ЉИЉАНА СМАЈЛОВИЋ: Дан лицемера

Ако негде постоји Дан мрмота, онда стварно треба увести и Дан лицемера. Кандидујем 31. март, дан када је у Хагу изречена ослобађајућа пресуда Војиславу Шешељу. Јер одавно се толико лицемера на јавној сцени није огласило у истом дану.

Мој апсолутни фаворит је Ненад Чанак. Мислим да смо сви били пренеражени када је претходног дана пресуђено да Чанак тобоже није крив за пребијање несрећног Павла Лешановића код кафане „Тако је суђено”. Запамтила сам име Чанкове судије, зове се Тамара Куцурац. Само дан касније, међутим, и Чанак се шокирао: сви унесрећени „заслужују правду”, завапили су Чанак и његова Лига социјалдемократа против ослобађања Шешеља.

Са жаљењем признајем да ми се ни председник Србије није учинио мање лицемеран. Ни да је древни Буда у питању, не бих поверовала да је судбина бившег саборца оставила Томислава Николића тако ледено равнодушним како је прекјуче изјавио. У тој наводној равнодушности као да је било и презира: ако је Хаг мера Србина, онда у Хагу ослобођени Шешељ канда и није неки Србин?

Али зато се Томислав Орешковић показао као потпуно бестидан. Градио се да је револтиран исти тај председник хрватске владе који прошлог викенда ни гласа протеста није пустио док је осјечка публика на утакмици Хрватске и Израела скандирала усташки поклич „За дом спремни”. Није нашао за сходно ни да напусти стадион док су се око њега разливале усташке пароле.

Мало ме разочарала и Гордана Чомић. На РТС-у се изговарала да се у владавини права судске пресуде не коментаришу.

Нетачно, у слободном друштву се све слободно коментарише, једино није пристојно да са позиције извршне власти критикујеш одлуке судске власти. Ту госпођа Чомић може да буде мирна, јер нико из Демократске странке или војвођанске власти није критиковао што је Чанак ослобођен кривице за дело које је јавно признао.

Немам речи за Томислава Жигманова, председника Демократског савеза Хрвата у Војводини, који је на Радију Слободна Европа измислио да је вођа српских радикала умешан у убиство наводних 25 хрватских жртава рата у Срему и јужној Бачкој. Судија Антонети је прекјуче изричито објаснио да је у Хагу помињана једна жртва личног обрачуна у кафићу, да су починиоци откривени и осуђени и да то није имало никакве везе с протеривањем Хрвата.

Не поносим се ни измишљотином Дејана Анастасијевића да је судија Антонети „превазишао себе” тако што је усвојио идеологију оптуженог говорећи о „Србима православне, католичке и исламске вере”. Француски судија је био врло прецизан: цитирао је Шешеља о великој Србији, и ништа друго.

Колега из „Времена” има право да се на Антонетија љути колико хоће, али није у реду да му приписује туђе политичке снове. Мучи ме то што сумњам да је реч о лапсусу: ипак је Дејан, као сведок Тужилаштва у Хагу, нека врста инсајдера у трибуналу.

Знате ко ту једини није лицемер? Жан-Клод Антонети. Исти презир према случају тужилаштва показивао је на почетку, на средини и на крају поступка у Хагу.

Тагови: Љиљана Смајловић