Љиљана Смајловић: Гафови или „гафови” – шта то поручује Каја Калас?

фото: EU

Ех да ми је да се вратим у време када сам, глупо и наивно, за госпођу Калас мислила да је глупа и наивна јер, ето, не зна историју. У њеном је „незнању“ више система него код неких професора историје. Њене скандалозне изјаве су у функцији припреме за рат

Мамац за бес. Оксфордски речник је одлучио да је „rage bait“ реч године, и ја се потпуно слажем, осетила сам то на својој кожи. Британска издавачка кућа објашњава да је то „онлајн садржај намерно дизајниран да изазове бес или негодовање зато што је фрустрирајући, провокативан или увредљив“. Оперативна реч је увредљив, што значи да није довољно да, у ери у којој је људска пажња најдрагоценија роба на тржишту, само намамите некога да кликне на ваш садржај, већ је поента у томе да га намамите са намером да га увредите и натерате да побесни.

Човек би рекао да је то данас најлакша ствар на свету, но и у правом и у виртуелном свету је лакше изазвати глумљену, него стварну индигнацију.

Као и у Србији. Али је бес који Каја Калас код мене изазива дубок и аутентичан. Иако сам на крају увек више бесна на себе, него на високу представницу Европске уније за спољну политику и безбедност. А доскора ме се госпођа Калас доимала као мање-више некомпетентна каријеристкиња, бомбастичних и помало шупљих изјава.

Исто сам пре неколико година мислила о Лиз Трас, која је као шефица британске дипломатије пред почетак рата у Украјини Сергеју Лаврову запретила да „Влада Уједињеног Краљевства никада неће признати суверенитет Русије“ над територијама Вороњежа и Ростова.

Британски амбасадор у Москви морао је да јој шапне како су то руске територије које нису исто што и Доњецк и Лугањск. Нешто раније је побркала Балтичко и Црно море. Није ме шокирало када је постала премијер са најкраћим стажом у историји британског Краљевства. Још сам била у шоку да је икад могла да постане шефица Форин офиса.

Показна вежба

Географски гафови госпође Трас били су само припрема за геометријски гаф Аналене Бербок. Председавајућа Генералне скупштине УН је као шефица немачке дипломатије својевремено изјавила да би Владимир Путин могао да постане прихватљив Западу ако би своју украјинску политику „променио за 360 степени“. А место у истом низу заслужила је и председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен изјавом из 2022. године да Русија без чипова из старих немачких веш машина не би умела да прави пројектиле за рат са Украјином. Ту су онда и сви чланови Европског парламента који су њене речи поздравили бурним аплаузом.

Али тек ми је госпођа Калас својом колосалном безобзирношћу помогла да схватим да се овде не ради о освети лоших ђака, незнању и ароганцији нове европске елите, већ нечем десетом и нимало случајном.

Она на први поглед несхватљива изјава Каје Калас да је за њу „новост“ да су Русија и Кина победиле у Другом светском рату? Њена најновија изјава да је Русија у последњих сто година напала 19 држава, од којих ниједна никада није напала Русију? Из чега би ваљда произашло да је Русија напала Немачку, која њу претходно није напала? На што се нико из тог друштва јавно није ни осврнуо.

Није висока представница ЕУ за спољну политику и безбедности само још једна арогантна „незналица“, још један малокалибарски европски лидер новог доба. Јер може неко да не зна историју, може му бити мрско и да гугла, а камоли чита о Другом светском рату, али читава послератна безбедносна архитектура света почива на земљама победницама у Другом светском рату, на земљама које су поразиле Хитлера. И ко ништа не зна, зна којих пет држава света има стална места у Савету безбедности Уједињених нација, и како су та места добиле.

Не мора нико да гугла Други светски рат, довољно је да мало прогугла породичну историју госпође Калас. Није она фабричка грешка која се поткрала Европској унији, она је производ деценија и деценија прављења нове европске безбедносне архитектуре после пада Берлинског зида, још од оне резолуције Европског парламента која је изједначила комунизам и нацизам.

Породица Калас је показна вежба идеалне савремене европске породице која се гипко прилагођавала смени епоха. Прадеда по оцу се против Руса и бољшевика борио још у Првом светском рату, да би у независној Естонији постао шеф полиције и безбедносних снага. Мајка је са породицом 1949. године протерана у Сибир, да би им тек 10 година касније било дозвољено да се врате.

Тек ми је госпођа Калас својом колосалном безобзирношћу помогла да схватим да се овде не ради о освети лоших ђака и незнању, већ нечем десетом и нимало случајном

Можда зато и није велико чудо што Каја Калас о Русији говори као о „стаљинистичком злу које се не мења“, али тако није говорио њен отац, који је у време СССР-а био високи совјетски функционер, уредник главног партијског листа и члан КП који је после распада СССР-а постао премијер Естоније а после и високи функционер ЕУ.

Помоћу политичке странке коју је основао, и његова ће кћерка Каја, коју критичари зову „непо бебом“, односно бебом непотизма, такође постати премијерка и уклонити све споменике совјетској победи над нацистима у Другом светском рату. А када ЕУ уводи санкције Русији, њен муж наставља да тргује са том земљом, што Естонија још памти као скандал и корупцију.

Ратни план

Е, да ми је да се вратим у време када сам, глупо и наивно, за госпођу Калас мислила да је глупа и наивна јер, ето, не зна историју. У њеном је „незнању“ више система него код неких професора историје. Када госпођа Калас уз Русију помене Кину као земљу која се без икаквог основа гура међу победнике Другог светског рата, ја сада знам да то није зато што европска висока представница није научила да је кинески допринос победи над фашизмом већи, на пример, од француског.

И знам да госпођа Калас Кину не помиње из незнања, већ зато што је Кина постала мета. Јер више није битно што је у Другом светском рату погинуло 20 милиона Кинеза, и што су се борили тако храбро да је на кинеском ратишту погинуло више од два милиона јапанских војника.

Волела бих да је у питању ратно незнање, али видим да је у питању ратни план. Модерно је ругати се победницима против Хитлера, а демоде је бити победник над Хитлером.

Једино више не знам ни да ли постоји госпођа Калас, или је само аватар једног вечитог политичког клуба.

Мамац за бес? Одличан израз за модерна времена и модерне политичаре. Бес код мене изазива сазнање да се иза историјског „незнања“ крије дубока равнодушност према томе ко се у Другом светском рату борио против Хитлера.

А ко уз Хитлера.