ЉУБИША МАЛЕНИЦА: Колонија БиХ

Започнимо од основа: суверенитет. Да би се једна држава сматрала сувереном постоје одређени предуслови који морају бити задовољени. Према устаљеној дефиницији из области политичких наука и међународног права, сувереном државом се сматра она која располаже дефинисаном територијом, има сталну популацију, независну власт те способност да остварује дипломатске односе са другим државама.[1][2][3] Стварно суверена држава – колико је то могуће у савременом свијету – је она која задовољава сва четири.

У погледу БиХ, суверенитет државе је ограничен – како изнутра тако и споља. Сама природа ове ограничености је Босну и Херцеговину претворила у очигледни друштвено-политички експеримент, те је створила спрегу између унутрашње центрифугалне и спољашње центрипеталне силе при чему свака ескалације једне води повећању интензитета друге. Ово је, првенствено, производ саме политичке структуре БиХ и чињенице да се дата структура не поштује од стране оних који су били њени главни творци – при чему се превасходно мисли на западне силе, са посебним нагласком на САД.

Дејтонски споразум – често хваљен као договор који је зауставио сукоб – у суштини је, поред те позитивне карактеристике, само додатно закомпликовао ситуацију која је политички већ била сложена и кретала се ка могућој дезинтеграцији земље, још прије него ли су испаљени први хици грађанскога рата у Босни и Херцеговини. Према Уставу БиХ [4], који је саставни дио Дејтонскога споразума – са највише омаловажавања су се односили управо они који су га већински и написали те наметнули – односно стране дипломате, званичници и представници тзв. међународне заједнице. У складу са њиховим политичким и геополитичким циљевима – а то је на простору БиХ унитарна држава са муслиманском доминацијом, скривена иза испразнога слогана „грађанске државе” – наводно највиши правни акт Босне и Херцеговине је нарушаван регуларно тако да се данашња БиХ драстично разликује од оне која је предвиђена по окончању сукоба.

Ако већ имамо ситуацију у којој страни политички фактори могу без икаквих посљедица и препрека да у потпуности занемарују уставни поредак једне државе, онда не може бити никаквога говора о стварноме суверенитету, већ политичком кибуки позоришту које је усмјерено према становништву, односно једном његовом дјелу. Током грађанскога рата у Босни и Херцеговини један од најчешћих слогана муслиманскога политичког и интелектуалнога вођства, који је кориштен како би се оправдала њихова визија онога како би држава требало да изгледа, јесте да се босански муслимани боре за очување суверенитета и територијалног интегритета бивше СР Босне и Херцеговине. Иронијом историје, Срби су тренутно једини у оквирима БиХ који се, сплетом различитих околности, стварно залажу за суверенитет државе која им је наметнута.

Штавише, није погрешно истаћи да босански муслимани чине све како би умањили стварни суверетнитет БиХ, с обзиром да им тренутна колонијална природа државе иде на руку. На посљетку, њихови политички покровитељи су идејни творци тренутног стања у коме се Босна и Херцеговина налази. Ово је чињенично стање, без обзира да ли неко био расположен то признати или не. У случају Босне и Херцеговине, као и код других колонија, постоје механизми колонијалног управљања који дати простор перманентно задржавају у његовом колонијалном статусу. Када говоримо о „Југославији у малом” то су првенствено Уставни суд Босне и Херцеговине, Суд БиХ, Тужилаштво БиХ те Канцеларија Високог представника.

Први дио овога текста ће бити посвећен краћем прегледу датих институција док ћемо се у другоме осврнути на могуће посљедице тренутних процеса у БиХ, како на Србе у самој Босни, тако и на Србију и српски народ у региону.

Фактор колонијализма I

Институција Високога представника [5] је, по самој природи својих овлаштења и структури, непријатељски настројена према било каквом виду испољавања стварне воље људи који живе у Босни и Херцеговини. Сама БиХ не може истовремено бити и демократска држава и садржати малигно ткиво звано „Канцеларија високог представника”. Једно са другим не иду – као што смо већ имали могућност уочити приликом смијене читавог низа српских званичника од стране Педија Ешдауна [6], смијене предсједника Републике Српске Николе Поплашена од стране Карлоса Вестендорпа, те онемогућавања стварања хрватске самоуправе од стране Волфганга Петрича. [7] Поред смијене званичника, високи представници у БиХ су одговорни и за патолошки раст заједничких органа који у једној држави, као што је тренутно Босна и Херцеговина, служе само за лично богаћење те мимикрију нормалног државног функционисања.

Све и један представник Срба – уклоњен вољом страних високих представника – је био демократски изабран. О могућим манама и гријесима српских политичких представника у БиХ се може говорити дуго, но чињеница остаје да су они били изабрани вољом народа што се упорно представља, од самих странаца, као најсветије начело колективнога Запада. У стварности, то је ништа друго до идеолошки наратив те је сада, након несумњивога пораста статуса и моћи других глобалних сила – постала упитна и претпоставка демократије као најквалитетнијег система политичког уређења, односно либералне демократије какву можемо уочити у западним државама. Да Босна и Херцеговина стварно има капацитете суверене државе смијена изабраних представника власти, од странаца, била би незамислива. Босански муслимани, увијек ревносно подржани од западних званичника, готово увијек дефинишу Србе и њихове политичке представнике као проблематични фактор унутар босанскохерцеговачког политичког система. Чак и да је дата тврдња тачна, истински суверенитет БиХ би приморао, како странце тако и муслимане, да путем преговарачкога процеса од Срба добију оно што желе, што би наравно подразумијевало неки облик компромиса.

Чињеница да се државна структура БиХ трансформисала политичким насиљем странога фактора, те да је стварни процес преговора о суштинским питањима постојања државе непостојећи, довољно говори у прилог тези да је Босна и Херцеговина, суштински, у статусу колоније Запада – уз отворену сагласност босанских муслимана, односно у најмању руку, њихове политичко-интелектуалне елите. Поред све проблематике коју са собом носи само постојање институције високог представника, долазак Кристијана Шмита, човјека који би да обавља ову функцију, је са собом донио низ нових компликација које су претвориле политичке процесе унутар Босне и Херцеговине у апсурд.

Првенствено, Кристијан Шмит није високи представник. Не зато што то тврди аутор, већ зато што сама процедура именовања дате функције није задовољена. Према Анексу 10, члану 1, тачки 2 Дејтонскога споразума „стране захтијевају именовање високога представника који ће бити именован у складу са релевантним резолуцијама СБ УН”. Под странама се овде мисли на Србију, Хрватску, Босну и Херцеговину, Републику Српску и Федерацију БиХ. [8] Процес именовања не може бити јаснији, и сасвим је очигледно да Савјет безбједности УН игра битну улогу у датоме процесу – упркос покушајима одређених медија да „замуте воду” у овоме погледу те да Шмита „прокријумчаре” као легитимног високог представника.

Портал Раскринкавање.ба, који се, по свему судећи, угледа на америчке странице које се баве „откривањем истине” различитих података на интернету, при крају свога текста посвећеног овој теми истиче да „јасно дефинисана процедура именовања високог представника не постоји”. [9] Прије мање од минуте сте имали прилику прочитати процедуру избора високог представника у оквиру документа који је старији од саме институције о којој се овде расправља. Професор уставног права, Милан Благојевић, је у својој колумни, штавише, навео све околности именовања досадашњих високих представника и јасно је из података које господин Благојевић пружа да је у сваком случају именовања Савјет безбједности био укључен у процедуру, у великој већини случајева управо путем механизма резолуција. [10]

У питању су:

Резолуција 1031, тачка 26 (Карл Билт) [11],
Резолуција 1112, тачка 3 (Карлос Вестендорп) [12],
Резолуција 1256, тачка 1 (Волфганг Петрич) [13],
Резолуција 1396, тачка 1 (Џереми Педи Ешдаун) [14],
Резолуција 1764, тачка 1 (Мирослав Лајчак) [15] и
Резолуција 1869, тачка 1 (Валентин Инцко) [16].

Једини високи представник који уз своје име нема одговарајућу резолуцију је Кристијан Шварц-Шилинг, но који је опет именован уз одобрење Савјета безбједности УН на сједници одржаној у јануару 2006. године, о чему је јавност обавијештена путем писма тадашњег предсједавајућег СБ УН-а, Августина Махиге. [17] Као што се може уочити, Савјет безбједности УН није споредна институција када говоримо о процесу именовања високога представника већ једна од кључних.

За тренутак занемаримо све изнесено у тексту изнад и посветимо се једном техничком питању које је још увијек без одговора: зашто је Кристијан Шмит, који по сопственом признању самога себе види као посљедњега високога представника [18], на територију Босне и Херцеговине ушао као њемачки дипломата? Наиме, Жарко Лакета, директор Службе за послове са странцима БиХ, је истакао за Ослобођење да је Шмит „гранични прелаз прешао као посланик, односно као дипломата Савезне Републике Њемачке, а не као дипломата УН-а”. [19][20] За разлику од својих претходника, који су сви долазили отворено, те са одређеним степеном арогантности, Кристијан Шмит се ушуњао у Босну и Херцеговну као лопов у ноћи. Начин на који је Шмит стигао у БиХ, као и његово понашање од тога тренутка само могу додатно ојачати став о колонијалној природи политичког система у БиХ. У својој суштини, Кристијан Шмит је човјек који није високи представник, који је у наводно суверену Босну и Херцеговину ушао као њемачки дипломата, те који је себи дао за право да – без икаквога легитимитета и легалитета – доноси одлуке које директно утичу на животе људи у БиХ, првенствено Срба.

Шмит ће нарушити све могуће норме тако обесмисливши статус своје функције, но сви унутар БиХ морају да га прихвате као високога представника. Ово је одраз колонијалног менталитета западних држава. С друге стране, чињеница да унутар саме Босне постоје политички актери – првенствено муслиманско вођство – који Шмита отворено прихватају у његовој улози, говори о постојању колонијалног менталитета унутар саме босанскохерцеговачке популације. Наравно, дати став је производ политичке логике муслиманске политике која већ деценијама БиХ види као земљу која припада искључиво босанским муслиманима док су остали у њој – првенствено Срби – странци насељени ту сплетом историјским и политичких околности. Док колонијални менталитет одговара муслимански циљевима у БиХ, они ће га и пратити, но истовремено, не може бити говора о суверенитету те исте Босне и Херцеговине.

Није на одмет поставити и питање због чега Кристијан Шмит није прошао стандардну процедуру именовања високих представника, а могући одговор на то можемо пронаћи у ставовима Русије и Кине по питању самога Шмита. Руски амбасадор при УН, Василиј Небензја, истакао је још половином прошле године да Руска Федерација не сматра Шмита легитимним високим представником.[21] Истовремено, представник Кине у Савјету безбједности је истакао да Пекинг посматра функцију високога представника и његова бонска овлаштења посебним феноменима из посебнога доба, те да проблеме са којима се сусреће БиХ морају рјешавати искључиво домаћи политички представници. [22][23]

У преводу са дипломатског говора, нити Москва нити Пекинг не би у Савјет безбједности подржали именовање Кристијана Шмита. Штавише, покушај његовога именовања би се вјероватно сусрео са ветом једне или обје државе. Ауторово мишљење је да управо у наведеном лежи разлог Шмитовог понашања и манир његова уласка у БиХ. Чињеница да се сам Шмит, по писањима њемачких медија [24], отворено залагао за рехабилитацију нацистичких пилота те, штавише, присуствовао церемонијама полагања вијенаца војницима 1. брдске СС дивизије, јасно указује да, у најмању руку, Шмит гаји симпатије према нацизму. Истовремено, у самој Њемачкој, Шмита излажу руглу због неколико озбиљних скандала из времена док је био у структурама њемачке администрације.[25] Чињеница да Кристијан Шмит, такав какав је, на силу покушава преузети позицију високог представника помиче политички живот БиХ из домена озбиљности у простор трагикомедије.

Фактор колонијализма II

Канцеларија високог представника није једини фактор који од Босне и Херцеговине чини колонију. Тај скуп употпуњавају Уставни суд БиХ, Тужилаштво БиХ те Суд Босне и Херцеговине. Сам Уставни суд БиХ је основан на темељу члана шест Устава БиХ и од самога почетка је у себи садржао елеменат колонијалне управе, с обзиром да га сачињава девет судија од чега два бира Републике Српска, четири долазе из Федерације БиХ, док преостала три именује предсједник Европског суда за људска права, из некога разлога. Није тешко закључити да је потреба за присуством страних судија у Уставном суду чисто политичка, што посебно долази до изражаја када се посматра антисрпско дјеловање датих судија. Као што видимо, у наводно сувереној БиХ, три странца имају утицаја на правно уређење државе и често су одлучујући фактор у погледу доношења одлука.

Иако за Уставни суд можемо тврдити да је производ самог уставног акта БиХ, његова структура је отворено колонијална и чини наратив о законима Босне и Херцеговине који произилазе из воље њенога становништа потпуно бесмисленим. С друге стране, институције Тужилаштва БиХ и Суд БиХ су истовремено колонијалне и противуставне, с обзиром да су обје основане вољом високога представника који је дате установе наметнуо [26] без икаквога обазирања на ставове оних који живе у БиХ. Вофлган Петрич је одговоран за успостављање Суда БиХ, а његов насљедник Педи Ешдаун за Тужилаштво БиХ. Обојица су образлагали своје наметање потребом за поштовањем људских права и законитости на територији Босне и Херцеговине, што је, у контексту аргументације, до тога степена небулозно и расплинуто да постаје апсурдно.

Истовремено, као што су то у својим радовима навели Миша Ђурковић [27] те Никола Јовић [28], процеси који се тренутно одвијају унутар Босне и Херцеговине – усмјерени према Републици Српској – се могу и требају посматрати као манифестација судске диктатуре. У оквиру свога текста, Јовић дефинише судску диктатуру као ситуацију „где судство, једна од три гране власти (поред законодавне и извршне), превазилази своја овлашћења и ограничења и намеће се као врховни арбитар и господар судбине и свих процеса у једној држави”. Шпански правник и политичар, Енрике Ромеро, називајући судску диктатуру судским ратом истиче да је у питању „рат који се одвија кроз нелегитимну употребу унутрашњег или међународног права са намером да се уништи противник – постижући тако победу на бојном пољу односа јавне политике, парализујући политику и финансије противника, или их судски онемогућавајући да не би могли да остварују своје циљеве нити да истичу своје кандидатуре за јавне позиције.” [29]

У погледу унутрашње структуре БиХ, сви инструменти за вођење судског рата су постављени, почевши од институције високог представника па до Суда БиХ – и сви до једног су производ колонизаторског менталитета странаца, те поданичког менталитета домаћих извршилаца радова, без којих ни сам пројекат Босне и Херцеговине као колоније не би био изводљив. Овај феноме није искључиво присутан у БиХ, већ неко вријеме се може уочити и у земљама колективног Запада, гдје тренутне неолибералне елите исте процесе користе како би се обрачунале са политичким снагама чије идеологије су директно супротстављене тренутном статусу кво. Дати феномен је до те мјере присутан да је чак добио и посебну кованицу – лоу-фер (на изворном енглеском – Lawfare) која је настала спајањем израза закон (Law) и ратовање (Warfare), те самим тиме подразумјева поступке који третирају правне норме као оружје а законодавни процес као сукоб, при чему циљ постаје, по логици ствари, потпуно уништавање противника.

С обзиром на понашање горе наведених институција – са посебним нагласком на Уставни суд БиХ – који по самој својој природи представља и највећи проблем, не чуди одлука Народне скупштине Републике Српске да усвоји Закон о непримјењивању одлука Уставног суда БиХ. [30] Овакву одлуку проузроковала је намјера Устаног суда БиХ да из Правилника о раду [31] избрише члан 39 који прописује да се сједнице без довољног броја судија из једнога или оба ентитета морају отказивати – чиме се, заправо, пружа могућност ентитетима да испоље вид контроле над радом саме институције Уставног суда. Без овога механизма, процес маргинализације интереса Срба у БиХ добија нову алатку – путем које је могуће доносити одлуке примјењиве на читаву територију Босне и Херцеговине без присуства српских представника, поред већ постојеће праксе да се српски представници у Уставном суду редовно прегласавају – захваљујући тројици страних судија – као што је био случај са, на примјер, разматрањем питања Дана Републике. [32][33]

Сви критички осврти на понашање Републике Српске, како они из Федерације БиХ тако и они западних амбасада, истовремено занемарују питање нарушавања конститутивности народа у Босни и Херцеговини управо путем прегласавања српских судија.[34] Сви дотични се понашају – што, наравно, одговара њиховим политичким интересима – као да је институција Уставног суда сама себи сврха, а не рад у циљу побољшања живота просјечног грађанина, у складу са вољом становништва БиХ. Такав рад би подразумијевао функционисање инститиуције на начин који ствара најмање могуће трење у односима између различитих политичких актера на простору БиХ. То, као што се може лако уочити, није случај. Напротив, три институције на које се односи овај међунаслов, својим дјеловањем само врше даљу дегенерацију система који са протоком времена исказује све више знакова сталне политичке кризе.

Ако се осврнемо на слична искуства изван Босне и Херцеговине, можемо уочити колико је битна политичка контрола над судском граном власти. Случај Доналда Трампа у оквирима САД је индикативан. На простору Европе, најилустративнији примјери су случајеви Мађарске и Пољске које су прешле трновит пут под силним притиском од стране европске бирократије [35][36][37] како би сопствене судске институције вратили под контролу националних политичких представника. Судове унутар Пољске и Мађарске у ранијем периоду било је исправно посматрати као дегенеративне установе – идеолошки заробљене од стране неолибералног Брисела. Сличну ситуацију можемо уочити и у Босни и Херцеговини. Све док стране судије заузимају позиције у овој установи и док се одлуке доносе путем прегласавања – Уставни суд ће остати генератор политичке кризе и дисфункционалности система заједничких институција.

Последице тренутне кризе

Питање тренутног процеса који се води у оквиру Босне и Херцеговине против Милорада Додика и Милоша Лукића јесте – упркос супротним тврдњама – правни напад на Републику Српску. Штавише, посматрано у ширем контексту, ово је напад и на саму Босну и Херцеговину као, наводно, сувереног актера на међународној политичкој сцени. Тужилаштво БиХ је 11. августа 2023. године подигло оптужницу против предсједника РС и вршиоца дужности директора Службеног гласника Републике Српске. Како се истиче у медијима, поменута оптужница терети Додика и Лукића за „неизвршавање одлука високог представника”. [38]

Суштински, битно је уочити да су у овом читавом процесу Милорад Додик и Милош Лукић, као појединици, условно речено – небитни. Од далеко већег значаја јесте то што је ова оптужница подигнута против институција предсједника Републике Српске и директора Службеног гласника. Истовремено, као изворни разлог читавог поступка покретања оптужнице јавља се сам Кристијан Шмит у присвојеној улози високога представника БиХ. На посљетку, када се све сагледа, оно што остаје као чињенично стање јесте да на силу наметнути заједнички органи подижу оптужницу против легитимних и легалних представника Републике Српске због њиховога неспровођења одлука особе која не задовољава ниједан предуслов узурпиране функције коју покушава да обавља и која, сходно томе, нема никакво стварно право да било којем степену власти у Босни и Херцеговини намеће правне прописе или, пак, шаблоне понашања.

Приликом избора између њемачког дипломате са отвореним симпатијама према нацистичком режиму и званичника изабраних вољом Срба у БиХ – „заједничке” правне институције су се сасвим јасно ставиле на страну првог – тиме, коначно, и затворивши круг апсурда назван Босна и Херцеговина, те политички живот унутар исте. Политичка криза која прати БиХ је, од доласка Кристијана Шмита, само погоршана. Наметнувши измјене Изборног закона БиХ, непосредно по окончању избора у октобру 2022. године [39], Шмит је само допринео погоршању односа у Федерацији БиХ, с обзиром да су муслимански политички прваци били изузетно негативно настројени према датом потезу. [40][41] Истовремено, већ разматрани напади на Републику Српску само су довели до ескалације, с обзиром да даље учешће Срба у раду заједничких органа и политичком животу БиХ изгледа бесмислено, посебно када и сами заједнички органи Босне и Херцеговине себи допуштају бесмислено понашање – но разлог њиховог оснивања је увијек у суштини био политичке, не административне природе.

Из перспективе Републике Српске, прихватање одлука Кристијана Шмита било би самопоражавајуће и отворило би питање одрживости постојања исте – с обзиром да би тренутно стање било само увод у даљи пренос надлежности и постепено претварање Републике Српске у пуку формалност, потпуно лишену способности да управља сопственим ресурсима и да штити интересе српског народа у Босни и Херцеговини. Након одређеног периода – чак и таква Република Српска, лишена свих надлежности – била би превише за политичко Сарајево, те би на крају била укинута, а са њом и сви механизми Срба да одлучују о облику сопственог друштва и правцу његовог развоја. Српске територије биле би укључене у „грађанску и унитарну” БиХ, што би на крају довело до коначнога обесмишљавања свих жртава које су Срби поднијели, како војних тако и цивилних.

Као што је већ истакнуто, личности Милорада Додика и Милоша Лукића, као појединаца – су у контексту ових дешавања потпуно небитне. Било које двије особе су могле заузимати ове позиције, и опет би се поновио идентичан слијед догађаја јер су главне мете институције Републике Српске – управо због тога што представљају градивне блокове политичког система ње саме. Било која два појединца су се могла затећи на датим функцијама, проблем би – из перспективе страног фактора и политичког Сарајева – увијек био у настојању да се очувају елементи суверенитета које Република Српска посједује у оквиру дејтонског политичког поретка.

У случају да Кристијан Шмит оствари своје намјере, није немогуће погоршавање сигурносне ситуације унутар БиХ и понављање покушаја етничког чишћења српског становништва. Иста ситуација пријети српском становништву на сјеверу Космета које је, мањим дијелом, већ почело да се исељава [42] под притиском свакодневнога шиптарског терора. На примјерима Арцаха и Палестине сасвим је јасно да они који већ деценијама подржавају како шиптаре, тако и босанске муслимане – неће учинити ништа како би ови евентуални напади спријечили или осудили. Тако нешто не треба ни очекивати. Новија историја Срба јасно је показала да од Запада можемо очекивати само перфидност и насиље.

Негативан развој ситуације у БиХ по Србе не може имати ништа друго до негативне посљедице по саму Србију – која би се нестанком Републике Српске и коначно пронашла у потпуној изолацији – с обзиром да би унитарна БиХ, по кратком поступку, била примљена у НАТО пакт, док би исти западни центри моћи, коначно и отворено, подржали потпуни прогон српског становништва са Космета. Не треба ни искључити могућност даље дезинтеграције територије Србије – путем подстицања сецесионизма шиптарске популације у Прешевској долини и муслиманског живља у Рашкој области – као и свеобухватне кампање деморализације српског народа широм Балкана како би прихватио нови статус кво, у којем би свесврдно учествовали како страни чиниоци, тако и домаћа пета колона махом представљена НВО сектором.

Без обзира на могуће исходе тренутне кризе унутар БиХ, једна чињеница остаје сасвим јасна свима који су способни сагледати стање унутар државе објективно. Босна и Херцеговина је колонија. Унутар исте, првенствено Срби, те понекад и Хрвати, играју улогу актера који се залажу за деколонизацију, док босански муслимани чврсто остају наклоњени западној визији БиХ. Оваква каква је, БиХ ће трајати само док страни фактори имају снаге да је одржавају. Једино у њиховом присуство политичко Сарајево може рачунати на коначни расплет босанске кризе у виду унитарне и претежно муслиманске БиХ. Управо из овога разлога је битно очување саме Републике Српске – која не би требала бити сама себи сврха, већ један од темеља будуће српске државе и допринос Срба западно од Дрине циљу свесрпског уједињења.

Љубиша Маленица је дипломирани политиколог. Ексклузивно за Нови Стандард.

________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:

[1] https://www.jstor.org/stable/24357595

[2] https://www.britannica.com/topic/sovereignty/Sovereignty-and-international-law

[3] https://www.oxfordreference.com/display/10.1093/oi/authority.20110803100520397

[4] https://skupstinabd.ba/images/dokumenti/sr/ustav-bih.pdf

[5] https://www.ohr.int/sr/

[6] https://www.nezavisne.com/novosti/bih/Pedi-Esdaun-Kako-sam-vladao-u-BiH-13/12334

[7] https://www.avaz.ba/vijesti/bih/843798/kako-su-nekad-koristene-bonske-ovlasti-visoki-predstavnici-su-smjenjivali-i-vece-igrace-od-dodika

[8] http://ndcsarajevo.org/Dokumenti/Dejtonski-mirovni-sporazum.pdf

[9] https://raskrinkavanje.ba/analiza/christian-schmidt-nije-nelegalno-izabrani-visoki-predstavnik