ЉИЉАНА СМАЈЛОВИЋ: Наше и њихово двориште

Волите ли Ратка Дмитровића? Небитно. Ако волите слободу говора, дужни сте да браните Ратково право да говори и оно на шта се вама утроба окреће.

Верујете ли Пинку? Небитно. Ако верујете у право Бранкице Станковић да нормално живи и ради, бранићете и право Гордане Узелац да на радне задатке иде без страха од уличних пљувача.

Јесу ли уредници Радио-телевизије Војводине непристрасни и непоколебљиви борци за јавни интерес? Небитно. Сви до једног имају право на образложење непристојне брзине којом су посмењивани, редовну процедуру и мериторну оцену свог рада.

Зашто је толико тешко на делу се држати начела која на речима држимо светим? И зашто смо у томе толико слични политичарима за које гласамо?

Нема на јавној сцени никога ко се није спреман заклети да му је слобода мишљења и говора – светиња. Али је зато веома мало оних који устају у одбрану и Дмитровића, и смењених новосадских уредника – укључујући и њих саме.

Јесу ли нам политичари за то криви? Нису, сами смо криви. О принципијелности почнемо да причамо тек кад напипамо кривину на којој можемо да ухватимо противника или неистомишљеника. Али, кад је слобода говора у питању, постоји само један прави тест: подржавате ли то начело само онда када иде на руку људима које волите, или и онда када иде на руку људима које мрзите?

Читалац је можда попут већине грађана: подржава оне с којим се слаже, док овим другим налази отежавајуће околности које их дисквалификују.

Таквих је и међу јавним личностима највише. Чланови НУНС-а и НДНВ-а ових дана падају у несвест што их Ратко Дмитровић прозива за „кроатофилију”, али им се чини природним да они њега зову четником и фашистом. Горан Милетић, коме на визит-карти пише да је заштитник грађанских права на западном Балкану, сматра да не треба преурањено трошити емоције на случај „наводног напада” на колегиницу с Пинка. Предлаже да се сачека док тужилаштво и суд „дају своју реч и утврде чињенице”.

Нисмо у томе усамљени, слично је и у богатом свету. Цењена британска ауторка дечијих књига – која се силно обогатила на најпоштенији могући начин, пуштајући машти на вољу на лаптопу за кухињским столом – прошле седмице се на гала вечери ПЕН-а у Америци оштро успротивила петицији да се Доналду Трампу забрани улазак у Велику Британију, коју је до сада потписало више од пола милиона њених сународника. Џ. К. Роулинг није наишла на неподељену подршку када је рекла: „Спорно ми је све што господин Трамп каже. Сматрам га увредљивим и нетрпељивим. Али, он ужива моју пуну подршку да дође у моју земљу и да у њој буде увредљив и нетрпељив. Његова слобода говора штити моју слободу да га зовем затуцаним”.

Кад смо код увреда, у Србији је то честа дисциплина, у којој каткад предњаче они који се на то највише жале. Не би вредело живети у свету у ком никад нико никоме не би смео да упути увреду, не треба законом забранити сваки увредљив говор, али ако волимо да вређамо, онда је ваљда нормално да увреде каткад и сами претрпимо. Што рече чувена британска професорка Мери Бирд, најгоре би било да на свету постоји само једна „реторичка регистарска каса”. Но, како то да толико новинара тражи законску забрану власнику „Информера” за тврдњу да се неко „лажно представља као новинар” и да то траже исти новинари који на сав глас причају да „Информер” нису новине? Уз бојкот „Информера”, воде и акцију да људима огаде Пинк, или да застраше јавне личности које се одазивају на позиве те телевизије.

Дејана Илића на „Пешчанику” нервира чак и то што се новопостављене уреднице на РТВ сећају да су на сличан начин и саме биле смењиване после 2000. године. Па објашњава у чему је разлика између ових и оних смена: „Ту, међутим, треба стати и јасно рећи: стари режим био је злочиначки. Одстрањивање из јавности актера, следбеника и присталица старог режима јесте било легитимно. Ако већ нису били судски гоњени, требало је да им се забрани сваки јавни рад”.

Илић је, дакле, за много радикалније чистке, уверен да су жртве заслужиле и гору судбину. За то време, на Слободној Европи Недим Сејдиновић брани част слободоумних кадрова који су отишли у јогурт револуцији. Разумем да је то корисно за „Слободну Војводину” какву заговара увредљиви и нетрпељиви сајт зван аутономија.инфо, али зар цео тај спин помало не компромитује уреднике чији је случај послужио у Сејдиновићеве политичке сврхе? Виде ли они себе као настављаче кадрова Живана Берисављевића?

Од свега је ипак најбоље када се већ цитирани „заштитник грађанских права на Западном Балкану” на „Пешчанику” жали што у Србији „медији нису отворени за све и нису место где се може водити политичка борба, а у демократском друштву је управо то простор сучељавања различитих мишљења”. Стварно? Јесу то на „Пешчанику” Дејан Илић и Горан Милетић сучелили мишљења? Је ли то та разноликост мишљења о којој нам Европа прича?

Кад Милетић чезне за борбом мишљења, сетим се како је несимпатични Роналд Реган умео да буде духовит: „Ако вам неко каже да воли да се тушира хладном водом, лагаће и о другим стварима”. Признајем да ме помало забавља та збрка у неким главама кад је плурализам у питању, јер ми се чини да је „Политика” зарадила мржњу ових кругова управо тиме што је постала место на коме се сучељавају различита мишљења, место на ком се води политичка борба. Чист плурализам, и то на ћирилици и на српском. Али, они се управо клоне таквих места, преферирају листове, сајтове и портале на којима се разлике у мишљењима отприлике крећу у нијансама између Недима Сејдиновића и Динка Грухоњића, односно Горана Милетића и Дејана Илића.

Како, заиста, објаснити да се на плурализам и критичко мишљење овде највише позивају управо они који у својим медијима допуштају најмање разлика у мишљењима? Упадљиво је у Србији да медији које финансирају туђе државе радо критикују своју власт, а само изнимно своје дародавце. Слажем се да свако треба да чисти своје двориште, али зар њихови донатори нису њихово двориште? И зар нисмо управо од њих чули за ону велику филозофску мисао да нема бесплатног ручка? Зар се тај бесплатни ручак не односи на медије и помоћ у развоју демократије? Толика политичка слога и професионална хармонија, толика наративна конзистентност, толика подударност са ставовима Слободне Европе и „Дојче велеа”, помало заудара и на пропаганду.

Кад сам се школовала у Америци пре краја хладног рата, тумачили су нам да је друга страна та која практикује цензуру, што се види по томе да до јавности долази само пропаганда наклоњена власти. Зар то не би морало да вреди и за медије које финансирају наши западни пријатељи?

Тагови: Љиљана Смајловић