Љиљана Богдановић: На распећу

„Највиши у држави“ као мото на свом борбеном штиту давно истакоше витешку заповест: „Предаја није опција.“ Остаје им само да сада своју заклетву учине стварном и заветном

Верујемо ли да ћемо сачувати Косово као део Србије? Да га непријатељу нећемо, како се то понавља, „предати де јуре – ако нам га је већ отео – де факто“? Да ћемо у хаосу, огњу и крви који натапају и дробе планету, у огромном простору између неба и земље, баш ми Срби успети да се нагодимо с небеским и земаљским силама, да надмудримо злочинце и душмане, да подстакнемо пријатеље и заштитнике да неком вишом и нетранспарентном нагодбом закљученом у дубоком светском геополитичком центру моћи у својини ипак и заувек сачувамо косовски завет и колевку, идентитет и крштено име? Ма колико је околности доводиле у питање, у срцу већине Срба ова чврста вера није озбиљно окрзнута. У протеклим данима она се посебно потврђивала гласовима који су стизали из Цркве, од монаха и јереја, чије су нам се речи утискивале у свест, разум и срце!

Слушајући их, били смо обрадовани и унеколико умирени: Јасно је на коју моћ и „силу аргумената“ се ослања уважени монах Арсеније Јовановић, када нам поручује: „Чега смо се ми то и кога уплашили? Да ли су се Срби икада некога плашили? Нису и НЕЋЕ! А понајмање ћемо се уплашити једне шаке јада европских уцењивача, гомиле пијанаца, хомосексуалаца и болесника, које нико више ни у њиховој Европи не поштује! Да ли су се Немањићи некога плашили? Да ли се кнез Лазар уплашио силе азијске када су, као непрегледно и небројено јато скакаваца, пали на Балкан? Да ли се Карађорђе плашио Турака и потурица, да ли су се Надежда, Милунка, Мишић, Путник, Бојовић, Степа и остале војводе и војници лављих срдаца плашили Шваба и швапских слуга и коњушара, да ли се Дража Михаиловић плашио, да ли су се и наши партизани, и то су све били Срби, уплашили немачког крволочног Вермахта – НИСУ, нико се од њих није уплашио! Увек је Србин устајао против неправде и гинуо, али на крају увек побеђивао!“

Док чињенице опомињу, стварајући зјапеће пукотине у просторима наде да је могуће опирање ЕУ агресији исказаној у „Предлогу Споразума о путу нормализације између Косова и Србије“, многи овакав и сличне говоре одређују као – „Покушај анестезирања јавности и релативизације надолазеће катастрофе“.

Оваквом сумњичењу жестоко је супротстављено и неслагање оца Дарка Ђога: „Ништа још није готово, али да не бисмо осванули у ситуацији гдје смо обавијештени да јесте готово, свако од нас мора да јасно и недвосмислено каже: као Србин и/ли грађанин Србије не пристајем на прихватање понуђене капитулације (од првог до посљедњег међу нама, од свештенства до вјерног народа). Наше искушење (…) представља политичку формулацију коначне идентитетске капитулације Србије којом би се српски народ самораспустио и самоугасио јер би од народа, колектива са идентитетом и достојанством постао колонизовано становништво срећно због свог статуса колоније, спремно да дио своје територије и цијелину свога бића уступи за брзу пругу (ствар не само удобну већ, како се ових дан увјерисмо, и погибељну).“

Да ли оваква размишљања подстичу и облике исказивања отпора за које се није определила само СПЦ већ и значајан део Србије – литије, молебни, срицање предачких порука, цитирање завештања…? Док људи Цркве поменуто говоре, пажљиво слушамо, очекујући да управо у овим речима ухватимо и препознамо смисао и знак да је пораз немогућ, да је победа истине и правде неминовна.

Све су очи упрте у Цркву, каже Ђого – А Црква јесмо сви ми, цјелокупност Тијела Христовог. Ипак, „од свакога коме је много дано, много ће се и тражити; а коме је повјерено много, од њега ће се више искати“ (Лк. 12, 48). И не смијемо данас очекивати да ће други казати мој став, а мени дозволити да сједим у комфорној анонимности.

На питање монаха Арсенија чега смо се „уплашили“ брзи одговори стижу из простора политичког говора.

„Приступ Запада према проблему Срба на Косову идентичан је приступу Запада о питању реализације Минских споразума о Украјини“, рекао је руски министар спољних послова Сергеј Лавров. „Иста прича: обмана Срба је у ономе што се тиче Заједнице српских општина на Косову, а обмана Русије у ономе што се тиче Минских споразума.“

Убедљив је колико и агресиван Волфганг Петрич, некадашњи изасланик ЕУ за Косово: „ЗСО ће бити део суверене државе Косово. Сви су за то да постоји удружење које нема ни извршну, ни законодавну власт. Међународна заједница је апсолутно против модела као што је Република Српска.“

Како да се не страхује од оволике нискости? И јесу ли литије и молебни пут да освестимо непробојни отпор и снагу у бићу Срба? Протојереј Јован Пламенац поставља отрежњујуће питање: „Да ли ће најављени молебни задржати Косово и Метохију у саставу Србије, па тако и сачувати тамошњи српски народ (не само верни) и тамошње цркве и манастире или ће српски народ превести жедног преко воде“?

Верујући да не корачамо „жедни“ поред спаса, из разговора оних који нам тумаче где смо издвајамо два удаљена тока: „Србија није, као што јавност убеђују ’другосрбијански’ аналитичари 27. фебруара кренула на пут без повратка када је у питању очување територијалног интегритета на Косову и Метохији, јер још увек може да не прихвати предлог Споразума о нормализацији. Међутим, тиме што је извршио адопцију и аутентификацију предлога споразума, Вучић је довео државу Србију у неупоредиво тежу спољнополитичку и међународноправну позицију од оне која је постојала пре 27. „фебруара“, каже професор права Зоран Чворовић.

Адвокат Зденко Томановић међутим упозорава: „Споразум о Косову више се не може мењати, може се разговарати само о примени неких одредби, па је самим тим председник Вучић прихватио независност Косова у пуном значењу те речи – од граница, територије, суверенитета, симбола до диплома. У којој форми је он то урадио, писмено или усмено, са аспекта међународног права то је потпуно небитно, прихватио је независност Косова са свим атрибутима те државности, али то није прихватила држава Србија.“

Срби су данас распети у настојањима да се снађу и разумеју све што је „изгубљено у преводу“ после 27. фебруара, када је кренула заглушујућа какофонија тумачења догађаја који се одиграо у Бриселу.

Већина се несвесно у свом ставу и понашању приклања правцу који је јереј Ђого, не полемишући са упитом о могућим обманама – и „превођењу жедних“, трасирао речима: „Од нас из свештенства нико не очекује револуцију, грађанске немире, уплитање у баруштину партијске борбе. Црква се не бави политиком у смислу да се не бави партијским лобирањем, али ако се Црква занима за друштво у коме живи, онда се она по дефиницији бави полисом (дакле: политиком). У том смислу очекивање српског народа није усмјерено ка насилним превратима и манифестацијама бијеса већ ка недвосмисленим, гласним, непоколебивим, свакидашњим упозорењима нас из свештенства онима највишим у држави о томе да је неприхватљиво и незамисливо да се уопште говори о прихватању и спровођењу плана о капитулацији Србије.“

Унеколико сагласан с овим погледима, српски народ необичном ћутњом упућује упозорења „највишим у држави“ шта ће довека бити незамисливо. А „највиши“, сетимо се, као мото на свом борбеном штиту давно истакоше витешку заповест: „Предаја није опција.“ Остаје им само да сада своју заклетву учине стварном и заветном.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 10. 3. 2023)