ЉУБАН КАРАН: Споразум са мртвацем

Док председник Француске Емануел Макрон јасно и недвосмислено упозорава своје европске савезнике да се НАТО налази „у стању мождане смрти“ а „ЕУ на ивици провалије“, Министарство спољних послова Србије најављује нови споразум са НАТО-ом зарад (сви то знају) лакшег и бржег уласка у ЕУ. Што значи да, ако је веровати Макрону, потписујемо споразум с „мртвацем“ да бисмо се угурали на „руб провалије“. Овај споразум се код нас у јавности третира као акт активиран по диктату са Запада, а на штету Србије, замишљен као план трансформације не само Војске Србије него Србије у целини по вољи водећих држава НАТО-а, с крајњим циљем увођења наше земље у западну војну алијансу.

ВРУЋ KРОМПИР

Kорист за српску војску и за Србију од овог споразума се не види, сем снажног пропагандног ефекта који је саставни део споразума и који треба да нас увери да су западне вредности, стандарди и критеријуми неприкосновени. Намеће се утисак да је ИПАП врућ кромпир који не можемо избацити из српског лонца, а да се не опечемо. Иако сви унапред знају да од њега неће бити користи за Србију, као што је није било ни досад, и даље прихватамо игру да су нам водеће државе НАТО-а партнери, иако и данас активно раде против виталних српских интереса. Нико не зна какве би последице биле ако би Србија одлучила да не продужи ИПАП споразум, и да овај „највиши облик сарадње с НАТО-ом за државе које нису чланице“ промени у нешто што више одговара стварности.

То је рискантан потез зато што би наше инсистирање на реалности неко могао искористити као повод да нас поново (и званично) означи као противника, што би сигурно имало непријатне последице. Питање, да ли бисмо били у много већој опасности од алијансе него што смо данас, није за потцењивање. Зато је на сцени дипломатија уз општи утисак да смо приликом потписивања овог споразума искрени колико и наш „партнер“, и да га потписујемо више због тога да нас оставе на миру, него што очекујемо некакву корист. То ће трајати све док НАТО „партнери“ буду гајили илузије да ће нас ипак превући у НАТО јер не бисмо били први народ на Балкану који то не жели а ипак је у том пакту.

НЕОБИЧНО ПАРТНЕРСТВО

Након што је Србија од Русије купила ПВО систем „Панцир“ и пошто се само на вежби у Србији појавио С-400, наши „партнери“ дојурили су у Србију да нам нешто кажу и неке ствари објасне. Атакују на наше право да сами бирамо оружје и земљу од које ћемо га купити, и тако задиру у нашу независност. Можда ће некако и прогутати „Панцир“ да нам не уведу санкције, али С-400 ни случајно. Наши „партнери“ нам озбиљно прете, па испаде срећна околност што немамо новца да га купимо. Док шаком и капом скупим донацијама наоружавају наше противнике и непријатеље у региону, наше „партнере“ брине и нервира јачање Војске Србије. Шта би било да нам Русија неким чудом донира тај скупи ПВО систем С-400? Да ли бисмо смели да га прихватимо као поклон? Да ли смо ми стварно независна држава ако „партнери“ могу да нам диктирају шта смемо, а шта не смемо а да то није забрањено међународним законима?

И док се питамо какве су намере САД и НАТО-а у наредном периоду према Србији ако их брине набавка дефанзивних ракетних система, Министарство спољних послова пожурило је да нас обрадује новим споразумом с НАТО-ом, под истим именом ИПАП, с додатком „2“. У саопштењу се каже: „Србија је окончала процедуру усвајања другог циклуса ИПАП споразума са НАТО за период 2019–2021. године.“ Kао појашњење, додаје се констатација која ништа не објашњава: „Усвајање овог ИПАП-а представља још једну потврду убрзаног тренда партнерске сарадње Србије са НАТО и ствара услове за наставак редовног и структуизираног дијалога о свим питањима од обостраног интереса.“

KОРИСТ И ШТЕТА

Најјачи аргумент, који је тешко одбити, јесте што побољшана сарадња с НАТО-ом доприноси бољој сарадњи и бољем разумевању с мисијом KФОР на Kосову и Метохији, па тиме и колико-толико бољој безбедности Срба који живе у свакодневној опасности.

С друге стране, никаквог унапређења Војске Србије и одбрамбене способности Србије није било, што би се могло приказати као корист од овог споразума, сем промене неких штабних процедура, назива, организације активности и сличних ствари, које многи сматрају непотребним променама а које се извана и не виде. Да ли ће се користити термини специјални рат или хибридни рат, противваздушна одбрана или противваздухопловна одбрана, треба гледати по оној народној: „Није важно да ли је крава црна или бела него да ли даје млеко.“

Од дана када је потписан први ИПАП споразум (15. јануар 2015) на њега се гледало као на део широког и прљавог плана Запада да под маском опште поплаве преформација, реформи, реорганизација и модернизација до краја ослаби и такорећи уништи Војску Србије. Војска је систематски уништавана и прилагођавана специјалним мисијама НАТО-а, а не потребама одбране Србије. Зато смо с правом очекивали да овај споразум буде демонтиран и да оде у историју.

То не значи да нека врста сарадње с НАТО-ом не треба да постоји. Међутим, чему највиши облик војне сарадње, који је предвиђен само за припрему држава кандидата за улазак у НАТО, ако нашу одбрану не унапређује а непрестано изазива неверицу и сумњу код грађана да ће на крају, и поред чврсто прокламоване политике војне неутралности, Србија ипак завршити у НАТО-у? Треба нам искрена сарадња, макар она била и на много нижем нивоу, али чије резултате ће и обични грађани моћи да виде а не само мањи део војног и политичког естаблишмента.

ИПАП споразум никада није благонаклоно примљен у Србији јер, по мишљењу већине грађана, даје права и слободе припадницима НАТО-а која им по логици ствари не припадају у сувереној држави и која им не би требало дати. Овај споразум нас обавезује да НАТО војницима омогућимо слободан транзит кроз Србију, да користе нашу војну инфраструктуру и да буду заштићени посебним статусом док бораве на нашој територији. Из овог споразума произлазе и неки други, попут СОФА споразума, који детаљно регулише прелазак границе, боравак на нашој територији и приступ војним објектима. Можда то и није тако у пракси, али из онога како је то представљено јавности испада да НАТО војници могу да вршљају по нашој територији и да крше наше законе без могућности да због тога сносе било какву одговорност.

НОТАРИ И СУДСKИ ИЗВРШИТЕЉИ

Одбојност ствара што овај споразум задире у многа питања која се не могу сматрати војним, тако је преовладало мишљење да је оно чиме се бави, заправо, најмање војска. У тексту споразума нису у тежишту војна питања. Рецимо, прво поглавље третира „политичке и безбедносне оквире“ и „унутрашњу политику и економске реформе“. То им даје могућност да на дневни ред разговора ставе баш све што их интересује. Тек друго поглавље су „одбрамбена и војна питања“. У трећем поново увелико излазе из војне проблематике и баве се „јавном дипломатијом, научном сарадњом, системом управљања кризама и планирања у ванредним ситуацијама“. Да смо заинтересовани и да смо кандидат за улазак у НАТО, донекле би се све то могло и разумети. Могло би се рећи да до детаља проверавају кога примају у своје редове и желе да код својих будућих чланица промене све у држави што не одговара алијанси. Зашто би то радили код обичних партнера?

Чиме се све бавио прошли ИПАП споразум, заиста је чудно. На пример, увођењем нових правосудних професија – нотар и судски извршитељ. А било је и ставки о којима од њих баш ништа добро не можемо научити, као на пример „обука особља за рад у затворима са специјалним режимом“. Ово директно асоцира на Гвантанамо и на илегалне затворе у свету у којима су тешко злостављани и мучени затвореници.

Наравно да тако широко постављено интересовање кроз сарадњу изазива нелагодност. Сећања на злочиначку НАТО агресију још увек су свежа а и актуелно понашања водећих чланица алијансе не улива поверење. Тешко је поверовати да нам са те стране кроз сарадњу може доћи нешто добро, када нас истовремено жестоко шпијунирају и угрожавају методама специјалног рата. Ако су спремни да и међународне институције, па и хуманитарне организације користе за прикупљање обавештајних података, ко може да гарантује да и ову „сарадњу“ нису претворили у некакву обавештајну мисију. Нису ли и пред агресију на Србију упорно инсистирали да буду и физички присутни у нашим штабовима и на најважнијим војним објектима, и све су то касније злоупотребили. Где год су боравили, та места су најпрецизније погођена.

УНИШТАВАЊЕ СРПСKОГ ОРУЖЈА

Споразум обухвата размену поверљивих информација, што и те како може бити злоупотребљено. Борба против тероризма није оправдање за овакву ставку јер размена информација тог типа треба да иде преко служби безбедности. У споразуму који је потписан 2015. године нема ставке о сарадњи око уништавања „вишкова“ наоружања, али има о уништавању муниције. Нема ту ништа лоше јер муниција након истека рока мора да се уништи и то је веома одговоран и опасан посао. Међутим, наши грађани су постали веома осетљиви на реч „уништавање“ када је у питању било какво војно средство, под утиском онога што се догађало раније. Свима су нам дубоко урезане у сећање тужне слике уништавања исправног и респективног наоружања које је вештачки представљено као вишак и баласт кога се треба ослободити. Тешко наоружање је завршило као старо гвожђе, а пешадијско је гажено гусеницама тенкова. Сви знамо да је то било по налогу НАТО „саветника“ који су бринули о „модернизацији“ и „унапређењу“ наше војске. Уништаване су нове противоклопне ракете и преносни ПВО системи с објашњењем да их се у Србији могу докопати терористи, а да нико од наших тадашњих генерала и осталих „стручњака“ није питао како су та средства опасност у Србији где нема терориста, док у државама и парадржавама у нашем окружењу, где врви од њиховог присуства, нису опасна и нико не тражи њихово уништавање.

Све што НАТО учини о питању унапређења војне сарадње са Србијом у неком смислу је дефектно. Док неким државама у нашем окружењу деле моћна оружја на поклон, Србији неће ни да га продају. Додуше (да не будемо незахвални) Американци су нам поклонили 19 возила „Хамви“, али никада ниједну „шупљу цев“, ниједну ракету. За то време Хрватима су поклонили не само моћне хеликоптере, хаубице, тенкове него и ракетне системе којима они прете да могу гађати Београд. И то никоме не смета. То није опасност по стабилност и мир у региону, а све оно што набави Србија – јесте. Зато Американци на возила која су нам поклонили нису ставили ни обичан митраљез да би изгледало као право војно средство, а камоли нешто опасније од митраљеза. Да ли је то била демонстрација наше сарадње на највишем нивоу, и да ли је то искрена забринутост за безбедност Србије?
Том приликом, на примопредаји америчког поклона у касарни „Народни херој Стевица Јовановић“ у Панчеву, тадашњи амерички амбасадор Kајл Скот је рекао: „Надам се да ћемо једнога дана видети у истој мисији заједно ваше ’хамере’ из Србије и наше ’хамере’ из Америке.“ Знамо ми на какве мисије је мислио Kајл Скот. Мислио је на прљаве НАТО мисије, где би наши војници требало да упрљају руке о невине цивиле. Kао што су они то урадили приликом злочиначке агресије на Србију.

Србија јесте набавила моћна оружја, али не кроз војну сарадњу с НАТО-ом. Моћна оружја донирале су нам Русија и Белорусија, с тим што нам је Русија омогућила и повољну куповину модерних борбених система. То зна сваки грађанин наше земље. Јасно се види да је сарадња с Русијом препородила нашу војску и од ње поново направила респективну силу, док су резултати сарадње с НАТО-ом магловити и такорећи невидљиви. Иако су нашим официрима и политичарима задуженим за сарадњу с НАТО-ом пуна уста хвале о успешној сарадњи и високим резултатима који су постигнути, они се не виде. Или, боље речено, не виде их грађани Србије који и те како прате динамични опоравак наше војске и одбрамбених могућности Србије. Можда ће ИПАП 2 бити нешто друго, што ћемо видети када буде објављен на сајту Министарства спољних послова, али то је мало вероватно ако се анализирају дугогодишњи резултати сарадње по овом споразуму.

Шта каже НАТО

Ишчекујући да, као што је и обећало, Министарство спољних послова објави текст новог ИПАП споразума – у Министарству нам кажу да ће то бити учињено током наредних дана, када се обаве све потребне процедуре – „Печат“ се обратио НАТО-у с молбом да нам, у име транспарентности наших односа, достави овај споразум на детаљну анализу.

Уместо ИПАП-а добили смо следећу изјаву НАТО званичника коју преносимо у целости и без додатног коментара јер он и није потребан: „Поздрављамо овај нови развој догађаја, који јасно показује жељу Србије да унапреди своје дуго партнерство са НАТО-ом.

Индивидуални акциони планови партнерства (ИПАП-и) отворени су за земље које имају политичку вољу и способност да продубе своје односе са НАТО-ом. Они су осмишљени тако да окупе све различите механизме сарадње кроз које партнерска земља има односе с Алијансом, изоштравајући фокус активности како би се снажније подржали њени реформски напори.“

Брига због Русије

Војна сарадња с Русијом је свакоме у Србији видљива јер је унапредила и ојачала Војску Србије, док је војна садња с НАТО-ом тајновита и без видљивих ефеката за унапређење наше одбрамбене моћи.

Не само НАТО државе у нашем окружењу него Северноатлантску алијансу у целини забрињава свако средство које доприноси јачању одбрамбене моћи Србије. Чак да је у питању и офанзивно оружје, НАТО нема разлога да брине, јер је Србија мала држава која никога не угрожава и жели сарадњу са свима. Међутим, ако се НАТО у толикој мери брине и о питању дефанзивног српског оружја, шта то онда значи и шта можемо закључити него да није одбачена варијанта војног решења проблема на Балкану и да Србија поново може бити угрожена директном војном агресијом са Запада. Можда они и немају такве намере, али желе да имају на располагању такву претњу као облик притиска на Србију. ПВО систем С-400 такву претњу искључује и зато треба по сваку цену спречити да га Србија купи, па ако нема друге, а оно и забранама прелета преко држава у нашем окружењу.