. Суштинска демократска природа овако замишљеног тржишног система огледа се у чињеници да у њему могу учествовати сви, без обзира на њихов пол, расну или националну припадност. Одређена правила постоје, као и опасности, но сви заинтересовани познају ризике и норме, што осигурава праведну и беспоштедну борбу. Ипак, и поред природе саме ове економске борбе, утицај на укупно друштво је позитиван те води његовом материјалном напретку, прогресивно већем животном стандарду те појединачном богатству.

Изборна конфузија

Све ово смо чули у много наврата до сада. Све што смо чули је демагошко тумачење идеала, односно пожељног стања. Без обзира на сав труд западних агенција и „невладиних“ организација, већини је било јасно да се овај економски модел, као и сваки други, суочава са проблемима и интерним супротстављеностима које извиру из темељних поставки самог модела. Упркос томе, већина држава је прихватила дотични систем, првенствено из недостатка алтернативе с обзиром да је главни конкурент у економској сфери – комунизам – показао неспособност да постигне исте резултате. Као што је већина земаља, у смислу политичко-економске елите и институција, прихватила капитализам и отворено тржиште, тако је поступила и већина становника планете, у суштини вјерујући да систем функционише упркос одређеним извитоперењима, те још погубнијим цикличним кризама које су почеле да се појављују, не као мана система, већ као једна од његових карактеристика.

Са појавом кинеског модела који је са значајном стопом успјеха раздвојио капитализам своје економије од ауторитарно/комунистичког устројства свог државног уређења, идеолошка доминација америчког, односно западног шаблона организације државе и друштва доведена је у питање, но неупоредиво већа штета датој визији нанесена је у прва два мјесеца 2021. године од стране медија, финансијских организација те политичких институција самих Сједињених Држава.

Прва под нападом се нашла сама демократија, односно сакрални процес избора који је могао бити нарушен и укаљан у неким посткомунистичким, ауторитарним, азијским или афричким земљама, но никако не у самим Сједињеним Државама. Бар нам је тако понављано.

Прије самих избора, велики број особа давао је Доналду Трамп значајне шансе за други мандат, посебно када се сагледа опсег, природа и бруталност насиља које је у току изборне године захватило читав сијасет америчких градова, а које су представници Демократске странке свесрдно подржали, како путем приватних донација тако и отворено кроз изјаве окарактерисане илустративним примјерима Орвеловог новоговора. Након што је Трамп, још увијек у улози предсједника, наступио против марксистичке организације „Црни животи су важни“ те њиховог анархичног инсистирања на драстичном умањењу финансирања полицијских служби, неколико прогноза давало је Трампу предност управо јер је његово заговарање поштовања реда и закона превазилазило расне, политичке, националне и друге подјеле унутар Сједињених Држава. Сви становници САД били су виђени као грађани те су, грубо гледано, спадали у двије категорије – они који поштују закон и они који га нарушавају.

Према званичним подацима, након што су гласови пребројани, Џозеф Бајден добио је нешто више од 81 милион гласова док је за Трампа гласало скоро па 75 милиона Американаца.[1] Иако се разлика од шест милиона гласова чини довољном, због специфичности америчког система Бајденова побједа била је много упитнија него што се претпоставља. У чланку посвећеном овој теми, Џејмс Линдзи наводи да „побједа путем народног гласа не мора аутоматски осигуравати предсједничку функцију. Када се погледа најмања промјена у броју освојених гласова неопходна за Трампову побједу, избори 2020. године били су неизвјесни. Заправо, били су драматичнији неголи избори из 2016. Да је Трамп успио покупити одговарајући скуп 42.921 гласа у Аризони (10.457), Џорџији (11.779) и Висконсину (20.682), у Електорском колеџу (Electoral College) оба кандидата би имала 269 гласова. Доњи дом Конгреса би онда одлучио изборе. Републиканци ће држати већину посланичких мјеста у новом Конгресу и они би несумњиво изабрали Трампа. Да је Трамп такође добио још један електорски глас у Другом конгресном округу Небраске, који је за 22.091 глас изгубио у корист Бајдена, несумњиво би освојио Електорски колеџ“.[2]

Као што се може уочити, изборна математика указује на веома узак простор унутар којег је Бајден морао да оперише како би остварио побједу. Ако је судити према подацима који се користе као званични, Бајден и јесте остварио побједу, те постао 46. амерички предсједник. Упркос слављу присталица Демократске странке и медијских кућа, сада већ јасно пристрасних по питању америчког политичког живота, истраживања спроведена непосредно након избора показала су да чак 70 одсто присталица Републиканске странке изборе карактерише као неслободне и непоштене.[3][4]

Додатну пометњу и сумњу у читав процес уноси, релативно гледано, велики број видео записа које коментатори тумаче као јасне доказе о изборној превари, штавише, отвореној превари почињеној од стране присталица Демократске странке.[5] Чињеница да главне медијске куће све ове случајеве дефинишу као „неспоразуме, лажи, неодговорне шале појединаца“ те се такмиче која ће прије „чињенично провјерити“[6] и обесмислити ове догађаје само сипа додатно уље на ватру.[7]

Правни тим Доналда Трампа је у више од 60 наврата покушао да оспори изборне резултате[8] но у свим случајевима сем једног одлуком надлежних судова парнице су одбачене. Врховни судови у Аризони, Невади, Пенсилванији и Мичигену потпуно су одбацили или одбили да саслушају жалбе поводом резултата избора у тим државама. Неки случајеви одбацивани су због процедуралних разлога, други због материјалних. Највећи и најважнији од ових случајева била је тужба савезне државе Тексас против савезних држава Пенсилваније, Мичигена, Џорџије и Висконсина због измјена у изборним процедурама. Представници оптужених држава правдали су неопходност датих измјена пандемијом, док је сама оптужба у таквим поступцима препознавала нарушавање Устава.

С обзиром да се случај водио између савезних држава, по аутоматизму је ишао пред Врховни суд Сједињених Држава, једини надлежан за такве ситуације. Своју подршку овој тужби дало је 120 републиканских сенатора, а заједно са њима и врховни тужиоци додатних седамнаест савезних држава.[9] Њихове колеге из двадесет двије, већином демократске савезне државе, недуго потом су отворено подржале тужене стране. Подјељеност политичке елите и јавности била је јасна и оцртавала се мање-више у складу са државама у којима Трамп ужива подршку те онима које служе као упоришта његових политичких противника.

Једанаестог децембра Врховни суд Сједињених Држава је, без саслушања или узимања у обзир аргумената било које од страна, донио одлуку којом се тужба државе Тексас одбацује, правдајући такав поступак непостојањем основа које би дозволиле Тексасу да уопште започне процес.[10] Обје стране реаговале су у складу са очекивањима. Демократе су одлуку поздравиле док су републиканци осудили невољност Врховног суда да заштити Устав због процедуралне техникалије.

Када се говори о свим покушајима људи окупљених око Доналда Трампа да оспоре резултате избора, уочава се да је значајан број ових случајева одбачен без саслушања због мањкавости процедуралне или техничке природе. Ово није промакло ни самом Трампу нити његовој бирачкој бази, те је овако понашање судова било веома лако протумачити као одбијање узимања у обзир аргумената оптужбе како би се изашло у сусрет Бајденовој кампањи, те како би демократе онемогућиле Трампа да освоји још један мандат.

Довести у питање овакво тумачење догађаја није спорно, но као што смо у ранијем тексту уочили, велики број Американаца који су гласали за Трампа управо је овако протумачио изборе 2020. године, што је додатно утицало на губитак поверења у институције, како државне тако и федералне.

Упркос чињеници да су ово били избори за америчког предсједника, значајан дио свјетске популације обратио је пажњу на њихов исход. Док су глобални еквиваленти западних медија, по вриједностима и идеолошкој оријентацији, прослављали Бајденову побједу[11] надајући се поновном успостављању америчке хегемоније, постојали су и они који су нескривено заступали став да су избори покрадени те да је Доналд Трамп истински предсједник САД-а.[12]

У изборима за предсједника 2020. био је много уочљивији утисак да систем функционише са значајним степеном потешкоће. Ранији избори за предсједника и народне представнике у Конгресу били су незанимљиви, усудили би се рећи досадни, сами по себи. Кандидати су били познати, гласање би било обављено и један од понуђених кандидата би постао нови становник Бијеле куће на одређено вријеме. Чинило се да амерички систем функционише те је управо такав служио као један од најзначајнијих извора валидације саме демократије као начина политичког уређења друштва и престижа Вашингтона у свијету.

Избори којима је Џозеф Бајден постао 46. предсједник Америке изгледали су другачије, штавише, када се узме у обзир све раније наведено, нису се много разликовали од избора у неким од држава које су сами Американци насилно превели у демократије. Друштво располућено по читавом низу питања, агресивна кампања те читав низ званичних притужби на резултате чији легитимитет у питање доводе како обични грађани тако и високи званичници више као сценарио одговара некој пропалој држави неголи предводнику колективног Запада и самопроглашеном центру слободног свијета.

Дигитална чистка непожељних

Велике друштвене мреже дале су свој допринос прерастању контроверзе у потпуни фијаско америчког идеолошког наратива у трену када су њихови власници одлучили да ће најбоље показати свијету своју приврженост „америчким вриједностима“ тако што ће јавно цензурисати изабраног предсједника Сједињених Држава. Напад на слободу говора, толико пута споменуту од стране западних представника да се тренутно чини излизаном флоскулом, који се одиграо у Америци, могао се окарактерисати као отворен, координисан, политички подржан и са јасно профилисаном категоријом особа које су циљане.

Први случај оваквог понашања десио се током преноса Трамповог говора из Бијеле куће 6. новембра 2020. када су три велике америчке телевизијске компаније – Еј-Би-Си (ABC), Си-Би-Ес (CBS) и Ен-Би-Си (NBC) – одлучиле окончати пренос прије но што Трамп заврши своје обраћање јавности.[13] С обзиром да је тадашњи предсједник САД у јавност изашао са тврдњама о нерегуларности избора, односно изборној крађи, руководства све три медијске куће правдала су своје поступке карактеризацијом Трампових тврдњи као лажи, гласина или пак непотврђених изјава.[14]

Дволичност и нелогичност оваквих оправдања сасвим је очигледна те нема потребе на њих трошити превише времена и текста, но оно што је неопходно истаћи јесте чињеница да се овако грубо нарушавање принципа слободног говора десило управо у Сједињеним Државама, које због сличних дешавања већ деценијама губе углед, не само као велика сила и политичка творевина, већ као и идеолошки узор најбољег уређења друштва који се нуди остатку човјечанства.

Шта је демократија до само још један политички систем подложан свим дегенеративним утицајима који су кроз историју људске цивилизације кварили и уништавали вриједности бројних других друштвених система. Значајан дио америчких елита су већ одавно, у суштини, незаинтересоване за судбину америчког грађанина или основне темеље на којима је дато друштво изграђено. Акумулација моћи и материјалних добара је основни и махом једини погонски елеменат богатих технолошких, културних, пословних и политичких кругова у Сједињеним Државама. У односу на ову датост, демократски принципи, слобода говора, неповредивост приватног власништва те економски систем који свима пружа могућност стицања богатства су ништа више до корисне алатке, када се њихово дјеловање може усмјерити, или пак празно слово на папиру лако погажено од стране оних који у својим рукама држе полуге стварне моћи.

Цензура Доналда Трампа настављена је неколико седмица након што је његов говор прекинут, но овај пут забачена је далеко већа мрежа те су заједно са бившим предсједником уклоњени профили свих особа које су се одликовале својом републиканско-конзервативном позадином или подршком самом Трампу.

Наиме, у току организованог протеста који се одржао испред америчког Капитола 6. јануара 2021. дошло је до сукоба између дјела демонстраната и полиције након чега су демонстранти успјели, у значајном броју, ући у саму зграду Конгреса. Корпоративни медији су овај догађај окарактерисали као побуну те напад на амерички Конгрес и државно уређење. Било је очигледно да су дата дешавања дирнула у живац, посебно када се узму у обзир текстови испуњени емотивном патетиком те чак религијским мотивима као што је називање зграде Капитола катедралом уз поређење уласка демонстраната у зграду са скрнављењем и светогрђем.[15] Неки аутори су ишли тако далеко да протесте назову опсадом, насилном побуном и издајом републике.

Овај догађај је послужио великим друштвеним мрежама као изговор за брзо цензурисање читавог низа јавних личности почевши са самим Трампом. Одлука компаније Твитер да са своје истоимене друштвене мреже трајно уклони Трампов налог била је производ унутрашње одлуке компанијских структура. Према саопштењу саме компаније, након што су интерне службе Твитера, изузетно љевичарски и анти-трамповски настројене платформе, завршиле анализу Трампових активности у току 6. јануара и непосредно прије, донесена је одлука да се све поруке и Трампов налог уклоне у потпуности, не само због садржаја порука већ и због начина на које би ове поруке неко могао да протумачи.[16]

Истовремено, Трамп је уклоњен[17][18] и са других друштвених платформи као што су Фејсбук, Јутјуб и Снепчет. Недуго након што су побрисани профили тадашњег предсједника, започела је опсежна дигитална операција уклањања налога конзервативаца те појединаца који су испољавали сумњу у исправност избора или су пак објављивали поруке које је Твитер дефинисао као теорије завјере.

Поред појединаца, и оне друштвене апликације које су биле наклоњене Доналду Трампу, или су пак прихватиле конзервативније норме понашања нашле су се на удару. У току Трамповог мандата, друштвена мрежа Парлер појавила се као алтернатива и конкуренција Твитеру. Као што је Твитер био изразито љевичарски настројен тако је Парлер привукао махом центристе и десничаре, посебно оне којима су ранији налози на Твитеру били избрисани. С обзиром да су Трампове присталице, а и он сам, у значајној мјери користили Парлер, ова мрежа постала је природна мета након упада на Капитол.

Први напад на Парлер стигао је од компанија Епл и Гугл које су уклониле мобилну верзију Парлерове апликације са својих дигиталних продавница, што је у критичној мјери утицало на раст Парлера који је постајао све популарнији као ново стјециште „отказаних“. Ослабљен координисаном акцијом Епла[19] и Гугла,[20] Парлер је докрајчен одлуком Амазона[21] да платформи ускрати услуге својих центара за похрану дигиталних информација, што је у суштини значило да ће Парлер у потпуности бити уклоњен са интернета.

Сви потези олигопола Епл-Гугл-Амазон нарушили су како читав низ мјера за заштиту наводно слободног тржишта тако и сам принцип слободног говора и заштите од цензуре. За разлику од СССР-а, главни нарушитељи установљених друштвених принципа у случају Сједињених Држава нису биле државне агенције већ приватне корпорације које су на себе преузеле посао дефинисања пожељних и непожељних особина те грађанских врлина. Нема сумње да су ове велике технолошке компаније у свом походу против неистомишљеника биле свесрдно подржане од стране Демократске странке.

Поред тога што се на овом примјеру може уочити дјелимична дегенерација демократског система у корпорократију, епизода са великим друштвеним мрежама и њиховим односом према тада још увијек сједећем предсједнику и његовим присталицама илустративно указује на потпуну испражњеност категорија слободног говора и заштите од цензуре у параметрима америчког друштва. Цар је го, и такав је већ деценијама, но дешавања у првим мјесецима након што је Џозеф Бајден преузео кормило државе су на кристално јасан и неупитан начин истакла нагост те „изузетне“ нације да су само особе идеолошки индоктринисане западном идеологијом и даље могле вјеровати у Сједињене Државе као „блистави град на гори“, као морални и друштвени компас остатку човјечанства и узор по којем би свака нација и држава требало да се организује.

Након што је обављена дигитална чистка непожељних, читав низ новинара главних медија, политичких аналитичара те корисних идиота стао је у одбрану великих корпорација и њиховог понашања користећи се сплетом различитих оправдања међу којима се често могло сусрести и оно које ограничава слободу говора у случају да постоји могућност наношења повреде другима.[22]

Повреда (harm) није јасно дефинисана те је намјерно остављена као што расплинутији појам. Повреда нечијих осјећања, увјерења, нечијег ега – све то и много више може се искористити као оправдање да се неком онемогући изношење мишљења. Наравно, у складу са класичном мудрошћу која каже да побједници пишу историју, менажерија назови новинара и аналитичара могла се предати демагошким акробацијама са дефиницијама појмова потпуно сигурна у подршку нове администрације и читавог апарата Демократске странке. Неки аутори полазе од мишљења да је било исправно цензурисати Трампа, но да то може резултовати негативним посљедицама у годинама које долазе, као да се питање слободног изјашњавања може тако једноставно парцелисати те је свима сасвим јасно ко треба добити право да каже шта жели, а ко не.[23] Посматрати дату проблематику кроз ову оптику одраз је отворене наивности или пак скривене злонамјерности, с обзиром да слобода говора може функционисати исправно једино када је омогућена свима.

Исправно опажају они који стављају нагласак на саму, суштинску, природу великих технолошких компанија и друштвених мрежа које су се годинама представљале јавности као неутралне платформе на којима су појединци, различите групе па чак и националне институције могле да изнесу своје ставове о читавом дијапазону питања без страха од спољног уплитања или интервенције. Уклањање Доналда Трампа и чистка која је након тога услиједила само су коначно потврдиле да друштвене мреже нису никакве слободарске платформе гдје је приступ дозвољен свима већ организације сличне издавачким кућама[24] које имају магловито дефинисану издавачку политику и норме којих се придржавају у свом раду. Чињеница да се дотичне компаније понашају као издавачи док се истовремено промовишу као платформе за свакога је мање резултат њих самих колико је резултат заосталих правних регулатива које Фејсбуку, Твитеру и сличнима омогућавају такво понашање без икакве бојазни од правних санкција.

С друге стране, значајан дио обичног грађанства већ доводи у питање промовисану непристрасност великих друштвених мрежа, о којој је у овоме тренутку смијешно говорити, те истиче утицај истих на исходе резултата избора и других политичких процеса,[25] не само у Сједињеним Државама већ и широм свијета. Најновији примјер акције против Твитера, управо због уплитања у унутрашња питања једне државе, долази из Нигерије гдје је Твитер суспендован на неограничен период након што је ова друштвена мрежа уклонила поруку нигеријског предсједника коју су запослени у Твитеру субјективно оцјенили као увредљиву.[26]

Релативно кратка интеракција између великих технолошких компанија и Доналда Трампа током четири године његовог мандата била је довољна да значајан дио обичног становништва стекне махом негативан утисак о друштвеним мрежама и компанијама које су их покренуле. Промовисање искључиво једне идеолошке опције и стране политичког спектра, што Фејсбук, Твитер и сличне странице чине, само је додатно цементирало већ раније латентно неповјерење грађана. Виспрена кампања против конзервативаца, промоција ЛГБТ агенде, инсистирање на политички коректном говору, заступање права такозваних трансродних особа, троме реакције на садржаје који промовишу дјечију порнографију и низ сличних потеза[27] само су додатно пољуљали углед друштвених мрежа. Истих оних друштвених мрежа које су до прије само десет година словиле као изворишта слободног говора отворена за све особе и већину идеологија политичког спектра.

Студија америчког Пју истраживачког центра (Pew Research Center),[28] спроведена крајем 2020. године потврдила је раније изнесене ставове. Наиме, у оквиру датог истраживања утврђено је да скоро половина Американаца (47 одсто) сматра да би држава морала контролисати велике технолошке компаније оштрије него што то тренутно чини. Чак 73 одсто грађана Сједињених Држава је уочи америчких предсједничких избора изразило неповјерење у способност и вољност технолошких фирми да спријече употребу својих платформи у сврху утицања на изборе. Већина одраслих испитаника, њих 64 одсто, истиче негативан утицај друштвених мрежа на стање у земљи и његов даљи развој. Истовремено, скоро идентичан број испитаника, 72 и 73 одсто, сматра да друштвене мреже и компаније којима припадају имају превелики утицај на политику те је сасвим вјероватно да ове платформе намјерно цензуришу политичке ставове са којима се не слажу.

Подаци наведени изнад сакупљени су и обрађени прије неголи су одржани предсједнички избори и логично је претпоставити да се друштвене мреже тренутно котирају још горе у перспективи обичних грађана него раније.

Несвакидашњи упад

Један од кључних момената, раније тешко замислив, који је како домаћој америчкој тако и страној јавности приказао степен пристрасности великих медијских компанија и друштвених мрежа био је упад на Капитол 6. јануара 2021. од стране Трампових присталица. Велики скуп подршке Доналду Трампу изазван је намјером Конгреса да потврдити резултате избора званичним бројањем електорских гласова.

С обзиром на природу догађаја, неминовна је била појава више различитих објашњења која се крећу од операције лажне заставе гдје су Трампове присталице, путем убачених провокатора, подстакнуте да упадну у Капитол па све до хистеричних тврдњи великих медија који су овај догађај окарактерисали као покушај сецесије и почетак побуне.

Несумњиво је да се упад протестаната у зграду Капитола у одређеним моментима одликовао насиљем. У сукобу са полицијом и снагама обезбеђења страдало је пет особа. Једна особа је усмрћена. Три особе су преминуле од природних узрока док је предозирање био разлог смрт пете особе.[29] Далеко већи број је хоспитализован – од тога 138 полицајаца и барем пет демонстраната. Иако смрти и повреде појединаца не би требало посматрати одвојено од остатка дешавања, чињеница је да се такозвана побуна свела на масу људи који су се већином понашали као дио туристичког обиласка вашингтонских знаменитости неголи пјешадија сецесионистичког покрета.

У поређењу са насиљем које је обиљежило протесте покрета „Црни живот су важни“ прошлог љета, дешавања у Вашингтону и упад у зграду Капитола далеко су од било каквог вида политички мотивисаног насиља против државног система и јединства земље. Упркос томе, увријеђеност коју су чланови политичке елите, са посебним нагласком на демократе, исказали поводом дешавања 6. јануара превазилази шок раније непознате ситуације и евентуални страх за сопствени живот, те залази у сферу арогантности. Из перспективе званичника Демократске странке и њихових присталица, протестанти су нарушили статус кво већ самим својим окупљањем и исказивањем незадовољства изборним резултатима. Чињеница да је протест завршио уласком Трампових присталица у Капитол, за демократе је било равно државном удару.

Када се ови догађаји погледају из перспективе странца, дволичност демократа је сасвим јасна. Више од три мјесеца насилних протеста и друштвених експеримената са различитим „аутономним“ зонама су од стране демократа игнорисани, или им је пак давана отворена подршка. Значајан дио планете већ је навикао на америчку лицемјерност у међународним односима те је било помало неочекивано уочити коришћење истих метода против америчких грађана, но не и превише изненађујуће.

Стварни утисак на глобалну јавност оставио је сам чин упада на Капитол управо због своје несвакидашње природе. Сцене сличне онима од 6. јануара српски народ је гледао 5. октобра и такве слике се обично вежу уз слабе и нестабилне државе или пак земље унутар којих спољашњи актери подстичу промјену режима путем технологије обојене револуције. Није дуго требало па да многи аналитичари и коментатори примјете негативан утицај који ће догађаји од 6. јануара имати на глобалну репутацију Сједињених Држава. Не више бљештави град на узвишењу и извор свих демократских институција и принципа, већ само још једна држава, својевремено хегемон и велика сила, но сада у опадању које се више не огледа само на унутрашњем плану те ограниченом степену, када је дати пад очигледан само особама које располажу полугама моћи, већ све очигледнији свима који посвете мало више пажње макродруштвеним дешавања унутар саме Америке те све јасније изражен у обрисима саме америчке свакодневице.

Империја нарушеног здравља

Урушавање ранијих америчких митова о самим Сједињеним Државама довршено је од стране финансијског сектора који је неочекиваним сплетом околности у потпуности оповргнуо све раније идеолошке тврдње о слободном тржишту и конкуренцији гдје сви учествују на сопствену одговорност и под истим правилима.

Наиме, почетком године у жижи локалне америчке, а потом и свијетске јавности нашла се америчка компанија Гејмстоп (GameStop), ланац продавница видео-игара распрострањен широм Сједињених Држава. На самом почетку пословања вриједност дионица Гејмстопа кретала се близу десет долара по дионици. У децембру 2007. компанија је забиљежила први значајан раст када је појединачна дионица вриједила близу шездесет долара. Већ у наредних неколико година, како су дигиталне продавнице видео-игара почеле да преузимају примат на тржишту, једна дионица Гејмстопа имала је тек нешто већу вриједности од почетне. Упркос флуктуацијама у цијени, након 2015. пад вриједности био је очигледан и константан тако да су до фебруара 2020. цијене дионица компаније износиле нешто више од три долара по дионици.[30]

У овом тренутку на сцену ступају велике банке и хеџ фондови са Волстрита. Један од начина на који хеџ фондови могу релативно брзо и лагано стећи значајне суме новца јесте клађење против дионица компанија које показују симптоме финансијске слабости. У случају Гејмстопа, знаци слабости су били сама цијена дионица те превазиђен модел пословања који се ослањао на продају физичких копија игрица. Ако је судити према доступним информацијама, дјеловање хеџ фондова заправо почива на тврдњи да су дионице одређене компаније прецјењене, те да је њихова стварна вриједност мања, што евентуално и доводи до пада вриједности дате дионице. Након тога је релативно просто купити скоро безвриједне дионице, подићи им вриједност те их продати по вишој цијени.

Оно што је проблематично, из перспективе самих хеџ фондова, јесте чињеница да овај процес представља облик клађења и захтјева улагање почетних ресурса, те се често сами хеџ фондови задужују код других финансијских организација. Претпоставља се да је исход сигуран, да ће циљана компанија пропасти, те се добијени новац користи за куповину јефтиних дионица, након чега се исте продају по већој цијени, позајмитељима се враћа позајмљена сума, а остатак представља чисту добит за сам хеџ фонд.[31] Управо због оваквог понашања, значајан број особа види хеџ фондове посебно, а након економске кризе из 2008. и читав финансијски сектор, као својеврсне друштвене паразите који манипулишу тржишним струјама како би они и њихови клијенти остварили што већи профит без стварног осврта на посљедице које такво понашање има на шире друштвено ткиво.[32]

Без обзира на лично мишљење појединаца по питању корисности и друштвене вриједности хеџ фондова, банака и других финансијских институција, у овом случају је било јасно да је Гејмстоп препознат као одговарајућа мета те се приступило поткопавању стабилности саме компаније. Понашање Волстрита по питању Гејмстопа није прошло неопажено те се на манипулације хеџ фондова убрзо појавила реакција из неочекиваног правца.

Америчка страница Редит (Reddit), организована као читав низ подфорума, једна је од најпопуларнијих интернет страница управо због лакоће приступа те изузетно великог броја разноликих тема које могу задовољити свачије интересе. Један од најпопуларнијих подфорума који се бави темом финансирања и улагања је Волстрит бетс (Wall Street Bets), односно Опкладе Волстрита. У тренутку када се дотична група пронашла у жижи јавности, бројала је нешто више од два милиона чланова и у суштини је била сачињена од махом свакодневних особа које су се бавиле улагањем малог обима те су на дотичној групи размјењивали сопствена искуства и препоруке.

Иако су у питању били, у већини случајева, мали инвеститори, дешавања повезана са Гејмстопом нису промакла пажњи групе. Поред појединаца који су улагали мање или више новца у Гејмстоп, Рајан Коен,[33] тренутни предсједник ове компаније, уложио је значајну суму с циљем модернизације предузећа и транзиције ка дигиталном тржишту. Поред неколицине великих улагања у Гејмстоп, тренутак правог преокрета дошао је када су чланови групе са Редита започели масовно да улажу у куповину дионица Гејмстопа, што је изазвало раст њихове вриједности. У тренутку када је Илон Маск[34] подржао мале улагаче путем свог Твитер налога, вриједност дионица Гејмстопа порасла је за скоро 100 одсто.

Док су обични улагачи славили пораст вриједности дионица Гејмстопа те је био све већи број особа које су жељеле да се укључе, хеџ фондови су се суочавали са растућим проблемима који су пријетили да прерасту у катастрофу. Као што је раније истакнуто, да би могли купити јефтине дионице, хеџ фондови су се махом задужили код других финансијских институција вјерујући у брзу зараду, но да би сада покрили сопствене губитке били су принуђени да купују дионице по драстично већим цијенама. На врхунцу потражње за дионицама Гејмстопа, њихова вриједност износила је 483 долара.

Оваква нагла промјена, која се одиграла у периоду од свега неколико дана, само је у јануару 2021. коштала хеџ фондове 23.6 милијарди долара.[35] У истом периоду, број чланова Волстрит бетс групе скочио је на више од шест милиона, што је само додатно повећало већ постојећи притисак на финансијске организације. Хеџ фонд Поинт 72 (Point72) је у првом мјесецу 2021. изгубио 15 одсто уложене вриједности, Цитрон капитал (Citron Capital) био је приморан да се повуче у потпуности након што је изгубио сва уложена средства. Губици Мелвин капитала (Melvin Capital) износили су више од 50 одсто улагања[36] те су изискивали спољну помоћ у виду три милијарде долара упумпаних од стране хеџ фондова Поинт 72 и Цитадел. Д1 капитал партнери (D1 Capital Partners) изгубио је 20 одсто уложених средстава док је Мејплејн капитал (Maplelane Capital) изгубио 33 одсто уложених средстава.[37]

С обзиром да су се ови губици акумулисали у веома кратком временском периоду, те да је популарност дионица Гејмстопа привлачила све више малих инвеститора, дугорочна предвиђања указивала су на потпуни крах хеџ фондова који су и започели овај ланац дешавања.

У оквиру промовисаног идеолошког наратива о слободном тржишту, овакав исход није ништа посебно. Сви поједини учесници сносе одговорност за сопствене потезе. Лоши потези бивају кажњени губитком новца или пак пропадањем читаве компаније. Суочени са оваквом ситуацијом, хеџ фондови су заједно са најпопуларнијим страницама за трговање дионицама одлучили да изврше отворену манипулацију тржиштем тако што су апликације за трговање, са посебним нагласком на Робин Худ,[38][39] највећу од њих, онемогућиле обичним улагачима да купују дионице Гејмстопа. Истовремено, способност хеџ фондова да наставе куповање остала је недирнута што је на крају и довело до стабилизације њиховог стања.

Платформе за трговину дионицама као што је Робин Худ израсле су у велике компаније управо на обећању да ће свакодневним грађанима омогућити несметано и сигурно трговање без ограничења. У теорији, апликације за трговину дионицама постоје као ентитети одвојени од хеџ фондова и осталих финансијских институција и са њима имају само повременог додира.

Случај Гејмстопа јасно илуструје да је теорија у потпуности разведена од праксе те да унутар финансијског сектора сви ентитети дјелују с циљем узајамне заштите на рачун обичног грађанина те самих теоријских поставки слободног тржишта. Без интервенције апликација за трговање хеџ фондови имали би далеко веће губитке, те би у складу са теоријом тржишне економије платили цијену сопственог непромишљеног дјеловања. Спашавање великих банака 2008. и хеџ фондова 2021. јасно упућује на испразност наратива о предностима слободног тржишта када су они разведени од стварности, посебно када се прихвати чињеница да је интервенција за потребе спашавања хеџ фондова изведена у потпуности јавно, уз слабе и плитке изговоре које нико није узимао за озбиљно.

Отворени презир према темељним нормама система који су финансијске организације приказале током случаја Гејмстоп истовремени је индикатор њихове потпуно незаинтересованости за свакодневног грађанина те је симптоматична карактеристика скоријих америчких елита, без обзира говорили о политичким елитама или неким другим. У овом тренутку је прожимање остварено до тог степена да је постало тешко и препознати гдје један елитни слој престаје а други почиње.

Америка је империја нарушеног здравља, потенцијално терминално, и њено опадање већ сада постаје уочљиво. Не треба се препустити илузијама, Сједињене Државе су и даље велика сила, но сигурно више нису хегемон, а у складу са све очитијом празнином своје идеолошке поставке, много слабије се котирају као узор друштвеног и политичког уређења. У овоме лежи поука за Србију и друге земље које су, махом некритички, након распада комунистичког блока пожуриле да усвоје сваки аспект америчког правног уређења и система што је утицало на стварање својеврсног исклизнућа државе из културних, традицијских и националних искустава државотворног народа. Српски народ је богат свим елементима неопходним за изградњу сопствене државе, што смо у више наврата кроз историју потврдили у пракси. Будућа Србија треба и мора да буде одраз нашег културног обрасца, који није западно/англосаксонски већ источно/словенско-византијски.

Није спорно прихватање оних норми које су у складу са нашим свјетоназором и које испуњавају друштвено корисну улогу, но отклон од масовног увоза западних норми мора бити направљен, јер већ сада нам је јасно да је либерална утопија управо то – мјесто којег нема, као што је иначе и свака утопија. Пратити ову утопијску идеју може довести само до њеног понављања, а коначан исход већ неколико година пратимо уживо. Ако је већ историјски закон циклично слабљење и друштвена нестабилност најмање што можемо да учинимо јесте да не служимо као експериментални полигон за стране политичке системе већ да, учећи на грешкама, стварамо и развијамо визију друштва и државе симбиотску нама самима, органски израслу из нашег историјског искуства.

(КРАЈ)

Љубиша Маленица је дипломирани политиколог. Ексклузивно за Нови Стандард.

________________________________________________________________________________