Љиљана Смајловић: Хоћете 1389? Вратићемо вас у 1389!

Добро рече Мајк Тајсон, свако има план док га не звизнеш шаком посред уста. Управо је тако у овом рату, у ком ником ништа не иде по плану, јер су се сви планови одмах изјаловили. Тако су Американци смислили како да усред преговора, на препад, смакну пола иранског војног врха. Али нису смислили како да испод иранских балистичких ракета склоне своје цивиле, које су тек четвртог дана позвали да се евакуишу из 14 земаља региона.

А сада не умеју ни да објасне зашто су први напали, је л’ их Израел натерао или су они натерали Израел? Па председник Америке мора да демантује шефа Стејт департмента. То је хаос који узнемирава и оне који немају коња у овој трци, али мрзе неизвесност и не знају ком царству да се приволе, а не би ником да се непотребно замере.

Трећег сам дана у таксију слушала како се водитељка Радио Београда и њен гост, ваљда војни експерт, муче да публици објасне како су, „из неког разлога“, у Кувајту „пала“ три америчка Ф-15 авиона. Не дај Боже да су авиони срушени или оборени, ма прећутана је и званична „пријатељска ватра“, ваљда како се ничија осећања не би непотребно озлеђивала. Реч агресија није поменута ни као радна хипотеза.

У ствари, кад је о ратној пропаганди реч, ништа се за ове скоро три деценије откако смо ми бомбардовани није битно мењало. Западне силе за непријатеља увек имају или „ауторитарног лидера“, „аутократу“ или „диктатора“. Тај је увек свемоћан, али га сви мрзе и једва чекају да их неко спаси из његових канџи.

Нови мит

Ништа није мењано ни у ставу да Запад бомбардују суверене државе за добро људи који тамо живе. Када иза њих остане пустош коју назову миром, теше нас да је свет ипак постао „боље место“. Тако је Сирија „боље место“ са преобученим исламским терористом на челу, док је Либији боље у непроглашеном грађанском рату.

А тек ругање историји и локалним обичајима! Презир према наводној српској „опсесији“ историјом претходио је ругању „фанатизму“ и уобразиљи Ирана да је древна историјска нација. Те 1999. Томаса Фридмана, троструког добитника Пулицера, нервирали смо што се тврдоглаво сећамо Косовске битке, па нам се на овај начин искезио са страница Њујорк тајмса: „За сваку седмицу вашег роварења по Косову, уништаваћемо вас и враћати деценију уназад. Хоћете 1389? Вратићемо вас у 1389“.

Готово три деценије касније, десетог дана Рамазана, иста врста надмене гордости преобратила је ајатолаха Хамнеија у мученика исламске вере, не само у очима шиитских верника. Американци рат нису започели делегитимизацијом верског режима, већ обрнуто, његовим новим утемељењем. Иран до сада није имао врховног вођу који је умро мученичком смрћу. То што је за време Рамазана страдао са породицом чини га драгоценим симболом чак и сунитским муслиманима.

А ако вам је то глупо, досадно и превазиђено, немојте се чудити што је Западу досадно да слуша о косовском миту.

И пошто смо и ми земља у којој су прво пале бомбе, па тек онда режим и државне границе, пошто су Пентагон и Стејт департмент одабрали да нашу државу памте као доказ да је те послове и из авиона могуће обавити, без „boots on the ground“, односно америчких чизама на терену и жртава, држим да је наша морална обавеза да ту исту пропаганду макар не упијамо као сунђер воду.

Јер видим да агресију на Иран са посебним гуштом овде одобравају они којима није претерано сметало ни кад је НАТО своју агресију на Југославију од миља звао „хуманитарном интервенцијом“. Као што се у Америци гласно поздрављају они који су продавали лаж о Садамовом оружју масовног уништења, и подржали да наследник Ал Каиде наследи власт у Сирији.

Хаос који следи

Некад смо се сви смејали што је Америка земља у којој се људи питају да ли се име једне блискоисточне државе правилно изговара као Ирак или Иран. Али како смо ми у међувремену постали земља у којој ни студенти не знају да Хомеини и Хаменеи нису иста особа, само са именом које се може и другачије транскрибовати…

Кад је о ратној пропаганди реч, ништа се за ове скоро три деценије откако смо ми бомбардовани није битно мењало.

Не тражим од Србије да се испрси и осуди америчко-израелску коалицију или да се радикално дистанцира од Европске уније којој ево трећу деценију настоји да се придружи. Разумем и солидарност наше земље са арапским земљама у региону, поготово оном једном која нам је притрчала са милијардом долара када је Србији пре десет и више година претио банкрот. Ни да на себе навлачи нову америчку мржњу, не дао Бог.

Али нисам за то да се на јавној сцени правимо као да нисмо приметили да су уз иранско руководство још првог дана рата масакриране и стотине девојчица у основној школи. И да не видимо нове претње које се и над нама надвијају. Тим пре што сам се и сама својевремено ругала Слободану Милошевићу који је у октобру 2000. погрешно мислио да је „ваљда већ свима јасно“ како „не нападају они Србију због Слободана Милошевића, већ Милошевића због Србије“.

Које су нове претње? Политика „што горе, то боље“, политика „цркли дабогда“. Промена режима ту дође само као тактичка варка, озлоглашени термин је дигнут из мртвих да би прикрио нешто горе. Комбиновани америчко-израелски циљ вероватно није да на ирански престо посади најстаријег сина бруталног шаха Пахлавија. Било би довољно и да се Иран само раскомада, да се од њега направи сломљена држава у хаосу, слична Сирији или Либији. Водећи амерички листови ено јављају да је та алтернатива премијеру Израела скоро исто тако привлачна као и промена режима.

Четвртог дана рата, Иран је већ увелико почео да штеди балистичке ракете које је на почетку нештедимице испаљивао по региону. То не мора да значи да неће наставити да пружа огорчен или, што би Американци рекли, фанатичан отпор.

Јер им друго није ни остало.

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Euronews

Насловна фотографија: Wikimedia commons/Mehr News Agency/CC BY 4.0