Љубиша Маленица: Глобални марш декаденције (2)

16.02.2022. - 18:19

фото: Ehimetalor Akhere Unuabona on Unsplash

Први део текста можете прочитати овде.

Ипак, претпоставимо, зарад потреба овог текста, да одређено друштво прихвати схватање полног идентитета не као биолошку и непромјењиву стварност, већ као изузетно флуидну категорију подложну утицајима од стране различитих фактора, почевиши од различитих „афирмативних“ група, родитеља, самих појединаца, без обзира говорили о дјеци или одраслим особама, медицинских стручњака или пак друштва уопштено. Прихватање оваквог виђења полног идентитета подразумјева третирање дјеце и одраслих по овом питању на исти начин, што је само по себи проблематично од почетка, но ако је пол стварно флуидан, те може постојати на стотине, ако не хиљаде различитих полова, онда изражавање специфичног полног идентитета од стране дјетета не може, штавише не смије, бити схваћено као поремећај већ као нешто сасвим природно што треба прихватити и подржати.

Већ овде се уочава први и, могуће је, најбитнији проблем, а то је незрелост дјетета и његова неспособност да схвати дугорочне посљедице одређеног понашања.[1] Давати дјеци статус одраслих особа, које ни саме често нису свјесне свих могућих посљедица сопственог понашања, по овом питању у потпуности уклања ауторитет родитеља, те доводи само дјете у опасност. Истовремено, долазимо у ситуацију гдје спољашњи фактори као што су различите лобистичке групе, наводни стручњаци и активисти добијају статус оних који знају шта је боље за дјецу од њихових сопствених родитеља. У случајевима када се говори о добробити дјеце, сама дјеца управо због своје незрелости не могу бити одлучујући актери у дискусији, но одлука би требало да се увијек води биолошким и психолошким добром самог дјетета. По самој природи ситуације, то не може бити случај када се на полни идентитет гледа као на изузетно промјењиву категорију и када је свако слободан да сам себи одређује дати идентитет, без обзира на узраст и зрелост.

Медицинско експериментисање

Управо овде се широм отварају врата могућности медицинског експериментисања над дјецом, јер како другачије треба схватити третмане са хормонским блокерима пубертета[2][3][4] који се нуде у западним земљама као вид терапије за ону дјецу која се изјасне као трансполна. Занемаримо за тренутак хормоне, блокере, медицинску науку и стручњаке, те се запитајмо да ли можемо, чисто на основу здравог разума, схватити као корисну и здраву терапију којој се у суштини налази блокирање једног од најважнијих процеса у животу човјека.[5][6]

Истовремено се поставља питање колико је струка упозната са дугорочним посљедицама блокирања пубертета, ако је уопште упозната, и који су могући негативни исходи ове терапије? По јавно доступним информацијама, дугорочне посљедице коришћења хормоналних блокера пубертета су у потпуности непознате[7][8][9], тако да постоји разумна основа на бази које се ова терапија може називати експериментисањем. Заговорници ове терапије воде се претпоставком да је пубертет нешто што се може „паузирати“ без икаквих посљедица, као да није у питању изузетно сложен биолошки процес који подразумјева складно функционисање читавог низа органа и хормона на дужи временски период уз повећано уношење и трошење енергије. Не говоримо о струјном колу које се може једним покретом прекинути и поново успоставити.

Истини за вољу, у оквиру медицине постоји поремећај познат као полна дисфорија (gender dysphoria), дефинисан као „висок степен незадовољства услијед неподударности између додјељеног пола и родног идентита дјетета“.[10] Ова дефиниција је сама по себи проблематична јер се већ у њој уочава идеолошка, а не научна позадина објашњења, но она се управо због тога и користи, битно је нормализовати ненормално. Ипак, постоји проблем, који се често карактерише као контроверзан, управо јер нарушава читаву конструкцију трансполности као нормалности. Наиме, кроз више научних студија уочена је тенденција дјеце која пате од полне дисфорије да превазиђу овај поремећај, односно да га „прерасту“ уласком у адолесцентно доба. Студије које су споровођене у периоду од неколико деценија показале су да се број дјеце која природним путем превазиђу полну дисфорију, односно престану да се сматрају трансполним особама, креће између 65 и 94 одсто.[11]

Ова истраживања су, што је било и за очекивати, наишла на широку критику „стручне“ јавности, при чему су коришћени различити аргументи, почевши од приговора на коришћену методологију, преко броја учесника у студијама, па све до коришћења чињенице да су неки од учесника касније показали хомосексуалне склоности као својеврсну критику истраживања. Оно што је остало занемарно у свему томе јесте чињеница да је бар минимално половина учесника истраживања, без икаквих хормоналних терапија или спољног утицаја, превазишла осјећај отуђености од сопственог пола и у једну цјелину спојила биолошку стварност свог пола и психолошко виђење сопствене сексуалности, и то је, наравно, проблем, јер много се губи ако се полна дисфорија сведе на поремећај који је могуће превазићи и без медицнске интервенције ове или оне природе.

Иако су дугорочне посљедице хормоналне терапије непознате, исходи оперативних захвата промјене пола су већ неколико деценија предмет истраживања и не иду у прилог тезе да је пол флуидна категорија која се може по вољи мјењати. Истраживање спроведено у Шведској[12], које је пратило понашање особа у периоду од 30 година након што су прошле операцију промјене пола, показало је код дотичних постојање психолошких проблема за читав живот, те тенденцију да десет до петнаест година након обављене операције број самоубистава међу овом популацијом скочи двадесет пута у односу на хетеросексуалну контролну групу.[13]

Доктор Пол Мекју, професор психијатарије при Медицинском факултету на Универзитету Џонс Хопкинс, истиче да „трансполни мушкарци не постају жене нити трансполне жене постају мушкарци. Сви (укључујући и Бруса Банера) заправо постају феминизовани мушкарци или пак маскулизоване жене, фалсификатори и имитатори пола са којим се ‘идентификују’. У томе лежи њихова проблематична буудћност.“[14]

У једном чланку из 2004. британски Гардијан, на основу анализе више од стотину студија везаних за живот транссексуалаца након операција промјене пола, наводи да „нити једна од студија не пружа коначан доказ да је промјена пола корисна за пацијенте. Већина истраживања била су лоше осмишљена, што је искривило резултате у корист физичке промјене пола. Није спроведена евалуација да ли други третмани, као дуготрајно савјетовање, може помоћи транссексуалцима, те да ли њихова полна збуњеност може бити умањена с временом.“[15]

Да све не би остало у границама теорије, у краћим линијама наводимо случај Дејвида Рајмера[16], мушкарца из Канаде који је 2004. године извршио самоубиство у 38. години. Рајмеров случај је специфичан по томе што је првих четрнаест година живота био одгајан као дјевојчица. Непосредно након рођења њега и његовог брата, Дејвиду је утврђено постојање фимозе, деформације препуцијума која отежава мокрење. Уобичајена и дуго коришћена метода уклањања ове деформације била је обрезивање. У случају Дејвида Рајмера, током захвата је дошло до компликација при чему је дјечаков полни орган у потпуности одстрањен.

Убрзо потом, Рајмерови родитељи су потражили савјет од америчког доктора Џона Манија, који им је препоручио да сина кастрирају, подвргну хормонском третману, те да га одгоје као дјевојчицу. Доктор Мани је пратио Дејвидово стање неколико година, након чега је терапију промјене пола прогласио потпуно успјешном у једном од својих научних радова. Широко хваљен и спомињан, овај случај послужио је као још један аргумент феминистичким тврдњама из седамдесетих година да је пол, заправо, друштвена творевина, те да се људска бића рађају као сексуално неутрална.

Наравно, постоји и друга страна ове приче, а та страна јасно показује да је Манијев третман промјене пола био све сем успјешан. Рајмеровима је препоручен Мани с обзиром да је у том тренутку словио као један од водећих свјетских истраживача пола, познат по свом харвардском образовању и генијалности. Штавише, Манију се и приписује стварање кованице „родни идентитет“ (gender identity) који је коришћен како би описао унутрашњи осјећај особе о сопственој мушкости или женскости. Супротно свему што је Мани обећавао, проблеми су настали од самог почетка. Прву хаљину коју му је мајка сашила, Дејвид је покушао да поцјепа са себе. Одбијао је да се игра са луткицама, те се радије забављао са камионима и пушкама. Када би се два брата борила око нечега, било је очигледно да је Дејвид био јачи. Упркос јасним знаковима одбацивања наметнуте феминизације, Мани је искористио случај Бренде Рајмер, како су тада звали Дејвида, да стекне свјетску славу.

Џон Мани је убрзо држао говоре пред америчким Удружењем за унапређивање науке, објавио је, у том моменту популарну, књигу Мушкарци и жене, дјечаци и дјевојчице, магазин Тајмс му је посветио чланак, док је случај Дејвида Рајмера постао саставни дио уџбеника за психологију и педијатрију. Тек након неколико деценија, стварност случаја Дејвида Рајмера постала је доступна широј јавности.

Доктор Милтон Дајмонд, сексолог са Универзитета на Хавајима, дуго времена је сматрао Манијеве тврдње неоснованим. Да би потврдио своје мишљење, био је приморан трагати за Дејвидом коме се траг губи некада у осамдесетим годинама. Након рада са Дејвидом, Дајмонд и колега му, доктор Кит Сигмундсон, чланком објављеним 1997. у Архиви педијатријске и адолесцентне медицине[17], открили су како је Дејвид Рајмер стално одбацивао своју промјену из дјечака у дјевојчицу. У раној младости, Дејвид је одбио да настави третман естрогеном који је довео до повећања груди, престао је виђати доктора Манија, и коначно са 14. година је одлучио престати да живи као дјевојчица.

Након суочавања са оцем, који му је признао шта се заправо десило, Дејвид је почео да се понаша као дјечак, почео је да одлази у теретану, увијек су га привлачиле дјевојчице, сада је знао и зашто, почео је да узима мушке хормоне, одлучио се на оперативни захват изградње мушког полног органа, читав низ веома захјетвних операција које су га често остављале депресивног, те због чега је у два наврата покушао да изврши самоубиство. Са двадесет пет година је оженио Џејн, усвојивши њено троје дјеце. Трауме из дјетињства су га наставиле пратити. У интервјуу за Сијетл пост из 2000. Дејвид је истакао да „никада не можемо побјећи од прошлости. Дјелови мог тјела су одсјечени и бачени у канту за отпатке. Мој ум су отргнули од мене.“[18] Након самоубиства Дејвидовог брата, ствари су се само погоршале. Сам Рајмер је пао у депресију, скоро на дневној основи је одлазио на братов гроб, изгубио је посао, развео се од супруге, да би на крају и он сам себи одузео живот.

Поништавање полa

Као што смо раније истакли, случај Дејвида Рајмера, и крајњи исход његовог живота, није усамљен. Схватање пола за какво се залажу љевичарски активисти и бројни лобији заправо захтјева од читавог друштва прихватање нове „темељне стварности“ да пол уопште не постоји, чиме „терапија“ какву је прошао сам Дејвид Рајмер постаје ствар свакодневице, а експериментисање над дјецом сасвим прихватљиво понашање.

Првобитно подилажење, а касније и интегрисање ових фантазија унутар друштвеног система неминовно води самој промјени дотичног система у сваком погледу, с обзиром да изузетно велики број друштвених интеракција почива на биолошкој основи различитости мушкараца и жена.

Особама којима овакво понашање изгледа, у најмању руку, неодговарајуће, а то би требало да буде огромна већина нас, јасно се ставља до знања да проблем није у ситуацији већ у њима, који су наводно пуни оваквих или онаквих предрасуда, те ретроградних схватања. Процес друштвеног инжењеринга којим се поништавање пола нормализује већ се може примјетити у женском спорту на Западу. Наиме, све је више случајева да се дојучерашње мушке атлете одједном, такорећи преко ноћи, почну изјашњавати као жене, након чега могу, без икаквих ограничења, да учествују у женским спортским такмичењима. Исход оваквих тамичења је, у најмању руку, далеко од спортског и фер, о чему свједоче и резултати.

Осврнућемо се само на неколико илустративних примјера. Андраја Јервуд и Тери Милер, иако рођени као дјечаци, сада се изјашњавају као жене, те самим тим и учествују у женским атлетским такмичењима, попут оног из 2019. када су дотични освојили прво и друго мјесто[19] на женском атлетском такмичењу средњих шлока у Конектикату. Штавише, Милер и Јервуд су, заједно, освојили прва мјеста на чак петнаест различитих средњошколских женских атлетских такмичења.[20] Дјевојке које су биле највише погођене оваквим развојем ситуације – Селина Соул, Челси Мичел и Алана Смит одлучиле су се на правну акцију, те су поднијеле тужбу с циљем повлачења „инклузивних“ аката који допуштају да се биолошки мушкарци такмиче као жене. Не треба нас изненадити сазнање да је дата тужба одбијена од стране федералног судије у Конектикату.[21][22]

Сличан је случај и са Џун Иствуд који је, иако мушкарац, захваљујући трансполном статусу, проглашен женским атлетом седмице од стране Биг скај конференције, удружења спортских тимова универзитетског и средњошколског степена из западних Сједињених Држава.[23]

У 2019. Крег Телфер, тренутно познат као Сиси Телфер, освојио је прво мјесто на националном првенству за жене у трчању на 400 метара са препонама. Телферова побједа је била и више него убједљива. Његово пролазно вријеме од 57.53 секунде било је замало за двије секунде боље од 59.21 секунди другопласиране. На претходним такмичењима, када је учествовао у истој дисциплини у мушкој категорији, Телфер се ничим није истакао, те је 2016. завршио на 200. позицији, док је годину касније остварио дупло лошији резултат нашавши се на 390. мјесту ранг листе.[24]

Половином децембра 2021. мушки атлета женског имена Лиа Томас је приликом такмичења у пливању на 1.500 и 200 метара за жене побједио у оба[25], истовремено оборивши раније постављене рекорде, док се Лорол Хаберд, некада познат под именом Гавин Хаберд, на прошлим Љетним олимпијским играма у Токију такмичио у женском дизању тегова.[26]

Нормализација педофилије

Није тешко уочити напредовање у покушајима нормализовања различитих облика девијантног понашања. Не треба заборавити да је некада давно само тражена равноправност за хомосексуалце. Тражена је толеранција, ништа више. Како смо само далеко стигли у овој причи о толеранцији и равноправности! С правом се поставља питање до када ће трајати ова револуција, гдје ће се зауставити и хоће ли се зауставити уопште? Не, неће. И зашто би? С обзиром да заустављања у неолибералном походу неће бити, логично је запитати се – који је сљедећи корак? Већ сада можемо да уочимо обрисе одговора.

Њемачка студенткиња Мирјам Хајне се половином 2018. учесницима TEDx догаћаја, организованом на Универзитету у Вирцбургу, обратила презентацијом на тему „Педофилија је природна сексуална оријентација“.[27] Хајне је педофилију представила као непромјењиву личну карактеристику, поредећи је са хетеросексуалношћу, те је своје ставове оправдала тврдњом да не би требало „повећавати патњу педофила њиховим искључивањем, ругањем или окривљивањем… Поступајући тако, ми повећавамо њихову изолацију и шансе за сексуално злостављање дјеце.“[28]

Већ овде можемо уочити покушај помјерања Овертоновог прозора кроз тврдњу да је педофилија сасвим нормална сексуална оријентација која се може, без већих проблема, упоредити са хетеросексуалним односом. Не изненађује ни играње на карту емоција, те коришћење појма патње. Сврха није хуманизовати особе које су подлегле педофилији као менталном поремећају, сврха је нормализовати саму педофилију путем давања људског лица једном дегенеративном феномену.

Предавање Мирјам Хајне дочекано је са критиком, како од стране обичних грађана тако и од стране струке, но чињеница остаје да је госпођица Хајне била студент у тренутку говора, те да ће већ сада она евентуално припадати слоју образованих људи који би требало да слове као елита друштва. Разлога за бригу не би било да је испад Хајнеове изолован случај, но напори за увођење педофилије у сферу свакодневног могу се пронаћи још почетком осамдесетих година када су се широм Запада појавиле организације са циљем заступања педофила.[29] Многе од дотичних група су у међувремену расформиране или растурене од стране полицијских органа, но покренути процес није одстрањен из друштвеног тока.

У чланку за британски Гардијан из 2013. године, Џон Хенли описује како је „Национални савјет за грађанске слободе, тренутно познат као лобистичка група под именом Либерти, 1976. поднио парламентарном одбору приједлог за ревизију кривичног закона унутар којег се истицало да „сексуална искуства са одраслом особом у која се дјете својевољно упусти не узрокују никакву препознатљиву штету… Суштинска потреба је промјена става који претпоставља да сви случајеви педофилије узрокују трајну штету.“[30]

Штавише, током 70-их, групе попут Педофилске акције за ослобођење (Pedophile Action for Liberation), те Педофилске размјене информација (Pedophile Information Exchange) постале су чланови Националног савјета за грађанске слободе, једне од најстаријих и најпознатијих заговарачких група у Великој Британији, која је касније и отворено доводила у питање природу трауме жртава педофилије. У истом периоду, на територији Сједињених Држава оформљена је организација под називом Сјеверноамеричка асоцијација за љубав између мушкараца и дјечака (North American Man/Boy Love Association – NAMBLA), чија сврха је била слична као и код групација из Велике Британије.

Сам чланак из Гардијана, споменут раније, индиферентан је према теми и служи како би додатно замутио воду, с обзиром да је прожет питањима о исправности нормалног схватања педофилије, те се Хенли у једном тренутку чак и позива на холандско истраживање из 1987. у оквиру којег се неколицина дјечака позитивно односила према својој вези са старијим мушкарцима.[31] Овакво постепено нагризање моралног темеља није страно медијима, те се слични чланци могу пронаћи и у другим гласилима.

Би-Би-Си 2017. године објављује чланак под називом „Млади педофили који истичу да не злостављају дјецу“.[32] Годину дана раније, чланак британског Индепендента под називом „Педофилија, сексуална оријентација као што је хетерсексуалност или хомосексуалност“[33] преноси мишљење неименованог психолога који заступа исти став као и раније споменута госпођица Хајне. У другој половини 2020. Њујорк тајмс објављује чланак под насловом „Оптужени за сексуални злочин, но без жртава“ који се бави особама ухапшеним приликом полицијске акције у оквиру које су се полицијски службеници на друштвеним мрежама представљали као малољетници, те тако покушавали да идентификују педофиле.[34]

У другој половини прошле године, Олд Доминион универзитет, једна од престижнијих институција савезне државе Вирџинија, нашао се у жижи јавности након што је Алин Вокер, доцент социологије, објавио своју књигу Дуга, тамна сјенка – особе које привлаче малољетници и њихова потрага за достојанством (A Long, Dark Shadow: Minor-Attracted People and their pursuit of dignity).[35] Вокерова књига се може читати као позив на дестигматизацију, односно нормализацију, педофилије.

Сама књига изазвала је бурну реакцију како јавности тако и студената Олд Доминиона, посебно након што је утврђено постојање везе између Вокера и Простазија фондације (Prostasia Foundation), коју многи виде као НВО чији основни циљ је потпуна друштвена нормализација и прихватање педофилије.[36][37] Постоје назнаке да је у току и тиха кампања којом се жели трансформисати сам назив ове девијантности, те педофили постају „особе које привлаче малољетници“ (Minor Attracted Persons – MAP).[38][39][40]

Као што су то радили хомосексуалци, феминисти и остале „обесправљене мањине“, и заговорници педофилије сада покушавају да овај поремећај прокријумчаре користећи се терминима као што су људско достојанство, разумјевање, толеранција, права, једнакост, прихватање и слично. Комплетан политички рјечник хомосексуалаца, транссексуалаца и сличних сада је присвојен од стране заговорника нормализације педофилије, без обзира допало се то овим групама или не. Слоган „љубав је љубав“, коришћен у много наврата раније, може и овде бити сасвим легитимно примјењен од стране адвоката нормализације, зар не? Када једном пређемо тај праг, и љубављу почнемо да оправдавамо различите девијантности, не постоји вид сексуалности који на тај начин не може бити нормализован.

С друге стране, у Русији, коју са Запада константно представљају као некакву мрачну пустопољину неспособну за стварање стабилног друштвеног поретка, Владимир Путин је 28. јануара 2022. године потписао закон којим се предвиђа доживотна казна за педофиле.[41] Модели понашања су понуђени, а избор је ваш.

Осврт на Србију

У оквирима српског друштва против ове прогресије регресивног може се и неопходно је дјеловати. Као први корак намеће се повлачење Закона о истополним заједницама, те регулисање права истополних парова кроз проширење оних законских аката који су надлежни за специфичну проблематику, као што је, на примјер, право на посјету у болници или пак питање заоставштине. Ово мора пратити повлачење Закона о родној равноправности, чију деструктивност по српску породицу је детаљно образложио господин Владимир Димитријевић како у свом тексту „У одбрану природне породице“[42] тако и у својој књизи Дугине боје вам нећемо дати.[43]

На раније активности се природно надовезује онемогућавање ЛГБТ пропаганде по узору на законе и праксу у Русији, гдје хомосексуалност није забрањена, али је зато забрањено њено промовисање, посебно оне активности које су усмјерене према дјеци, као што су, на примјер, били уџбеници гдје се промовишу двије маме или тате, као и укидање параде „поноса“ као потпуно сувишног, неукусног и бесмисленог догађаја који, када се сагледа суштина, не слави апсолутно ништа осим нечијег истополног сексуалног односа.

Полна дисфорија мора бити посматрана као вид поремећаја који не може бити коришћен као основ за индивидуално редефинисање сопственог пола у интеракцији са друштвеном заједницом, нити пак изговор за било какав облик хемијске терапије или хируршког захвата над дјецом. Штавише, читава транссексуална манија са Запада би морала бити законски сасјечена у корјену јасним потврђивањем постојања само два пола, мушког и женског, те одвајањем природног пола од љевичарско-феминистичке конструкције пола као рода, односно категорије која се може мјењати по личном нахођењу и расположењу.

Неопходно је спровести јачање установе брака, дефеминизовати правне акте који регулишу ову област, те промовисати породицу, но и ширу фамилијарну заједницу, као основу друштва. Између колектива и појединца мора бити успостављена здрава равнотежа, с обзиром да колектив без појединаца није бољи од мравињака, док је појединац без колектива честица препуштена индиферентној стихији историјских догађаја. Најстарији археолошки налаз онога што називамо породицом, гробница са костима оца, мајке и њихова два сина, пронађена је у Њемачкој 2008. године. Ове кости, старе 4.600 година, јасно указују да је породица као градивна јединица друштва стара колико и сама људска цивилизација.[44]

О недавно спроведеном референдуму по питању судства не треба превише ни трошити ријечи, посебно када се узме у обзир нови, накарадни Закон о референдуму којим је овај најважнији вид испољавања воље читаве нације потпуно обесмишљен. Свака власт која би да стекне наклоност српског народа и грађана Србије мора у оквиру свог програма укључити повлачење тренутног Закона о референдуму, те самим тиме и поништавање резултата недавног „референдума“ по питању устројства судског система у Србији.

Питање ћирилице и језика није требало бити укључено у овај текст, но с обзиром да је „заштитник грађана“ Зоран Пашалић затражио од Министарства просвјете, науке и технолошког развоја повлачење из употребе уџбеника српског језика за 8. разред основне школе који истиче да хрватски, босански и црногорски језици не постоје[45], што и јесте чињенично стање, аутор је мишљења да, у најмању руку, споменути уџбеник никако не треба повлачити из употребе, те да је неопходно спровести у дјело оно о чему се већ годинама говори, а то је давање примата ћирилици, с посебним нагласком на јавне површине, називе установа и предузећа, националних и приватних, али и страних. Ако већ не постоји воља на индивидуалном плану, нека постоји притисак на колективном. Ћирилица и српски језик су Србе превише задужили да бисмо их се ми сада олако одрекли или пак допустили да из њих, попут корова, ничу неки јалови квазијезици. Ако наши „пријатељи“ са Запада, те њихови локални заговорници, имају проблема са тиме, никада није наодмет их подсјетити да постоји много држава у свијету које као званични користе језик поникао на британским острвима и свуда се тај језик зове енглески.

Паметном доста.

(КРАЈ)

Љубиша Маленица је дипломирани политиколог. Ексклузивно за Нови Стандард.

________________________________________________________________________________________________