ЉИЉАНА СМАЈЛОВИЋ: Ко је украо српски сан

Имају ли народи заиста лидере какве заслужују? Толико су вас пута тиме реторички лупили по глави да сте можда и сами поверовали. Можда сте већ усвојили аксиом по којем смо сами криви за све што нам се десило: распад земље, рат, санкције, бомбе, сиромаштво, транзицију, поделе… Можда вам је, као многима на јавној сцени, просто непријатно што нисте грађани неке боље, срећније, богатије и демократскије државе. Колумниста „Политике” Зоран Ћирјаковић сковао је реч „аутошовинисти” за оне који су незадовољство, фрустрацију и бес окренули ка унутра, па српским грешкама правдају свако насиље и неправду које су нам нанете.

Можда сте, као репер Марчело, који је толико жељан „упристојења” да му се гади да у Европу крене са домаћим „простачинама сељачинама”, а камоли да тамо стигне као „упростачена јефтина радна снага”.

Можда сте као моја колегиница чији је утисак године да је све „грозно, грозно и ужасно безнадежно”, јер смо постали „гомила депресивних, премлаћених, анемичних зомбија” који само слежу раменима јер су нам „сву крв попили”.

Или сте попут моје колегинице из београдског дневног листа који је апсолутни шампион државних давања по продатом примерку? Она је пре два дана приметила да су предаторство, похлепа и гажење преко мртвих, „и то не само фигуративно”, главне, основне и најважније особине естаблишмента у Србији. Ако добро разумем, ово „не само фигуративно” ваљда значи да припадници нашег естаблишмента дословно газе по мртвима, што свакако треба пријавити тужилаштву. Макар и ратном, ако госпођа Кандић тамо већ није претекла „Данас”.

Ако сте депресивни што су избори а ви живите у Србији, ако не знате да ли више презирете народ или елиту, ако сте на ивици самобичевања, имам један предлог. Почните помније да пратите изборе у другим земљама, посебно америчку председничку кампању, најузбудљивију коју памтим. Има сличности, али и огромних разлика, које нису на нашу штету, па нема основе ни за какав самопрезир и самобичевање. Напротив.

Наслов ове колумне парафраза је наслова књиге Хедрика Смита из 2012. године „Ко је украо амерички сан”. Сви знамо шта је амерички сан: да је за свакога све могуће. И „беби-бум” генерација бивше Југославије живела је у уверењу да је прогрес линеаран, да ће сваке године бити боље, да ћемо знати и зарађивати више и ићи даље. Онда се у Америци испоставило да је најбржи начин увећавања профита да се производња сели тамо где је радна снага јефтинија. Нама је у транзицији дато да сањамо да ће се и нама једног дана указати „шанса” да исти посао радимо за много мање новаца од грађана „цивилизованих” земаља. Американцима су биле потребне скоро две деценије да схвате шта им се десило – а онда су напросто побеснели.

Могу да разумем амерички гнев. Наша је земља разорена ратом, бедом и санкцијама, док је Америка победник Хладног рата, кудикамо моћнија и богатија него што је била пре 40 година. Зашто би се њени грађани мирили с тиме да „Фордове” аутомобиле праве сиромашни Мексиканци, а да они постану сиромашни Американци запослени у локалном „Мекдоналдсу”?

Знам тачно како им је. Ми смо некада имали „Енергоинвест” са 44.000 радника, а сада се радујемо што ће доћи „Икеа” да надомести „Симпо”. Прича се да је газда „Икее” некада давно био поклоник Хитлера, али цео живот јако скроман и вредан. Дабоме, и неизрециво богат, но од нас се очекује да мислимо да је то заслужио трудом и односом према послу.

Јесу ли Американци заслужили то што се њима десило? Да им деца имају лошије изгледе од родитеља, да раде више, а зарађују мање, да бомбардују земље које су хиљаде миља далеко, да затварају фабрике и не поправљају рупе на ауто-путевима? Ја мислим да нису. Неко им је украо сан.

Могу да разумем амерички гнев. Наша је земља разорена ратом, бедом и санкцијама, док је Америка победник Хладног рата, кудикамо моћнија и богатија него што је била пре 40 година. Зашто би се мирили с тим да „Фордове” аутомобиле праве сиромашни Мексиканци, а да они постану сиромашни Американци запослени у локалном „Мекдоналдсу”?

Тај су кипећи бес боље од владајућих елита прочитали Доналд Трамп и Берни Сандерс. Али примећујем да тамо и новинари и политичари добро пазе да презир према кандидатима не управе према онима који гласају за те кандидате. Другим речима, свима је дозвољено да пљују по Трампу, Сандерсу, Хилари Клинтон и Теду Крузу, али се ни они који Трампа проглашавају фашистом, а Сандерса бољшевиком, не усуђују да таквима прогласе и грађане који за њих гласају. И кад је Трамп за новинаре бараба, његови су бирачи само несрећни, разочарани, осиромашени или анксиозни Американци, појединци који за стварни проблем налазе погрешно решење. Тим анксиозним Американцима нико се не руга, не отписује их поспрдно као „губитнике транзиције”. Коментатори с дозом респекта признају да не може бити лако Американцу са средњег Запада да појми како је реч „белац” од описа постала оптужба. Зашто се толико истиче да за Сандерса и Трампа нарочито гласају белци из дезиндустријализованих америчких држава?

Не сећам се, узгред речено, да је с таквим разумевањем америчка штампа разглабала о страховима и фрустрацијама бирача Слободана Милошевића, Војислава Шешеља или других које је проглашавала балканским кољачима и касапима, иако су и ти грађани имали разлога да буду анксиозни. Можда су чак заслуживали и више разумевања од припадника америчке средње класе чија деца неће имати исте или боље материјалне услове у најмоћнијој земљи на свету.

То су разумевање заслуживали од америчких новинара, али као да га још нису зарадили ни у очима доброг дела српских новинара, који не праве разлику између презира који гаје према Вучићу, Шешељу, Санди Рашковић-Ивић, и још већег презира који гаје према онима који су довољно „глупи” да за њих гласају. У том смислу, у помало фарсичној ситуацији у којој проевропска опозиција покушава да нађе Ахилову пету проевропској власти, неким би се странкама могло десити да добију оно што су тражили: да их „простачине сељачине”, према којима не умеју да сакрију презир, у широком луку заобиђу на бирачком месту.

Упадљива је разлика и у томе да је у Америци патриотизам дозвољен, чак пожељан, да га се нико не стиди као код нас. И док Трамп прети „Форду” да ће морати да врати погоне из Мексика, либерални интелектуалци попут Мајкла Риордана смишљају болне казне за „непатриотско корпоративно понашање”. Под мањком корпоративног родољубља узима се када компаније које су примале федерална средства за развој производње извезу радна места у Мексико.

Наша је изборна кампања наглашено учтива, па се тако понаша чак и Војислав Шешељ, док у Америци конзервативни политичари у дебатама које се преносе уживо једни другима реторички премеравају гениталије. На Трамповом твитер налогу ћете наћи 33 странице личних увреда на рачун других кандидата. Није реткост да његови гласачи пребијају оне који дођу да искажу незадовољство Трампом, а није реткост ни да их Трамп у томе јавно подстрекава. Чак је и шеф његове изборне кампање оставио модрице на мишицама новинарке за коју се после клео да је није ни дотакао. Трамп жене назива свињама, политичарке ружнима, а новинарке хистеричнима. Новинарски синдикати подржавају демократске кандидате, али не протестују пред Трамповим штабом, док је у Србији министар војни одлетео са функције зато што је на јавном месту направио неукусну шалу на рачун наше колегинице.

И још једна разлика, за крај. Мало позната невладина организација коју су Американци основали прославила се ових дана у Београду због питања премијеру о пројекту Велике Србије. Хилари Клинтон у десетинама досадашњих дебата није морала да одговара на питање о оном тријумфалном осмејку са којим је после черечења Гадафија изјавила: Дођосмо, видесмо, он умрије.

А како је сада у Либији? То у Вашингтону више није име земље, већ политичког скандала. Госпођа Клинтон је, упркос свему, најозбиљнији кандидат за 45. америчког председника.

Ма какво самобичевање. Него, ко нам је, стварно, украо сан?

Тагови: Љиљана Смајловић