ЉУБИША МАЛЕНИЦА: Глобални марш декаденције (1)

Норме чине темељне претпоставке друштвене надградње у оквиру сваке заједнице. Заједно са растом сложености одређеног друштва расте и број норми које се примјењују на понашање његових чланова. Аутор је мишљења да је неопходно правити разлику између двије различите врсте норми, малобројних темељних норми које проток времена оставља махом непромјењене, те бројних надограђених норми које није наодмет схватати као законске норме и правила. Док се прве јављају као одговор заједнице на првобитне и константне императиве постојања у времену и простору, друге се јављају као одговор друштвене цјелине на раније непознате изазове са дужим или краћим временским трајањем. У одређеним случајевима, пораст оваквих норми указује на распрострањену појаву друштвених патологија које је постало неопходно регулисати писаним законима, или пак на неку врсту прелазног периода током којег се одређена заједница сусреће са више различитих новитета које је неопходно или одбацити или, пак, интегрисати унутар друштвеног ткива.

Када се говори о првом облику норми, генерално гледано, обично се дате схватају као дуготрајни, опробани и прихваћени обрасци понашања чија основна сврха се огледа у јачању друштвене кохезије, осјећаја заједништва међу члановима заједнице, те поспјешивању функционисања заједнице. За разлику од раније споменутих законских правила, која су производ правне праксе, те већ сутра, под одређеним условима, могу бити одбачена, друштвене норме које се схватају као темељне превазилазе границе правне струке и постоје као саставни и живи дио културног и традицијског обрасца, иако су веома често и оне саме уврштене у законске зборнике.

Кристин Хорн, при Оксфорду, истиче да су норме „фундаментални концепти у друштвеним наукама. Најчешће се дефинишу као правила или очекивано понашање који се друштвено намећу. Норме могу бити прескриптивне (охрабрују добро понашање, на примјер „буди поштен“) или проскриптивне (обесхрабрују лоше понашање, на примјер „не варај“). Термин се понекад, такође, односи на шаблоне понашања и прихваћених вриједности. Норме су битне због њиховог доприноса друштвеном реду…“[1]

Као што видимо из пасуса изнад, норма носи одређену вриједност. Дата вриједност произилази из чињенице да присуство норме осигурава јачање друштвене хијерархије односа и ограничава утицај насумичног исхода, односно хаоса, на установљене релације између различитих појединаца и групација у друштву. Норма промовише онај начин понашања који се, у више наврата тестиран, показао као најкориснији избор како за појединца тако и за заједницу.

Корисност друштвеној стабилности ипак није довољно да онемогући нападе на дате норме или да пак онемогући настајање нових. Оно што мора бити од кључног значаја приликом увођења раније непознатих норми у одређену друштвену цјелину, без обзира биле оне страног поријекла или пак настале унутар самог дотичног друштва, јесте способност промовисаних образаца понашања да дјелују стабилизујуће на дотично друштво, односно да буду, у крајњој линији, катализирајући фактори процеса обнове и опстанка датог друштва, како у биолошком тако и у друштвеном смислу. Норме које не подстичу биолошку обнову и културно очување могу једино и саме нестати када неминовно дође до нестанка друштва које их прихвата и испољава.

Схватање (не)нормалности

Блиско везано уз појам норме јесте схватање појма нормалности, који се може дефинисати слично као што су раније дефинисане норме, односно као понашање широко прихваћено од стране читаве заједнице, које се унутар дате заједнице истиче као исправно, и чије се испољавање охрабрује. Генерално гледано, нормалност се схвата као „понашање које је стално у свакодневном дјеловању особе. То је конформност са друштвеним стандардима, као и размишљање, те понашање слично већини, и као такво се обично схвата као добро у овом контексту. Нормалност је понашање које се очекује или које је одговарајуће ситуацији. Такође се може схватити као просјечност, као што је случај са психолошком статистиком. Подразумјева способност за прилагођавање окружењу, контролу емоција, способност задовољавајуће радне активности и стварање веза које су испуњавајуће или барем прихватљиве“.[2]

Од значаја је примјетити да се, приликом говора о нормалности, она схвата као досљедност одређеном систему норми, те да се дате норме могу промјенити. Наравно, са промјеном норми, логичан је закључак, мјења се и схватање нормалног, те је могућа ситуација у којој је данашње прихватљиво понашање било неприхватљиво јуче или ће пак бити абнормално сутра. Људска бића би, чак и лишена механичке способности моменталног престројавања од једног скупа вриједности ка другом, у теорији могла постојати и у потпуности прихватати овако насумичан систем само под условом да све норме имају једнаку тежину, односно идентично позитиван утицај на само друштво.

Стварност је далеко од оваквог стања и само искуство нас учи да у оквиру онога што можемо назвати свеобухватним скупом норми постоје оне чији утицај је несумњиво негативан. Вриједност одређене норме, односно њена позиција на скали добро-лоше, произилази из њене способности да допринесе биолошком и друштвеном опстанку и обнови друштва унутар којег дата норма постоји. Вриједност норме не може бити схваћена другачије јер она сама не постоји ван друштвене надградње одређене заједнице, нити је, као вриједност, способна да се испољи ван структура које чине друштвену заједницу. Друштво и норме су нераскидиво повезани јер одређени сет норми доприноси прецизној дефиницији одређеног друштва.

Норме такође служе као једна од битних спона између биолошке и друштвене компоненте заједнице с обзиром да без биолошке обнове заједнице нема ни опстанка друштвене надградње. Чланови заједнице нису безлична створења силом норми натјерана у раније утврђене калупе друштва већ живи носиоци друштвених вриједности које саме бивају оживљене људским постојањем и дјеловањем. Управо у овој спознаји лежи значај биолошке обнове друштвене заједнице. Без дјеце, без будућих нараштаја који ће норме садашњице усвојити као исправне и носити их даље као добровољно прихваћену интелектуалну заоставштину својих предака, вриједности и саме морају умријети.

Није логично нити реално очекивати да ће други народи преузети ваше вриједности и очувати их, као што нам илуструје случај мигрантских заједница у Западној Европи, из чега и произилази схватање да увоз људи из других културних образаца не може бити рјешење за кризу наталитета у било којем друштву. Мигранти, и сами људи, не пристижу у земље домаћине као празни листови већ као носиоци сопствених друштвених норми и вриједности, што само по себи може довести до сукоба. Миграције нису рјешење већ извор нових проблема.[3]

Као што се може уочити, норме су вишеструко и густо испреплетене са биолошком и друштвеном компонентом заједнице, при чему треба прихватити да свака од ових категорија, иако може бити схваћена и дефинисана засебно, не може постојати засебно, те да се све три међусобно симбиотски подржавају приликом изградње друштвеног организма.

Када се погледа историјски прогрес различитих друштава, посебно оних на Западу, стиче се површински утисак да је прихватање категорија које су до јуче биле ненормалне заправо начин на који друштва напредују, те да је ова својеврсна нормализација ненормалног само природна претпоставка друштвеног развоја. Опасност некритичког прихватања овог процеса произилази из чињенице да свака новоприхваћена вриједност не мора да, као што смо раније истакли, буде корисна по друштво и његове појединачне чланове.

Нормализација ненормалног је процес већ дуже времена присутан у оквирима западних земаља, посебно Сједињених Држава, те се постепено појављује и у земљама Источне Европе, у које спада и Србија.

ЛГБТ логика

Већ много тога је речено и написано по питању Закона о истополним заједницама. Много особа стручнијих од аутора по питању правне позадине јасно је истакло да овај законски акт, који наводно регулише истополне заједнице, њих заправо изједначава са традиционалним браком, који се по Уставу Србије још увијек дефинише као заједница мушкарца и жене. Или је закон противуставан или ће, пак, сам Устав убрзо бити стављен ван функције. И закон и устав не могу истовремено постојати као правно валидне категорије. Истовремено, постоји разлог, историјски провјерен, зашто је схватање брака као заједнице између мушкарца и жене широко прихваћено као исправно.

Да је процес нормализације хомосексуалности у Србији присутан већ дуже времена ставља нам до знања и сама министарка за људска и мањинска права Гордана Чомић, која у својој изјави за Би-Би-Си на српском језику истиче да је „у Србији на делу процес стварања културе компромиса. Почели смо 1994. када смо декримининализовали истополне односе, а онда смо их 2008. и дестигматизовали, јер смо тада усвојили мишљење да хомосексуалност није болест. Онда смо 2013. имали прве покушаје да направимо закон, а сада је време да га усвојимо и применимо“.[4]

Како само еуфемистички звучи када министарка нормализацију девијантног назове стварањем културе компромиса, јер, наравно, Срби нису знали за компромис док им није било наметнуто питање нормализације хомосексуалних односа! Иако је далеко од политички коректног, аутора интересује зашто је по баш овом питању било неопходно пронаћи компромис? Шта учинити ако постоје оне особе које сматрају да компромис по овом питању није пожељан нити користан? Истовремено, коме се министарка Чомић обраћа када наводи да смо „ми“ декриминализовали, дестигматизовали и слично? Ко су то „ми“? Ако је судити по истраживању[5] спроведеном 2015. од стране америчког Националног демократског института (National Democratic Institute – NDI), 88 одсто од укупног броја испитаника из Србије, Црне Горе, Сјеверне Македоније, Босне и Херцеговине, те Албаније је против истополних бракова или заједница. Према попису из 2011. године, 85 одсто становника Србије су православци, близу 10 одсто су католици, док је нешто више од три одсто муслимана.[6] Ове три вјерске заједнице чине 98 одсто укупног становништва Србије и све три посматрају хомосексуализам као неморалну и абнормалну праксу. Само од себе, питање се поставља изнова – ко чини ту фантазијску заједницу „ми“ на коју се позива министарка Чомић?

Госпођа Чомић, ако је судити по њеним изјавама, хомосексуални однос посматра као нешто сасвим природно, но да ли се истополни сексуални однос може заиста тако посматрати? За заговорнике ЛГБТ пропаганде довољно је постојање идентичних односа међу другим врстама сисара да би тврдили како је хомосексуализам сасвим нормално и природно стање. По овој логици, природно је све оно што се јавља у оквиру саме природе као категорије која обухвата све облике живих организама, стога би се могло тврдити да су и тумори сасвим природна појава, те поставити питање зашто се уопште борити против датог обољења? Тумори су се јављали и још увијек се јављају међу различитим врстама животиња, па чак и онима које не спадају међу сисаре. Студија из 2003. је потврдила постојање тумора међу диносаурусима[7], док међу тренутно активне врсте које могу патити од различитих облика рака спадају тасманијски ђаволи, шкољке, кртице, рибе и примати, да наведемо само неке од најчешће погођених.[8][9]

Као што можемо уочити, рак је свеприсутан у животињском свијету и далеко од тога да је увијек узрокован људском активношћу. Зашто, када је стање већ овакво, не прихватимо тумор као природно стање и пустимо процесе да се одвијају својим током? Наравно, сви схватамо зашто је неопходно борити се против различитих облика тумора, а првенствени разлог јесте очигледна чињеница да ово стање одступа, у негативном смислу, од нормалног функционисања организма. Тумор не представља ништа друго до ћелије погођеног организма које су престале да извршавају своју основну функцију, те своје постојање посветиле производњи покварених копија самих себе, како путем ђелијске диобе тако и путем инфицирања здравих ћелија.

Из перспективе људског друштва можемо тврдити да је борба против тумора и њихова превенција неопходна не само из чисто биолошко-медицинских разлога већ и из друштвених, у које неминовно спада схватање испуњеног и здравог живота. Из перспективе саме природе, борба против тумора је оправдана само једним и сасвим довољним разлогом, а то је субверзија оригиналне функције ћелија домаћина. Тумори, по самој својој природи, немају вишу сврху која би могла бити приписана другим живим створењима, не доприносе позитивно природној разноликости, нити пак остављају за собом потомство које је способно независно постојати и развијати се. У тренутку када домаћин умре, иста судбина је неминовна и за тумор који је довео до смрти организма. Прије него ли неки облик живота, тумор би се требао радије посматрати као својеврсна „грешка“ у биолошком систему, с обзиром да се буквално јавља приликом оштећења генетског кода унутар ћелијског језгра.

И поред чињенице да се јавља у природи спонатно, тумор се не може схватити као нешто нормално, нити као нешто природно, посебно када се термину природно дода једна виша вриједносна конотација која је уобичајена у оквиру свакодневног коришћења и схватања датог термина. Као што се може закључити из горенаведених разматрања, под термином природно се не подразумијева искључиво постојање у биолошким оквирима саме природе. Аутор полази од претпоставке да би нешто било у потпуности и на исправан начин схваћено као природно, оно мора имати сврсисходну функцију која надилази пуко постојање у природи.

Значајан научни искорак

Без обзира на читав слој друштвене надградње која је временом изграђена око сексуалног чина, проста је чињеница да интимни однос између мушкарца и жене има само једну сврху, а то је остављање себи сличног потомства, односно настављање онога што етолог Ричард Докинс назива „себичним геном“.[10] Репродукција људске врсте се, без високо технолошких метода, не може другачије одвијати. Истовремено, када заговорници ЛГБТ популације наводе да је хомосексуални однос сасвим нормалан и природан, долазимо у ситуацију која је неодржива, а то је да се и хетеросексуални и хомосексуални интимни однос постављају на исту раван у погледу значаја и статуса унутар друштвене заједнице, што једноставно није нити може бити истина, не због могућих конзервативних ставова аутора, већ због саме природе датих односа.

Ако искључимо евентуално физичко задовољство које произилази из датог чина, хомосексуални вид интимности нема никакву природну сврху. Насупрот њему се налази хетеросексуални чин чија сврха надилази појединачно задовољство особа које учествују у датом односу. Објективно гледано, значај хетеросексуалног интимног чина далеко надмашује вриједност хомосексуалног односа, можда не за појединце, но из перспективе читавог друштва, штавише читаве врсте, два односа се не могу поредити. Ако прихватимо ранију дефиницију природног као нечег што, поред свог присуства у природа, има јасну сврху, онда два вида сексуалног односа бивају јасно одвојена, при чему се хетеросексуални чин несумњиво профилише као природан.

С обзиром да овде говоримо о природности, односно о сврсисходној биолошкој утемељености, није наодмет да посветимо неколико редова ДНК коду као темељној претпоставци постојања не само човјечанства већ живог свијета уопште. Наиме, у току 2019. године окончано је до тада највеће истраживање посвећено питању гена као темеља сексуалности. У оквиру студије, коју су заједно спровели Универзитет у Харварду и Масачусетски институт технологије, учествовало је близу 500.000 особа.

Највише интересовања побудила је чињеница да истраживање није открило „геј“ ген, односно дио генетског кода који би регулисао и управљао хомосексуалним понашањем, већ само пет маркера разбацаних дуж читавог генетског кода који могу, под одређеним условима, да евентуално утичу на сексуалност особе у правцу хомосексуалног понашања.[11][12][13]

Ово истраживање представља значајан искорак у дебати између заговорника ЛГБТ права и њихових критичара која се своди на поријекло хомосексуалног понашања, односно да ли је хомосексуализам условљен биолошким или, пак, друштвеним утицајима. Док су конзервативни гласови тврдили да је хомосексуализам условљен одгојем и животним искуством, њихови противници су заступали став „Born this way“, односно „рођени овакви“. Изнад наведена студија је, по свему судећи, у значајној мјери потврдила конзервативне ставове, с обзиром на веома мали, процентуално гледано, утицај који идентификовани маркери имају на свеукупну сексуалну оријентацију појединца, те, по свему судећи, непостојање стварног гена посвећеног регулацији хомосексуалног понашања.

У оквиру кратког сажетка истраживања, објављеног у часопису Сајенс (Science), такође се истиче како „додатне анализе упућују ка томе да су сексуално понашање, привлачност, идентитет и фантазије под утицајем сличног скупа генетских варијанти (rg>0.83), но генетски утицаји који диференцирају хетеросексуални од хомосексуалног понашања нису исти као они који варирају међу нехетеросексуалцима са већим и мањим бројем сексуалних партнера истог пола, што сугерише да не постоји заједнички спектар сексуалне оријентације који се пружа од привлачности ка супротном до привлачности ка истом полу“.[14]

Значај ове опаске лежи у чињеници да резулатати овог истраживања индиректно потврђују ранију тезу аутора о различитом значају хетеросексуалног и свих других облика сексуалног понашања, односно чињеници да само хетеросексуални однос има јасну, природно установљену сврху.

Друштвени инжењеринг

Намјера овог текста није да се особама које спадају у ЛГБТ популацију, на неки начин, одузме њихова људскост или да се оне дехуманизују. Намјера овог текста, од почетка, јесте критика процеса нормализације понашања који се, ако је судити по искуству Запада, неће зауставити само на проблематици хомосексуалних особа већ ће почети да нагриза друштвене табуе који су настали из изузетно битних разлога.

С обзиром да већ говоримо о континуираном процесу нормализације више спорних облика понашања, нема бољег примјера на којем можемо да уочимо дати процес од самих Сједињених Држава. Наиме, искуство Америке потврђује претпоставку да је закон о истополним заједницама заправо само први корак. У оквирима САД, Хаваји постају прва држава која изједначава хомосексуалне парове са хетеросексуалним супружницима у погледу права, одлуком из 1996. године.[15] Четири године потом, савезна држава Вермонт прва легализује цивилне заједнице, да би Масачусетс 2004. легализовао хомосексуалне бракове. Примјер државе Масачусетс недуго потом прате Вермонт, Вашингтон, Конектикет, Ајова и Њу Хемпшир.

Врховни суд Сједињених Држава 2015. године доноси одлуку којом истополни бракови постају легални на простору свих педесет савезних држава. Исти тај Врховни суд 2017. одлучује да омогући усвајање дјеце хомосексуалним паровима на читавој територији Сједињених Држава. Студија спроведена само годину дана касније утврдила је да је чак 21 одсто истополних парова у Сједињеним Државама усвојило дијете.[16]

Порив за усвајањем дјеце може се схватити у оквиру психолошких, и дјелом биолошких, нагона људске врсте, но питање усвајања би се морало првенствено водити добробићу саме дјеце, а тек потом занимати питањем евентуалних права одраслих особа, посебно када се узме у обзир чињеница да различита истраживања, глобално гледано, истичу неопходно присуство оца и мајке за здрав развој дјетета.

Јасно је да у нашем случају нови закон треба да послужи као још један корак у процесу друштвеног инжењеринга, на који тренутне власти у Србији, по свему судећи, пристају, упркос очигледном демографском и културном назадовању западних земаља које су листом прихватиле замало па све облике девијантности скривене иза танке завјесе људских права и достојанства.

Као што видимо, процес нормализације хомосексуалног односа у Сједињеним Државама, па и другим земљама Запада, био је постепен и то треба очекивати и у случају Србије. Без обзира на противљење значајног броја становника унтуар западних земаља, путем судске гране власти извршено је наметање нове вриједносне стварности. Овај процес, вријеме ће показати, неће остати ограничен само на хомосексуалце, већ ће бити проширен на друге „угрожене“ групе.

Иако је данас сасвим прихваћено говорити о ЛГБТ особама, њиховим правима, групама и томе слично, брзо се изгубила из вида чињеница да је овај акроним, не тако давно, садржавао само три слова, ЛГБ, те је само обухватао лезбејке, гејеве и бисексуалне особе. Почетком деведесетих година и трансполне особе постале су дио ове групације, што је оправдавано већ излизаним флоскулама подршке њиховој сексуалности, њиховој наводној потлачености и одбачености од стране шире друштвене заједнице, те често спомињаном и ријетко доказаном насиљу против таквих особа. Медијска промоција, кампање за нормализацију трансполности, протестне шетње, учествовање у оквирима геј парада и све остало учињено је без икаквог осврта, више намјерно неголи случајно, на саму природу онога што је промовисано.

Главни западни медији и читав низ пратећих институција и платформи већ су прихватили ново схватање трансполности која се дефинише као стање у којем је схватање личног полног идентитета супротно од пола који је дотичном појединцу приписан при рођењу.[17][18][19] Од значаја је завршни дио дефиниције који истиче да је нечији пол „приписан при рођењу“, с обзиром да се кроз ову манипулацију ријечима постиже потпуно негирање биолошке основе код схватања пола појединца и све се подиже на степен онога што љевица често назива друштвеним конструктом.

Овакво схватање пола, а напор је на томе да оно постане опште, изузетно је опасно из више разлога. Људска врста познаје само два пола, мушки и женски, и ту биолошкој причи везаној уз ову тему долази крај. Не постоји нити стотину, нити бесконачно полова већ само два. Израз ове биолошке стварности јесте комплементарност, али и анатомска различитост репродуктивног система код мушкараца и жена, праћена сексуалним диморфизмом[20], те потпуно различитим квантитативним односом хормона код једног и другог пола. Намјера демагогије какву смо сусрели у оквиру дефиниције трансполности јесте управо потискивање схватања да су биолошки параметри који чине мушкарца и жену заправо темељни, те ширење илузије да се са овим основним принципима може играти по вољи или да се, пак, они могу занемаривати без икаквих негативних посљедица, што је врхунац бесмислене ароганције.

НАСТАВИЋЕ СЕ…

Љубиша Маленица је дипломирани политиколог

_____________________________________________________________________________________